Princ vatre

Princ vatreSabrane i nove priče -1-

Od istog autoraSan o ljubavi i smrtiKnjiga pisama 1992. – 1995. -2-

Filip David Princ vatreSabrane i nove priče Fraktura -3-

© Filip David i Fraktura, 2013. All rights are represented by Fraktura, Croatia Sva prava pridržana. Ni jedan dio ove knjige ne smije sereproducirati u bilo kojem obliku bez prethodnog dopuštenja nakladnika. ISBN 978-953-266-477-5 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 841918 -4-

Princ vatreKonačište se nalazilo na raskršću nekoliko puteva. Je- vreji koji su dolazili sa severa, juga, istoka i zapadazaustavljali su se ovde za noć, a onda odlazili dalje. Pripovestkoja sledi opisuje jedan doživljaj Aharona ben Šemuela Ha-nasija u Beneventu. Kako to biva, iz jedne priče proisteklaje druga, iz ove opet nova. Prva priča, iz koje izlaze ostalei u koju se potom slivaju, zabeležena je delimično u Ahimaa-zovom Letopisu na hebrejskom, u rimovanoj prozi. Kako saznajemo iz Ahimaazovog svitka, događaj se zbioovako: Hanasi (čudotvorac i mistik, čovek velikog obrazo-vanja, iz čuvene porodice) zaustavio se jedno kasno popodneu spomenutom konačištu, na raskrsnici puteva. Kiša je iz­nenada počela da pada, te je umorni i prozebli putnik sazadovoljstvom i zahvalnošću prihvatio ponuđeno gosto-primstvo. U drugoj, oniskoj i polumračnoj prostoriji sedelo je većna podu i dve drvene klupe desetak namernika koje je ne-vreme, takođe nepredviđeno, zaustavilo na ovoj prolaznojstanici njihovog puta. Bili su to ćutljivi ljudi, svak izdvojenza sebe, većina jedva čujno mrmljajući molitve, raspredajućiu sebi i sa sobom o iskušenjima i zabludama ovoga sveta.Došljak izabra mesto u uglu. Domaćin je upravo pripaliosveće, pa su se pri treperavoj svetlosti mogla bolje sagledatilica putnika. -5-

U neposrednoj blizini mistika lutalice klatio se mladićokrenut istočnom, sivom, ispucalom zidu. Izgovarao je rečimolitve u čudnom zanosu. Ali, iznenada, njegove su se usnegrčile, glas gubio i molitva se prekidala. Lice je postajalobledo kao da u njemu nema kapi krvi, i posle tog strašnog,neobjašnjivog ćutanja reči su opet tekle sve do novog pre-kida, do te nevidljive prepreke koja se postavljala izmeđunjega i njegovih reči. Mistik je pažljivo slušao molitvu kojaje ličila na krkljanje, njegove tamne prodorne oči hvatale susvaki pokret mladićevih usana. Aharona ben Šemuela Ha-nasija obuzela je duboka uznemirenost. On zakorači i stadeiza mladića. “Prestani!” povika iz sveg glasa. “Okreni se ipogledaj me!” Mladić se ne pomeri; ramena su mu se tresla.“Tebi nije dozvoljeno da se moliš jer si mrtav!” U sobi odjed-nom zavlada tišina. Ljudi su slušali mistika. “Nijednom nisimogao da izgovoriš Njegovo ime!” Mladić se iznenada okrenu i pade kraj starčevih nogu.Mistik stavi ruku na mladićevu kosu. “Ne plaši se. Reci predsvima ovim ljudima istinu o sebi!” Svi su sada gledali u ovu dvojicu. Kiša nošena udarimavetra obarala se na drvene prozorske kapke, unoseći u ko-načište miris vlage i dah oluje. “Čujte!” povika mladić. “Ovajčovek je u pravu. Ispričaću vam šta mi se dogodilo, a ondaprosuđujte o mojoj krivici!” Prisutni napraviše krug okopripovedača. U sredini toga kruga nalazila se menora sasvećama. Bledo mladićevo lice postalo je još bleđe, osvet-ljeno plamenom sveća. Po zidovima su igrale izdužene senkenepoznatih ljudi koje je u ovom času zbližila čudna pripovestnesrećnog mladića. A evo i te pripovesti:“Premda mi je majka umrla veoma rano, i gotovo da se nesećam njenog lika, ona je u moju dušu usadila ono što je -6-

postalo glavnom odlikom moje ličnosti: sanjalačku maštu.Bila je, po pričanju drugih, i u mojim nejasnim sećanjima,nežna kao cvet, laganog hoda, sva satkana iz nekog sna, i sauvek prisutnim tragovima tuge u plavim krupnim očima.Umela je divno da priča, mnogih njenih priča više se nesećam, neke sam zapamtio jedino u delovima. Čini mi se dasam čitavu mladost proveo tragajući za tim izgubljenimpričama, kao da ću majku vratiti u život ako iznova sklopimpriče koje sam od nje slušao. Otac beše strog i ispravan Je-vrejin, dobar talmudista, strogo je poštovao Toru i učio menašim zakonima. Već u ranoj mladosti mogao sam da seravnopravno upuštam u rasprave sa starim i učenim ljudima,ali moja nesrećna mašta nije mogla da se zadovolji pravilimai kanonima, te sam poput onog jadnog mladića u dobropoznatoj priči ‘Odanost bez kraja’ na svaki odgovor dodavaonovo pitanje, a svako pitanje otvaralo je deset novih, i japočeh da govorim glasno da su najveće neznalice oni kojiveruju da imaju odgovore na sva pitanja. Moj je otac zbogtakvih reči mnogo patio. Jedne noći zaustavi se u našoj kući na proputovanju nekirabin, čovek veoma učen i mudar. Dugo je s ocem razgova-rao o svemu, a onda mu se otac poveri da strahuje za mojudalju sudbinu. ‘Dopustite da ga povedem sa sobom’, rečerabin. ‘Već duže vremena tražim nekoga ko će me pratiti naputu i pomagati mi.’ Otac nije mogao da se odluči i predame u ruke nepoznatog, iako, očevidno, umnog čoveka. Alije osećao da na jedan takav put moram krenuti, da bih seoslobodio svojih opasnih misli i udaljio od knjiga, koje supočele umesto znanja da mi usađuju sumnju. On odgovorida sam jedinac i kako ne bi preboleo ako mi se nešto dogodi. ‘Dok je sa mnom, ne treba da strepite. Zaklinjem se ovdepred vama da će se uskoro vratiti živ i zdrav, da će mnogo -7-

videti i saznati.’ Kasnije dođe u moju sobu i reče: ‘Znam štase s tobom događa, jer to se događalo i sa mnom, i s mno-gima koji su živeli i pre tebe i pre mene. Počeo si s pitanjemi dobio odgovor, prošao si prvu kapiju, i tu te je očekivalonovo pitanje. Odgovorio si na njega, prošao drugu kapiju iotvorilo se novo pitanje. Hodaćeš tako sve dalje i dalje dopedesete kapije. A tu je poslednje pitanje, na koje čovek jošnije našao odgovor. Ako zakoračiš i kroz tu kapiju, survaćešse u ambis!’ ‘Onda, znači, treba da se vratim nazad!’ uzviknuh. Ogro-mna, neodređena opasnost izazivala je u meni strepnju. ‘Višese ne možeš vratiti, jer kapije kroz koje si prošao nestaju.Vreme je da kreneš na put, ostaviš oca i kuću; da ne čekašviše ovde svoju sudbinu, već da joj pođeš u susret.’ Moj otac s mnogo oklevanja konačno odluči da me pre-pusti brizi i nadzoru našeg gosta. Još jednom, na rastanku,on spomenu koliko likom i prirodom podsećam na svojumajku, to u njemu za čas probudi žalosne uspomene, ali,kako sam reče, na kraju je shvatio ‘da učenost, možda, i nijenajbliži put razumevanju, da je glavni izvor razumevanja usrcu.’ Zagrlih ga; osetih na obrazu njegove suze. Nikada uživotu nije mi bilo teže, a ne verujem ni da će biti. Zapisanoje: kada je jedan otac došao rabinu i upitao ga šta da radi sasvojim sinom koji je krenuo pogrešnim putem, rabin je od-govorio: ‘Voli ga više nego ikad!’ Ali šta pomažu suze kadasvako mora ići svojim putem. Držali smo se za ruke ne želećida se rastanemo. To je bio naš poslednji susret, došlo jevreme da se naši životi razdvoje; on je živeo u jednom svetu,a ja u drugom, i ti svetovi razdvajali su se upravo tu, u tomčasu, u našem zagrljaju, razdvajali se da se više nikada nesastave. Tako sam napustio kuću u kojoj sam odrastao i po čijim -8-

je odajama još hodao duh moje majke. Ostavio sam kućusvoga detinjstva, u kojoj sam postao stranac. Hodao samzemljom s novim učiteljem. Mnogo je puta mesec prešaonebom, odeća mi je postala kao u prosjaka, živeli smo odonoga što su nam udelili milostivi ljudi; dani su nastajali iztmurnih svanuća i tonuli u hladne i vlažne noći. Jednogoblačnog dana stigosmo u neko selo gde se pred jednomkućom okupilo mnoštvo ljudi. Rabin upita šta se zbiva.Obja­sniše mu da se u ovoj kući nalazi demon dibuk, koji jeušao u telo domaćinovog sina. Uđosmo u kuću. Tu ugle­dasmo uplakane roditelje i onoga koji je bio opsednut de-monom. Oči toga mladića sijale su žestokim sjajem što,zasigurno, nije bio njihov prirodni izraz. Čitavo telo bilo jeu nekoj čudnoj napetosti, i svaki pokret odavao je dubokuuznemirenost. Taj mladi, Haim Gaon, kako nam kasnijeispričaše, od rođenja je bio dete koje se izdvajalo od drugedece. Bio je slab i nežan, živeći više u nekom polusnu, te suga okruživali posebnom pažnjom, znajući koliko je zala kojavrebaju slaba stvorenja. Kada se budio iz omamljenosti,pričao je neobične priče o nekim dalekim zemljama i kraje-vima za koje niko nije mogao potvrditi da stvarno postoje.Njegova odsustvovanja bila su česta, iako je telo ostajalo uovoj istoj sobi. Moguće da je u jednom takvom času dibuknašao tu sebi sklonište. Saznavši da je njihov neočekivani gost rabin, Haimoviroditelji zamoliše moga učitelja da istera dibuka. Snažnimglasom, pozivajući se na dobre anđele, rabin pozva ukletudušu da napusti tuđe telo. Dibuk se smirio i nije odgovaraona pitanja, ali, pritisnut sa svih strana rečima koje su u sebinosile strašnu moć, on otkri ime i ispriča svoj udes. ‘Zovem se Natan. Jevrejin sam kao i vi. U životu samgrešio onoliko koliko to čini svaki muzičar lutalica. Svirao -9-

sam na rođenjima i svadbama, onima što su se veselili i bilitužni, a sam nikada nisam razmišljao o smrti. A ona je došlaiznenada, dok sam i sâm bio u zanosu na venčanom slavlju.Nisam ni osetio da je smrt to što me nosi, jer sam bio obu-zet muzikom. Prateći tako melodiju, prošao sam nekakoizmeđu svetova; niti sam otišao tamo kuda odlaze sve dušeposle smrti, niti mi je bilo dozvoljeno da se vratim na zemlju.Očevidno, postoji samo jedan trenutak u kojem je za jednudušu otvoren prolaz do sveta smirenja. Propustio sam tajtrenutak i nastavio da lutam sa svojom melodijom. Ali, želeosam i ja da se odmorim. Bio sam primoran da ulazim u biljke,konačim u kamenju. Kako se veli u Sefer ha-Bahiru, ovolutanje i seljakanje može da traje hiljadu generacija! Zaštoti, rabine, potežeš sve božije anđele i pretiš mi dugim navo-dima iz svetih knjiga? Zašto mi ne pomogneš? Ja sam jadnijiod svih vas, jer se mojim lutanjima ne može sagledati kraj!’Svi su u čudu slušali ove reči koje su više odgovarale stvar-nom, nesretnom Jevrejinu nego ukletom dibuku. Kroz vratai prozore provirivali su mnogi pobožni Jevreji koji su biliznatiželjni da čuju kako stroga reč nateruje na poslušnostdemona. ‘Ako je to običan nesporazum, a sigurno je da jeste, jerta je svadba bila svadba ćerke jednog uglednog rabina, zaštoje potrebno tako teško ispaštanje radi običnog ljudskogzanosa’, nastavi dibuk. ‘Neka svaki od vas zamisli kako jeto živeti životom ni ovozemaljskim ni onozemaljskim, usvetu gde si uvek tuđinac, i nemaš spokoja ni jedan jediničasak! Zar jedna ljudska duša, pitam ja vas, može živeti itrajati u nerazumnoj travci, treperavom listu ili u hladnojsteni? Zar nije rečeno: Milosrđe je veća obaveza nego peva-nje psalama!’ Među prisutnima u sobi, i onima van sobe,začu se mrmljanje. Nesrećni dibuk izazivao je sažaljenje. - 10 -

‘Milosrđe je veće od žrtve koja se prinosi oltaru!’ uz­viknu učitelj, ‘ali trpljenje je veće od svakog milosrđa! I još:Više volim grešnika svesnog svoga greha nego dobrog čo-veka svesnog svoje dobrote.’ ‘Ako već navodimo tuđe reči’,začu se uzbuđen dibukov glas, ‘zar zaboravljate reči: Brinio sopstvenoj duši i tuđem telu, a ne o svom telu i tuđoj duši!’Rabin na ovo odgovori: ‘Izgnanstvo u sebi nosi spasenje,kao što seme u sebi sadrži plod!’ Ova žustra izmena mišljenja, u kojoj je svaka strana imalasvoje razloge, navela je prisutne da bez daha prate neočeki-vani dvoboj. Čak sam i ja osetio neko razumevanje za DušuKoja Luta. Na to će rabin, više zamišljeno, kao da i sam osećatugu i neopravdanost muzičareve patnje: ‘Sve na ovomesvetu neprestano menja oblik, spuštajući se do najnižeg iuspinjući do najvišeg. Gilgul ili seoba duša je put kroz pro-store koje nikada do kraja ne možemo sagledati ni shvatiti.’ Dibuk nije odgovarao. Pritajio se. Bio je željan mira, aopet su ga terali. Duša želi samo malo spokoja, ali je suđenoda ga nema. Rabin stavi molitveni šal, načini tri koraka i približi sesasvim telu u koje je ušao dibuk. ‘Nečista dušo Natanova!’povika snažnim glasom. ‘Naređujem ti u ime Boga Izraela,izlazi odatle, iz tog jevrejskog tela, u koje si ušla uz pomoćSatane, prepusti ga onome kome pripada, Haimu Gaonu,sinu Avramovom!’ ‘A kuda ću ja?’ upita dibuk glasom nesrećnika, tako damnogima pođoše suze na oči. ‘Tvoja je sudbina da lutaš be-zimenim prostorima dok ne zaslužiš milost!’ Posle ovih rečizavlada tišina; svi su očekivali šta će se dogoditi. Odjednom,začu se jedva čujna muzika, onakva kakvu sviraju muzičarilutalice na svadbama. Ali ona nije nosila u sebi radost, negostrašnu tugu koja je ulazila pravo u srce. Rabinova je ruka - 11 -

drhtala dok je skidao molitveni šal. Haim Gaon teško jedisao, kao da se budi iz dubokog sna. Konačno, otvori oči.Videvši uzbuđena lica roditelja i punu kuću ljudi, dugo nijemogao da izgovori nijednu reč. Kada shvati da su svi tu zbognjega, na mnogobrojna zapitkivanja odgovori: ‘Imao sam dug i težak san. Prolazio sam kroz jarko osvet-ljene sobe. Čuo sam melodiju koja me je velikom snagomvukla napred. U poslednjoj sobi, čiji su zidovi bili prekrivenislikama uverljivijim i uzbudljivijim od same stvarnosti, sta-jao je obučen u dugi kaftan Jevrejin muzičar. Pružio mi jesvoju violinu i ostao sam sâm u toj sobi. Slike oko meneotkrivale su kraj vremena, strahote poslednjeg časa, skrivenisvet Gehinom, likove zlih duhova i sudbinu duša u skrive-nom svetu, plamenu reku preko koje se otvaraju odaje sedamkuća grehova. Bile su to tako istinite slike da je svest počelada mi se muti od njihove snage, te sam ispustio violinu iutonuo u dubok mrak, iz kojeg se, evo, ovde sada probudih.’ ‘Čuvaj se tih snova koji u sebe uvlače čitavog čoveka’,kaza rabin. ‘Ima mnogo svetova, a staze koje njima vodevišestruko su izukrštane; kada se jednom zaluta, teško senalazi onaj svet iz koga si pošao; ono što su u jednom časunebesa nad glavom, u drugom su zemlja pod nogama; nebokoje danas gledaš sutra je bezdano dno u koje propadaš.’Otišli smo iz te kuće ni sami ne verujući da za toga mladićaima spasa; čovek ne drži vlast nad snovima, snovi su gospo-dari naše duše i tela. Nedugo zatim (još sam bio opsednut muzikom koja jeprožimala različite svetove i udesom dva čoveka čije su sesudbine dodirivale u tim svetovima) na svom daljem puto-vanju naiđosmo na prizor koji nas je uvukao u novu priču.Neki ljudi i žene štapovima su gonili dvojicu odrpanaca.Ovi jadnici utekoše u šumu. Pošto je i nas put vodio kroz - 12 -

ovu šumu, ubrzo ih sustigosmo. Pokušali su i od nas dapobegnu, jer su poverovali da su se oni ljudi od malopre daliu poteru za njima. Ali moj im učitelj objasni da smo i milutalice, te im u znak prijateljstva i dobrih namera pruži hlebiz naše zajedničke torbe. Ne oklevajući nimalo, prihvatišeovaj dar. Tek tada primetismo da je stariji od ove dvojicenem, usne su mu se pomerale kao da govori, ali iz njih nisuizlazile reči, morao se služiti rukama kada je želeo nešto dasaopšti. Malo kasnije zaustavismo se na jednom proplanku, i tuzapalismo vatru da se malo ugrejemo. Noć je bila sveža.Pošto pažljivo i s poštovanjem ogrnu svog nemog prijateljaiscepanom kabanicom, naš novi poznanik reče: ‘Nemojtesuditi o nama po onome što ste videli. Ja sam pokušao daukradem kokošku, jer dugo nismo uspeli da izmolimo mi-lostinju. Ovaj stari čovek bio je nekada, dok nije zaboravioda govori, veoma poštovana ličnost.’ Starca očito nije zani-mao razgovor. Sklopio je oči i hodao nekuda za svojim mi-slima. ‘U mladosti beše najbolji student Ješive Istočnih Krajeva.Na samrti ga Veliki Učitelj izdvoji i reče mu: – Odabrao samte od svih učenika jer umeš da pričaš najlepše priče. I sâmsam osećao veliko zadovoljstvo slušajući ih. Drugi učenicinastaviće da tumače i prepisuju svete knjige. A ti pođi u sveti zaustavljaj se tamo gde ima ljudi željnih da slušaju priče onašoj ješivi, o onome što se dogodilo i onome što se nikadanije dogodilo. Ako imaš na umu sve ono o čemu smo tokomovih godina razgovarali, nećeš oskudevati ni u hlebu ni uugledu; ali, upozoravam te: reči su najmoćnija sila ovoga isvih drugih svetova! Tako je posle smrti Učitelja krenuo po svetu. Mnoge odnjegovih priča postale su poznate, i ljudi su se radovali kada - 13 -

je dolazio. Sigurno je da ste i vi čuli za tako lepe i uzbudljivepriče kao što su Princ vatre, Jezik ptica, Bez povratka. Veli se:Govor je najveća čovekova osobina, majka razuma i otkrića.Sam Veliki Učitelj podučavao je: Govor koji niko ne čuje ikoji ne izaziva nikakvu pažnju – ne postoji! Ali on je, kaošto rekoh, opominjao da su reči strašnije od olujnog vetra.Nema ruke koja može tako silno da udari kao reč. Kada sujednoga mudraca molili da priča još i još jer su mu rečiopojne i zanosne kao divna pesma, on je podigao ruke uvisi progovorio u krajnjem očajanju: – Neka ogluvim i onemimako pričam tako lepo kao što velite! – U ljudskoj je prirodida uživa u priči, jer priča je jedna vrsta sna, a san otvara vratanovim svetovima. Mutan je i tajanstven ljudski život, i ništau tom životu nije ni jednostavno ni lako razumljivo. U sva-koj i najprostijoj reči krije se deo velike tajne; običan govorima svoj dubok, skriveni smisao, a reči pripovedača koji težilepoti i savršenstvu izraza kao duboko su, nepreglednomore koje se nikada ne može do kraja ni ispitati ni shvatiti.I jedna ista priča govori se na više načina i dobija promenommesta reči u rečenici nova, neočekivana značenja. Pripove-dajući, moj je prijatelj širio i ono znanje koje je stekao u je-šivi, ali to je učenje u novim, ponešto izmenjenim pričamadobijalo opasniji i mračniji smisao, te je ovaj nesrećnik ugodinama koje su dolazile pokušavao da shvati ono što jeizvan priče kao neki daleki, poslednji cilj, a sadržano je nasložen način u samoj pripovesti. U godinama kada čovektraži smirenje, u njemu se razbuktavala vatra. Nekada jepripovedao lako i sa zadovoljstvom, sada je počeo da se plašisopstvenih reči. Jednoga dana u nekom udaljenom mestusreo je starog kabalistu, koji ga je upoznao sa Sefer jecira,Knjigom stvaranja. Dvadeset i šest glasova i slova su osnovasvih stvari. Svaka duša koja je postojala i koja će postojati - 14 -

sastavljena je od ovih dvadeset i šest slova. Izgovorena gla-som, utisnuta su u vazduh i njihovo je prebivalište u grlu,ustima, na jeziku, među zubima i na usnama. Međusobnopovezana, ova slova čine dve stotine trideset i jednu kapijuznanja. Proučavao je šest poglavlja ove knjige da bi dosegaodo najveće tajne. Smetnuo je s uma da samo zadovoljstvosvetom donosi mir; nespokojstvo je nagoveštaj velikih stra-danja! Kada je dolazio u zemlju u kojoj do tada nije bio, saginjaose u molitvi i uzimao grudvu zemlje. Zemlju je trpao u ve-liku torbu što je nosio prebačenu preko ramena. Tu teškutorbu (već punu zemlje) pazio je kao nešto najdragocenije.Jer, doneo je odluku da uskoro, uz pomoć glasova i slova,od te zemlje načini živo stvorenje – Golema. Zemlja za njegaskupljena je iz čitavog sveta – čitav svet sadržan je u njemu!Spavajući pod vedrim nebom, gledao je u zvezde i razmi-šljao: – U jednom času sve je nastalo ni iz čega, od prazninezemlja, od zemlje život. – A njegove priče? Slušajući ih, ljudisu plakali, uzdisali, smejali se, tugovali i radovali se, ali sveje to bila kratkotrajna iluzija i varljiva zamena za pravo čudo,koje se nije ostvarivalo. Jedno veče, kada se puni mesec upravo pojavio iznadbrežuljka, zastao je na pustoj visoravni, otvorio torbu i pro­suo zemlju koju je dugo i strpljivo prikupljao. Uz pomoćčetiri elementa: vazduha, vode, vatre i zemlje vajao je teloGolema, imajući na umu zapise o postupku kojim je rabiLevi u jevrejskoj godini pet hiljada trista i četrdesetoj, umesecu adaru, udahnuo život zemaljskom prahu. Izgovara-jući formule stvaranja, zastao je prvo tamo gde su bile nogečudovišta, potom okrete svoje lice licu golema, još uveksamo grubo uobličenoj gomili raskvašene zemlje oko kojesu lizali plamenovi pucketave vatre. Obišao je nepomično, - 15 -

nezgrapno telo sedam puta od desne strane do glave, odglave na levu stranu i nazad do stopala. Vatra se razbuktala.Golemovo lice postalo je crveno. Iz zemljanog tela podizalase para i sve beše obavijeno izmaglicom. Iz stvaranja mislii stvaranja reči nastalo je ono što se moglo nazvati pravostvaranje. Pred zoru, s rađanjem sunca, pomerio se i Golem.Pridigao se na svoje zdepaste ruke, uspravila se ta zemljanagromada, četvrtasto lice okrenulo se suncu. A čovek što gaje stvorio, umesto zadovoljstva i smirenja, osetio je strah.Jer, zemljani stvor krenuo je uzdignutih ruku pravo premanjemu, da ga smrvi. Iz nekog nejasnog razloga želeo je dauništi stvoritelja. Ali, zaustavile su ga reči. One su ga stvo-rile, one su nad njim vladale. Ovaj nesrećni starac tada nastavi put. Čudovište je ho-dalo za njim, poslušno kao rob. Ljudi su se zatvarali u kuće.Niko nije izašao da ih dočeka; to putovanje postade móra.Golemova služba ograničena je na četrdeset dana. Četrdesetje dana bezizrazni, nemi monstrum s jedva probuđenomiskrom života hodao kao mesečar u svetu u kojem za njeganije bilo mesta. Jedino što je pokazivao, a to mu je dato sasamim životom, beše namera da uništi onoga ko mu je udah-nuo život. Četrdesetog dana rasuo se u prah i vratio zemljiiz koje je stvoren. Sve što se dogodilo odneo je vetar. Starac je opet sedeomeđu ljudima koji su očekivali da čuju neku od onih opči-njujućih priča. Reči su se rađale duboko u njemu, treperileu grlu, pokrenule jezik i usne. Ali su se zamrzle na usnama;on je govorio, ali niko nije mogao da čuje nijednu reč. Usvesti je video sve ono o čemu je hteo da govori: svoju mla-dost, ješivu, učitelja, zvezde, nebo, puteve i ljude što suživeli kraj tih puteva, ali slike se nisu pretvarale u reči. Da,on je tada shvatio da više nikada neće moći da govori. Nije - 16 -

se mogao zadovoljiti iluzijom, a kada je izgubio iluziju, po-kazalo se da je izgubio samu stvarnost. I, umesto reči, niznjegovo izborano lice potekoše suze kojima je oplakivaosvoju sudbu. To vam je, eto, priča o starcu koji je zaboravio da govori.’Tada reče rabin, moj učitelj i zaštitnik: ‘Ispričao si nam ne-običnu priču. Neću te pitati kako si tako verno mogao danam opišeš ono što su samo tajne misli toga jadnika. Nećute pitati ni kada si mu se pridružio. Život je složena i zamr-šena stvar, i verujem da ni u ovom slučaju nema jednostavnogobjašnjenja. Možda je to, ipak, tvoja priča. Možda nije. Ali,kuda sada idete, šta tražite?’ ‘Odgovoriću vam: tražimo Vrata Raja. U nekoliko priča,koje bi mogle biti istinite, spominje se da takva vrata po-stoje. Ja i ovaj jadnik ne možemo jedan bez drugoga. Kaošto suncu odgovara mesec, svetlosti senka, licu njegovo na­ličje. Dugo već lutamo i možda smo već na kraju zemlje. Tavrata mogu biti i u ovoj šumi.’ Na to će opet rabin: ‘Evo šta se dogodilo jednom koči-jašu. Čitav život proveo je uz svoja kola i konje. Jednogadana dogodio se udes, kola su se slomila, konji stradali. Nijemogao da zamisli život bez njih. Umro je od tuge. Kada jestigao u raj, i dalje je bio tužan. Nije našao tu ni mira nizadovoljstva. Tada je poslat u imaginarni svet, gde su gačekali kočija i četiri veličanstvena konja. Tu su se pružalidivni putevi po kojima su kola mogla leteti i dan i noć. Tajdobri čovek mogao je naći smirenje samo u lažnom raju, ane u stvarnom. Tako je i sa vama.’ Ostatak noći proveli smo u ćutanju, a sledećeg jutra po-đosmo na različite strane, oni da traže ono čega nema, a midalje svojim putem. - 17 -

Posle dužeg putovanja stigli smo do jedne manje nase­obine, i tu se zaustavismo pred kućom skrivenom međuvisokim drvećem. Bio je lep proletnji dan. Ugledasmo baštuu divnom zelenilu, s brojnim stazama kojima su hodali mladiljudi mojih godina, u razgovoru i razmišljanju. Učitelj mipoveri da smo stigli na kraj svoga puta. Ovde je živeo velikirabin Mendel Bar, čijoj je pažnji i brizi želeo da me preporu­či. Uskoro smo sedeli u velikoj prostoriji za dugim stolom.Sklopljenih očiju rabin Mendel slušao je našu priču. ‘Ja samprošao pedesetu kapiju’, reče on, ‘ali veliko znanje ima svojuveliku cenu.’ Podiže glavu, otvori oči i mi ugledasmo dvepotpuno bele beonjače, kao da su spržene velikom vatrom.‘Postao sam slep da bih video ono što drugi ne mogu.’ Posle kraćeg ćutanja nastavi: ‘Bilo je to pre mnogo go-dina. Pošto sam pročitao sve knjige do kojih sam mogaodoći, postao sam najučeniji čovek u Lublinu. Tada mi je doruku slučajno dospeo jedan zapis koji se ko zna kako našaoumetnut među strane kabalističke rasprave o životu i smrti.Počeo sam da ga čitam u svojoj sobi uz svetlost sveća. Odjed-nom, zasijalo je hiljadu sunaca i ja sam izgubio svest. Kadasam došao sebi, bio sam u potpunoj tami; pružih ruke, a onese oprljiše o plamen sveća koje su i dalje gorele. Užasnut,počeo sam da vičem za pomoć. Moj stari učitelj požurio jeda mi pomogne, ali kada je čuo šta se dogodilo, rekao je: –Niko ti ne može pomoći. Ugledao si izvornu svetlost, sve-tlost prvih dana stvaranja. Ko god je ugleda, ostaće zauveku tami. – Dugo vremena je prošlo dok nisam otkrio da slepčovek vidi mnogo više i bolje. Pozvao je svoje učenike. Okružili su nas sa svih strana.Slepac mi tada poče postavljati pitanja, a ja sam odgovaraou nekoj vrsti zanosa, želeći da ga uverim kako mi je mestomeđu njegovim učenicima. Pažljivo me je slušao. Odjednom - 18 -

poče da drhti, a niz lice mu krenuše suze. Njegovi učenicipotrčaše i upitaše zašto plače. – Ovaj mladić će uskoroumreti! – uzviknu on. – I to me je veoma rastužilo. – Čuvšiovo, učitelj pade u očajanje: – Obećao sam njegovom ocu daću ga vratiti živog i zdravog. Ako mu se šta dogodi, ni ja toneću preživeti! Slepac je osetio iskreno očajanje moga učitelja. A meneje obuzeo takav strah da nisam uspevao da izustim nijednureč. – Ja mogu da učinim čudo i dam ti večan život – rečeslepi čovek posle dugog ćutanja. – Ali, moram da te upozo-rim: zato što je čovekov život kratak, on žudi da što predođe do poslednje tajne i najvećeg znanja i približava setakvom znanju; večan život je bez te nade i mogućnosti, jerčoveku nije dato da se izjednači sa Najvećom Silom Sveta.Hoćeš li takav večan život u kojem ćeš zaboraviti i ono štosi znao, i gde će ti sva vrata novih saznanja biti zauvek za-ključana? U tom času toliko sam se plašio bliske smrti da nisammnogo razmišljao. Želeo sam da živim. Rabin naredi da donesu nož i na mojoj desnoj ruci urezačetiri sveta slova YHWH: – Sad možeš ići kući, ili bilo kuda.Živećeš dogod ti je znak urezan na ruci!’ Tog istog dana, oprostivši se od slepog rabina i svogaučitelja, pošao sam da lutam od zemlje do zemlje, umestokući, kako sam obećao.”Jedan glas javi se iz tame: “Zašto nam otkrivaš tajnu kadati je pružena prilika da živiš večno?” Mladić podiže glavu ipogleda prema pomrčini svojim praznim, hladnim pogle-dom. “Večiti život kakav sam dobio nije ništa drugo dovečito lutanje.” On zavrnu rukav na desnoj ruci i pokazamesto gde su urezana sveta slova. - 19 -

Domaćin donese pogrebnu odeću. Visoko podigošesveće. U tišini mladić je navukao posmrtne haljine. Aharonben Šemuel Hanasi prihvati mladićevu desnu ruku i užare-nim nožem dodirnu slova. Mladić ne izusti ni glas. Nijeosećao bol. Već dugo njegovo telo bilo je mrtvo, još od dananapuštanja kuće slepog čudotvorca. Kada je poslednje slovobilo izbrisano, mladićevo telo rasu se u prah pred očimauzbuđenih ljudi. Hanasi reče: “Prvog dana godine zapisano je ko će otići,a ko doći, ko živeti, a ko umreti. Nekog će odneti vatra, nekostradati od divljih zveri, gladi, žeđi, zemljotresa ili kuge.Zapisano je da se ovaj odmara, a onaj luta. Jednom da idesve lako, drugi da čitavog života strada. Neko će postatibogat, neko siromašan. Zapisano je ko će ćutati, a kogovorit­ i.” Posle svega u konačištu se čuo samo huk oluje. Stajali sunad pepelom onoga kome nisu znali ni ime. - 20 -

Bilješka priređivačaFilip David, bez sumnje jedan od najboljih suvremenih srpskih pripovjedača, objavio je do sada tek tri knjigepriča: Bunar u tamnoj šumi, 1964., Zapis o stvarnom i nestvar-nom, 1969., te Princ vatre, 1988. Nakon četvrt stoljeća prednama je njegova zbirka priča koja donosi sabrane priče teniz nov­ih. Priređujući zbirku, odbacio sam kronološki redoslijedpriča jer on ne ocrtava širinu Davidova pripovjednog inte-resa, a još manje stalne interese i motive kojima se autoriznova vraća i propituje ih, bilo da je riječ o nevjerojatnojtradiciji židovskih pripovjedaka, posebno na jidišu, ili pako mitološkim i često fantastičkim motivima. Filip Davidvrhunski je pripovjedač koji gradi nove svjetove na ruševi-nama starih mitova i priča te otvara često mračne prostoreu koje se usuđuju kročiti samo oni najsmioniji.Princ vatre – Princ vatre, Četiri priče – Zapisi o stvarnom inestvarnom, Prepisivač Tore – iz romana San o ljubavi i smrti,Brdo izgubljenih – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Zeida iverenik – Bunar u tamnoj šumi, San o ljubavi i smrti – Princvatre, Lice anđela – Princ vatre, Otkup – Princ vatre, Skaskao mesečevim kočijama – Bunar u tamnoj šumi, Vreme smrti– Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Priča o Ašeru – Zapisi ostvarnom i nestvarnom, Priviđenja – Politika, 1966., Ja sam - 303 -

neko drugi – Princ vatre, Pačići mali – Princ vatre, Porodičnahronika – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Bunar u tamnojšumi – Bunar u tamnoj šumi, Mihael i njegov rođak – Bunaru tamnoj šumi, Kamen staroga Josipa – Bunar u tamnoj šumi,Igra ogledala – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Izgnani slikar– Bunar u tamnoj šumi, Kutijica – Bunar u tamnoj šumi, Pra-znina – iz romana San o ljubavi i smrti, Der Hund – Princvatre, Nebesko plavo – neobjavljena, Priča o turskom časov-ničaru – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Umreti u Madridu– Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Crna Indija – Zapisi o stvar-nom i nestvarnom, Atentat koji se nije dogodio – neobjavljena,Čuvaj se, Benjamine! – Bunar u tamnoj šumi, Jedna noć uVaršavi – Princ vatre, Karneval – Bunar u tamnoj šumi, Slepaptica – Bunar u tamnoj šumi, Balada o povratku – Bunar utamnoj šumi, Pismo – Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Zovemse Andreas – neobjavljena, Dajmon – neobjavljena. Seid Serdarević - 304 -

Filip David rođen je 1940. u Kragujevcu. Diplomirao na Filološkom fakultetu i na Akademiji za pozorište, film,radio i TV, smjer dramaturgija. Književnik, dugogodišnjiuredn­ ik Dramskog programa Televizije Beograd, smijenjen1992. Jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, udruge osno-vane 1989. u Sarajevu, koja je okupljala najznačajnije pisceiz svih dijelova bivše Jugoslavije, osnivač Beogradskog kruga(1990.), udruge nezavisnih intelektualaca, Foruma pisaca ičlan međunarodne književne asocijacije “Grupa 99”, osno-vane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisaoje više televizijskih drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovijedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisio stvarnom i nestvarnom, Princ vatre; romane Hodočasnici nebai zemlje, San o ljubavi i smrti; knjige eseja Fragmenti iz mračnihvremena, Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. S Mirkom Ko­vačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Dobitnik je mnogihnagrada za prozu; između ostalih nagrade “Mladost”,“Mil­an Rakić”, BIGZ-ove i Prosvetine nagradu za najboljuknjigu godine, Andrićeve nagrade. Knjige su mu prevedenena više jezika, a pripovijetke se nalaze u dvadesetak anto­logija. Kao dramaturg, suscenarist ili scenarist radio nafilmovima: Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Ko to tamo peva,Bure baruta (nagrada kritike u Veneciji, nagrada “Feliks” zanajbolji europski film godine), Poseban tretman (nagrada u - 305 -

Cannesu), Paviljon 6, San zimske noći (Grand prix filmskogfestivala u San Sebastianu), Optimisti (Grand prix u Ženevi)i dr. - 306 -

SadržajPrinc vatre 5Četiri priče 21Prepisivač Tore 41Brdo izgubljenih 47Zeida i verenik 61San o ljubavi i smrti 69Lice anđela 77Otkup 85Skaska o mesečevim kočijama 89Vreme smrti 99Priča o Ašeru 111Priviđenja 119Ja sam neko drugi 123Pačići mali 127Porodična hronika 131Bunar u tamnoj šumi 135Mihael i njegov rođak 143Kamen staroga Josipa 151Igra ogledala 157Izgnani slikar 167Kutijica 175Praznina 185Der Hund 195Nebesko plavo 203 - 307 -

Priča o turskom časovničaru 211Umreti u Madridu 221Crna Indija 229Atentat koji se nije dogodio 237Čuvaj se, Benjamine! 243Jedna noć u Varšavi 249Karneval 257Slepa ptica 265Balada o povratku 271Pismo 277Zovem se Andreas 281Dajmon 291Čudesna stvarnost Filipa Davida 297Bilješka priređivača 303O autoru 305 - 308 -

- 309 -

Knjiga je objavljena uz potporu Ministarstva kulture RepublikeHrvatske.Nakladnik Fraktura, ZaprešićZa nakladnika Sibila SerdarevićUrednik Seid SerdarevićLektura i korektura Margareta MedjurečanPrijelom FrakturaDizajn naslovnice Grey ZagrebGodina izdanja 2013., svibanj (prvo izdanje)Tisak Denona, ZagrebISBN 978-953-266-477-5www. fraktura.hr [email protected]: +385 1 335 78 63 F:+385 1 335 83 20 - 310 -

- 311 -

- 312 -