Једног мартовског дана 1851. године, Љуба Ненадовић је туристички обилазио Напуљ кад је игром случаја међу странцима на степеништу тамошње руске капеле неочекивано срео једног њему непознатог Црногорца чија је несвакидашња појава лако привукла Ненадовићеву пажњу, препознавши га по посебној црногорској ношњи и капи. Био је то Вукало, перјаник у служби владике Његоша. Вукало је Љубомира Ненадовића одмах одвео да се упозна са владиком коме је током те зиме у иностранству највише недостајало да са неким проговори српским језиком. У пратњи црногорског господара налазили су се још два Црногорца, сердар Андрија и Ђуко, управник владичиног двора. Ненадовић је истог дана уведен у велики салон у ком је одседао Његош, тешко болестан и забринуто загледан у жар камина крај ког је седео. После упознавања и првих куртоазних речи, Његош је госта дочекао својом тренутном мишљу која му се отела са усана: „Ала се ми, Словени, наробовасмо!“. Његош се код Љубомира Ненадовића детаљно распитивао о Србији. Занимало га је што Србија не покрене рат против Османлија: „ви отуд, а ја одвуд, да се на Косову састанемо“. Није разумео зашто је у то време у Кнежевини Србији долазило до забране слободе штампе и цензуре, па се с правом запитао: „Што се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са њом може напред поћи. Куд год мисли да крене, очекују да им слободу донесе. Су чим ће поћи браћи под Турцима, ако им слободу не понесе?“ Од тог дана Ненадовићев пут по Италији се нераздвојно поклопио са путем владара малене Црне Горе, тако да он о путовањима и доживљајима по Италији говори увек у множини. Он Његоша не пушта из видокруга и не заборавља више нигде. Описивао га је у туђем свету и посебним приликама, сталном покрету, али и у самоћи, у друштву и додиру са разним личностима, на путовању при туристичким излетима и разгледању градова, храмова и музеја. Ненадовић је владику посећивао сваки дан, пре подне и поподне, и на неки начин био његов лични секретар у Италији. Болест са којом се борио, често је ограничавала Његоша и доводила га до напада кашља, слабости и срџбе. У сусретима са странцима и вишим италијанским круговима, владика је описивао патње хришћанског света у Османском царству и замерао Европљанима због недовољно слуха за њихове невоље. Једном приликом је путописац у владичиној пратњи присуствовао банкету у вили код Ротшилда, утицајних буржуја из чувене јеврејске банкарске породице која је почетком током Наполеонових ратова постала важан чинилац свих европских историјских дешавања због кредитирања сукобљених европских држава. Љ. Ненадовић тај догађај описује на овај начин: „Владици се није могло прићи: једнако су га окруживале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о бојевима, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље, говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Често је долазио у поетско одушевљење...“ Домаћин Ротшилд није марио за ове лепе и надахнуте речи, већ је хтео да прича о новцу и могућим пословима. Док је Његош занесено причао, домаћин је упитао Љубомира Ненадовића: „Кују ли се новци на Цетињу?“
И недуго потом упитао је Његоша зашто у Црној Гори не кује новац. Његошев одговор је гласио: „Кад би се могли од камења ковати, ја бих их одавно почео ковати“. Његош, иако владика, није ишао у мантији већ је најчешће био одевен у народну ношњу црногорских Срба, као и сви његови пратиоци, изазивајући тиме позорност околине која се чудила овим необичним путницима. Неколико пута, кад би ишао послом, владика је попут домаћих Италијана облачио обично грађанско одело да би избегао пажњу и знатижељу средине. Био је гост једног на броду америчког вицеадмирала, где је примљен уз дужне почасти, и том приликом Његош је изнео своје симпатије према Америци и њеној слободи, но ни тада не пропуштајући да на другој страни помене општу словенску несрећу и неслободу. У Италији се владика ни за тренутак није могао опустити и заборавити на Црну Гору. Оставио ју је подељену племенским сукобима, уз бројне непријатеље са свих страна. Стизале су му вести да Омер-паша Латас планира да из Босне нападне на његову земљу. „Не да ми пас боловат' ни умријет' с миром“, рекао је пред Ненадовићем кад су му јавили шта се дешава са Црном Гором. Приликом једне од неколико посета окамењеној Помпеји, античком римском граду коју је уништио вулкан Везув 79. године, налазимо Његошеву опаску како Помпеја опомиње човека на његово ништавило пред вечношћу. У пролеће се Његош са пратњом обрео у Риму, вечном граду сазданом на слојевима историје. У Ватикану је владика био очаран ренесансном Рафаеловом сликом „Преображење“. У Цркви светог Петра догодила се анегдота са једном наводном реликвијом која се ту чува. Реч је била о ланцима којим је Петар био везан у јерусалимској тамници – тзв. часним веригама. Показујући ланац Његошу, католички калуђер принео је предмет пред црногорског владара да би их целивао, а “владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су; и чудећи се колико су дугачке, рече: 'Ала су га добро везали!' Затим их врати калуђеру који је од чуда једва могао запитати: 'Зар их Ваша Светлост неће целивати?!' Владика му полазећи одговори: 'Црногорци не љубе ланце!' “ Наишавши на мермерне степенице којима су се ходочасници пели на коленима, владика и његови људи били су зачуђени и упитали су једног калуђера зашто људи иду на коленима. Калуђер им скромно одговори: 'То су свете степенице по којима је Христос ишао кад су га Пилату водили. Донесене су из Пилатове палате из Јерусалима. За сваки степеник који хришћанин на коленима пређе и очита Оче наш, опрашта се, кад умре, души његовој 10 000 година мучења у паклу.' Владика погледа у мене и рече: 'И он то мени прича сасвим озбиљно! Навикао је да то казује свакоме, па му није чудновато. И гледа ме у очи док ми то говори.' Окрете се затим калуђеру: 'Па како ви рекосте. Пилат ће најмање бити у паклу; јер нико се није толико пута попео уз ове степенице колико он, биле су непрестано у његовој кући.' Калуђер се мало збуни па кад виде да се смејемо, поче се и он смејати и рече: 'Али он се никад није на коленима пењао'.“
Десило се и то да су негде изван Рима наишли на самог римског папу који је туда пролазио, а обичај је налагао да се у том случају кочија заустави и изађе како би га сви поздравили. Његошу се ово наговарање да треба изаћи нимало није допало. „Божа ти вера, ја нећу срамотити оно мало црногорскога народа! Нека иде папа својим путем, нека силази с кола ко му је и до сад силазио, а владика црногорски заиста неће!“ Занимљива епизода јесте и путовање паробродом до Ливорна. Пошто су се на броду појавили неки турски трговци, Његошев управник двора Ђука био је затечен њиховом појавом и ухватио се оружја. Био је у чуду кад је чуо да ће овде мирно седети поред Турака јер је навикао да се са Турцима не седи, него да се против њих ратује. У Фиренци су се након пар месеци растали наш путописац и владика у чијем друштву је непланирано дуго остао. Његош је натраг преко Ливорна и Ђенове пошао пут Венеције да би се вратио на Ловћен, а Ненадовић је остао да се бави по Италији. Прилике за нови сусрет и одлазак у Црну Гору није било јер је са само 37 година владика Петар II подлегао плућној болести и напустио физички свет на исти дан кад и његов стриц и претходник Петар I Петровић Његош. Но, након свега, његова књижевна дела остала су ту да нас заувек подсећају на слободарску личност највећег песника међу владарима и највећег владара међу песницима. Радош Јањуш, наставник историје
наВсатшзаиавнвиацМси ОРВАИЛТНЕАШПТОВУОКБААННАОРВОИДЋНСОТГРПАЕХВИАЊЧЕАКСАВООЈИМ САВРЕМЕНИЦИМА У српској патријархалној породици јасно су били дефинисани односи између мужа, који је био „глава породице“ и имао све привилегије, и жене, која је била потпуно обесправљена. Женска прељуба је, за разлику од мушке, нешто што не само да није толерисано, него је кажњавано на најсуровије начине, од ужасне смрти до морбидног сакаћења или, у најбољем случају, срамоћења прељубнице пред читавом заједницом и изопштавањем из исте. Траг оваквих односа може се наћи и у нашој народној епској поезији, од Видосаве, Момчилове љубе, коју кажњава љубавник јер је издала мужа, бољег јунака од њега, преко двадесет две познате варијанте о издаји љубе Бановић Страхиње. У свим песмама са мотивом прељубе, прељубница бива кажњена, осим у песми \"Бановић Страхиња\" коју је Вук Караџић записао 1822. године од Старца Милије. Почев од најстарије, прве објављене песме о Бановић Страхињи, песме \"Како је Страхињи Бановићу жена учинила издају, и кад су је за то браћа погубила\", коју је записао Јозо Бетонић 1764. године, па преко свих осталих песама које говоре о издајству љубе, неверница бива кажњена, а у кажњавању директно или индиректно учествује и сам муж. По угледу на кога је онда Старац Милија створио свог Бановић Страхињу и одакле потиче витештво и снага овоме јунаку да опрости прељубу? Својом верзијом песме о Бановић Страхињи, Старац Милија је створио једног потпуно атипичног јунака. Као да је овај народни певач померио тежиште приче са прељубе на праштање, тако да основни мотив постаје управо то – праштање. По томе се ова песма разликује од свих песама са мотивом прељубе, јер једино у овој песми јунак успева да надвиси своје и Милијино време и да учини нешто што нико до тада није – да опрости жени прељубу и, што је још горе, покушај убиства. Старац Милија, као очигледно одличан психолог, нуди између редова многа објашњења овог, за то време, потпуно несвакидашњег чина. Нико до тада није створио јунака коме је, осим храбрости, једна од главних особина могућност праштања и то праштања жени. Време Старца Милије се по много чему може упоредити са временом његовог јунака.
„Самотник Милија сагледавао је и наличје догађаја и наличје оних који су ту, поред њега, стварали (и веровали да то чине) нову историју. Милија је опажао како моћ мења људе. Војводе и угледници који су се наметнули народу за вође убрзо су засновали богате хареме – а између осталог управо су њих итекако замерали Турцима.“( Ненад Љубинковић: Губитници Старца Милије). Моћ и нечовештво који су понели устанике из Милијиног времена исти су они који су обележје Југовића и остале крушевачке господе. У њима је народни певач дао слику свог времена и оних који су се брзо и лако препустили сјају и богатству, а заборавили вредности за које су се некада залагали. Њима је Старац Милија супротставио морал и човештво Бановић Страхиње. Народни певач није само неко ко репродукује и обликује у песму неки догађај, већ својој песми даје и лични печат. Милија је био сведок турских зверстава, посебно оних после Првог српског устанка када је настало дванаестодневно безвлашће, а када су Турци могли некажњено да се свете због побуне и устанка. Шта би се десило да су Срби, по старом патријархалном обичају, убијали своје обешчашћене жене? Ионако убијани, сведени на ловину, да су још и кажњавали своје жене за такозвану прељубу, дошло би до затирања. Зато се морало праштати. Зато је Милијин Страхиња опростио. У тешким временима, народ се идентификовао са епским јунаком и зато му је било лакше да учини нешто несвакидашње, нешто што је одскакало од до тада утврђених неписаних правила. Милијини савременици су имали алиби да опросте својим женама зато што је у песми то пре њих већ учинио један јунак - Бановић Страхиња. „Страхиња ће показати да човек може отрпети бруку и муку. Он ће, супротно Југовићима који сматрају да је жена која заноћи са Турчином мртав човек, подарити живот љуби. Милија нуди хумано решење мимо обичаја и мимо наших нарави. У имагинацији је скован један атипичан случај како би се нашао какав-такав лек за море истоветних случајева у земљи разорених домова, у којој човек није располагао ни собом, ни својим имањем, ни својом породицом. Страхиња је унезвереном народу који је своју ложницу и своју љубу милом или силом имао делити с Турчином понудио излаз, створио јунака чији поступак ваља следити, с чијим се ликом ваља идентификовати, а то значи решавати и решити свој случај.“ (Петар Џаџић: Homo balcanicus, homo heroicus) Милијин Бановић Страхиња је по много чему изванредан јунак. Ако се на страну стави његова храброст, сулуда одлучност да кроз турску војску прође сам до отмичара своје жене и да се против њега бори за своју част, оно што посебно истиче овог јунака је његова несвакидашња човечност, способност да опрости оно што је у епској народној поезији и у свакидашњем животу било незамисливо опростити. Свевремену актуелност Бановић Страхињи даје његова способност да се издигне изнад наметнутих норми, да спозна и разлучи зло од добра, притворство од искрености, лажне вредности од правих. Његова храброст није само храброст на бојном пољу, нити је у победи над снажним и вештим непријатељем. Његова храброст је првенствено у упознавању, надограђивању и победи себе, у спознаји своје кривице и разумевању туђе и, коначно, у праштању као својеврсној катарзи и највећој и најзахтевнијој врлини, јер праштање је побеђивање својих слабости. Мина Веселиновић, наставник српског језика и књижевности
наВсатшзаиавнвиацси ARCTIC MONKEYS:THE BEST LIVE BAND? Arctic Monkeys have been named the world's best live band at the O2 Silver Clef Awards - beating off stiff competition from the likes of Arcade Fire, Royal Blood and even legends like Prince and Kate Bush. While many may argue this until they're blue in the face, there's no denying the Yorkshire lads' incredible ascent from the rubble of Sheffield to the Ritz of Reading festival. No other band of their generation has enjoyed such a diz������ing success story - and each chapter of that has been landmarked by a gig of incredible significance. Извор: https://www.gigwise.com/photos/101467/arctic-monkeys-first-gig-to-last-gig---most-important-shows- history ARCTIC MONKEYS (АРКТИЧКИ МАЈМУНИ): БЕНД СА НАЈБОЉИМ НАСТУПОМ УЖИВО? Arctic Monkeys проглашени су бендом са најбољим наступом уживо на свету на О2 додели награда Сребрни виолински кључ - победивши оштру конкуренцију попут Arcade Fire, Royal Blood, па чак и легенде попут Принса и Кејт Буш. Иако би многи могли да расправљају о томе док не поплаве, не може се порећи невероватан успон момака из Јоркшира од рушевина Шефилда до престижног фестивалау Редингу. Ниједан други бенд њихове генерације није уживао у тако вртоглавој причи о успеху - и свако поглавље забележено је свирком од невероватног значаја. Текст превела Кристина Штајцар, наставник енглеског језика
ЈануаПр, 2Р02И1 РОДА И Ваши ЗДРАВЉЕ наставници ЧУВАРКУЋА / КАМЕНА РУЖА зПа увтаосказ (Sempervivumtectorum) Чуваркућа је по лековитости слична Латински назив за ову биљку је увек жива алоји, само што има блаже дејство. што говори о њеној неуништивој енергији без Листови садрже танине, јабучну и обзира на окружење. Синоними су јој мрављу киселину, смолу, витамине А и Ц, громовник, чуварка и уховник што по калцијум цитрат и друге материје. предањима говори да штити кућу од удара Снажно делује код упала слузокоже, грома, као и да лечи упале уха. Стари Грци и болести дигестивног тракта, као и Римљани су је садили као заштиту од кожних проблема. Добра је и као инсеката и других штеточина. Цар Карло диуретик. За све лековите препарате се Велики је наредио да се чуваркућа обавезно гаји користе свеже убрани листови. Од у манастирима и да би требало сви да је имају листова се припремају чајеви, тинктуре, у свом домаћинству. облози, масти и сокови. У новије време се доста користи у хомеопатском лечењу. Чуваркућа је вишегодишња биљка. Висока је од 10 цм до пола метра. Њени меснати листови складиште воду и на тај начин преживљава сушне периоде. Боја листова се креће од зелене до бордо и љубичасте и сакупљени су у лисну розету. Цвет је звездаст, формира се на цветној дршци и најчешће је црвене боје. Цвета од октобра до новембра и тада се сакупљају листови за чајеве и друге препарате.
РЕЦЕПТИ СА ЧУВАРКУЋОМ МАСТ од чуваркуће се припрема тако што се исцеди једна кафена шољица сока из свежих листова и помеша се са истом количином свеже и растопљене свињске масти. Смеса се добро измеша и држи у фрижидеру. Припрема се тако што се у 2,5 дцл воде стави 12 гр осушених или 10гр свежих листова и кува15 минута.Чај се процеди и пије на празан желудац .Чај се препоручује протв дијареје, чира на желуцу, за испирање уста код афти и раница, испирање грла код гнојне ангине, као и код менструалних тегоба. СОК се прави од свежих листова биљке. Може се пити као лек за бронхитис, чишћење црева , упале десни, нервне раздражљивости, а споља се користи као лек за лечење опекотина, код курјих очију, код убода инсеката, херпеса и испуцале коже. Сок се може додати у купке. ТИНКТУРА се добија тако што се свежи листови уситне и потопе у исту количину70-постотног алкохола или домаће ракије.Узима се три пута дневно по 15 – 20 капи у пола чаше воде. Препоручује се након хируршких интервенција на желуцу и цревима. Чуваркућа се може гајити као собна биљка која ће захтевати само довољно светлости. Изузетно је скромна у својим захтевима, а веома ефектно делује у комбинацији са другим сукулентима. Биљана Вулетић, наставник пољопривредне групе предмета
Секвоја Секвоја представља зимзелену врсту из фамилије чемпреса. Фосилни остаци овог дрвећа су пронађени у стенама, а сматра се да су постојала у периоду Јуре пре између 180 и 140 милиона година. Секвоје се сматрају највећим живим бићима на нашој планети и су једно од природних сведских чуда. Висина џиновских секвоја се креће између 46 – 100м, пречник је око 10м, а тежина око 2500t. Најстарији примерци су стари између 2500 и 4000 година. Сматра се да је секвоја толико дуговечна због коре која може бити дебела 1м и која чува стабло од болести, штеточина и пожара. Успешно се гаји у већини земаља јужне и западне Европе . Изузетне је декоративности и може се користити за солитерну садњу и садњу у мањим групама. Јединствени дрворед у Европи од 29 џиновских секвоја налази се у Барошевцу код Лазаревца.Занимљиво је да су толико израсле на јаловишту Рударског басена „Kолубара“ где иначе друге врсте не би успевале. Највећи живи примерак је General Sherman у америчком „ Секвоја националном парку“. Секвоја је стара између 2300 и 2700 година, висине је 83м и око 1500 кубних метара запремине, пречник у доњем делу стабла је 11м. Илона Ђорђевић, наставник пољопривредне групе предмета наВсатшазиавнвиацси
НИЈЕ ЛОШЕ ЗНАТИ?
Јована Ђукић III5
Главни уредник: Мина Веселиновић Одговорни уредник: Драгољуб Златановић Технички уредник: Бранислав Вујчић Захваљујемо се свим ученицима и наставницима који су помогли да и ове године овековечимо значајне тренутке у животу наше школе.
Search
