Najgori pas na svetu

NAJGORI PAS NA SVETU Na papir stavila: Kwaya© 0

1. Ljubimci Još dok je bila u vrtiću, Alisa je jako želela kućnog ljubimca. Zato su joj roditelji kupili dve zlatne ribice. One su mnogo smrdele, voda u akvarijumu je morala da se menja svakog drugog dana. Nakon prvobitnog iznenađenja i radovanja koje je potrajalo par dana, ribice su ostale u ćošku da tavore i smrde. Na čuvanju kod babe dok je Alisa sa roditeljima bila na moru, uginule su. Baba se nasekirala i složila priču da ih je nekom poklonila. Alisi je bilo malo krivo, ali pošto se za njih nije previše vezala, to je tako prošlo. Onda smo pri jednoj poseti buvljaku nabasali na čoveka koji je u kutiji prodavao kuniće. Bili su slatki, šareni i čupavi. U trenutku neuračunljivosti, a da ugodi svojoj jedinici, mama se polakomila i kupila detetu jednog čupavka. Zeka je bio jako plašljiv. Alisine drugarice došle su da ga vide istog dana. Jurile su ga po terasi, pokušavale da ga uhvate i načisto ga istraumirale. U stanu nije mogao da bude, a na terasi su se plašili da ga ostave, jer je tih dana oko solitera letela vetruška – jedna vrsta sokola. Nakon prve noći na terasi mama se prepala da ga grabljivica nije ćapila, a u stvari se plašljivko bio zavukao i skupio skroz ispod nekih stvarčica. Zato su mu brže-bolje nabavili kavez. Kunić ni izbliza nije mogao da zameni kucu. Dozvoljavao je tu i tamo da se pomazi, ali je uglavnom kulirao, živeo svoj život i usput kakio u ogromnim količinama. Ako bi ga pustili u kuću, pravio bi još i štetu tako što bi još grizao sve na šta naiđe, računajući i cveće i kablove za struju. Zato je posle nekog vremena mama nekako uspela da nađe jedan pet-šop koji je hteo da ga uzme i proda nekome drugom. I tu nije kraj. Želja za ljubimcem je još bila jaka. Posle nekog vremena, kupili su hrčka. Alisa ga je izabrala u gomili svakakvih: manjih, većih, brzih, drčnih i stidljivih... Kupili su mu lep kavez. I on je bio prilično smrdljiv, piljevina u kavezu je morala često da se menja. Ali najgore od svega je što je bio pravi divljak. Pokušali su da ga pripitome. Kad je jednom Alisu krvnički ugrizao za prst do kosti, rešili su da ga se ratosiljaju. Mama je dala oglas da ga poklanja sa sve kavezom, hranom i hrčećim igračkama. Jedan čovek je došao i uzeo ga da obraduje svoje dete. To je bilo to od ljubimaca. Više se nisu razmatrali ni neka mačka, ptica, glodar ili gmizavac. Jedino je još ostao pas, kojeg je od početka jedino i želela. Sve zamene koje su roditelji pokušavali da proture, na kraju su im se oplupale o glavu. Ali to nije bilo ništa u odnosu na ono što ih je tek čekalo. 1

2. Pas Alisa je imala deset godina i žarko je želela kućnog ljubimca: kuče. Tačnije-malog dlakavog pomeranca. Njeni mama i tata znali su kolika je to obaveza i da bi sve palo na njih. Osim toga, kuče bi bilo usamljeno. Većinu dana bi provodilo samo u stanu jer su oni radili, a Alisa je takođe imala puno posla u redovnoj i muzičkoj školi. A nakon svih peripetija sa dotadašnjim ljubimcima, nisu imali nikakvu želju da sebi dodaju još bede na vrat. Ipak... Pored prometnog puta do placa, posle skretanja sa autoputa, meštani obližnjih sela napravili su tezge gde prodaju svoje voće i povrće. Tu smo prvi put videli malog crnog đavola prerušenog u preslatko, umiljato, živahno kučence. Seljaci su ga ponudili, Alisa je odmah htela da ga uzme. Rekli su da je dobro, fino, druželjubivo, da žele da mu nađu dom. Rekli su još i da neće mnogo porasti. Ceo dvodnevni boravak u kući prijatelja Alisine tetke bio je obeležen čestim podsećanjem na tu njušku. Nisu pomogli ni izleti do pećine, akva parka, obližnjeg jezera... Alisa je stalno pričala o njemu, tražila da ga uzmu. Mama je zvala tatu i pitala ga šta im je činiti, jer im kuče u vidu pomeranca ionako ne gine. Na kraju je poklekla i rekla: Ako u povratku štene još uvek bude bilo tamo, uzećemo ga, sve u nadi da su seljaci nekome već uspeli da ga utrape. Ali postavila je i uslov - onda je to to. Ništa od pomeranca. Alisa se odmah složila. Silno ga je želela. Tako je i bilo. Već je bio kraj vikenda, mrak je uveliko pao, ali ovi su za nesreću još bili tamo. Kučence je pritrčalo, radovalo se i umiljavalo, radosno cvileći. Pojurili su da nam daju neku kutiju od voća u koju smo ga stavili. Alisa je zaplakala od sreće. Tako smo umesto malog belog pomeranca dobili (kasnije se ispostavilo) velikog crnog mešanca pulina, labradora i ko zna čega još. Celim putem u kutiji u krilu, mali crni se drao i pokušavao da izađe. Tetka je jedva mogla da se koncentriše na vožnju od silne kučeće kuknjave, a Alisini brat i sestra od tetke na zadnjem sedištu imali su muke da ga svi zajedno zadrže u kutiji. Trebalo je već tada da nam bude jasno da smo napravili loš dil - uzeli smo najgore štene na svetu. 2

3. Kjara Kučetu je trebalo dati ime. Boni je bilo rezervisano za pomeranca. Nazvali smo je plemićskim imenom - Kjara. Štene je bilo malo, debeljušno i šugavo, puno parazita. Dlaka mu je bila retka i nakosterešena, repić ravan. Kad smo ga doneli u sitni sat kući, najpre je skakalo, cvilelo i dralo se. Nekako smo uspeli da ga okupamo, a onda se zavuklo pod krevet. Ovakvo nešto nikad ne videsmo. To se grickalo, grizlo, grebalo, đipalo, pentralo, vrtelo, vrpoljilo, prebacivalo šape preko tvojih ruku, neprestano dahtalo ili cvilelo. I tako stalno. Nisi mogao ni da ga uzmeš u ruke, niti pomaziš, čak ni fotografišeš. Bilo je mirno jedino na kratko dok spava pod krevetom. A volelo je i da se zavuče i u kadu od tuš kabine. Na terasi bi lajalo i cvilelo i smetalo komšijama. Ako bi hteli da imamo malo mira i da ga zatvorimo u kupatilo, opet bi nadalo u dreku. U stanu je kakilo i piškilo gde stigne, a nekad bi se i ispovraćalo. Htelo je i da jede svoje govance. Upropastilo je veštačku travu na terasi i tepih u kući. Grizlo je sve i svašta: nameštaj, tepih, cipele, papuče, igračke, zidove... Na terasi je raskopalo sve žardinjere i poizbacivalo zemlju iz njih. Onda bi u jednu od njih leglo. Dočepalo je i izgrizlo čak i mobilni, tj. upropastilo njegovu kameru za selfi. Kad bismo mu davali da jede guralo se, režalo na nas, htelo da nas ujede ako pokušamo da mu damo ili uzmemo posudu sa hranom. Osim što nisi mogao da je pomaziš, sa Kjarom nisi mogao ni da se igraš. Svoje igračke nije ispuštala i stalno je režala. Na kraju je svoju gazdaricu Alisu i ugrizla za ruku do krvi jer je htela da joj kroz igru uzme neku granu. (Dečiji lekar je rekao da nema opasnosti, jer je već sa svim vakcinama dobila i onu protiv tetanusa.) 3

Mama i tata suočili su se sa pravim izazovom: koliko je Alisa bila dobro i nezahtevno dete, živahno ali poslušno, toliko je ovo kuče bilo teško, kao crna zemlja. Pravi enfant terrible. Veterinari su rekli da kučište posle vakcine ne sme da izlazi mesec dana, pa onda još mesec dana i još mesec dana. Bio je to pakao i za kuče i za nas. Jednom je došao komšija - predsednik kućnog saveta, jer su nešto radili na fasadi. Imao je i šta da vidi – u stanu haos, potpuno rasulo, na terasi takođe, raskopane žardinjere, veš koji se suši. Između nogu trči, grize se i laje ovaj ugursuz od kučeta sa sve haljinicom sa karnerićima, krajnje neprikladnom za takvog džukca, koju mu je obukla Alisa. 4. Kjara raste Ovo ludo kuče menjalo je dlaku, ali ćud nikako. Od nemogućeg šteneta postala je nemogući pseći tinejdžer. Svi smo se iznenadili kad je onu kratku i šugavu dlaku, zamenila lepa duža, a još više kad je na kraju postala gusta i kudrava. Rep joj se uvio i vuče malo na levo. Kad zabaci uši unazad, Alisa kaže da liči na recepcionerku-kineskinju iz spa centra. Nasuprot tvrdnjama seljaka koji su nam je uvalili da neće biti velika, poprilično je izdžikljala. Uz to je postala jaka k`o konj. I dalje je u kući sve (pa i nas) grizla, grebala, skakala je, pravila štetu i nije imala trunku mira. Nesvesna svoje veličine i snage, suptilnošću slona u staklarskoj radnji ona se gura, gazi, ne gleda kuda ide. Kad skoči na nekog da se pozdravi, samo što ga ne obori. Jedino je dobro bilo što je naučila da ne obavlja nuždu kod kuće. Ali sad je bila dovoljno velika da se propne do kuhinjskog stola ili pulta pored sudopere i sa njega svuče i proždere sve što stigne. Ako bi bila žedna, u našem odsustvu odizala bi poklopac od klozetske šolje i tu pila vodu, što smo shvatili kad smo je jednom uhvatili na delu. 4

Često bismo po povratku kući nalazili tragove zločina: polupani tanjir, čaše ili šolje (retko koja ima ručku), kese, iskidanu ambalažu... Jela je i papirne maramice i salvete. Pojela je grdne grickalice i čokolade. Jednom je sa police svukla i pojela celu veliku bajaderu sa sve omotima, ostala je samo iscepana kutija. Uplašili smo se da će joj biti loše, ali je sve to nekako svarila. Kjara je to! Kad bi nešto zgrešila, zavlačila se pod krevet. Tamo joj je bilo omiljeno mesto i za povraćanje. Kad nema nikog, penjala bi se na krevet. Više puta se dešavalo da se u njega pošteno ispiša, zbog čega dan-danas moramo da pravimo barikade i pregrade. Piškila je i u liftu, i ispred vrata od stana, na terasi. Napolju je vukla, cimala, nije sa njom uopšte moglo normalno da se šeta. Davila bi se povocem, šištala i krkljala, ali bi uporno vukla. Upropastila je i pokidala tako što vučenjem, što griženjem, nekoliko ogrlica i povodaca. Tek kad smo joj kupili ular, mogla je da se relativno normalno izvodi u šetnju (Kjara bi bila odličan eskimski pas za vuču sanki). Kasnije smo otkrili i davilicu. Negde u tom uzrastu, zakačila je i virusni kašalj. Kašljala je, povraćala, borila se za dah i pošteno nas isprepadala. Ispostavilo se da je to kod kučića k`o dobar dan, da sve izgleda mnogo gore nego što stvarno jeste, i da bi taj virus i sam prošao kod ovako mladog i jakog psa. Svejedno, veterinar joj je dao injekcije- antibiotike i sve to dobro naplatio. 5

5. Kjara se vraća kući Kučište je imalo oko šest meseci i tek krenulo u duže šetnje. Jedno veče tata je poluizbezumljen banuo na vrata: „Izgubio sam Kjaru!“ Mama je bila u neverici, Alisa je briznula u plač. „Pojurili su je i jurili i jurili neki kučići na keju, ona se strašno uplašila i odjurila podvijena repa. Dozivao sam je i išao za njom, ali je nisam našao. Daleko je odmaglila i nestala“. Mama, koja je još poodavno imala iskustva sa svojom kucom je rekla: „Najbolje je da se vratiš na mesto gde si je izgubio, verovatno je tamo, ako već ne zna sama da se vrati“. Tata je baš i nije poslušao. Otišao je kod bake po bicikl i krenuo da šparta i pretražuje ceo grad iako je bilo već uveliko prošlo jedanaest sati uveče. Par puta je prošao i pored zgrade. Mama je tešila Alisu: „Biće sve u redu, nema brige. Naći ćemo je i sutra kad se probudiš biće tu“, a da i sama u to bila nije bila baš sto posto ubeđena. Čak je u trenutku (grešna joj duša) pomislila kako je ovo dobra prilika da se ratosilja te bede, najgoreg šteneta na svetu. Uspela je nekako da uspava uplakanu Alisu, i taman se spremala da i sama krene u potragu, kad je neko pozvonio na vrata. Bile su to simpatične komšije, mladić i devojka koji imaju velikog belog psa. Na nekom kanapčetu on je držao našeg crnog đavola. „Je li ovo vaš pas? Bio je tu u ulazu. Krenuli smo od najvišeg sprata, ali nas je on vukao i doveo baš do vaših vrata“. Malo je reći da se mama oduševila, pao joj je kamen sa srca. Zahvalila se komšijama i odmah pozvala tatu da obustavi dalju potragu. Tata se isto obradovao i te kako mu je laknulo. Trebalo mu je ipak dosta vremena da se vrati jer mu je (još i to!) pukla guma na biciklu. Naše pametno kuče, iako je tek par puta bilo na keju, nepogrešivo je našlo put nazad, pretrčalo je veliku prometnu ulicu i par manjih, i promuvalo se između zgrada, da bi selo u ulaz i strpljivo čekalo, dok je tata obigravao grad. Kad se Alisa ujutru probudila, videla je Kjaru koja je skočila na nju i počela sa svojim ludiranjem. Bila je presrećna. Nije lako otresti se lucifera. 6

6. Nevolje sa pulinom, labradorom i... „Da li je to pulin?“- tada smo prvi put čuli za tu vrstu. Najpre smo govorili da nije, da je mešanac, a posle smo odustali. Kao svaki đavo, i ovaj naš je skroz crn. Jer Kjara je stvarno bila pravi đavo za iskušavanje i jačanje strpljenja do krajnjih granica. Ima doduše malo belog na bradi i bele fleke sa unutrašnje strane šapa. Uz to je jako kršna, ima veliki grudni koš. Ima i jedan prst viška na desnoj zadnjoj nozi. Dlaka joj je gusta, jaka i kudrava. Rep stalno uvijen na jednu stranu (osim kad se nekoga ili nečega uplaši, pa ga spusti, što je retkost). U stranu i hoda. Osim te pulinske krvi u sebi, zbog čega je privržena i sakuplja nas kao ovčice ako neko iz njenog čopora slučajno zaostane, ima u sebi i labradora. To se vidi po građi a i po tome što večito vuče neke grančuge. Najpre im besno skine koru, a onda ih nosi li nosi, sve udarajući gazde po nogama. Takođe, neviđeno voli da uleće u vodu, da se brčka, pliva i valja u blatnjavim barama. Zato smo joj smislili i pesmicu: 7

Ima jedan pas Ime joj je Kjara Voli da se brčka I sve živo da smara. Ili: Kjarica carica blatnjavih barica. Ona će uleteti u svaku baruštinu i nalokati se vode, ma koliko prljava bila. Utrči sa stepenica i u reku pa toliko halapljivo loče, da počne da kašlje, zagrcne se i najčešće svu vodu ispovraća. Jednom se na benzinskoj pumpi napila vode pomešane sa uljem. Šape su joj posle smrdele na mazut. I ništa joj nije bilo. Zato u kadu nisi mog`o da je na`vataš. Tu se koprca, skače, gura se da izađe. Pošto se često prljala, a i dan-danas voli da se uvalja u nešto najsmrdljivije što postoji (crkotina, govno, mrtva riba, bare sa mazutom...), mora češće i da se kupa. Onda u kupatilu, ali i svuda okolo nastane haos. Kad izleti iz kade, osim što se stresa i otresa kapljice gde stigne, juri k`o furija po celom stanu, kida svoju prostirku, briše se o nameštaj, tepih, pa opet juri, i potraje dosta dok se ne smiri. Brisanje peškirom ne dolazi u obzir jer se otima i grize. Ko zna čiji je to još (ludački) gen. Neke fine smerne vrste sigurno nije. 8

7. Pas koji ne zna gde mu je mesto Bilo je već kasno kad smo te prve večeri došli kući. Tata nije mogao da se opasulji videvši ovo crno nemirno neuhvatljivo čudo koje je namah počelo da jurca tamo-vamo. Onako malo i šugavo, prvu noć želeli smo da provede na terasi da nam ne bi prenelo buve i bog zna još kakve parazite. Nekako smo uspeli da je na`vatamo i okupamo bebi šamponom. Onda je pobegla i zavukla se pod krevet. Od tog doba to mesto bilo je njeno utočište. Ceo stan pretvorio se u štenaru. Novinama smo prekrili terasu, ali i tepihe u sobi. Omiljeno mesto za kakenje i piškenje bilo je, pa otprilike, svuda. Kupili smo joj posebnu prostirku za spavanje, koju je ubrzo raskupusala i povadila svo mekano punjenje. Izgrizla je i dobar deo tepiha. Dok su joj rasli stalni zubi, čulo se samo kako njima struže drvo ispod kreveta, usput kidajući i mebl štof. Njeno drugo omiljeno mesto postalo je kada. Tu se u početku zavlačila kad joj je toplo, a posle kad je malo porasla, i češće. Na terasi bi raskopala i izbacila zemlju iz žardinjere. Onda bi u nju ušla i tu se uvalila, fino ublatnjavila i zaspala. Samo bi joj glava virila. Još jedno mesto, vremenom sve omiljenije, bilo je kod ulaznih vrata. Zamišljala je valjda da je pas čuvar. Voli da legne i pored klavira, naslanjajući se na njega. Tu je, ali mnogoo kasnije, prihvatila i prostiku koju za divno čudo nije imala želju da raskomada. Kao što nije znalo gde je njegovo mesto u stanu, ovo štene nije znalo ni gde mu je mesto u hijerarhiji njegovog novog čopora, kojeg smo činili nas troje. Od samog početka je mislilo da je ravno nama. Umislilo je, štaviše, da je glavno (što nije bilo daleko od istine). Ponašalo se kao vođa, istovremeno i mala razmažena prinova (što je uglavnom i bila), problematično derište. U nekoj kutijici još uvek čuvamo par mlečnih zuba koje nije uspela da proguta, nokte i par brkova. To se grickalo, skakalo svuda, pa i po nama, grebalo, otimalo, sve nas maltretiralo. Sa njom nije moglo normalno da se poigra. Prebacuje šapu preko ili se navali na nas. Komšinica koja ima više kuca koje je udomila, odmah jeprimetila da je to pas koji voli da dominira, ali za to nije imala rešenje. Shvatili smo da je Kjara onomad zato i ugrizla gazdaricu, smatrala ju je sebi ravnom. Na sreću, žena koju smo jednom sreli (prvi i poslednji put, u nekoj šetnji), dala nam je savet zlata vredan: kad joj dajete da jede, naterajte je da sedi i čeka. To je dalo prve rezultate. Konačno je shvatila da nije glavna i bogom dana. Sedela bi užagrenih očiju, bale bi joj curele i kapale na pod, ali bi čekala. 9

Malo pre toga Alisa je nučila nekoliko komandi (i dan-danas nju najviše sluša): daj šapu, sedi, lezi, pusti, okreni se, skoči, baci pet itd., ali od toga i nema neke vajde. Ipak, malo po malo, počela je da ispušta igračku, lopticu, granu, tako da je konačno sa njom bar moglo i da se igra. Ali i dalje je bila ne-mo-gu-ća. 8. O psima i ljudima Bila je prvi put u poseti kod Alisine bake, i već se pokazala u svom najboljem (čitaj- najgorem) izdanju. Jurca po stanu, kida šta stigne, piški, gricka i grebe domaćine. Onda se zavukla u ćošak, popela na saksiju i iz nje poizbacivala brdo zemlje. Baka je pokušala da je odatle otera, mlatila je nekom metlom, gombala se sa njom i gombala, ali nije uspela. Izlišno je reći da tamo od tada više baš i nije bila viđen gost. Druga baka je bila pametnija i nije dala da joj kuče vršlja po kući. Zato je pristala da je pričuva, hrani i izvodi u našem stanu dok smo mi na putu. Kako je nagrabusila, to samo ona zna. Mi možemo samo da nagađamo. Verujem da je kera bila nepodnošljiva. Epilog je, naravno, da je baka rekla – nikad više. Jednom sam, pričajući se komšijom u liftu i komentarišući kako je nemirna i nesnosna, izrazila nadu da će se ipak kad zađe u neke godine, malo uozbiljiti i „unormaliti“. On me je razuverio, rekavši: „Nema šanse, to je takav temperament“. Uf. Kod većine ljudi, začudo, budi velike simpatije, kao na primer kod drugara kojima šaljemo slike ili video, ili samo pričamo o Kjarinim nepodopštinama. Čemu duguje taj šarm, nije baš jasno. Ne samo što ona prilazi da se mazi, nego i njoj ljudi pristupaju iz čista mira sa istom namerom. Bezbroj puta izmamila je i osmeh prolaznicima kad ponosno nosi tešku granu u zubima, ili pak čak samom svojom pojavom. Prolazniku ulepšan dan, Kjara takođe hepi, gazde – podrazumeva se. Svi srećni i zadovoljni. 10

U prvoj šetnji bez povoca u velikom parku pored reke, naleteli smo na nekog grubijana od psa. On je tako isprepadao Kjaru, da dan-danas ne može da smisli ovu braon rasu, kidiše na njih kad ih vidi. Da zlo bude veće, ta vrsta su sve neke blentave dobrice, ali eto. Drugu rasu koju ne podnosi (osećanje je uzajamno) su vučjaci. I uopšte, plaši se velikih pasa, a onda se pošto je kukavica, na njih i beči, u stilu-napad je najbolja odbrana. Zato reži i napada čak i najborbenije pse - staforde i bul terijere, ali na sreću za sad bez posledica. Da ne voli velike je i razumljivo, jer je imala više loših iskustava. Oni su, pogotovo kad ih je više, imali običaj da je jure i napadaju (kao onomad kad je pobegla, a mi mislili da se izgubila). Jednom je i jedva izvukla živu glavu od čopora krupnih lutalica koje je, saznadoh posle, hranio neki beskućnik. Sa malim psima se lepo i nežno igrala, dok nije došla u neko doba, kad je postala namćorasta i više ne bira na koga će da se breca. (Nije da je branim, ali ti mali umeju da budu prgavi ili dosadnjakovići). Čak je i Alisina tetka, podstaknuta ovim našim blentavim psetom, udomila umanjenu verziju, Kjaru 2.0. i nazvala je Ada. (Nema ničeg boljeg i lepšeg od udomljene kuce. One su najčešće imale težak život, tačnije detinjstvo, i možda su zato toliko zahvalne i odane, i beskrajno vole svog gospodara). Ove dve osim po izgledu (obe su crne k`o crni đavoli) i pameti, nemaju previše sličnosti. Ada je mala, nežna, ima krupnije oči. Umiljata je ali na nenapadni način. Uz to je i jako pametna i prepredena, i neviđeno obožava samo jednu, svoju gazdaricu. Tako pivrženo stvorenjce još ne videsmo. Nas je isto zavolela i kad čuje da se približavamo ispušta zvuke raznih tonaliteta. Ni takvo nešto nikad ne čusmo. Na Kjaru gleda sa mešavinom strahopoštovanja i ljubavi koja joj od ove nije uvek uzvraćena jer naš orijaš nju najblaže rečeno toleriše. Reklo bi se da Kjara Adu doživljava kao nekog dođoša ili mlađu sestricu – dosadnjakovićku, na koju je i pomalo ljubomorna kad joj posvećujemo pažnju. Koliko Kjara nije oduševljena druženjem sa svojom vrstom, toliko voli ljude. I oni nju. Nije mi jasno čime to pleni, ali ima izuzetnog uspeha. Kjara svima nonšalantno prilazi, poznatim i nepoznatima, bilo da sede na klupi, stoje ili su u prolazu. I kao da se to podrazumeva, gura se i očekuje maženje. Da čudo bude veće, oni koji se ne boje pasa ili barem ne zaziru od njih, svi do jednog je maze, češkaju, hrane, sa njom pričaju. I vlasnici pasa, ali i sav ostali svet. Neki je sami dozivaju da im priđe. Deca koja se osmele da je pomaze je obožavaju, a i ona njih. Kanda ne znaju da imaju posla sa najgorim psom na svetu. 11

Мала Кјарина (не)двојница и млађа (не)сестрица Ада 9. Šta sve radi najgori pas na svetu On lavežom prepada komšije kad izlaze iz lifta. Laje, reži, kezi se, išće kavgu i kidiše na sve komšijske pse. Pojuri mačku tako da gazdi iščupa ruku zajedno sa povocem. U igri je jednom simpatičnom klempavom kucovu zakačio i raskrvario uvo. Mazne sendvič sa stola nepoznatim ljudima na pikniku i proguta ga. Ili lepinju iz hamburgernice. Propne se i kopa po kanti za đubre. Jede hleb, kosti, razne gadarije i otpatke, uglavnom sve što mu se nađe na putu ili oko kontejnera. Razjuri golubove i ptice i pojede njihov lebac. Stušti se niz nasip na keju, pa potera u vodu čitava jata pataka, njorki i labudova (samo je jedan par dugovratih pružio otpor šištanjem, dalje uzvodno. Malo je lajala, pa podvila rep). Neprestano vuče i davi se, guši, cima dok je na povocu. Jedini lek je davilica, a čak i ona ne pomaže. Skače na trkače u parku. (Jednom se jedan toliko uplašio da je jako odgurnuo pa se prućila naleđa, što je nije sprečilo da i nadalje spopada džogere). Grebe kadu ili tepih. Penje se na krevet. Raznosi cipele po kući. Uzme prljave gaće iz korpe za veš ili četku za WC šolju i razvlači ih po tepihu u dnevnoj sobi. Kad popije vodu, obesno grize i baca svoju posudu, odnese je i ostavi negde u stanu. Sa stola, kreveta ili police kad nismo kod kuće smakne nepažnjom ostavljenu hranu i sve proždere. To je pravi pseći Hudini: otvori kesu smokija, mleko u tetrapaku, čak i teglu nutele, ili flašu sa vodom, i posmota ili poloče sadržaj. 12

Uvalja se u sve štoje smrdljivo. Znoji se, valja u blatu. Smrdi. Linja se. Izgrize i pre ili kasnije upropasti sve igračke i loptice. Ne propusti da uleti ni u jednu blatnjavu baricu, baru i baruštinu, pljuska se i loče vodu iz njih. Pije vodu iz šupljeg debla tako što obavezno najpre umoči blatnjavu levu šapu. Neobuzdano se raduje, uvek je ekscitovana, dahće. Skače na ljude umesto pozdrava. 13

10. Šta još radi najgori pas na svetu Kao da sve nabrojano nije dovoljno, Kjara ima još neke osobenosti: U kolima uvek cvili. Nije to tiho ili tužno tuljenje, već je to je čin agresije povezan sa patnjom, dreka, bunt. Jako uznemirujuće. Nekad traje neprestano da čovek izludi, pogotovo kad se malo duže putuje. U kratkim pauzama između tog nesnosnog, napadnog cviljenja leti proturi glavu kroz prozor automobila i isplazi jezičinu. Iz kola laje na druge pse, nekad i ljude. Kad uparkiramo, iskače preko naših leđa, trči i frenetično laje na prolaznike. Sa tatom ide u gotovo svakodnevne višekilometarske šetnje. U šetnji obično dograbi neku grančugu od tri metra i deset kila i onda je nosi dobrim delom puta, izazivajući reakcije i simpatije prolaznika. Kad Alisa svira klavir, nekad uzme svoju igračku – pištalicu, i tercira. Sve vreme dok traje kompozicija, traje i cijukanje igračke. Kjara luduje i trči po kući, ili legne i svira grižući je.* Kad oseti da smo pred vratima laje. Onda dograbi i donese neku patiku, igračku, prvo što joj se nađe pri njušci, neobuzdano skače, gura se i umiljava (jedva smo je odvikli od toga da skače po nama, grebe nas i povređuje). Ne dozvoljava nikakvo ispoljavanje nežnosti među ukućanima. Odmah laje, skače i ispreči se između nas. Alisa voli da je začikava tako što se sakrije ispod pokrivača i onda je doziva. Kjara počne da se nervira i da zavija. Ako ne zatvorimo tuš kabinu posle našeg tuširanja, uđe u kadu i loče zaostalu vodu zajedno sa šamponom. Hvata daleko bačenu lopticu letu. Kad je vruće, posle nekog vremena odnese je u hladovinu, legne i iskulira, čekajući da gazda dođe, jer ide u tom pravcu. I inače, hvata ladovinu. Kad su zatvorena vrata od ulaza, skače na sve četiri, k`o na federe. Spolja joj se vidi samo glava: gore-dole, sad je vidiš, sad ne vidiš. Skače visoko na sve četiri od oduševljenja i kad je gladna a vidi da joj se sprema hrana. Kjara je neustrašiva. I nepresušni je izvor energije. Preskače visoke ograde, skače sa velike visine. Trči, strmekne se nizbrdo. Jurca tamo-vamo po šumi, iznalazi nove staze. Nepogrešivo nalazi i vodu za piće u deblima, ili bare, ili nešto smrdljivo za valjanje. Tata je prozvao pathfinder, shadow-seeker. Jednom je, iako je gazdarica rekla „Ne!“, skočila sa pontonskog mosta u mulj. Cele noge do tela su se u njemu zaglibile, jedva je uz mnogo muke uspela da se iskobelja. 14

Na Lidu juri i pliva po štap bačen u vodu, ako treba i hiljadu puta, dok ne baldiše. Kad je puštena, postaje neobuzdana. Trči, nosi ogromne debele grane*, jurca, kopa, uleće u vodu ili bare, jede sve na šta naiđe, nema trenutka mira. Često napolju nađe tenisku lopticu. Onda je prisvoji tako što je užasno izbalavi i izblatnjavi. Pokušava da je zakopa, ali nije istrajna. Tako ide red bala, red blata, pa opet, dok loptica od žuto-zelene ne postane tamno braon. Kao mala, na mačke uopšte nije reagovala. Tek joj je u neko doba došlo odnekud u glavu da bi mogla da ih juri. Otada, postala je strastveni proganjalac mačaka koji laje i na kese, ali i sve drugo što se u mraku mrdne, jer joj se svugde pričinjavaju ovi zakleti neprijatelji. A hvala bogu, ima ih u kraju, čitavi mačkarnici. Mama ponekad želi da se protegne i uradi koju vežbu u parku, ali ne uspeva od Kjaruštine. Ona joj se vrzma oko nogu, ili je brani tako što laje na prolaznike i kidiše na pse. Onda jedino preostaje da je veže za drvo, ali joj bude žao, tako da te varijante vežbanja sa Kjarom izbegava. U jednoj od kilometarskih šetnji noću sa gazdom, ova je psina uspela da se ozbiljno poseče i raskrvari šapu, tj. nogu sa gornje strane, negde oko sredine. (To je bilo drugi put da je raskrvarila šapu, jednom je stala na neko staklo. Koliko je blesava, čudo da se takve stvari nisu događale i češće). Krv je liptala, jedva smo zaustavili krvarenje, dezinfikovali i previli to mesto. Bilo je kasno da je vodimo kod veterinara. Tokom noći, ona je naravno iskidala zavoj, i ližući šapu, opet je raskrvarila, razmičući tkivo, gotovo do kosti. Previli smo opet, stavili anibiotski prašak, i opet isto. I opet. Na kraju je dobila plastiku u obliku kupe oko vrata da ne može da liže ranu. Bila je pas - lampion, u lizanju šampion. I bez ušivanja to mesto je zaraslo, tako da se ne primećuje da je tu ikad zjapila duboka i krvava posekotina. Na psu rana, na psu i zarasla. Drugi put je, opet, ubo stršljen. Upetljo se u njenu kudravu dlaku. Dok smo našli neku granu da ga odatle izvučemo, kuče je već nagrabusilo. Lizala je mesto uboda, bolelo je i nerviralo, ali je kroz par sati prošlo, možda delom i uz pomoć gela koji joj je mama stavila, ako ga je namazala na pravi bok. 15

11. Pas koji nije voleo automobile Zbog toga što je tako neobuzdana, sa Kjarom nije moglo nigde da se putuje. Na odredištu je jednostavno nesnošljiva. Par puta smo otišli na Adu i proveli se k`o bosi po trnju. Lajala je, trčala, uletala u vodu, istresala vodu na ljude i nervirala sve koji su došli da provedu na plaži miran dan. Poseban problem predstavlja samo putovanje. To neprestano i snažno, onespokojavajuće kučeće jaukanje teško je podnositi. Dok stignemo do placa, do kog treba četrdesetak minuta, svi pogubimo živce. Čak i do Košutnjaka je jedva izdržljivo. Što je najgore, tome izgleda nema leka. Glasna muzika ne pomaže, bude još gore. Da se ogugla na te izraze krajnje kučeće teskobe, isto je nemoguća misija. Ne reaguje na pretnje, vikanje, ćušku, a ni na lepe reči, umirivanje i maženje. Jednostavno, upadne u neku petlju, kao alarm koji ne može da se isključi. Na sve pse koje usput vidi mora da se izlaje, a i na ponekog čoveka, po slobodnom izboru. Ako je otvoren prozor, izbaci glavu, isplazi jezičinu i uživa ko pas iz crtaća. Izlazak iz kola je posebna priča. Prva iskače preko naših leđa, za sobom vuče povodac i juri kao luda. Ako je u blizini neki prolaznik, ko mu je kriv, na njega mora da se izlaje. Ipak smo se ove zime osmelili, i krenuli svi zajedno na planinu, u neki pet-friendly apartman u nedođiji. Prethodno je mama sa granulama podvalila i kučetu uvlila neke prirodne tablete za umirenje koje je kupila u veterinarskoj apoteci. Naravno, ni to nije pomoglo. Tek se pred kraj puta malo umirila. 16

Tamo je opet bila sušta energija. Lajala je na lokalne pse - dobrice. Trčala i valjala se u snegu, vukla grane. Istog trenutka kada smo napravili sneška, skočila je na njega i šapama ga razbucala skroz na skroz, do poslednje pahulje. Išli smo na kraće izlete, i uvek je bilo isto: u kolima dranje, van kola skakanje plus histerično lajanje. Par puta je, kao svaki pravi džukac, i pojurila i zalajala za autom u prolazu. Ipak je to nije dugo držalo, shvatila je valjda da to nije njen cup of tea. 12. Ipak... Kjara je napunila tri godine. Kažu da je to oko dvadeset ljudskih. U kući više ne pravi štetu. Ipak, mere predostrožnosti su i dalje na snazi. Na krevete postavljamo barikade da se ne penje i ne ispiša dok nismo tu. Na stolu i policama gledamo da ne ostavljamo ništa čega može da se dočepa, jer nas posle svake nepažnje sačekaju tragovi zločina ovog spretnog lopova i žderonje. Često smo ispred pet-šopa viđali fine, mirne psiće koji se udomljavaju. Nebrojeno puta mama je pomislila kako bi bilo bolje da smo uzeli neko takvo kučence. Bilo je puno prilika i kad je mama poželela da nikad nisu prošli pored onih prodavaca voća, i pomišljala je kako bi ih im je rado vratila. Ili je sanjarila o tome da je pokloni nekome ko može da izađe na kraj sa ovom pulinskom naravi. Sada se situacija promenila. Možda je tome doprineo i prvi duži (desetodnevni) rastanak prošlog leta, kad smo je dali na čuvanje dok smo bili na putu u pansion za pse u Krnjači, ne 17

znamo. Ali konačno se ova kerica malo uozbiljila. (Kažu da je prve noći celu provela zavijajući. Kad je nevaljala i hoćemo da je nasekiramo, kažemo joj – u Krnjaču ćemo s tobom). Na sreću, komšija nije bio sasvim u pravu-kod kuće je mirna kao bubica. Uglavnom drema i ne dosađuje nam. Ponekad traži malo pažnje ili donese lopticu, pištalicu, ili svoju omiljenu igračku – prase koje grokće, i traži da se igra ili mazi. Počela je manje da vuče i da jede napolju. Sluša komande, tipa „Čekaj“, „Fuj“, „Dođi“, „Sedi“, „Donesi“, „Ne to“, „Budi dobra, nema lajanja“. Zna šta je loptica, šta pištalica a šta prase. Jedino neće da donese svoju posudu sa vodom kada je iz čiste obesti odnese i ostavi bilo gde. I inače, nije zahtevna. Ne traži da jede, pije ili da se mazi, osim ujutru, kad ustanemo. Kad je, uprkos zaštiti, zakačila krpelja, plašili smo se da će biti problem da ga izvadimo. Alisa je držala i mazila njušku, tata je čvrsto držao na podu, a mama je pincetom izvadila gnusobu sa stomaka. Nije ni pisnula niti se otimala. Naš snažni džin meka srca jako je stpljiv i trpeljiv. I privržen. Kad ide više nas, uvek nas skuplja, vraća se po onog koji zaostaje, u tome je neumorna. Dugo se osvrće i vuče nazad ako se neko odvoji i ode. Tada mora da joj sekaže „Ćao“. Kad je puštena, naravno ide prva, ali nas ne ispušta iz vida. Ne voli da joj se osipa čopor, ili njene ovčice, šta li smo već. Ako zna da je neko ostao kod kuće, vuče nazad tražeći da se vrati. Njena najveća sreća je kad nekuda idemo svi zajedno, porodično, da ne kažem čoporativno. Tada je, međutim i najgora. Toliko se obraduje, skače, laje, vuče, i to sve dugo traje... Ponovo postaje ono ćaknuto mahnito štene. I u kolima je još uvek nesnosna. Kad izlazi iz kola još je gora. Valjda će se i to srediti. Napolje je vodimo tri puta dnevno. U kući se više ne bi uneredila, koliko god da joj se ide. Ako baš pima problem sa stomakom cvili, dajući nam do znanja da je krajnji čas. Desilo se par puta, kad je bilo gusto, a mi nismo kod kuće, da se iskaki na terasi. A ako joj se povraća, uredno povrati u kadi. Nikad ne traži da jede, i uvek je jako zahvalna kad joj damo hranu. Nimalo nije probirljiva. Tek kad vidi da joj se hrana priprema, skače od zemlje i laje od sreće. Ne voli da čeka ispred prodavnice i uvek vuče i gleda da je zaobiđe u velikom luku. Ipak, ispred radnje strpljivo sedi i pomno motri kad će gazda (gazdarica) da izađe. Onda se toliko oduševi, kao da nas prvi put vidi, počne da skače i luduje. Usput se okomi na povodac, kao da je on za sve kriv. Naša kukavica ne prilazi psima, niti se više sa njima igra. Eventualno se onjuškaju i svako nastavi svojim putem. One nasrtljivije preventivno otera. Zato na ulici ili na klupi prilazi svim ljudima koji pokažu minimum interesa za nju, ili makar samo oseti da je se ne plaše i da je neće oterati. I uvek uspe da iskamči maženje. 18

Ujutru strpljivo čeka da se probudimo, i tek onda dođe da se pomazi. Po nama više ne skače. Čim čuje da se gazdarica Alisa meškolji, šapom otvara njena vrata, dotrčava i uskače u njen krevet. Više se ne gricka, samo ponekad voli da nas liže, tj. ljubi. I dalje laje kad dolazimo i donosi nam neki poklon u njušci u vidu cipele, igračke, šta već dograbi, ali više ne skače na nas. Onda patike i cipele odnese u sobu ili ih poseje negde u kući, ali ih ne grize i ne uništava. Kad shvati da će a ide u šetnju, isto uvek – oduševljenje. Skače na sve četiri, vrpolji se i raduje. Sačekuje nas i motri gde smo, gleda da neko ne zaostane ili se izgubi.Još voli da bude glavna u šetnji. Neprestano vuče, daveći se pri tom, ako joj dozvolimo. Još ima puno toga gde mi mogla da bude bolja kada je napolju. Ili u kolima. Svi je gotive: komšije, drugovi, rođaci, slučajni prolaznici. Sa Alisom se najviše mazi i igra. Nju najviše i sluša. Sa tatom poslušno ide u dugačke šetnje i po deset kilometara, ili na trčanje. Kad je mama slomila nogu, pravila joj je društvo i saosećala. Jako se raduje kad ide u šetnju sa njom. Najgori pas na svetu sada možda baš i nije najbolji, ali je na putu da to postane. 19

20

P.S. Umeđuvremenu, Kjara je napunila četiri godine i bliži se petoj. To pseto je još uvek ludo i puno energije, ili politički korektno rečeno – to je pas sa posebnim potrebama. Sada se malo smirilo i uozbiljilo, a bome i zdebelilo. I dalje besomučno, neurotično i nesnosno laje kad iskoči preko naših leđa iz kola, dok u vožnji manje cvili, kako kad. Takođe se dernja kad čuje da neko od nas dolazi kući, dok se na komšiluk ređe oglašava. I dalje raznosi cipele po kući. Nabanda se na neke jastuke ili krevet, kad joj se ukaže prilika. Linja se. I dalje hoće da ćapi nešto sa stola, ali sad sve sklanjamo. Flaše otvara k`o od šale. Hvata loptice u letu, samoinicijativno nosi velike grančuge, uleće u blato i hoće da se uvalja u štogod smrdljivo. I dalje se sprema da bude lutalica - na ulici smaže sve što stigne, od kostiju, preko raznog đubreta do blatnjavog bajatog hleba. Uvek negde nađe i vodu. Zato kaki kulturno samo na travnatim, po mogućstvu neuređenim površinama. Pronalazi i dovlači loptice i igračke. Sluša, ide bez povoca i sačekuje nas. Prema drugim psima je najčešće indiferentna. Ljudima i deci mami osmehe, a nekad dobije i maženje. Kod kuće je mirna i drema, često se zavuče i u kadu. Tamo i povraća kad joj nije dobro. Ne miruje ni dok spava – mrda šapama, cvili i pušta razne zvuke. Ima burne snove. Mirna je dok se kupa, ali luduje i trči kao da je opsednuta kad izađe iz kupatila. Ne voli da se četka, buni se. Mirna je kad joj ponekad vadimo krpelje. Donosi svoje igračke i začikava kad hoće da se igra. Skoro nikad ne spušta uvrnuti rep. 21

Reklo bi se da i nije baš primer najuzornijeg psa. Ali hej, ko od nas nema poneku manu? Za nas je ona sada najbolji pas na svetu. 22

23

Кјарине лудорије Линкови за неке од Кјариних неподопштина (притиснути ctrl и кликнути мишем): https://youtu.be/g1NHdFmXLk4 https://youtu.be/ma73j5SjnPQ https://youtu.be/N99IztY5u-g https://youtu.be/gusQ32mL-_c https://youtu.be/56VMrF7Etf4 https://youtu.be/Aak2kcNuA1Y https://youtu.be/VNYK5KwKFto https://youtube.com/shorts/hY_8H1EgsR0 https://www.youtube.com/watch?v=qtOcswvMScA&list=PL3tT52HtvEkMecLpex_uuH- 78wu05wBi7&index=11 https://www.youtube.com/watch?v=YAhRT8B_1-M&list=PL3tT52HtvEkMecLpex_uuH- 78wu05wBi7&index=12 https://youtu.be/jzh8k7K6sD4 https://youtube.com/shorts/tWHRLDnwUpk https://youtu.be/0GoduyDMBmY https://youtu.be/qtOcswvMScA https://youtu.be/YAhRT8B_1-M https://youtube.com/shorts/QWTZrJicXMc https://youtube.com/shorts/cbIEDUhQsHE https://youtube.com/shorts/oJOEmmkZFRo https://youtu.be/myLt0wqAepY https://youtu.be/Cv-Qm2JzkoM https://youtu.be/ljyp6Cq-WeA https://youtu.be/HovFEQMFuls https://youtu.be/qsXuvZ-lfW8 https://youtu.be/h5cYc5D8tbU https://youtu.be/lS0-iat8u4w https://youtube.com/shorts/Eo0I867evE4 https://youtu.be/FhQDxbGMznY https://youtu.be/_jQQY9J3Psg 24

The worst dog EVER Q: How to tame the beast? A: With lots and lots (and I mean L O T S) of love, patience and forgiveness. Going down this bumpy road, one can learn a lot about himself. Upbringing such a mischievous creature requires sacrifice and turns your life upside-down. And your life philosophy, too. At the end, it`s more than rewarding. Love that you give, gives utmost love and loyalty in return. It`s this bond between kid and dog, that has no match. Najgori pas na svetu Pitanje glasi: Kako ukrotiti zver? Odgovor: Uz pomoć mnogo, mnogo (i rečima- M N O G O ) ljubavi, strpljenja i praštanja. Na tom trnovitom putu čovek može mnogo naučiti i o sebi. Vaspitavanje ovog i ovakvog nevaljalog stvorenja iziskuje žrtvu i promeni ti život. Takođe i životnu folozofiju. Na kraju, trud biva nagrađen. Ljubav koju daješ, vraća ti se najvećom mogućom ljubavlju i vernošću. To je veza između deteta i psa koja je bez premca. All drawings, including front page: Alisa Tech and all other support: Desha 25

ТHE WORST DOG EVER This is a story about the worst of the best human friend. It tells us about what the worst dog does and how to tame the beast. And that what`s worst could become best. This story has happy ending. 26