Pobuna Pauline P.

četvrto SANJA POLAKizdanjePobuna Pauline P.



Sanja PolakPobuna Pauline p.

BIBLIOTEKA Urednik Zoran Maljković Nakladnik Mozaik knjiga d.o.o., Zagreb Za nakladnika Alen Bodor Grafički urednik Marko Katičić Oblikovanje naslovnice Marija Morić Ilustracije Stjepan Bartolić Korektor Srđan Boban Lektor Jakov Lovrić Tisak Tiskara Zelina d.d., Sv. Ivan Zelina, siječanj 2009. ISBN 978-953-14-0180-7 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 645682Sva prava pridržana. Ni jedan dio ovoga izdanja ne smije se, ni u cijelostini djelomično, reproducirati, pohraniti ili prenositi ni u kojem elektron-skom obliku, mehaničkim fotokopiranjem, snima­njem ili dru­ga­čije bezvlasnikova prethodnog dopuštenja.

SANJA POLAKPobuna Pauline P. četvrto izdanje

Onima koji čuju molitve moje.



SADRŽAJVIDI, DNEVNIK! 11NENORMALNO NORMALNO 19BEZ PRAVOG POLJUPCA 27ŠOPING 35BAŠ VOLIM ŠKOLU 48MINI MATURALAC S MAMAMA 59ZALJUBLJENI PAR 70NIKADA DOVOLJNO DOBRO 80SRETAN ROĐENDAN 86TREBAJU MI NOVCI 97SVETI NIKOLA DOISTA POSTOJI 109BOŽIĆNI DAROVI 118SRETNA NOVA GODINA 128ZIMSKE RADOSTI 137HNOS – VUČE NAS ZA NOS 147PROBLEMATIČNI PRIŠTEVI 155ŠUBI, DUBI, DUBI, BIJELI SU MI ZUBI 163NIŠTA BEZ TELEFONA 172UKINITE LEKTIRU 183BRZO ČITANJE 194PEČAT DUHA SVETOGA 202

ZABRANJENO PUŠENJE 215NESRETNO SRETNA 223NE MOGU VIŠE 232SAMO DA JOŠ OVO NAPIŠEM 243





VIDI, DNEVNIK! Prije početka nove školske godine u našem stanusve mora biti pospremljeno. Sve, baš sve! Tijekom cijeloga godišnjeg odmora mama razmi-šlja što u kući valja oprati, popraviti, obrisati, prese-liti, presložiti… Svi normalni ljudi ne razmišljaju o poslu na go-dišnjem. Odmaraju se od njega. Ali moja mama ne! Njoj godišnji služi kako bi smislila nove poslovei u tome uživa. Kad se samo sjetim kako se blaženosmješkala na plaži sanjareći što sve treba napraviti kadse vrati u Zagreb. Pisala je čak i podsjetnik! Čim smo se vratili s mora, mama se primilaposla. Premještala je, namještala, slagala. Prala je ibrisala. Stvarno je bila dosadna s tim pospremanjem. A onda je trećeg dana pospremanja uletjela u mo-ju sobu i postavila najgluplje moguće pitanje: – Kad ćeš mi malo pomoći? 11

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Sutra – odgovorila sam birajući postere koje ću zalijepiti na zid. – E, danas ćeš – cijuknula je, zakolutala očima i zakrenula bokovima. – Što radiš? – Gledam koje ću postere zalijepiti na zid. – Na zid? Pa svježe je obojan! Ne dolazi u obzir. – Onda ću ih zalijepiti na ormare. – Jesi li poludjela? Spremaj postere i dođi mi pomoći. – Ne da mi se. – E, dat će ti se – rekla je i otišla u dnevni boravak kako bi iz njega viknula: – Dođi po ove kutije. – Evo! – odgovorila sam i dalje birajući postere. Mislila sam da će zaboraviti na mene i pustiti me na miru. Odabrala sam četiri postera, odložila ih na stol, bacila se na krevet i počela brojiti madeže na li- jevoj nozi. Kad sam stigla do dvanaestog, ponovno sam čula: – Paulina! – Evo! Na lijevoj nozi imala sam šesnaest madeža. – Paulina! – viknula je ponovno. – Evo! – viknula sam i nastavila brojiti. A onda je ušla, bolje reći – uletjela. Bjesnije od našega ravnatelja škole zaurlala je: – Dosta mi je više te tvoje evologije!12

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Rugala mi se: – Evooo! Evooo! Bila je smiješna. Nenašminkana, nenamirisana,nepočešljana… Imala je na sebi bakine smeđe kratkehlače, tatinu široku majicu, a na glavi kariranu ma-ramu. I dalje je urlala: – Nema evo! Kreni! Ne mogu sve sama! Krenula sam u dnevnu sobu po te njezinekutije. – I? Kamo ću s tim? – pitala sam nezainteresi-rano. – Odnesi ih u svoju sobu. Popni se na stolac ispremi ih na najvišu policu svog ormara. – Ali, to nisu moje kutije. – Naše su! U drugim ormarima nema mjesta. – Onda ih baci! – Ne budi bezobrazna. – Pa što će kutije koje nisu moje raditi u mojojsobi, na mojoj polici, u mom ormaru? – Ma, što je tebi? Ništa nije tvoje! Hajde, nosi tekutije i šuti. Nosila sam kutije, a mama je zvocala: – Pa, daj se požuri. Vučeš se ko puž. – Sve, baš sve moram sama. – Pa kako to nosiš? Sve će ti ispasti! – Kako si ti nespretna! – Pa kako je to dižeš? 13

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Daj, pazi malo… Ma, najradije bih joj te kutije bacila u glavu, tako mi je išla na živce. Počne me gnjaviti kad god je uhvati panika i kad joj se više ne da pospremati. Niti sam htjela pospre- mati niti mi je to bilo važno. Ako su njoj važne te ku- tije, neka ih sama nosi. – Jesi? – viknula je iz dnevnog boravka. – Sad još treba obrisati sve knjige i spremiti ih na police. Požuri! Obrisati sve knjige?! Pa mi ih u dnevnom borav- ku imamo tristo devedeset četiri! Baš sam ih jučer prebrojila čekajući da me nazove Dora pa da šmu- gnem van. – Pomoći ćeš mi brisati knjige. Pola ti, pola ja… – Neću! Ne da mi se! – pobunila sam se držeći kutiju u ruci. – E, dat će ti se! Inače nema van! E, na to poludim. Na to kad me ucjenjuje! Bila sam izvan sebe. Stajala sam na stolici s kuti- jom u ruci. U meni je vrištalo: »Poobuuuna!« I? Svom snagom tresnula sam kutiju na pod. Traaas! Kutija se otvorila, a stvari iz nje su se na sve stra- ne razletjele.14

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Stajala sam na stolici i čula mamu: – Paulina! Pa, ne mogu vjerovati. Spasio me telefon koji je upravo zazvonio. Umjestoprema meni, mama je pojurila prema telefonu. Ja samskočila sa stolice i stala skupljati stvari po podu. Bilo je tu starih fotografija, razglednica, pisama,figurica… Same neke gluposti. Bila je i jedna bilježnica. Bijele tvrde korice, ve-liki format… Otvorila sam je. Bila je ispisana debeljuškatim rukopisom. Bila je izlijepljena papirićima, sličicama, crteži-ma, porukama… Bio je to mamin dnevnik! Njega sam na brzinu šuknula u treću ladicu svo-jega pisaćeg stola, stvari pokupila u kutiju, popela sena stolicu i odložila kutiju u ormar. Potom sam sišlasa stolice, odšetala do mame koja je završila razgo-vor i rekla: – Ma daj, mama! Sutra ćemo brisati knjige. – Dobro! – rekla je iznenađujuće pomirljivo. –Dubravka me pozvala na kavu, a ti možeš van. Nisam otišla van. Otišla sam u svoju sobu, izvadila bijelu biljež-nicu iz treće ladice pisaćeg stola, otvorila je i poče-la čitati. 15



Sanja Polak Pobuna Pauline P. Čitala sam, čitala, čitala… Bilo je uzbudljivo, smiješno, tužno… Otkrivala sam mamu na potpuno nov način.Nikad mi do sada nije pričala o svom odrastanju… Kad sam pročitala dnevnik, osjetila sam olakša-nje. I ona se ponašala malo čudno. Ponekad i više ne-go čudno. Postala mi je bliža i slađa… Mamin dnevnik potaknuo me je da ponovno i japočnem pisati što mi se događa. Dnevnik ću čuvati u posebnoj kutiji. Čuvat ću gadugo, dugo. Najmanje dvadeset pet godina, kao moja mama. Kolovoz, 2007. Iz mamina dnevnika Dragi dnevniče! Zovem se Sanja i idem u osmi razred. Sve cure iz mograzreda već pišu dnevnik. Zato ga sad počinjem pisati i ja.Od danas ćemo se često družiti. Pisat ću što mi se događa.Ukrašavat ću te sličicama iz Brava. Od proljeća redovitokupujem svaki broj. Šteta što je pisan na njemačkom pa gane mogu čitati. Ali, ima odličan fotostrip! Ima i puno slikai postera. Sličice ću lijepiti na tvoje stranice, a postere nazidove svoje sobe. Već sam dva zida oblijepila. Jedva čekam 17

Sanja Polak Pobuna Pauline P. da i ostala dva oblijepim šarenim posterima i prekrijem glu- pe tepete s cvjetićima, za koje mama kaže da su preslatke. Meni su očajne! Kolovoz, 1982.18

NENORMALNO NORMALNO S nestrpljenjem sam očekivala putovanje u Vodice.Tamo sam se trebala sastati sa starim prijateljima,Anom i Šimom. S njima sam učila plivati prije četirigodine. I bilo mi je super. – Bit će mi i sada! – veselo sam pjevuckala spre-majući stvari u kovčeg. Čim sam stigla u Vodice, mobitelom sam se ja-vila Ani: – Bog! Stigla sam. – Bog, Paulina. – Vidimo se danas? – Može! Nađemo se na rivi. Svaku večer sam ta-mo s ekipom. Kad sam stigla na rivu, pratio me miris maminanovog parfema koji sam skrivečki špricnula s jedne idruge strane vrata. Anu sam jedva prepoznala. Krenula je veselo pre-ma meni. – Bog Lina! – pozdravila me je i poljubila u obraz.– Nisi se baš puno promijenila. 19

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Bog Ane! – pozdravila sam i osjetila nelagodu. – Ti si se baš puno promijenila! Ljudi moji! Ana je izgledala kao da mi je mama! Od glave, na kojoj je bilo puno šminke i gela za kosu, do peta, koje su bile uzdignute visokim štikla- ma, Ana je izgledala potpuno nenormalno. Dok sam se čudila njezinu izgledu i razmišljala što bih joj dalje rekla da ne zvuči suviše glupo, do nas je došao neki tip, čini mi se, puno stariji od nas. Na crnoj kosi sjajili su mu se svijetli pramenovi, ispod bi- jele majice nazirali su se poprilični mišići. Oko pasa vidjela sam privezanu maramu koja mu je pridržavala na nekoliko mjesta poderane traperice. Između prsti- ju lijeve ruke držao je zapaljenu cigaretu, a desnom je rukom zagrlio moju prijateljicu Anu. – ‘Ko je ova mala, ha? – promrmljao je. – Frano, ovo je Paulina iz Zagreba. – A, vidi je! Mlađa je od tebe, ha? Bog, Paulina. »O, joj! Zar izgledam mlađe? Zar izgledam puno mlađe?« vrištalo je u meni, ali nije izlazilo iz usta. Došlo mi je da pobjegnem glavom bez obzira. Skoro sam krenula… – Ma koga ja to vidim? – čula sam glas iza sebe. Okrenula sam se i vidjela ogromnog dečka. Pogledala sam malo bolje i prepoznala Šimu.20

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – E, bog! – promucala sam. – Pa, nisi se puno promijenila? – rekao je krenuv-ši poljubiti me u obraz. – Pa, nisam! – promrmljala sam i odmaknula sekako bih izbjegla njegov poljubac. – Ovo je Ivona, moja nova cura – predstavio jeŠime neku čupavu, plavu, malo nižu od njega. – Opa! Imaš i curu?! – upitno sam uzviknula. – Hodamo četiri dana. Znaš, i ona je izZagreba. – A-ha! – samo sam promumljala. – Ivona je stara ko mi… Ali, furamo se da ima-mo sedamnaest – zacerekao se Šime, zagrlio Ivonu iokrenuo mi leđa. I još je prišapnuo Ivoni, dobro sam čula: – Ej, i ona ima trinaest, ali izgleda ko da joj jedeset. »Ooo, oooo! Uuu, uuuu!« tulila sam u sebi.»Kaaakaaav gluuupaaan!« Trebala sam se pobuniti. Trebala sam mu reći daizgleda kao klinac iz vrtića. Ali, nisam. Umjesto togapromrmljala sam: – Ha, ništa! Idem ja sad – promrmljala sam. – A kamo ćeš, tek si došla? – pitala me Ana. – Eh, moram… – slegnula sam ramenima i kre-nula svojim putem. 21

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Kamo? Pa doma! U apartman, mislim. Odmah sam shvatila da Ana, Šime i ja više ni- smo sretan trio. Viđala sam ih tijekom ljetovanja u različitim po- zama. Šime je ljubio Ivonu u usta. Ivona je sjedila u Šiminu krilu. Ana je grlila Franu. Ležala je na njego- voj ispruženoj nozi. Frane je škakljao Ani leđa. Ana je mrsila Franinu kosu. Mislim, ono, neee… Ja bi ih tu i tamo pozdravila i pobjegla glavom bez obzira. Razočarano sam tragala za novim prijateljima. Ali, bezuspješno. Zajedno s nama, na ljetovanje je stiglo i nekoli- ko maminih i tatinih prijatelja. Svaka obitelj imala je djecu vrtićke dobi. Svi su bili jako slatki i dosadni svojim umornim roditeljima. Jedne večeri starci su htjeli malo na rivu. – Bez djece, molim! – rekao je tata. – Lako je tebi kad ti je Lina velika – rekao je stri- ček Franjo. – Mi nemamo kome ostaviti blizance – potužila se teta Dijana. – Ni mi nemamo kamo s djecom – potužile su se ostale mamine prijateljice.22

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Ma, ne idemo mi nikamo – rekao je stičekŽeljko, oko kojeg su trčali trogodišnja Mia i dvogo-dišnji Sven. – Samo vi idite! Ja ću ih sve čuvati – nisam vje-rovala da sam takvo što mogla izgovoriti. Nisu čekali da ponovim glupost koju sam malo-čas izjavila. Uglas su viknuli: – Odlično! Vraćamo se oko ponoći. Čuvala sam sedam predškolaca. Bili su poput se-dam patuljaka. Prema tome, mogla sam biti Snjeguljica.Samo u mojoj priči nije bilo princa. Šteta! Patuljici su bili poslušni. Svi su zaspali s voljom ina vrijeme. Ja sam slušala glazbu s MP4 i razmišljalao svojoj dosadnoj sudbini. Odrasli su se vratili nešto prije ponoći. Odlučilisu se još malo podružiti na terasi našeg apartmana. – Hvala ti Linice – cmokala me u obraz tetaDijana. – Spasila si nas – tapšao me je po ramenu stri-ček Franjo. – Možeš li ih i sutra pričuvati? – pitala je tetaLidija. – Pa, stani malo! Nije Lina dadilja – pobunio seŽeljko, Lidijin muž. – A kako bi bilo da je zaposlimo kao dadilju? – na-stavila je Lidija. – Platit ćemo joj. Njoj to dobro ide, 23

Sanja Polak Pobuna Pauline P. zaradit će džeparac, a i nama će biti lakše. Evo, tri- deset kuna po satu. »Trideset kuna po satu? Dnevno osam sati, osam puta trideset… Hej, pa to je lova! Dnevno zaradim za jedne cipele, ili tenisice, ili majicu… Vauuu«, misli su mi strujale glavom. – Može – ozbiljno sam odgovorila i veselila se la- ko zarađenim novcima. Jer, meni je s klincima bilo super. Tako sam za deset dana zaradila dvije i pol tisuće kuna. Bila sam više nego sretna i zadovoljna. Svi su me hvalili na povratku kući. I tapšali po ramenu. I ljubili i grlili i zahvaljivali mi. – Zbog tebe, ovo je bilo nezaboravno ljetovanje. – Puno si nam pomogla. – Lina je zakon. A onda sam od Lidije čula i ono što mi nije bilo baš po volji: – Blago tebi. Imaš tako dragu i normalnu kćer. Ima skoro četrnaest, a savršeno je normalna. Nisam više mogla slušati priče o svojoj normal- nosti. Žudila sam za nečim nenormalnim u svom životu. I to, pod hitno! Ne želim više biti normalna. To stvarno nije normalno.24

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Želim uzbuđenje, rizik, hrabrost i ludost. Želimpoput Ane i Šime svima pokazati da sam odrasla.Dobro, ne baš odrasla, ali barem poluodrasla. A meni je sve tako dosadno. I sve mi je tako nor-malno. Bez veze! U svojoj dosadnoj normalnosti tješile su me jedinozarađene kune. Njih sam spremila u Didley kutijicu zaolovke i odlučila prestati biti dobra i normalna. Kolovoz, 2006. Iz mamina dnevnika Ovo ljeto bilo je ludo i nezaboravno. A samo zato jersam na more krenula bez mame i tate. Mislila sam da će mibiti puno teže nagovoriti ih da me puste samu. Zapravo, nesamu. Bilo nas je osamnaest. Deset cura i osam dečki. I svismo spavali pod jednim velikim šatorom u Velom Lošinju.Svi su bili stariji od mene. To mi je bilo super! Čuvali sume, mazili i pazili. Jedino mi je u početku išlo na živce štome zovu Mala. Ali i na to sam se brzo priviknula. Naučila sam puno o muško-ženskim odnosima. He-he! Dobro, ja nisam imala baš nekog dečka, ali učila samgledajući. I naplesala sam se kao nikad u životu. I svi su govori-li: – Mala super čaga! 25

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Večeri su bile prekrasne. Ili smo plesali u disku ili sje- dili na plaži i pjevali uz gitare. Mami, naravno, nisam rekla da smo išli spavati tek pred jutro. Poludjela bi da zna! Kolovoz, 1982.26

BEZ PRAVOG POLJUPCA Deset dana prije početka nastave konačno samvidjela svoje prijateljice. Dora, Nikolina, Karla i Anačekale su me u parku pokraj crvenog tobogana. Čimsmo se vidjele, počele smo jedna drugoj pričati kakonam je bilo na ljetnim praznicima. Dora je ljeto provela u Novom Vinodolskom. Nijejoj bila baš neka idila… U vikendici je ljetovala i cijelanjezina obitelj i svojta. – Ne morate vjerovati, ali jedno jutro sam brojilaosobe koje izlaze iz kuće na terasu. Bilo nas je dva-deset troje! – Dvadeset troje?! – nismo vjerovale. – Stvarno! Kuća ima deset kreveta. Ostali su spa-vali na ležaljkama, luftićima, u vrećama za spavanje.Stric Franjo i ujak Joža spavali su na balkonu. Kino,kažem vam. – Fakat, kino – potvrdile smo. – Zato me uopće nije bilo doma. Dane sam pro-vodila kod frendice Nine, koja je bila sama u kući smamom. Nina je fakat bila u bedu. Prije ljeta, tata ihje ostavio i otišao novoj ženi. 27

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Stvarno?! – Najstvarnije. I mama joj je bila ful u bedu. Stalno je plakala. Tješila sam Ninu. Rekla je da mrzi sve dečke, zapravo sve muškarce i da se nikad neće udati. Zato sam joj tajila da furam s Ivanom. – Kojim Ivanom? – pitala sam. – Ivanom iz Prečkog. Ima vikendicu pokraj naše. – Stvarno ste furali? – Pa valjda. E, i poljubili smo se. Onako, za pravo! – Nemoj mi samo to reći – zakolutala sam očima i zavidjela joj na novom iskustvu. A onda je počela pričati Nikolina. Pričala je kao navijena: – Joj, curke, ovo ljeto prevalili smo tisuće kilome- tara. Prvo sam bila na viksi, onda na jedrenju, onda mala šetnjica po europskim metropolama. Bili smo i na moru kod tatinih prijatelja. Da samo znate kako velike i lijepe kuće imaju… Nije se gasila, a Dora, Martina i ja osjećale smo se baš jadno. Nikolina je bila puna doživljaja. Tijekom ljeta pro- mijenila je tri dečka. Sa svima se ljubila i svima je ona prva rekla: – Oprosti, ali ne zanimaš me više… I dalje je brbljala:28

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Čujte, curke, važno je biti transparentan. Prijepočetka svake veze posebno naglasim kako ne že-lim patiti. Mama mi je rekla da je najvažnije volje-ti sebe. – Pa vidi se da voliš sebe – rekla je Dora. – A vi? Zar ne volite sebe? – pitala je Nikolina. – Pa, važnije ste mi vi, frendice – rekla sam ja. – Pa da! Važnije je da me drugi vole. Dečki, naprimjer – dodala je Karla. – Ili, važnije mi je što će dečki misliti o meni –dodala je i Ana. – Ma, lažete! Ne usudite se priznati da ste sebinajvažnije. – Usudimo se priznati, ali imamo malo obzira iprema drugima. O. K.?! – živčano sam se pobunila. – O. K. Onda i dalje budite obzirne i nesretne.Moram ići… – A kamo ćeš? – Doma! Sutra me mama vodi u Graz pa se mo-ram spremiti za put. Treba mi nova jesenska kolekci-ja. Mislim da ću rasturiti H&M. – Joooj, blago tebi. Mogu s tobom? Ma, zezamse… – zajapurila se Ana. – Nema mjesta u autu. Idu i neke maminefrendice. 29

Sanja Polak Pobuna Pauline P. Nikolina je odjurila, samouvjereno i otkačeno kao i uvijek. Zavidno i živčano zurila sam za njom. Pih, i ona se ljubila. Željela sam biti poput nje. Ali, to nikom ne bih priznala. Zato sam rekla: – Hvala Bogu da je otišla. Baš mi ide na živce. Strašno se pravi važna. – Pa, ima i čime – rekla je Ana. – Zar je ti braniš? – nisam mogla doći k sebi. – Ma, ne branim je. Samo, željela bih biti poput nje. Željela bih imati njezin izgled, njezine starce, njezin stan, njezin auto. Njoj je sve super – iskreno je priznala Ana. I njoj sam zavidjela. Ona uvijek ima petlje reći što misli. I baš je briga što će ostali misliti o tome. Nas četiri ostale smo i dalje u parku. Došao je red da i ja kažem kako mi je bilo. Što da im kažem? Petljala sam ni sama ne znajući kako: – Pa, meni je bilo dobro. U Vodicama ništa novo. Ane i Šime, plaža, mamini i tatini prijatelji… Na kraju sam se ipak pohvalila zarađenim novcima. – Isuse, pa to je dobra lovica – rekla je Dora. – Eh, da je meni toliko… – Meni bi bilo dosta i pola – rekla je Ana i počela pričati o svom ljetovanju, tako da je meni laknulo.30

Sanja Polak Pobuna Pauline P. – Ja sam vam se, cure, dvostruko zaljubila. – Kako, dvostruko? – Čekajte, čut ćete! Prvo sam skoro prohodala sTonijem iz Osijeka. Bila sam na Korčuli u jednoj uvali-ci koja se zove Brna. Kad smo stigli, skoro sam uvenulaod razočaranja. Par kućica, jedan dućan, jedan kafić ihotelčić. Misla sam da ću umrijeti od dosade. – I onda? – Onda sam tako tri dana venula… – I onda? – Onda sam se upoznala sa Silvijom, koja me jeupoznala s Martom. Marta me upoznala s Krunom.Ne, ne, mislim da me je upoznala s Davorkom, kojame upoznala s Krunom… – Ma daj, skrati. – Pa, evo. Toni je Krunin najbolji prijatelj. – I onda? – I onda smo se kupali i sunčali, skakali smola… – I onda? – I onda me je Toni pozvao na večer van i sigurnobi me pitao za furanje, ali je tog poslijepodneva mo-rao hitno otputovati… Obećao mi je da će mi se ja-viti. Kad je Toni otišao, mislim, on to ne zna, ja samse nastavila zezati s Krunom. 31

od iste autorice: 59,00 knISBN 978-953-14-0180-7