BOJ NA KOSOVU

1

2 .

3

4

5У СПОМЕН ВЕЛИКОМЕ КНЕЗУБожуру мирисни …Tи, који си сведок,тих судњих дана....Tи, што сва сећања чувашПричај ми...Испричај ми причу, о силним војскамаО, силним војскама, на Косову равномДочарај ми врисак косовских судбинаДочарај баладу, херојских СрбаљаПодигнимо Спомен, великом времену...Опиши ми дане...вечности СрбаљаДа ли су плакале очи српских жена?Да ли су клеле судбину,усне,сестара њиховихКолико је молитви речено тих дана?Колико очаја, сакривено?Причај ми божуру црвени!Причај ми божуру мирисни... Какво је било време на Косову равном? Је ли кишица миловала брадата лица? Да ли је ветар хладио, јуначке груди? Да ли је небо сијало крвљу, на истоку златном? Да ли је задрхтала, рука јунака?

6 Турбан се и не помаче… Бледе, танке усне, испустише само једну реч…. Реч дубине … - …....Уби! Глава се дубоко и послушно, саже... Челични поглед послушности, се разли, дивљином очију... Помилова рука, јатагана пуста... Буљуком су долазили . Путевима пролазили…. И слегали у сили огромној….. Долазили, да побију српско… Долазили…. Да поробе редом... Поломише и последњу травку, зверад турска, пусти јаничари... Јаничари, и њихове слуге.... Полу месец….и колац…. * Полако су се примицали….. Избечене очи су, са страхом посматрале пређени пут… Дубоку шумску таму, и још увек, киселе јагодњаке…. Скупљали су своје овце у гомилу и оком милоште, дозивали јединога заштитника свога

7Отвори се капија огромна,и дочека силнога народа...Улазише полако унутра...Улазише стари, тражећи заштиту...Кану суза, погрбљеном старцуПогледом је обишао, редом...Витезове малене СрбијеИ устаде велики Лазаре, и подиже сабљуКнежевине...Буктиња јој обасја балчака.................Истина је, и последњем дата.Ко је турке знао, тај је веровао,у речи Кнеза, великог Лазара…Поименце он је прозиваона вечериу свом милом дому...Прозивао…у очи гледао….Заклетвом су себе даривали.Сабљу бритку,и доброга коњаЉуте борце, погледа крвава...И у пратњи, своје силне слуге. Кружила су крила измаглицом и јутарњом тамом.. Кружила ваздухом препуног мириса… Мириса, узавреле крви… Време ишчекивања.... Време сабирања несреће...

8 28 Јуна, лета Господњег… Сунце се појави…. Крвави зраци просуше своју светлост брежуљком, тог поља… црних птица… Измаглица сакри цветове, на кратко, па се и она повуче... Први зрак блесну и снагом свог кратког блеска, обасја шаторе... Обасја силне, редове војске… И врхове копаља, у благом наклону… .…Усне су, шапутале молитву… Први минути тог косовског дана, показаше своју исконску лепоту. Просуше мирисе земље, ничим неокрњене…. На ивици шумарка појави се мирно око кошуте, па и ње нестаде…. Остадоше саме, две силне војске…. Притисну поље, тешка тишина …. * Уздрхташе обронци Шар-планине пусте.... Уздрмаше се крила црних сенки…. Зла коб подиже тешку, смрћу ровашену главу, Чу се отегнути позив.

9.............Загрмило је!Силно је, гракнуо гавран,и заклепета крилом,жељно чекајући….Ритам потмулог одјека, отпочесвоју крваву славуУсекоше се војске, једна у другу…….Севнуше сабље, браће СрбаљаПогазише коњи, набреклог божураСевну челик, у мртвачком сјају......Халакнуше Турци, у силном очају.Руке, загрљаја у смрти, се испружише.И око севну, нечијом муком..........Полегоше тела, крваве цветове.И просу се, тамно…Божије...крваво....Пљусну крвца, латицама нежним.……......Дотакоше се тела браће, у грчу, иизједначише се душе,пред јединим Богом….Рука златна, Обилића сина…Неста Султан… Неста, и Милоша… Разнеше га турски јатагани Разнеше га на све стране света. На све стане, на понос Србаља…. Оста сабља, и златна челенка…. Оста прича, о српскоме сину, да се прича, до данашњих дана…

10 Тога дана превладаше Србљи И зачу се песма, анђела Господњих У сумраку дана И тами вечери.... Ал ' освану и данак следећи. Несрећа им, тад’, окрете лице…. И закука кукавица птица. Родило се семе, издајице клица ………………..Гавран јој је, пута показао. Показао пута и љутог начина... .........Сазнаће се, ко Србље издаде… Ко издаде, великога Кнеза … Ко издаде, својега народа Ко погази пусте, речи великаша…. Kо постаде слуга, црнога гаврана. Понесоше коњи, урлике Турака Дочекаше копља, мрачнога турбана Да покажу свима тог пркосног дана, да су Србљи муком, превазишли себе... Топот копита правац показа Спуштено копље, руци отказа Поцепа се шлем, на две половине Паде земљи, стари Југ-Богдане… Синове је оком дотакао…. Синове је оком пољубио, и утону у бездан свевишњег... Руком својом покида, божура... посејаног давно, рукама анђела…

11Следише га његови синови…Следише га вечности сећања…Погну главом, Косанчић ИванеВиде краја, та десница рука.Десна рука силнога Лазара…Застаде му срце,у грудима…..............Спусти мача, на земљицу црну,и испрати сунчев жар трептаја…Засијаше очи, Tурчин-изелициДиже туре, бритка јатагана, и одруби,поносну му главу...............Узе рука испеченог хлеба,умешеног руком, Кнегиње Милице,и подели свим слугама својим….Нај веће је дао, штитоноши своме…Нај млађему, од девет година, даде једног''коња крилатога''...и посла га,Кнегињи Милици…Са прстеном и задњим поздравомКлимну глава одлучношћу вође,даде знака за почетак крајаПовише се редови СрбаљаПовише се уз крике очаја ......Ударише вуци, на Кнежеву пратњу Истурише слуге своје голе груди, да заштите свога господара .......Својим телом и крвљу преврелом....

12 Први паде штитоноша кнежев Ошину га криви јатагане Паде јадан уз коњски поводац Уз поводац коња, милог господара Попадаше тада, све остале слуге Заста Лазар пред силним Турцима Бистро око, засече битанге…. И истури, своје силне груди... Јатаган је…дотакао Кнеза…. ……………Дотакао, груди посекао…… Паде земљи, славни Кнез Лазаре…. Сину сабља, пут његове главе Прамен косе на божуру оста И завриска корен испод биљке Проклет био, кучко јаничару… Невидео, ти Стамбола клета…. ..........Невидео, своје миле мајке… невидео, ни својег детета Дабогда се твоја, осушила рука…. Као земља, до корена мога…. Чу се урлик, из хиљаде грла…. Смрт Лазара, осоколи Турке…. Нема више великога Кнеза Нема више ни бритких мачева Халакнуше проклетиње Турци Да поплаше што српско остаде Да побију, до последње душе ……………Уздигнуто, за навек, да сруше

13Лежали су, мирисни божуриМесец просу злаћану прашину,да покрије,што Србин имадеДа сакрије што курјаци њуше….Суза кану….И пламен свевишњег, пригрлидуше…............Склизну суза у жалости силној.Разиђе се шапат, уз дрхтај несреће….- Не сеците косе, сеје миле,Косовке девојке…Већ захват’е бистре воде 'ладне…И напој'те, у смрти јунаке….Бистром водом, и нежним осмехом,вашом руком,мирисним босиљком….Кренуле су Косовке девојке, сузним окоми тугом дубокомДа видају ране свакојакеДа преврћу попадала телаДа обришу, сузу последњега….Лежала су тела поносних Србаља... ..........Плакале су очи поносним, им мајки И склапале руке, сестара њихових.... Проломи се небо, кренуше ветрови..... ......Заурлика и љута кошава. Заплакала небеска Србија, за јунаком од светлог колена Кнез Лазаром, тим поносним сином

14 Оста земљи убијена душа Да изникне крвави божуре, да изникне, на понос витештва. Да изникне, да исприча причу. * Полетеше силно, уклети гаврани Црвенога кљуна... скорушено, потамнелих крила... Укоченог ока и силнога страха, од храбрости силне, несретних Србаља... Летели су светом...и причали страву. * Божури, црвено-крвави… Ви што изникосте, из топле крви, Српских јунака... Има вас безброј, као и сабраних прича…. Као и сабраних туга, Косовских…. Причајте, за навек, све што је било давно И сва сећања чувајте На то поље-Косово равно

15

16 ArtStudioSpectar