Otok ljubavi

Tracey Garvis-Graves • OTOK LJUBAVI



Tracey Garvis-GravesOTOK LJUBAVI Prevela s engleskoga Lidija Toman

Naslov izvornika Tracey Garvis-Graves On the Island Copyright © 2011 Garvis-Graves Copyright © za hrvatsko izdanje Znanje d. o. o. 2013.Sva prava pridržana. Ni jedan dio ove knjige ne smije se koristiti bez dopuštenja vlasnika autorskih prava, osim u slučaju kritičkih osvrta i rasprava.

Za Meiru



PRVO POGLAVLJE Anna Lipanj, 2001.Bilo mi je trideset kad se hidroavion u kojem smo putovali   T. J. Callahan i ja srušio u Indijski ocean. T. J.-u je bilo šesnaest ibolovao je od Hodgkinove bolesti koja je već tri mjeseca bila u remisiji.Pilot se zvao Mick, i umro je prije nego što smo sletjeli u more. Na aerodrom me bio dovezao moj dečko John, iako je, nakonmame i moje sestre Sare, bio tek treći na popisu ljudi čiju sam pratnjuželjela. Dok smo se probijali kroz gužvu, vukući za sobom ogromnekovčege na kotačićima, pomislila sam da je čitav Chicago odlučiobaš tog dana nekamo otputovati. Kad smo konačno stigli do pultaza prodaju karata US Airwaysa, službenik mi se nasmiješio, zalijepionaljepnicu na moju prtljagu i pružio mi kartu za ukrcavanje. »Zahvaljujem, gospođice Emerson. Zabilježio sam vas do krajaputa, sve do Maléa. Sretan put.« Gurnula sam kartu u torbicu i okrenula sam se da pozdravimJohna. »Hvala na vožnji.« »Otpratit ću te, Anna.« »Ne moraš«, rekla sam odmahnuvši glavom. Ustuknuo je. »Ali želim to.« Hodali smo polako i u tišini za mnoštvom sporih putnika. »Ka-ko izgleda?« upitao me je John kad smo stigli do ulaza. 1

Tracey Garvis-Graves »Mršav i ćelav.« Pogledom sam pretražila gomilu i nasmiješila se kad sam ugledalaT. J.-a. Glavu mu je sad pokrivala kratka smeđa kosa. Mahnula sammu, a on je u znak pozdrava kimnuo glavom. Momak koji je sjediopored njega lagano ga je gurnuo laktom u rebra. »Tko je drugi dečko?« pitao je John. »Mislim da mu je to prijatelj, Ben.« Sjedili su duboko zavaljeni u sjedalice, a bili su odjeveni kao ivećina šesnaestogodišnjaka: duge vrećaste sportske hlače, majica krat-kih rukava i odvezane tenisice. Pored T. J.-evih stopala nalazio se ruk-sak mornarskoplave boje. »Jesi li sigurna da želiš ovo učiniti?« upitao me je John. Gurnuoje ruke u svoje stražnje džepove i zurio u izlizani tapison na podu. Jedan od nas nešto mora učiniti. »Da.« »Molim te, nemoj donositi nikakve konačne odluke prije negolise vratiš.« Nisam mu htjela otkriti ironiju njegova zahtjeva. »Već sam reklada neću.« Postojao je, međutim, samo jedan ishod. Ali odlučila sam odgo-diti ga do kraja ljeta. John me obujmio oko struka i poljubio, a poljubac je trajao maloduže nego što se na javnom mjestu priliči. Posramljeno sam se izvu-kla iz njegova zagrljaja i krajičkom oka spazila Bena i T. J.-a kako nasgledaju. »Volim te«, rekao je John. Kimnula sam glavom. »Znam.« John rezignirano podigne moju torbu i stavi mi je na rame. »Že-lim ti ugodan let. Nazovi me kad stigneš.« »Okej.« Gledala sam ga kako nestaje u gužvi, a zatim sam poravnala svojusuknju i krenula prema momcima. Dok sam im prilazila, spustili supogled. »Zdravo, T. J. Odlično izgledaš. Jesi li spreman za pokret?« Njegove smeđe oči nakratko su pogledale moje. »Da, naravno.«Malo se udebljao, a lice mu više nije bilo tako blijedo. Nosio je zub- 2

OTOK LJUBAVIni aparatić koji prije nisam bila primijetila. Na bradi je imao malenožiljak. »Zdravo, ja sam Anna«, obratila sam se momku koji je sjediopokraj T. J.-a. »Ti si sigurno Ben. Kako je prošao tvoj tulum?« Pogledao je T. J.-a, zbunjen. »Bilo je dobro.« Izvadila sam svoj mobitel i pogledala koliko je sati. »Odmah sevraćam, T. J. Idem provjeriti naš let.« Dok sam se udaljavala, čula sam Bena kako govori: »Stari moj,dadilja ti je pravi komad.« »To mi je učiteljica, konju.« Nisam se obazirala na njihove riječi. Predavala sam u jednoj sred-njoj školi i u svom sam poslu povremene komentare dječaka koje supucali hormoni smatrala bezopasnim. Uvjerila sam se da naš let kreće prema rasporedu, a zatim sam sevratila i sjela na praznu sjedalicu do T. J.-a. »Ben je otišao?« »Da. Njegova mama umorila se kružeći oko aerodroma. Nije jojdao da uđe s nama.« »Hoćeš li uzeti nešto za jelo?« Odmahnuo je glavom. »Nisam gladan.« Sjedili smo u neugodnoj tišini sve dok nije došlo vrijeme zaukrcav­ anje. T. J. me pratio niz uski prolaz koji je vodio prema našimsjedalima u prvom razredu. »Želiš li ti do prozora?« pitala sam ga. T. J. je slegnuo ramenima. »Može. Hvala.« Pomaknula sam se i pričekala da se on smjesti, a zatim sam sjelado njega. Iz svog ruksaka izvadio je prijenosni CD plejer i stavio slu-šalice, čime mi je na fin način dao do znanja da mu nije do razgovora.Izvadila sam knjigu iz svoje torbe, avion je uzletio, a Chicago je ostaoiza nas.Stvari su krenule nizbrdo već u Njemačkoj. Let od Chicagado Maléa, glavnog grada Maldiva, trebao je trajati tek nešto više odosamnaest sati. Međutim, kasnili smo pošteno. Čitav dan i pol provelismo na frankfurtskom aerodromu čekajući da zrakoplovna kompanija 3

Tracey Garvis-Gravespromijeni smjer našeg leta. Nekakav mehanički kvar i vremenskeneprilike poremetile su naš prvotni plan puta. U tri ujutro, nakonšto je konačno potvrđen sljedeći let, T. J. i ja smjestili smo se u tvrdeplastične sjedalice u čekaonici. Protrljao je oči. Pokazala sam mu red praznih sjedalica. »Lezi ako hoćeš.« »Dobro mi je ovako«, rekao je, jedva susprežući zijevanje. »Bit ćemo ovdje još nekoliko sati. Pokušaj odspavati.« »Zar ti nisi umorna?« Bila sam iscrpljena, ali T. J.-u je odmor vjerojatno trebao višenego meni. »Ja sam dobro. Samo ti lezi.« »Jesi li sigurna?« »Sasvim.« »Okej.« Blago se nasmiješio. »Hvala.« Ispružio se preko sjeda-lica i istog trena zaspao. Zurila sam kroz prozor i gledala avione kako slijeću i uzlijeću.Njihova crvena svjetla žmirkala su na noćnome nebu. Ježila sam seod hladnog zraka koji je dolazio iz klimatizacijskog uređaja i drhtalau suknji i bluzi bez rukava. U obližnjem toaletu presvukla sam se utraperice i majicu dugih rukava koje sam imala u torbi i otišla si pokavu. Sjela sam opet pokraj T. J.-a i čitala knjigu. Probudila sam ga trisata kasnije, kad su najavili naš let. Zastoji su se nastavili kad smo stigli u Šri Lanku, ovaj put zbogmanjka članova posade. U trenutku kad smo konačno sletjeli u Među-narodnu zračnu luku Malé na Maldivima, a do unajmljene ljetne kućeCallahanovih trebala su još dva sata hidroavionom, bila sam budnaveć punih trideset sati. Sljepoočnice su mi pulsirale, a oči su me peklei boljele kao da su pune pijeska. I kad su nam rekli da nemaju našerezervacije, jedva sam suspregnula suze. »Ali imam i broj koji potvrđuje rezervaciju«, rekla sam službe-niku i pružila mu komadić papira. »Potvrdila sam rezervaciju prijepolaska iz Šri Lanke. Dva sjedala. T. J. Callahan i Anna Emerson.Možete li, molim vas, opet provjeriti?« Službenik je provjerio u računalu. »Žao mi je«, rekao je. »Vašaimena nisu na popisu. Hidroavion je pun.« »A sljedeći let?« 4

OTOK LJUBAVI »Uskoro će se smračiti. Hidroavioni ne uzlijeću nakon zalaskasunca.« Vidjevši moj užasnuti izraz lica, uputio mi je pogled pun suo-sjećanja, utipkao nešto na tipkovnici i podigao telefonsku slušalicu.»Vidjet ću što mogu učiniti.« »Hvala vam.« T. J. i ja odšetali smo do male trgovine gdje sam kupila dvije bocevode. »Hoćeš jednu?« »Ne, hvala.« »Zašto je ne staviš u ruksak?« rekla sam pružajući mu bocu.»Možda ćeš kasnije biti žedan.« Iskopala sam bočicu Aspirina iz svoje torbice, istresla dvije tabletena dlan i progutala ih uz malo vode. Sjeli smo na klupu, a zatim samnazvala Jane, T. J.-jevu mamu, i rekla joj da nas ne očekuje do jutra. »Postoji šansa da će nam pronaći nekakav let, ali mislim da toneće biti noćas. Hidroavioni ne lete noću i možda ćemo morati doče-kati jutro na aerodromu.« »Žao mi je, Anna. Sigurno si iscrpljena«, rekla je. »Ma u redu je, zaista. Sutra sigurno stižemo.« Rukom sampo­krila slušalicu. »Želiš li razgovarati s mamom?« T. J. je napraviogrimasu i odmahnuo glavom. Službenik za karte mi je mahnuo. Smiješio se. »Jane, čuj, čini mise da bismo mogli — « i zatim sam izgubila signal. Vratila sam telefonnatrag u torbicu i prišla pultu, sva na iglama. »Možete čarterom do otoka«, rekao je službenik. »Putnici koje jepilot trebao prevesti zapeli su u Šri Lanki i neće stići ovamo prije jutra.« Ispustila sam uzdah olakšanja i nasmiješila se. »To je divno. Hvalašto ste nam našli let. Hvala od srca.« Pokušala sam još jednom nazvatiT. J.-jeve roditelje, ali moj telefon nije mogao uspostaviti vezu. Nadamse da ću imati signala kad stignemo na otok. »Jesi li spreman, T. J.?« »Da«, rekao je i zgrabio ruksak. Minibus nas je odbacio do terminala za čarterske letove. Ondjenam je službenik potvrdio karte, a zatim smo izašli ispred. Maldivska klima podsjetila me na parnu sobu u teretani kojuposjećujem. Grašci znoja istog su mi trena stali izbijati po čelu i vratu,a topao i vlažan zrak zavlačio mi se pod traperice i majicu dugih ruka- 5

Tracey Garvis-Gravesva i ostajao ondje zarobljen. Trebala sam se presvući u nešto ugodnije,pomislila sam. Je li ovdje uvijek ovako sparno? Jedan od aerodromskih službenika stajao je na pristaništu poredhidroaviona koji se ljuljuškao na morskoj površini. Rukom nam jedao znak da dođemo. Otvorio nam je vrata, a mi smo sagnuli glave iukrcali se. Pilot je bio u svom sjedalu i uputio nam smiješak žvačućisvoj cheeseburger. »Zdravo, ja sam Mick.« Sažvakao je svoj zalogaj i progutao ga.»Nadam se da nemate ništa protiv da dovršim svoju večeru.« Moglomu je biti blizu šezdeset, a bio je toliko pretio da je jedva stao u pilot-sko sjedalo. Nosio je kratke hlače s džepovima i najveću hipijevskumajicu koju sam ikad vidjela. Bio je bosonog. Iznad gornje usnice i počelu svjetlucao mu se znoj. Smazao je i posljednji zalogaj svog cheese-burgera te obrisao lice salvetom. »Ja sam Anna, a ovo je T. J.«, rekla sam sa smiješkom i pružilamu ruku. »Naravno da nemamo ništa protiv.« Hidroavion Twin Otter DHC-6 imao je deset sjedala, a njegovaje unutrašnjost mirisala na gorivo i plijesan. T. J. se smjestio u jedno odsjedala i stao zuriti kroz prozor. Sjela sam na drugu stranu i protrljalaoči. Mick je pokrenuo motore. Njegov glas izgubio se u buci, ali kadje okrenuo glavu, vidjela sam da mu se usnice miču, čini se da je raz-govarao s nekim putem radija. Udaljili smo se od pristaništa, postigliubrzanje i vinuli se u zrak. Bila sam očajna što nikad ne mogu zaspati u avionu. Uvijek samzavidjela onima koji bi se onesvijestili čim bi uzletjeli i koji se ne bibudili do samog slijetanja na pistu. Pokušala sam drijemati, ali sunčevasvjetlost koja je tukla u prozore osujetila je taj moj pokušaj. Kad samodustala i otvorila oči, uhvatila sam T. J.-a kako zuri u mene. Kad binjegov pogled i vrućina na mom licu nešto značili, i jednom i drugombilo bi neugodno. Okrenuo se, gurnuo ruksak pod glavu i nekolikominuta kasnije je zaspao. Ne mogavši se umiriti, otkopčala sam sigurnosni pojas i otišlapitati Micka koliko još ima do slijetanja. »Možda još sat vremena.« Rukom je pokazao na sjedalo za ko-pilote. »Sjednite ako želite.« 6

OTOK LJUBAVI Sjela sam i privezala pojas. Rukom zakrivajući oči od sunca upija-la sam pogled koji je oduzimao dah: Indijski ocean u kojem se tirkiznoplava u vrtlogu stapala s bojom peperminta, a sve pod čistim nebomboje kobalta. Mick je šakom protrljao svoja prsa i posegnuo za kutijicom anta-cida. Stavio je jednu tabletu u usta. »Žgaravica. Tako mi i treba kadjedem cheeseburgere. Ali toliko su ukusniji od proklete salate, zar ne?«Nasmijao se, a ja sam kimnula glavom u znak slaganja. »Onda, otkuda dolazite vas dvoje?« »Iz Chicaga.« »A čime se bavite u Chicagu?« Tutnuo si je još jedan antacidu usta. »Predajem engleski u srednjoj školi.« »Ah, slobodna ljeta.« »Ne za mene. Ljeti obično držim poduke.« Pokazala sam naT. J.-a. »Njegovi roditelji uposlili su me da mu pomognem nadoknadi-ti propuštenu nastavu. Imao je Hodgkinovu bolest i puno je izostajaoiz škole.« »I mislio sam da ste premladi da mu budete mama.« Nasmiješila sam se. »Njegovi roditelji i sestre stigli su prije neko-liko dana.« Nisam mogla krenuti kad i Callahanovi jer je škola u kojoj radimzavršavala nešto kasnije od privatne koju je pohađao T. J. Kad je T. J.za to saznao, nagovorio je roditelje da mu dopuste da ostane još tajvikend u Chicagu i otputuje sa mnom. Jane Callahan nazvala me ipitala je li to u redu. »Njegov prijatelj Ben ima nekakvu zabavu. Stvarno želi ići. Jestesigurni da vam ne smeta?« pitala je. »Nimalo«, odgovorila sam. »Tako ćemo imati priliku malo sebolje upoznati.« T. J.-a sam prije toga vidjela samo jednom, kad sam došla na raz-govor k njegovim roditeljima. Trebat će malo vremena da se naviknena mene; uvijek je tako bilo kad sam radila s novim učenikom, osobitotinejdžerom. Mickov glas prekinuo je moje misli. »Koliko dugo ostajete?« 7

Tracey Garvis-Graves »Čitavo ljeto. Unajmili su kuću na otoku.« »Znači, sad mu je dobro?« »Da. Njegovi roditelji su rekli da je neko vrijeme bio jako bole-stan, ali bolest je već nekoliko mjeseci u remisiji.« »Lijepo mjesto za posao preko ljeta.« Nasmiješila sam se od uha do uha. »Svakako je bolje od knjiž-nice.« Neko smo vrijeme letjeli u tišini. »Ima li ovdje zaista više odtisuću otoka?« pitala sam ga. Izbrojila sam tek tri ili četiri, ležali suraštrkani po moru poput golemih puzli. Čekala sam Mickov odgovor. »Mick?« »Molim? Oh, da, manje ili više. Samo dvjestotinjak ih je nase-ljeno, ali mislim da će se to promijeniti zahvaljujući brzom razvitku.Svaki mjesec otvori se novi hotel ili odmaralište.« Tiho se nasmijao.»Svatko želi komadić raja.« Mick je opet protrljao prsa i maknuo lijevu ruku s upravljača,istežući je ispred sebe. Primijetila sam bolan izraz na njegovu licu. Načelu mu se lagano presijavao znoj. »Jeste dobro?« »Jesam. Nikad nisam imao ovako jaku žgaravicu.« Stavio je uusta još dva antacida i zgužvao praznu ambalažu. Preplavio me osjećaj nelagode. »Želite li nekoga nazvati? Akomi pokažete kako se služiti radijem, ja ću nekoga pozvati.« »Ma ne, bit ću ja dobro čim ove tablete počnu djelovati.« Du-boko je udahnuo i nasmiješio mi se. »Svejedno, hvala.« Jedno vrijeme činilo se da je dobro, ali desetak minuta kasnijemaknuo je desnu ruku s upravljača i stao trljati lijevo rame. Licemmu je potekao znoj. Plitko je disao i meškoljio se u sjedalu kao da nemože pronaći prikladan položaj. Blagi osjećaj nelagode koji me ranijebio obuzeo pretvorio se sad u čistu paniku. Probudio se T. J. »Anna«, zazvao me dovoljno glasno da gamogu čuti uz buku motora. Okrenula sam se prema njemu. »Hoćemoli uskoro stići?« Otkopčala sam pojas i otišla sjesti pokraj njega. Nisam htjelavikati pa sam ga privukla bliže i rekla: »Slušaj, čini mi se da Mick 8

OTOK LJUBAVIima srčani udar. Osjeća bol u prsima i užasno izgleda, ali kaže da jeto zbog žgaravice«. »Što? Jesi li sigurna?« Kimnula sam glavom. »Moj tata doživio je teži oblik srčanogudara prošle godine i zato znam koji su znakovi. Mislim da se bojipriznati da nešto nije u redu.« »A što s nama? Može li on i dalje upravljati avionom?« »Ne znam.« T. J. i ja prišli smo pilotskoj kabini. Mick je objema rukama pri-tiskao prsa. Oči su mu bile zatvorene. Slušalice su mu stajale ukrivo,a lice mu je poprimilo sivkast ton. Čučnula sam uz njegovo sjedalo dok je strah šibao mojim tije-lom. »Mick.« Ton mog glasa bio je napet. »Moramo zvati pomoć.« Kimnuo je. »Prvo ću nas spustiti na morsku površinu, a ondaće jedno od vas morati pozvati pomoć«, teško je disao i jedva je izgo-vorio te riječi. »Obucite prsluke za spašavanje. Nalaze se u spremištupokraj vrata. A onda sjednite na svoja sjedala i vežite se.« Lice mu sezgrčilo od bola. »Krenite!« Srce mi je tuklo u prsima i adrenalin mi je preplavio čitavo tijelo.Pojurili smo do spremišta i stali užurbano kopati po njemu. »Zašto moramo staviti prsluke za spašavanje, Anna? Zar ovajavion nema splavi za spašavanje?« Zato što se boji da nas neće spustiti na vrijeme. »Ne znam, možda je to uobičajeni postupak. Ipak slijećemo na-sred oceana.« Prsluke sam pronašla zagurane između nekoliko deka ispremnika cilindričnog oblika na kojem je pisalo SPLAV ZA SPAŠAVA-NJE. »Evo«, rekla sam pružajući jedan prsluk T. J.-u i potom navuklasvoj. Sjeli smo i privezali pojaseve. Ruke su mi se toliko tresle da samto uspjela tek iz drugog pokušaja. »Ako izgubi svijest, morat ću odmah početi s oživljavanjem. Ati ćeš morati otkriti kako se služiti radijem, okej?« Kimnuo je, širom otvorenih očiju. »Može.« Čvrsto sam se primila za rukohvate svog sjedala i gledala krozprozor. Namreškana površina oceana bila nam je sve bliža. Najednom,umjesto usporavanja, naš zrakoplov počeo je ubrzavati i padati pod 9

Tracey Garvis-Gravesoštrim kutom. Pogledala sam prema prednjem dijelu zrakoplova. Mickje bio nagnut preko upravljača i nije se micao. Otkopčala sam pojas ijurnula prema kabini. »Anna«, povikao je T. J. Bezuspješno me pokušao uhvatiti zarub majice. Prije nego što sam uspjela stići do pilotske kabine, Mick se trznuounatrag u strašnom grču koji mu je razarao prsa. Ruke su mu još bilena upravljaču. Prednji dio zrakoplova naglo se podigao uvis pa smosletjeli repom i nastavili mahnito poskakivati po vodenoj površini. Vrhjednog krila zahvatio je površinu i zrakoplov se počeo prevrtati. Silinaudarca oborila me s nogu. Činilo se kao da mi je netko svezao užeoko stopala i žestoko me povukao na tlo. U ušima mi je odzvanjaozvuk staklene lomljave. Imala sam osjećaj kao da letim, a zatim pakle-na bol. Zrakoplov se raspao. Pala sam u ocean i voda mi je punila dušnik. Prsluk za spašava-nje polako me podizao prema gore. Bila sam potpuno dezorijentira-na. Izronila sam glavom na površinu i počela nekontrolirano kašljati,nastojeći udahnuti zrak i izbaciti vodu iz tijela. T. J.! O, Bože, gdje je T. J.? Zamišljala sam ga zarobljena u sjedalu, kako bezuspješno poku-šava otkopčati pojas. Mahnito sam pogledom pretraživala površinu,dok mi je sunce tuklo u oči, i glasno izvikivala njegovo ime. Kad sampomislila da se utopio, T. J. je izronio. Gušio se i iskašljavao vodu. Plivala sam prema njemu. U ustima mi je bio okus krvi, a u glavimi je bubnjalo tako snažno da sam mislila da ću se rasprsnuti. Kadsam doplivala do T. J.-a, zgrabila sam ga za ruku i pokušala mu rećikako sam sretna što je živ, ali nisam mogla pravilno izgovoriti riječi.Polako sam nestajala u magli. T. J. je vikao da se probudim. Ugledala sam još valova i progutalajoš vode, a nakon toga više se ničega ne sjećam. 10