Markes - Sto godina samoće

»istorijske« činjenice, prirodne i čak časne za žrtve). Međutim, u romanuona su, u svo-joj brutalnosti, fantastičnija i neverovatnija od sablasti i čudovišta. Ko ihsmatra objašnjivim može tome da doda i epidemiju nesanice ili kišumrtvih ptica. Nema suštinske razlike između onih užasa i ovihpredznaka. čak ni zato što su jedni ljudsko delo, a drugi nisu.Nepristranost u pisanju je stalno prisutna, čak i na kraju kad se opisujekrivotvorenje istorije zbog želje prestupnika da se izbrišu tragovi zločinai zato što se ljudi opiru da pamte užase realnog. Garsija Markes zatvaraposlednje krugove a zatvarajući ih, obasjava i njih i roman. Razlikaizmeđu njega i drugih savremenih pisaca je u tome što se oni gube ulavirintu tehnike, a on ne. Potreba da priča u njemu je tako snažna danadjačava zamku mehanizama korišćenih da bi se ispričala. Tehnika nijeigra u kojoj se uživa, nego sredstvo kojim se treba poslužiti; najbolje jepričati samom pričom. Ako se pripovedač izgubi u stvaralaštvu, to trebada bude zato da bi se našaou njemu, u izmišljenom svetu Makonda poređenog sa Foknerovomgrofovijom Joknapatafa samo zbog toga što su i jedno i drugo, čisto-nečisto književno područje; čista mašta kao Goriov Pariz ili FortunatovMadrid. Veština sačuvana samo zaone koji su, kao Garsija Markes, uspeli da ožive najstariju i gotovozaboravljenu veštinu pripovedanja i da je koriste sa složenomjednostavnošću koju ta veština zahteva.10Rikardo GuljonXIKao svaki veliki roman Sto godina samoće stvara jedan mit. Mit, amoglo bi da se kaže: simbol, model, tvorevina koja vraća skladhaotičnom svetu, uspostavlja odgovarajući red, deli i klasifikujeraznovrsno carstvo prirode, uključujući i čoveka. Ta organizacija imaambicioznu nameru da građi proistekloj iz stvarnosti udahne smisao, dajoj razvije nevidljive mehanizme koji bi je usmerili i da joj pružiključeve poimanja. Na osnovu skliske, ponekad i neuhvatljive stvar-

10 Ricardo Gullon: »Garcia Marquez o el olvidado arte de contar«, inAsomanze (San Juan, Puerto Rico, 1969 — 4)nosti stvaralac mitova pribegava formama — u slučaju Garsije Markesaone su umetničke — koje mu omogućavaju da uhvati i izrazi univerzum,prirodu i društvo i da postigne sveobuhvatnost. U tu svrhu, on koristijedan od mogućih puteva da utemelji spoznaju i da da obrise logici kojadoprinosi rasvetljavanju čovekove sudbine na zemlji.Roman Sto godina samoće, kroz istoriju plemena Buendija, oživljavatabu rodoskrnavljenja i tragediju koja preti ukoliko se krši zabranaincesta. Temom zle krvi koja ruši osnovno pravilo života u zajednici,pravilo uronilo u dubinu ljudskog pamćenja, počinje i završava roman.To je tajni, prikriveni motor koji pokreće njegove mehanizme. Romannam nudi svega nekoliko neodređenih datuma, ali čitanjem izmeđuredova može se utvrditi da su se glavni događaji odvijali između 1820. itreće decenije našeg veka. Primirje u Neerlandiji, kojim se stavlja tačkana trideset i dva ustanka pukovnika Aurelijana Buendije, verovatno jesklopljeno do 1903. jer se te godine u Kolumbiji završavaju građanskiratovi između liberala i konzervativaca. Međutim, drugo poglavljeopisuje stablo Buendija počevši od šesnaestog veka, od Ursulinih i HoseArkadiovih pradedova čiji su se potomci već ukrstili.Ruben KoteloXIIGarsija Markes konačno stvara mit koji je nastojao da stvori od svojeprve knjige: mit o samoći koja je izvor svih ljudskih iluzija i mora.Pripovedačkom tehnikom koja ujedi-njuje sve tehnike on ponovopronalazi Kihotovu dubinu i Rableovu lepršavost.Klod KufonKritičke tekstove »Pogovora« (prevele Maša Teslić i Bada Domić}