ivica-i-marica

IVICA I MARICA U stara vremena živeo je u trošnoj kolibici uz ivicu šume siromašni drvoseča sa svojom decom, Ivicom i Maricom. Njihova majka odavno već beše umrla, pa se otac oženio i doveo deci maćehu, zlu i sebičnu ženu koja ih nije volela. Porodica je živela u takvoj oskudici i bedi, da im je jednog dana ostao samo komad hleba. Te večeri, kada su Ivica i Marica već bili legli, reče žena drvoseči: \"Ovako se dalje ne može! Sutra nećemo imati ni parčeta hleba i svi ćemo uskoro pomreti od gladi.\" \"Pa šta da činimo?\" upita je on. \"Odvešćemo decu ujutru u najdublju šumu\", reče žena, \"i ostavićemo ih tamo, pa neka se sama snalaze.\" Otac se opirao, govorio kako su to njegova voljena deca, ali uzalud. Žena ga je najzad ubedila i on obeća da će je poslušati. Deca, meĎutim, nisu spavala jer su bila gladna, tako da su čula ceo razgovor. Marica je briznula u plač, ali ju je brat umirio šapatom, govoreći da će on već nešto smisliti. Kad su otac i maćeha zaspali, dečak se išunjao iz kolibe i sakupio u džepove pregršti belih kamenčića, a potom se neopaženo vratio u postelju. \"Ne brini\", šapnuo je sestrici,\"ovi kamenčići će nam pokazati kako da se iz šume vratimo kući.\" Deca su se zagrlila i bezbrižno zaspala. U zoru ih je probudio maćehin glas:\"Ustajte, lenjivci! Idemo u šumu da sakupimo drva. Sad nemojte da jedete jer žurimo, nego ponesite ovo parče hleba i pojedite ga u šumi kad obavimo posao.\" Marica je stisnula ispod pazuha komad hleba, a Ivica je proverio da li su mu kamenčići još uvek u džepu. Idući kroz šumu dečak je neopaženo zaostajao i iza sebe bacao kamenčiće. Kad su stigli do najdubljeg čestara, otac zapali veliku vatru, a maćeha reče: \"Ostanite pored vatre i grejte se, a mi odosmo da sečemo drva.\" Deca su se grejala uz vatru i ubrzo zaspala. Kad su se probudila, sunce već beše uveliko zašlo i šumu je obavila noćna tama. Marica se uplaši i stade plakati, ali joj Ivica reče: \"Ne brini, sestrice! Kad izaĎe Mesec ja ću te odvesti kući.\" I odista. Čim se Mesec pojavio zablistaše oni beli kamenčići koje je Ivica bacao idući od kuće, te deca krenuše njihovim tragom i posle izvesnog vremena stigoše do kućnog praga. Kad ih je maćeha ugledala rekla je, čineći se nevešta:\"Deco! Deco! Zašto ste tako dugo ostali u šumi? Zar ne znate da smo brinuli za vas?\" Otac se, naravno, obradovao i izgrlio svoju dečicu. Od tada su opet izvesno vreme živeli jedva sastavljajući kraj s krajem, a onda je naišla beda i nemaština veće nego ikada ranije. \"Ostao nam je još samo jedan hleb\", reče maćeha ocu jedne večeri tiho, ali su Ivica i Marica ipak čuli ove reči. \"Ujutru ćemo ih odvesti još dublje u šumu, jer ovako ćemo uskoro svi četvoro pomreti od gladi.\" Drvoseča nije hteo da pristane jer je voleo svoju decu, ali je bio slabog karaktera i

nije umeo da se odupre svojoj svirepoj ženi. Deca su sve to slušala i Ivica je ponovo umirio svoju malu sestru, ali kada je hteo da izaĎe i sakupi ispred kuće kamenčiće, uvideo je da su vrata zaključana. \"Mirno spavaj\", rekao je Marici, \"a ja ću ujutru već nešto da smislim.\" Ujutru ih je maćeha rano probudila i sve je bilo kao i prethodnog puta, samo je Ivica umesto kamenčića ovoga puta za sobom bacao mrvice hleba, nadajući se da će mu to biti putokaz za povratak iz šume. MeĎutim, kada je pala noć i pojavio se Mesec, deca su htela da se vrate kući, ali bačenih mrvica više nije bilo na putu, jer su ih još za dana bile pojele gladne ptičice. \"Samo hrabro\", reče Ivica prestrašenoj Marici, \"videćeš da ćemo ipak pronaći put koji vodi kući.\" I tako su deca hodala svu noć i čitav sledeći dan jedući šumske jagode da kako-tako prežive, ali put ka svojoj kući nisu našla. Umorna i izmučena prespavala su pored nekog stabla i te druge noći, a onda su trećeg jutra nastavila uporno da hodaju nadajući se da će nekako izaći iz guste šume bez staze i puta. U podne toga dana, meĎutim, desi se nešto neobično. Poneti pesmom jedne divne bele ptičice koja kao da im je htela nešto objasniti, mališani krenuše za njom i u jednom trenutku ugledaše pred sobom kućicu. Ali samo kakvu! Tako nešto deca nisu mogla ni zamisliti, jer kućica je bila lepa i šarena, a sagraĎena sva od kolača, čokolade, bombona i ostalih slatkiša, tako da gladna dečica navališe da otkidaju i grickaju slatkiše. Nisu još bili ni utolili glad, kad začuše glas iz kuće: \"Ko to gricka moju kućicu?\" Sledećeg trena pojavi se na vratima strahovito ružna starica, te joj deca drhteći rekoše: \"Gladni smo, bakice, nemoj da se ljutiš!\" Starica se nasmeši, uze ih za ruke i povede u kuću govoreći:\"Ne bojte se, dečice, sad ću da vam pripremim dobar ručak.\" Vlasnica kuće od slatkiša, meĎutim, nije bila dobra bakica već opaka i lukava veštica. Pošto je nahranila decu i dala im postelju da se odmore, zatvorila je već sledećeg jutra Ivicu u kavez govoreći: \"Tako! Sad ću te hraniti u kavezu da se malo ugojiš, pa ćeš za koji dan postati dobar zalogaj!\" Marica je ostala na slobodi jer onako mala, slaba i uplašena nije predstavljala

nikakvu opasnost za vešticu, niti je bila u stanju da pobegne, nego je čistila, spremala i posluživala staru. Kad je prošlo nekoliko dana reče stara Marici: \"Raspali dobro vatru i zagrej vodu, jer danas ću skuvati i pojesti tvoga brata.\" Nesrećna devojčica je dugo i gorko plakala dodajući drva na vatru, a onda je začula staričin piskavi glas: \"Zar ta vatra još nije raspaljena?\" \"Pa ne znam kako...\" počela je da muca Marica. \"Pokaži mi ti!\" Starica je nestrpljivo i ljutito prišla, otvorila širom vrata i zagledala se u razjareni oganj. Marica je samo na to čekala, pa je svom snagom gurnula vešticu u vatru i brže-bolje zatvorila vrata. Kad se malo pribrala pronašla je ključ od katanca na kavezu i oslobodila Ivicu. Deca su se dugo grlila i plakala od sreće, a onda su pretražila kuću i u njoj našla puno blaga i novaca. Onda su Ivica i Marica krenuli šumom i posle izvesnog vremena došli su do njenog ruba. Tamo su ugledali neki put i prolaznici su im kazali kako da stignu do svoje kuće. U meĎuvremenu je njihov otac danonoćno tugovao za svojom izgubljenom decom, plakao i žalio toliko da ga je opaka žena napustila. Kad je drvoseča sa kućnog praga ugledao Ivicu i Maricu kako se vraćaju, njegovoj sreći nije bilo kraja. Pomoću novca koji su deca donela uspeli su da srede život i da radeći dugo žive zajedno, srećni i zadovoljni. Braća Grim