bela-griva

БЕЛА ГРИВА БЕЛА ГРИВА Рене Гијо 7

БЕЛА ГРИВА ЧЕРГАРИ „Вода и даље опада‖, помислио је Фолко. Дечак је осетио како његов стари црвоточничамац струже по блатњавом дну.Улазио је у опасни пролаз који води између блатних острва. Фолко је добро познавао све водене путеве мочваре Камарге. Мочвара је била његовасвојина, његова дивна земља.Често би увече, као данас, одлазио у мочвару, сам у чуну дедеЕузибија,у жељи да је што боље упозна.Осећа се као краљевић који обилази својекраљевство. То огромно пространство плавог неба и мирних вода припадало је њему, Фолку. Дечак је био висок и мишићав за својих дванаест година.Усправљен у задњем делучамца, опирући се чврсто босим ногама о ивице дасака, Фолко снажно заби мотку у муљ. Прошао је прстима кроз косу, која му је, оштра као шибље, падала на очи и лицеобливено знојем. Затим је, наслоњен на мотку, потерао чамац из свеснаге. Чун најзад изби из густог шевара.Сада је бешумно клизио по сивој води. Фолко је био срећан. Ишао је према дну мочваре, ка великом копну које га је увек привлачило. Тамо су, усред пашњака, у пуној слободи живели чопори дивљих коња.Фолко би ихпонекад угледао како јуре у облаку песка и сунца, док им ветар носи гриве. Фолко је често сањао о овим дивним коњима. Деда Еузибио је желео да му унук, као и он, буде рибар. Али... Фолко није хтео да будерибар.Желео је да постане гардијан.Јер, мислио је он нема лепшег заната од занатагардијана. Човек је целог дана накоњу... Јури и тражи крда црних бикова... Хвата и кротидивље коње. Дан је тамнео. На посивелом небу јато пламенаца лагано је остављало ружичаст траг. Велике птиценестајале су у облацима златастим од сунца које је залазило. Прохладни ветар повијао је трску. За непун час спустиће се ноћ. Фолко одједном опази да га његов чамац никада није тако далеко одвукао од куће. Билоје крајње време да се врати. Утонуо у сањарење, дечак је потпуно заборавио да те вечери није отишао са малогмајура да би овако насумице тумарао мочваром. Деда Еузибио му је ставио у дужност да покупи мреже за хватање риба које су њихдвојица поставили неколико дана раније. „Ако добро запнем, имаћу и за то времена‖, помисли Фолко. Једним замахом мотке скренуо је чамац. Чамац је био тежак. Вода је у њега продиралакроз црвоточне даске. Допирала је дечаку до чланака. Требало је да се заустави и избаци туводу старим ведром у које је стављао ухваћену рибу. Фолко потера чамац ка обали и намести мотку на ивицу чуна да би га задржао у трави. Те вечери га је случај довео на крај мочваре и натерао га да се заустави на месту где јегусто жбуње скривало равницу. Случај је помогао Фолку да му се оствари сан. Држећи у руци ведро изваљена дна, дечак је клечао у чамцу. У том тренутку учини му седа у шевару чује лак шум. Сигурно нека животиња која је дошла да се напоји… Можда мрка видра чији јеподругљив поглед тако често имао прилике да опази. После тога се није ниједан лист није покренуо. У великој тишини вечери чуо се само благ шум воде која је удара7ла о бокове чамца. А онда је Фолко одједном угледао, ту, сасвим близу, помало нејасну слику која сеодражавала на површини воде, благо усталасане и блиставе као огледало. На овом огледалу оцртавала се бела прилика са два нежна уха и два велика тамна окакоја су се отварала и поново затварала. Задржавајући дах, док му је срце снажно лупало, Фолко се лагано подиже. Руком јепажљиво разгрнуо трску. Истог тренутка слике је нестало са воденог огледала. А затим се појавила поново. Не верујући очима, издуживши свој сувоњави врат, Фолко је најзад угледао дивнождребе. Огледало се у води. Коњић је, без сумње, први пут гледао своју слику у воденом огледалу мочваре. А ондадете дивљих коња први пут угледа дете људи.

БЕЛА ГРИВА Ждребе нагло подиже главу, а прамен беле гриве, који му је висио на челу, залепрша наветру. Дуги дрхтај пређе преко кратке длаке његовог неокаљаног плашта…, плашта белогакао снег, од гриве до репа. Узнемирен и изненађен, коњић је подрхтавао на дугим ногама, витким као вретена. Алиније бежао. Стајао је непомично пред дечаком. Погледи им се сретоше. Фолков занесен осмех као да је опчинио младу плашљиву животињу. Ждребе је широмотворило своје благе и помало тужне очи. Коњи тако гледају човека кад га добро познају, кад су му пријатељи. Онда покушавају дас њим разговарају, ширећи ноздрве, док им губица благо подрхтава. Узбуђени дечак бојао се да не уплаши тог дивног малог коња. Није смео ни да сепокрене. Најзад се осмелио. Нагнувши се, он сасвим лагано пружи руку, стидљивопокушавајући да помилује коњића. Истог тренутка сину пламен у огромним очима ждребета. Оно поскочи, нагло се пропе. Азатим се једним скоком, сагнуте главе, баци у трску. Фолко је био задивљен. Чинило му се да је све то био само сан. Дивна бела прилика јеишчезла. Дечак се попне на обалу. У расквашеној земљи оцртавао се траг мајуиших копита. Фолко се прикрадао кроз трску. На мркоцрвеној равници, око двадесетак стопа даље, стајала је висока кобила виткихбокова, бела, обавијена дугом сребрносивом гривом. Пасла је крећући се лагано и зубимакидала читаве бокоре траве. Поред ње је помамно поскакивало њено снежнобело ждребе. Фолко се приближи. Више није мислио на време, на вече које се спуштало. Био је веомадалеко од мајура деде Еузибија. Босоног, нечујно се кретао по песку. Али кобила је осетилада јој се неко нриближава. Она зарза дозивајући ждребе, које се истог часа врати у галопу иприпи уз њене сапи. „Кобила ће побећи...‖, помисли Фолко. Знао је да су дивљи коњи веома неповерљиви и не допуштају да им се човек приближи. На своје велико изненађење Фолко опази да кобила није била уплашена. Она се чакнеколико корака приближи дечаку. Затим застаде, посматрајући како јој прилази. - Лепотице моја, - рече Фолко. - Ти ме се не бојиш. Био је сада већ сасвим близу. Кобила испружи дугу белу главу њушећи дечака, као дахоће да обрстипраменове његове немирне косе. - Мир, лепотице,... допусти да те милујем... Фолко је завукао прсте у свиласту гриву. Кобила јеприклонила главу до дечаковограмена. Али Фолко је желео да припитоми лепо ждребе. А оно је било исто толико дивље коликоје његова мајка била кротка. Ждребе се непрестано ритало. Покушавало је да га угризе, јошувек приљубљено уз мајчине сапи. Да би га умирила, кобила му је лизала ноздрве. Па, ипак, коњића као да је привлачио Фолков глас, глас нежнији и од миловања. - Мир, Бела Гриво!... Мир... Бела Грива!... Ово лепо име наврло је одмах дечаку на уста. Име на које ће ждребеумети врло брзо да се одазове. - Не бој се!... Ја ћу се вратити, Бела Гриво. Вратићу се ускоро да7те видим. И нас двојицабићемо пријатељи. Имао је само толико времена да се врати на мајур пре но што падне ноћ. Фолко је јурнуо на обалу, ускочио у чамац, заринуо весло. А онда је снажним замахомпотерао чун натраг. Није ни слутио да су га издалека пратила два човека. Добро скривени у честару, чекалису да се дечак удаљи. Била су то два чергара, коњокрадице. Фолков чамац прође недалеко од њих. -Сигуран си да нас није видео? - рече сасвим тихо млађи чергар са златним халкама уушима. -Свега се плашиш, чак и једног дерана... - подсмехнуо се други, старији човекпрепланула лица и потпуно седе косе. -А ако је дечак са манаде?...

БЕЛА ГРИВА -Не - рече старији. - Кућа власника манаде удаљена је читаву миљу. Налазимо се усредмочваре. Добро познајем овај крај. Прошао сам овуда пре годину дана... Видео си и сам,Педро. Имамо среће. Кобила није плашљива. Дозволила је малом да јој се приближи. - Можда га познаје. - Не - рече старији чергар. - Значи да су је људи већ јахали. - Сасвим је сигурно. Педро. - Биће много теже отрести се ждребета - рече чергар са златним халкама. - За ждребе ћу се ја побринути, Педро, - подсмехну се стари. - Имам искуства. Ти самоприпреми замку и дај ми конопац. Знаш ли шта треба да радиш? - Знам. Али - погледај! Рекао бих да је кобила узнемирена. Њуши ваздух. Је ли могуће даје она нањушила?... - Нема опасности, Педро. Ветар дува у супротном правцу, према мочвари. Ноћ ће се брзоспустити. Кобила ће хтети да се придружи свом чопору. Немамо времена за губљење. - Идем да савијем жбуње - рече млађи чергар. - Да, ти остани што даље. Сакриј се и буди спреман да кобили препречиш пут. Ја ћуотпузити до оног шумарка. Видиш ли га?... Дакле, јеси ли разумео? Чекаћеш ме овде. Ја ћууплашити кобилу и ухватити ждребе пре него што она опази да оно више није поред ње. Ондаћеш јој обавити замку оно предње ноге. Кобила ће се спотаћи. А онда је наша. Хајде, Педро...Дечак је сад већ далеко. ОТМИЦА - Али Фолко није био далеко. Стигао је до муљевитог дна опасног пролаза између блатних острва. - Да би добио у времену, дечак је искочио на стрму обалу. Гацајући босим ногама по муљу, он се везао конопцем да би чамац лакше вукао ивицом обале. Био је сав обливен знојем. - Најзад је вода постала дубља. Чамац је запловио. Фолко поново узе мотку. Онда су из равнице допрли до њега одјек битке и пригушене псовке коњокрадица. А одмах затим отегнуто дивље њиштање... - Фолко скочи из чамца и широм разгрну жбуње док му је трње гребло лице. - Над бескрајном и голом равницом већ се простирао лаки вео магле коју су позлаћивали последњи пламени сунца на заласку. - С одблеском црвеног сунца у очима, Фолко је у даљини био једини сведок очајничке борбе велике беле кобиле. - Кобила је познавала људе. Они јој никад нису нанели зла. И сада је допустила да јој се приближе чергари, крадљивци коња. Одједном је угледала човека како пузи, како се баца на њено младунче и с њим пада на земљу. - Тогтренутка Фолко је зачуо дуго продорно јечање мајке, која је појурила у помоћ свом ждребету. - Кроз ваздух је зазвиждало ласо. У пуном галопу кобила се срушила на земљу, ноге ухваћене у замку. - Али где је Бела Грива?... Побегао? Да ли је успео да умакне? 7 - Фолко је поред шумарка једва назирао тамне сенке чергара у облаку прашине, коју је кобила ковитлала под својим копитима. Млатарали су рукама трчећи око побеснеле животиње. Фолко је стајао као прикован, веома узбуђен оним што је видео. Пожелео је да потрчи, да викне, да зове у помоћ. Али шта је могло да учини дете, усамљено и изгубљено усред мочваре која улива страх. Босоноги дечак је дрхтао у мокром оделу. Могао је само да гледа, огорчен и немоћан да учини било шта..., било шта! - Одједном га нада испуни радошћу. - „Успеће да им побегне...‖, помислио је Фолко. Поносна кобила била је раздражена. Још увек ју је спутавала замка која јој се усецала у ногу. Двапут се кобила срушила на земљу, ритајући се из све снаге. Двапут се дизала снажним трзајем колена.

БЕЛА ГРИВА Да би савладао животињу, чергар је узалуд покушавао да обавије конопац око стабла ниског дрвета. Кобила је почела да напада. Усправљена на задњим ногама, док јој је ветар носио гриву, она је поново пала ударајући копитима о тле, а онда је јурнула, претећи да зубима раскине своје непријатеље. Једва се чуо храпави дах који јој је допирао из груди и њиштање које је угушивала у грлу.Сагнуте главе, кобила је страшним ударцем оборила човека у прашину и само што се није срушила на њега. Чергар се диже у последњем тренутку, али му кобила зубима зграби капут и раздера га у комаде. - Зачуо се топот копита... Крик! - Овога пута на тле је пао чергар који је држао ласо. - „Проклета животиња!...‖ Фолко је видео како се човек с тешком муком подиже и ухвати за стомак. Ласо је испустио. Кобила је била слободна! Нагонски, више не осећајући везе, кобила се дигла и појурила у дивљем трку. Страх ју је терао на крај равнице, где су у даљини, невидљиви у сумраку, пастуви у чопору одговарали на њено рзање.Вукући конопац, кобила је била спремна да умакне. Пре но што су два човека стигла да за њом јурну у потеру, Фолко, чије је срце ударало свом снагом, Фолко, којије већ поверовао да је кобила спасена, видео је како се животиња враћа и како главом удара човека који је скочио на њу. Онда нагло застаде и, испруживши врат, оњуши ваздух. Кобила се вратила по своје ждребе. Али зашто Бела Грива није позвао мајку у помоћ? Да ли је био рањен? Одједном кобила зачу јечање ждребета. Појури... Прекасно! Оба човека се бацише на конопац. Кобила више није могла да их вуче по земљи.Овога пута била је савладана. Јурнувши ка шумарку, један од чергара брзо обави чвор ласа око гране и чврсто га затеже. Узалуд се кобила ритала. Била је ухваћена.Поносна животиња се борила до последњег даха. Сада је била потпуно исцрпена.Мрак је био готово потпун. И последњи црвени зрак угасио се на хоризонту. Фолко је једва назирао нејасне силуете у магли која је била све гушћа. Није могао да види како чергари вуку конопац, како мало - помало до шумарка довлаче кобилу, сасвим белу од пене. Ту, избегавајући њена копита и зубе, пошло им је најзад за руком да јој преко ноздрва пребаце другу замку. Одвезали су јој рањену ногу. Сада су могли да је одведу. Дечак је погледом пратио групу која се удаљавала: две витке тамне прилике и висока светла кобила нестајали су у сивој магли. Онда Фолко као луд појури према црној мрљи коју је усред равнице чинио шумарак. Ждребе није успело да побегне. Оно чак није пошло за мајком; Фолко би га свакако оназио. Дечак је био уверен да ће у жбуњу наћи ждребе. Шта ли су то учинили чергари да би се отресли коњића? Бара му препречи пут. Али Фолко је већ био у води. Загазивши до чланака, не обазирући се на блато које је прштало око њега, једва је успорио т7рчање. Ноћ се већ спустила. У магли, која је била густа и покривала све, Фолку се учини да мало црно дрвеће бежи даље и даље... Посустали дечак стигао је до првих честара. Ту се за тренутак зауставио да предахне. Ослушнуо је. Ништа... Чуло се само снажно лупање његовог срца. Онда је дечак позвао: - Бела Гриво!... Учинило му се да чује тихо јечање. Појурио је у том правцу, закачио ногом трње, срушио се на земљу, поново устао.Добро је чуо. Ждребе је било ту. Фолко га угледа како лежи у честару. Све четири ноге су му биле везане танким конопцем. Црна уста коњића била су згрчена не само од бола него још више од беса и гнева. Животиња је једва дисала. - То сам ја, Фолко... Пријатељ!...

БЕЛА ГРИВА Дечак се приближи.Ждребе окрену главу. Његов бели плашт био је испрљн прашином. Отимајући се, Бела Грива је расекао ноздрве о трње. Коњ је био исцрпен, али спреман на борбу. У његовим великим очима истовремено су се огледали и страх и гнев. - Бела Гриво!... Не бој ме се!... Ждребе као да се мало примирило. Дечаков глас га је привлачио.Један тренутак је прошао у тишини.Изгледало је да се Бела Грива умирио.Али то више није био доброћудни коњић, спреман на миловање, коњић који је срео топли поглед и лепи дечаков осмех на воденом огледалу мочваре. Људи, које ждребе дотада никад није видело, нанели су му много зла, премлатили су га и везали конопцима. Сада се у животињи одједном пробудио дивљи нагон. Фолко испружи руку да одвеже пријатеља, али је нагло повуче. Бела Грива је замало није растргао зубима. - Ја ти не желим зла... Ти то добро знаш. Али ждребе се бојало. Његове беле груди бурно су се дизале. Дечак није смео да га додирне, већ му је тихо говорио; - Мили, мили... Бела Гриво!... Чучнуо је неколико корака даље од свог пријатеља, посматрајући га нежно. Кад се његов велики гнев буде стишао, Бела Грива ће му допустити да га одреши. У овом часу два црна пламена ока као да су говорила: Не дирај ме!... Овај коњић из Камарге имао је већ сасвим сигуран инстинкт. Конопци којима су га чергари везали били су његови први окови. Бела Грива је подносио присуство дечака. Већ се навикао на његов мирис и глас. Али ждребету није била потребна дечакова помоћ да би се ослободио својих веза. - Ти већ имаш и зубе - рече Фолко смејући се. - А умеш њима и да се послужиш!... Бела Грива је стрпљиво и полако жвакао конопац, кидао га у комаде и језиком лизао своје рањаве ноге. Повремено би погледао Фолка..., а онда би опет настављао да струже конопац од конопље.Најзад, конопац се прекину. У једном скоку Бела Грива је стао на ноге. Устао је и Фолко. Глава ждребета допирала му је до рамена.Дечак је схватио да је дошао тренутак њиховог правог упознавања, тренутак пријатељства.Ждребе је сада било сасвим мало, изгубљено усред мочваре, без мајке. Дрхтало је из страха од самоће, страх му се огледао у очима.Ноћ је била мрачна. Небо без иједне звезде. - Бела Гриво!... Ждребе је њушило ваздух исто као и кобила.Фолко учини неколико корака као да хоће да се удаљи. - Хајде, Бела Гриво,... хајде са мном!... Каква радост!... Бојажљиво, лаганим кораком, коњић је ишао за Фолком. Више се није бојао.Дечак је ишао натрашке, тихо дозивајући пријатеља. Стигли су до шумарка пред којим се водила борба. Бела Грива се изненада заустави. Испружио је врат, окренуо главу на десну, па на леву страну и остао тако, окренувши леђа мочвари.А онда јурну. У три скока повратио је сву својуснагу. Како да га заустави!... Дивно ждребе више није могло да чује дечаков очајнички дозив7. Мали дивљи коњ јурио је, ширећи ноздрве у правцу ветра, по трагу коњокрадица који су му одвели мајку. Претварао се у малу светлу тачку која је нестајала у тами... Фолко је остао сам у равници, где је под ударима ветра јечало шибље рогоза у мочвари Камарге.Тешка срца дечак се вратио у чамац. Знао је да су на мајуру забринути због његовог дугог одсуствовања. Сигурно је да га деда Еузибио и мали брат чекају с нестрпљењем. Брзо... Брзо! Фолко јури свом снагом, ускаче у чамац и тера га што брже може.Кад је стигао на завијутак воденог пута, видео је како у даљини светлуцају мале светиљке на мајуру. Да ли ће, кад стигне кући, причати о необичној пустоловини коју је доживео те вечери?

БЕЛА ГРИВА СТАРИ ГАРДИЈАН АНТОНИО О овој пустоловини Фолко ће причати само свом малом брату, после вечере, кад сесвећа угаси и кад обојица буду лежали један поред другог под покривачем.Фолко ће своју пустоловину испричати и Антонију. Аитонио је Фолков пријатељ. Фолко често виђа тог старога гардијана који јеодслужио своје. Власник манаде пушта га да спава поред коња, у стаји на слами. Алистари Антонио је срећан што тако живи.Фолко је само једном ишао до леног мајура на коме живи газда, господар дивљих коња. Кад обилази манаде, Антонио увек наврати да мало поприча са својим старимдругом Еузибијем.Прошла је недеља дана откако је Фолко срео Белу Гриву оне ноћи кад су чергари украливелику белу кобилу.Једног дана, тек што се сунце родило, неко је планинским штапом закуцао на врата.Чучећи пред огњиштем, Фолко је дувао жеравицу да би угрејао кафу. Потрчао је даогвори.- Добар дан, Антонио!- Дакле, у овој се кући још спава! Придржи ми коња, дете... И помози ми да сјашем.Знаш да у седло упаднем као мачак у врећу...Антонио је био сав искривљен од реуматизма. Не може сам ни да узјаше ни да сјаше скоња.- Попићу кафу с вама.Пошто је коња Франкија привезао за халку на вратима, Антонио се на својој укрућенојнози једва одвукао до куће.- Хајде, дижи се, Еузибио! Здраво!... Живахан си као и увек. Дај ми клупицу. Даклешта има ново у мочвари?- Све по старом, Антонио. А код ђавољега газде?- Остави ђавола, Еузибио! Свраћао је и до нас, и то у ритама... Е, па да! Чергари...Украли су нам кобилу која има дивно ждребе...- Белу Гриву!... - узвикну Фолко.- Шта кажеш, дете?- Видео сам чергаре, Антонио. Видео сам их оне вечери кад су украли кобилу. Био сам умочвари.- Ако га слушаш, Антонио, имаћеш шта и да чујеш - подсмехну се деда. - А то је и твојакривица, Антонио...- Моја кривица? 7- Па да... Ти си овоме мом дерану завртео мозак причама о коњима.- Пусти Фолка да прича, Еузибио, - рече стари гардијан. - Ја сам ти већ рекао својемишљење. Грешиш што се због тога љутиш на дечака. Фолку су коњи у крви. Биће сјајангардијан...- Никад!... - одсече деда.- Ко може да тврди: никад, Еузибио? Али пустимо сад то. Знам да је кобила изгубљена.Никад је више нећемо видети. Ту кобилу је раније јахао Ђузепе. Сећаш ли се Ђузепеа,Еузибио? Повлачење из службе донело му је користи. Има сад своју кућицу и виноград уоколини Арла. Кобила Рита је лако храмала, па ју је зато газда вратио у чопор. Лепакобила... Али шта можемо! Треба је прежалити! А ждребе!... Да се бар оно није изгубило...- Због тога те, дакле, видимо овде у праскозорје - рече деда.

БЕЛА ГРИВА - Да. Тражим ждребе. Ех, знам... нема наде да ћу га пронаћи. Дозвољаваш ли да поведем дечака, Еузибио? Волим друштво. - Ох, молим те, деда! - повика Фолко. - Добро, де, иди, неваљало дериште... Отпратићу вас мало. Идем на своју земљу. Тако је стари рибар називао своје парче њиве, три стотине метара удаљене од мајура. Пошли су. Фолко је помогао Антонију да узјаше, а затим је хитро скочио иза њега коњу на леђа. Еузибио је ишао поред њих, с лопатом на рамену. На лопати, истурена кљуна, седи дедина мала припитомљена ласта, његова верна пратилица. Пре много година, док се мучио и путовао по далеким морима, Еузибио је од Кинеза научио како се дресирају птичице. Кад стигне на малу њиву, узима ластавицу у руку и пушта је у слободу. Она узлеће и нестаје у облацима. Старац прекопава своје парче земље неколико часова. А кад треба да се врати кући, он звизне кроз прсте: истог тренутка његова мала ластавица, изгубљена негде у висинама, као камен пада на његово раме. - Срећан пут, Антонио... - Појешћемо нешто на пашњацима - добаци стари гардијан. - Довешћу ти дечака у сумрак. Фолко и његов стари пријатељ ишли су ивицом мочваре ка великоj равници, пустој и голој. - Мислиш ли да се Бела Грива изгубио? - упита Фолко брижно. - Јурио је док су га ноге носиле. - А после, Антонио? - После се срушио без даха. Знаш, млади коњи су врло нежни. - Био је тако леп - уздахну Фолко. - Знам, дете. Видео сам га. Није имао ниједне мрље на свом плашту. Чак му је и грива била снежнобела. Са мало среће... - Мислиш, Антонио? - Па да, дете моје. Треба веровати у срећу. Ено, погледај чопор. Како је леп! И каква је то велика игра! Погледај само ову трку! Тако млади ждрепци уче да трче! Чопор белих коња пролете као муња. Ниједно ждребе није било везано. Следили су пастуве у трку, одмах иза кобила. - Наћи ћемо их вечерас на реци - рече Антонио. - Кад пођу на појило. Сунце још није сувише високо. Ићи ћемо до равнице. Стари Антонио и Фолко сјахали су тек у подне. Ручали су комад сира и шаку сувих смокава које је Антонио понео у својим бисагама. Пили су из чутурице од козје коже. - А сад мало да одремамо, дете моје... Фолко је желео да одмах наставе пут. - Морамо најпре да се одморимо, дете. Сунце пржи. Испружи се на траву и не мисли ни на шта. - Лако је рећи... Као да је Фолко могао да не мисли на Белу Гриву. Од сусрета с7а ждребетом, дечак је сањао само о дивном белом коњићу, који је могао да му буде пријатељ. Заморен дугом шетњом, Фолко је ипак заспао.

БЕЛА ГРИВА  И њега и Антонија истовремено је пробудило рзање старчевога коња, који је дремаопривезан за дрво.- С ким разговараш, Франки? - упитао је Антонио. - А можда га обади пецкају. Хајдемир...- Антонио!- Шта је?- Погледај!... Антонио!- Та шта је, дете?- Тамо, тамо, Антонио!...Фолко је, окренут мочвари, прстом показивао на честар који се под врелим сунцем каозелена мрља уздизао на спарушеној равници.- Ништа не видим - рече Антонио заклонивши очи руком. - Додуше, и вид ми је ослабио.Шта си то опазио, Фолко? - Белу Гриву... - мрмљао је дечак стегнута грла. - Ритино ждребе... Силази према јарку.И Франки га је нањушио. Позвао га је... Коњ старог Антонија и други пут звонко зарза. - Ждребе иде к нама, Антонио. Успело је да пронађе пашњаке свог чопора. БелаГрива! Сигуран сам да је Бела Грива. Тихи, нежни, дрхтави глас одговори на Франкијев позив.- Остани ту, Фолко, - нареди Антонио, хватајући за руку дечака који се спремао дапојури. - Остани поред мене и не мичи се.- Он храмље, Ангонио.- Не, само је преморен. У праву си, дете, то је он.- Знао сам да је Бела Грива.- Али у каквом је стању... - гунђао је старац.Сада, док се полако приближавао, могли су да видешта су дани луде трке у потери замајком учинили од дивнога коњића. То је заиста био Бела Грива, али сада није имао ни једне беле длаке. Плашт му је биослепљен, сив од блата. Реп му је висио спуштен, сув као конопац. Глава је падала, као да јебила претешка за танки испружени врат. Ждребе више није могло да јури. Копита је тешко вукло по земљи. На поновни Франкијев зов, Бела Грива подиже главу. Још се поносно држао предвеликим коњем. Зањиштао је, стао и копитом загребао по земљи.- Има и на кога да буде овакав - рекао је старац гордо. - Рита је била једна однајпоноснијих кобила које сам видео. У своје време је била краљица манаде.- Погледај само како се усправља ово ждребе! А једва се држи на ногама!- Допусти да му се приближим, Антонио, - замоли Фолко.- Не!- Онда ми допусти да му бар говорим... Молим те, Антонио!- Не... пусти га да разговара са својим великим братом. Знаш, Бела Грива се враћаиздалека. И ако има нешто да каже, неће рећи нама, људима. Проша7о је кроз тешкоискушење и неће то тако брзо заборавити... Фолко се тек доцније сетио речи сгарог гардијана који је тако добро познавао коњеКамарге.- Видиш, Фолко, Франки сада разговара са малим. Бела Грива ће се вечерас вратити учопор своје дивље браће. А кад се спусти ноћ, отићи ће с њима да се напоји на реци. И дасе окупа... Мора да буде чист.- Сигуран си да није повређен, Антонио?- Нећеш ме ваљда учити како се оцењује ход коња, дете. Гле, погледај га, погледајсвога пријатеља!... Ваздух са његове манаде повратио му је храброст. Окрет... припрема загалоп... И хајд’!- Леп је, Антонио.

БЕЛА ГРИВА - Веома леп - рече старац. - Једнога дана постаће вођа чопора. На коња! Сад можемо да се вратимо. Умирио си се. - Да, Антонио, задовољан сам. Је ли истина оно што си рекао? - Да ли је истина? Свакако. А ја то умем да оценим, можеш ми веровати. Већ сад се Бела Грива понаша као господар... БЕЛИ ВИТЕЗ Буде благо и нежно. Приближио би се, њушећи ваздух раширеним ноздрвама, кротак али бојажљив. Сигурно се сећао њиховог првог сусрета на обали, кад су обоје, и ждребе и дечак, били исте висине. Сада је ждребе било веће од дечака. С висине би посматрало малишана, који га је својим благим, тихим гласом задржавао да не побегне. Но упркос том пријатељском гласу, Бела Грива би застао на неколико корака од Фолка, на ивици мочваре која је означавала границу краљевства коња, као да жели рећи: „Ти си човеково младунче. Ти и ја не припадамо истом племену.‖ Пролазила су годишња доба. Да би деди Еузибију учинио по вољи, Фолко је у сезони риболова отшнао с рибарима на Рону. Све до ноћи бацали би мреже од којих су крварилеруке. Увече би пристајали уз блатњаву обалу малог острва које је својим бокорима тамариског шибља и жбуновима пепељуге подсећало на сва остала острва на свету. Изгледало је као да лагано плови ка мору, ношено матицом реке. Рибари би палили логорске ватре и кували рибљу чорбу. А онда би на лежишту од траве, завијени у покриваче, спавали под ведрим небом. Упркос замору који му је доносио напоран дан проведен у риболову, Фолко би дуго остајао будан. Сањао је о Белој Гриви. Далеко од мајура, од мочваре и манаде, непрестано је мислио на свог пријатеља, на белог витеза. Једне вечери, кад је са посадом рибарског бродића пристао уз једно од тих живих острва на Рони, Фолко је у блату опазио свежи траг копита. Испричао је то вођипосаде, док су људи после чорбе пушили последњу лулу око ватре. - Не знам много о коњима, - рече газда - али кажу да неки од њих имају пуно бубица. - Бубица? - Па да, дете. Неки имају чудне бубице у глави. Туку се као пома7хнитали и тако су сграшни да их остали отерају из чопора. А има и оних других - усамљеника. Они су поносни. Њима су за галопирање потребна бескрајна пространства. И једнога дана побегну, једноставно напусте чопор. - Да ли сте већ видели таквог усамљеника, газда? - Да. Сећам се једнога великог старога коња. Долазио је на острво... Пливао је у реци. Хтео је да то острво буде само његово, да буде његово краљевство... А после извесног времена опет би се вратио у свој чопор. Фолко је мислио на пријатеља, на поносног, плашљивог, неукротивог Белу Гриву, који је бежао од људи и био способан да осталим коњима снажно наметне свој закон. И тонући у сан на песковитом жалу, мали рибар је уживао да дочарава слику белог витеза; он га је видео како ношен матицом плива од усамљеног острва на средини Роне, до острва по чијем би тлу газила само његова копита.

БЕЛА ГРИВА ПЛЕН Кад се завршила сезона риболова, Фолко се вратио на мајур. Био је срећан што после толико времена опет види млађег брата и деду Еузибија. А живот у малој белој колиби на ивици мочваре текао је као и пре. Неколико дана после Фолковог повратка, на мајур је свратио стари Антонио. Дечак је, међутим, већ у зору отишао својим чамцем. - Мали ће бити тужан што те није видео – речедеда. - Знаш, Еузибио, можда је и боље тако... - Опет ти ваши коњи... - гунђао је стари рибар. - Мислио сам да ће то Фолка проћи. Његова мала глава увек је пуна коња. И Беле Гриве... - Знам, Еузибио. - Већ одлазиш? - Идем - рече Антонио - да се придружим осталим гардијанима. Старац као што сам ја још је способан да покаже газди како уме да заради своју надницу чак и једног оваквог дана. Јер данас ће можда бити гужве... Антонио је чудно изгледао. Није допустио свом саговорнику да га даље испитује. И Еузибио је, седећи пред вратима, продужио да крпи своје мреже гледајући како се Антонио све више удаљује у правцу пашњака. Фолко није ни слутио да тог тренутка газда и његови гардијани покушавају да ухвате умочвари једног младог коња... и да је тај коњ Бела Грива! Антонио се придружио осталим гардијанима у тренутку кад су опкољавали чопордивљих коња. Гардијани су били изврсни јахачи. Јахали су пастуве брзе као муња. Антонијев коњ Франки није више био млад, баш као ни његов господар, а изгубио је имладалачки полет. Али га је стари гардијан тако вешто јахао да је Франкиувек био на челуове необичне трке кроз чопор избезумљених коња који су бежали куд који. - На тебе је ред, Антонио! - узвикну газда. -- Сви остали ка јендеку. Хајде, хајде, забога!Шта имате у ногама?... Чинило се да ће Бела Грива успети да умакне гардијанима, који су, раштркани, угалопу збијали главнину чопора, спречавајући белог ждрепца да прескочи јендек.Одвојен од чопора, Бела Грива се нагло окрете. Али с те стране се приближавао Антонио,који је, да би сломио полет Беле Гриве, тако снажно зауздао свога коња да га умало нијеоборио на тле.Бела Грива је поскочио, ударио Франкија посред груди и побегао вели7ком брзином.У даљиније бежао чопор. У сусрет коњу долазили су гардијани препречавајући му пут. - Скачи, Антонио! - урликнуо је газда. Као да је било потребно цепати грло да би се издало наређење старом гардијану којије знао свој занат! Антонио притисну коња. Јарак је био широк. Избезумљен узвицима гардијана, који су налетали, поред Франкија, кога је његов јахаччврсто држао у истој линији, док му је бок био скоро приљубљен уз Антоиијеву чизму, БелаГрива је огромним скоком прескочио јарак, заглибио се у муљу, извукао се и наставио трку. Али Бела Грива више није могао да умакне гониоцима. Антонио се зауставио да предахне. Даље гоњење био је посао млађих гардијана. А онису са свих страна опкољавали младог пастува. Од тог тренутка гардијани су водили лудачку трку.

БЕЛА ГРИВА Као што је Антонио рекао, Бела Грива као да је био саздан од гвожђа. Коњи гардијанасу једва успевалида га прате. Пастув је сваког часа мењао правац, његова дивна гривалепршала је на ветру, реп му се вијорио као перјаница, као бели пламен.Грудима је разгртао жбуње, прескакао је локве и таквом брзином летео преко бара, на чијимсу површинама цветали бели бокори, да му вода готово није ни допирала до копита.Али гардијани су га пратили у стопу. Њихови коњи су знали куда иду. Газдина кућа и стаје,скривене иза дрвећа, били су већ близу, на завијутку другог пропланка, где су копитаодзвањала по тврдој земљи. Још један напор за последњу трку. - Лакше, стој... ограде! - викну газда. Ограде су већ биле широм отворене. Пут је водио у ћорсокак где је ограда од кочића и врљика на чистини затваралаограђени простор у комe су гардијани припитомљавали и вежбали коње. Бела Грива је био ухваћен. Ван себе од беса, коњ се бацио на ограду која није попуштала, а затим се потпуноизнурен срушио на земљу, онда се поново дигао и појурио кружном стазом око које су биленаслагане врљике, тражећи излаз кроз који би побегао. Гардијани су сјахали и, скривени иза дрвећа, посматрали његову узалудну трку. Једномод њих пође за руком да му пребаци конопац око врата, а затим скочи у ограђени простор.Прескачући ограду, остали гардијани пожурише свом другу у помоћ. Човек је био хитар, али узалуд! Убрзо се нашао у опасном положају. Да ли се икаданеки коњ овако бранио пре но што је био ухваћен! Упола угушен замком, коју су му пребацили око врата, Бела Грива се очајнички борио. Људи су га поново мучили. Без даха, на измаку снаге, поносити пастув се усправио,скочио... - Најзад! Најзад! - повика Антонио, који је тог тренутка стигао са газдом. Не испуштајући конопац из руку, гардијан паде у прашину. - Хоћеш да те коњ убије!... - грдио је Антонио. Потпуно помахнитао, Бела Грива је биоспреманда људе раскине зубима или да их измрцвари копитима. Срећом, успео је да прекине конопац који му је стезао врат. - Полудео си, Антонио! -урликну газда. Држећи се за ограду због своје болесне ноге,Антонио је сјахао и отворио вратницеограђеног простора. - Потпуно си полудео... - Можда бисте више волели да коњ сломи врат - рече стари гардијан. - Животиња јепотпуно ван себе. Право је чудо што се није догодила несрећа... Кад је угледао излаз, Бела Грива је, сав у пени, јурнуо из ограђеног простора. Полетеоје поред газде, упути се ка пропланку и нестао у облаку прашине, на завијутку, иза дрвећа. - Успешан дан - гунђао је власник манаде. - Могао је и горе да се заврши - промрмља Антонио кроза зубе. - Шта ти то мрмљаш, стари? - Ништа, газда, ништа. - Онда не трабуњај - рече газда и обрати се гардијанима: - Коње у стају. Сутра ће имати исто овако напоран дан, а можда7и напорнији.Ухватићемо великог белца, Антонио. Укротили смо и горе од њега. Ухватићу га, ставићу муђем преко губице, а на седло лепе узенгије... Можда желиш да га први узјашеш, Антонио! Гардијани прснуше у смех. На слами, у стаји где су обојица спавали, нашли су се увече Антонио и млади гардијанкога Бела Грива замало није убио. Лако је ругати се старцу - рече Антонио. - Ја ти се нисам ругао, Антонио. - Јер си био уплашен. Не брани се. Кад сам био млад, и ја сам једном имао посла сакоњем који је био поносан као овај белац. Неукротив... Никад нам није пошло за руком да гаухватимо! Газда је господар, али да сам ја на његовом месту, не би желео несрећу по свакуцену. - Знаш, Антонио, газда је дивљак.

БЕЛА ГРИВА - Знам, - рече Антонио - .. знам. КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ Следећег јутра, као увек, Фолко је прво загрејао кафу. Затим је, пре но што је пошао дапробуди деду, брзо почистио под од набијене земље. На великом окованом кожном ковчегу, поред узглавља сгарог пријатеља, разбарушенаперја, спавала је Еузибијева мала ластавица. - Већ си на ногама, Фолко... Сунце је високо одскочило, деда. - Старим, дете. А и ноге ме боле, као Антонија. И данас ћеш морати да идеш у риболовбез мене. Биће ти довољна мала мрежа. Она друга се распала. Требало би крпити нит нонит. - Кад Антонио оде у Арл, - рече Фолко - могао би нам донети нову мрежу. - Скупа је нова мрежа, дете. Уосталом, видећемо. - Кафа је готова. Хоћу ли будити малог? - Остави га, нека спава. - Данас ћу можда ићи даље од велике баре - рече Фолко. - У праву си, тамо је вода богатија рибом. Само, у том случају нећеш стићи кући наручак. - Понећу бисаге - рече Фолко. - Добро... И срећан лов! Фолко је пребацио мрежу преко рамена и изишао из колибе. У чамац је преко ноћипродрло много воде. Фолко је ведром избацио воду, а затим се отиснуо од обале и завеслао. Замке, које прошле вечери није успео да прегледа, сада су вероватно биле пуне риба.За два сата, са мало среће у великој бари, успеће да нануни ведро рибом. А онда ће битислободан до вечери. Пристаће уз велико копно на коме се простиру пашњаци. Отићи ће давиди Белу Гриву. Дечак није ни слутио да ће срести пријатеља много раније. Фолко је нечујно напредовао, терајући чамац посред белих цветова који су прекривалибаруштину. Радовао се што пред собом има цео дуги дан. Стигао је до блатног острва. Зауставио се и извукао две замке у којима су се копрцалерибе. Једна лепа јегуља, бела трбуха, испаде му из руке, али, срећом, склизну у дно чамца иувуче се у пукотину између дасака. Мало даље Фолко је ноново бацио мрежу. Два пута је бацио мрежу испод плаве јаме иоба пута мрежа је била пуна. 7 Дан је добро почео. Фолко је чамцем секао велику раван воде пуне цветова. Мајушне крунице цветовабиле су посуте по води као снежне пахуљице. Пратећи погледом птицу која је узлетела са жбуна, Фолко је угледао у дну шеварависоку белу прилику. Бела Грива... Био је то заиста Бела Грива, који се одмарао од заморне трке претходног дана и одборбе с људима. Целу ноћ је вероватно провео на овом месту, у окриљу честара, у води доколена. Грива му је била рашчупана. Густи праменови са чела висили су му преко очијускривајући половину главе. Бела Грива је осетио да му се неко приближава. Окренуо је главу према Фолку. Познаоје пријатеља, јер није ни покушао да побегне.

БЕЛА ГРИВАНагло је забацио главу, а грива је залепршала. Усправљен, издужена врата - изгледаоје дивно!Изненада су се издалека чули кораци по води.А одмах затим узвици:- Он је... овога пута је наш!... Сви к мени!...Господар манаде стизао је у трку. Постројавао је своје људе. Вода је прштала подкопитима њихових коња. Опкољавали су Белу Гриву.Фолко заустави чун. Био је приморан да присуствује овом призору који је трајао кратко.На велико изненађење гардијана, дивљи пастув није чак ни покушао да побегне. Поносму није допуштао.Бела Грива се само окрену према јахачима, који су се одмах распоредили и развилиласа омотана о седло.- К мени!... - повика газда спремајући се да баци конопац.- Али није стигао да то уради.У облаку блата, које је прштало по дивном белом плашту, Бела Грива се са дивљимњиштањем баци на газду.Овај страшни налет, овај судар, догодио се на уском језичку готово сасвим суве земље.Два коња се пропеше један према другом. Уједајући и ритајући се, Бела Грива јегрудима одгурнуо коња господара манаде. Човек је испустио узде и грчевито се ухватио загриву своје кобиле. Кобила је била снажна и храбра. Издржала је налет, ослободила се исвом тежином се срушила на ноге.Гардијани дојурише.Али је помахнитали пастув поново јуришао. Кобила се пропела тако нагло да је њенјахач испао из седла, па из узенгија и опружио се по земљи.Он сграшно опсова. Гардијани притрчаше да помогну господару.- Оставите ме!- Нисте се повредили?...- Оставите ме, кажем вам!Глас му је дрхтао од беса.Гардијани су држали кобилу за главу, јер избезумљена животиња није дозвољавалајахачу да се врати у седло. Најзад му је успело да навуче узенгије и притегне узде.- Проклета животиња!... - узвикну он.Гушио се од гнева. Рукавима кошуље брисао је чело са кога је цурио зној. Онда је,испруживнши песницу у правцу у коме је нестао Бела Грива после извршене освете, избациоизмеђу две клетве;- Ту проклету животињу... дајем оном ко је хоће!...Фолко га је чуо. Приближио се. Стидео се људи, паипак је прикупио довољнохрабрости да тихо упита господара кога је гнев заслепљивао:- Дали бисте је... чак и мени?Господар манаде с висине погледа ово босоного дете, разбарушене косе, у капутићу доколена, у панталонама са закрпама, у изношеној кошуљици.- Ко је овај мали дивљак? - упитао је.- Фолко - одговори један гардијан.- Фолко? Не познајем га. 7- Еузибијев унук, рибара Еузибија...- Антонијев пријатељ, дакле, - подсмехну се газда. - И овај босоноги дечак хоће могакоња... Дечак не обара очи, богами... Е, па добро, да... У реду! Чак и теби, мали, дајем тогакоња... Али ако га ухватиш..., те твоје рибе... па... добиће онда и оне крила!Гардијани прснуше у смех.- Хајдете - рече газда. - Вратићемо се кући.И опет се пакосно насмеја, посматрајући Фолка, који је мирно сгајао. Затим је окренуокоња стао на чело мале групе и удаљио се касом.

БЕЛА ГРИВА  Фолко је остао замишљен. Газда му се наругао. Бела Грива га је избацио из седла, аон је био јахач којије и те како умео да влада коњима. Имао је права да се смеје док је гледаоу малог рибара који је желео да ухвати најдивљијег пастува са његове манаде. Да, имао јеправа и да се смеје и да се руга... Али он је пред својим гардијанима дао Белу Гриву Фолку. А дечак је мислио: „Ако гаухватим, Бела Грива ће бити мој.‖ И та мисао је испуњавала, радошћу срце дечака од дванаест година. Гардијани више нису гонили Белу Гриву. А коњ можда није био далеко. Фолко је привезао чун. Умео је да прати траг. Копита Беле Гриве јасно су се оцртавала у блату. Фолко је ишао трагом између шибља на обали, а онда се на чврстом тлу траг изгуби. Овде се коњ зауставио и тапкао по тлу. Ах, вратио се на водену раван посуту белимцветним круницама. Фолко је одједном угледао свог пријатеља. Бела Грива је био уморан. Главује толикосагао да је крајевима гриве додиривао воду. Фолко се приближио нечујно: -Бела Гриво!... Коњ мрдну ушима. И овога пута очараће га пријатељски глас, а онда ће се поново окрснути и појурити усвој чопор. - Сад си мој, Бела Гриво, - тихо рече Фолко сам себи. Било је то као неко обећање. Дечак је држао добро намотан конопац који је газда испустио на земљу кад је испао изседла. А онда је, да би коња натерао да дигне главу, позвао гласније: -Бела Гриво!... Истог тренутка бацио је ласо. Изненађен, коњ се пропео, мало поскочио и бесно појурио, вукући са собом дечака којисе срушио у блато не испуштајући конопац. Ни за шта на свету не би Фолко испустио свој плен. Коњ је фрктао, дахтао, стегнутконопцем. Да би се отресао бремена које се ваљало иза њега, он убрза галоп. С главом подводом, слеп од блата, Фолко је грчевито држао конопац који му је био омотан око шаке.Конопља му је секла кожу, али он није осећао бол. Иако су му колена и лактови билиизрањављени, усга и нос пуни блата, Фолко је допустио да га коњ и даље вуче преко воденеравнице. Најзад се коњ заутави. Подрхгавао је. Издужио је врат према дечаку, који је лежаона земљи, косе улепљене муљем. На том потпуно црном лицу биле су чисте и блиставе самоочи. Прошло је неколико тренутака. .. Непомичан, али још узнемирен, коњ је посматраомалог дивљака чије су очи биле очи пријатеља. Фолко се дигао и лагано пришао коњу. Обавио је пасгуву око врата руку и гурнуо је уњегову свиласту гриву. Бели образ пастува додиривао је црни образ дечака. Први пут је Бела Грива допустио дечаку да га милује. — Хајде, Бела Гриво!... Хајде! Фолко није морао да га држи јер га је Бела Грива послушно пра7тио. Ишли су раме узраме уском сгазом по ивици мочваре која је водила на мајур. Фолко је водио Белу Гриву својој кући.  - Деда,. .. Деда! — Шта је дете? Седећи на кућном прагу, стари рибар је плео мрежу од врбе. — Деда, па то је Фолко.. .,Фолко и његов коњ. Мали брат није веровао очима. Био је опчињен. Фолко је још раније испричао брату како се срео са снежнобелим ждребетом, како сучергари отели кобилу... Сваке вечери је Фолко причао малом брату, који је лежао поред њега

БЕЛА ГРИВАпод истим покривачем, о свом пријатељу Белој Гриви, о дивљем коњу кога ће једнога данапоново наћи усред мочваре. Та мочвараје била за малишана, који се никад није удаљавао из колибе, чудесназемља из бајке. „Једнога дана повешћу те у чамцу\", говорио би Фолко. ,,И видећеш онда... „Увек само обећаваш...\", уздахнуо би дечак. А сутрадан би остајао сам на обали, гледајући како његов велики брат одлази упустоловину, у тајанствену земљу. Тамо далеко кришом се састајао са белим витезом који бисе малишану привиђао као џиновски коњ пламених очију, који уме да говори, као штoyбајкама умеју да говоре добри духови. Тако је Фолков мали брат замишљао, Белу Гриву. Фолко је изванредно умео да прича лепе бајке о којима је малишан сањао. Али бајка оБелој Гриви била је најлепша. Вечерас се велики брат вратио на мајур с витезом из бајке. .. Витез је био прави коњ унеокаљаном плашту. Био је већи и лепши од коња из сна у коме је Фолко доживео својунеобичну пустоловину. — Не бој се... — рече Фолко смејуhи се млађем брату, који ceниje усуђивао да приђе.— Видиш, ово је Бела Грива. Сада је он мој коњ. Дивна бајка се настављала. — Причај, Фолко, причај... Фолко је сасвим тихо рекао малишану на уво: - Да, Бела Грива је сада мој коњ. Од данас припада мени, чујеш ли! Ово је мој коњ.Газда ми га је дао. Причаћу ти о томе.- Он ти га је дао.. .- подсмехну се деда Еузибио. - Шта то чујем? Дакле, господар манадепоклонио је једног од својих коња малом дивљаку као што си ти... Чекај, деда.. .Та... та... та. Доста са лудоријама. Ово је Бела Грива - рече Фолко. - Кунем ти се, деда, да ми је овога коња газда дао,малочас, пред свим гардијанима. Антонио ће потврдити. Добро. .. Увек ти коњи. Завртеће ти они мозак на крају. Разговараћу с Антонијем. А штамислиш да радиш с тим твојим коњем? Сместићу га у ограђени простор - рече Фолко. - Хоћеш? Ни сам више не знам шта хоћу. Али знам сигурно да би ми причинио велико задовољство акога још сутра одведеш газди. А позваћеш и Антонија. Морам да разговарам с тим старим лудаком.- Хвала ти деда, хвала. ..- повика Фолко.Повукао је свог још опчињеног малог брата ка ограђеном простору, а Бела Грива их јепослушно следио. Сместићу га овде - рече Фолко. - Биће ти ту добро, Бела Гриво. Тимарићемо те инеговати. Видећеш.  Коњ је још био бојажљив. 7 Треба да се привикне - рече Фолко брату. - Видиш, једе ми из руке. Дај му и ти малосена. Не бој се. Он те њуши зато што те не познаје. Хајде, ухвати га за белу гриву. Помилуј гаполако по глави. Пази!- Он ме се боји - приметио је малишан.- Не, он xohe да оде. Брзо затвори ограду.Фолко је одмах разумео одакле потиче нестрпљење од кога је његов пријатељподрхтавао. Далеко, јер се једва чуло њихово њиштање, галопирали су према реци дивљи коњи.Бела Грива је испустио прегршт сена које је жвакао. Подигао је главу, ослушнуо,нaћyлиo уши. Раширених ноздрва, дрхтавих усана, које су откривале зубе, пастув пуним гласомодговори на зов чопора.Фолко је схватио да неће моћи да задржи пријатеља. Бела Грива је волео дечака, волео је његов благи глас и његова миловања. Али нагон је биојачи од свега. Морао је да се поново придружи својој дивљој браћи.

БЕЛА ГРИВА Коњ се измакао да не повреди малишана. Фолко је имао само толико времена да јурнеиспред њега. Није могао да га заустави. Кад је малочас улазио у ограђени простор, одвезао јеконопац који је до тада био пребачен коњу око врата. Бела Грива је јуришао на ограду, која се најзад сруши. Затим је великом брзином, држећисе равнице, јурио према брежуљку, према пашњацима на којима су живели поносникоњи који ниcyпризнавали човека за господара. Бела Грива се враћао у свој чопор који је живео слободно под небом Камарге, у чопор којисе напајао ветром и лудом брзином бесконачнога галопа. Фолкоје изгубио своглепог коња и срце мује било пуно бола. Бела Грива ниje могао да живи са људима. Није могао да живи ни са дечаком који му јебио пријатељ. Њему су била потребна бескрајна широка просгрансгва. „Никад се више неће вратити\"..., помисли Фолко. С малим братом, који је caocehao c њим у његовој великој тузи, Фолко се вратио у колибуда припреми лонац у коме ће кувати рибљу чорбу за вечеру. - Ја ћу се побринути за то - рекао је деда, који је џарао ватру. Ништа више није рекао. Стари рибар биоје доброг срца. Знао је да његови дечаци вечерастугују. ПРОЛЕЋНИ ВИТЕШКИ ТУРНИРИПосле неколико дана на мајур је свратио Антонио.Фолко је био у риболову.Еузибио је, седећи за стoлом са ластавицом на рамену, држао у руци накострешену птицу.- Рањена је - рече он. - Јадна птичица. Погледај, крило јој је повређено. Спетела је с мојомластом кад сам се вечерас враћао с поља. Среле су се у висинама. А онда јој је моја маласигурно казала „Хајде са мном. Познајем старца који има тако лаку руку. Исцелиће ти крило.―И исцелио сам га. Питам се само да ли ће ми остати верна, као ластавица, или he отићи чимбуде моrла да полети. Шта има ново, Антонио?- Ништа. Обишао сам манаду и сада се враћам кући. Одавно нисам видео Фолка.- Слушај, Антонио. Шта се то догодило с Белом Гривом?... Газда одједном постаје ллеменити поклања коња дерану који све прима здраво за готово.. . Требало би да разговараш с ним,Антонио. Откада мује коњ побегао, дечак нити једе нити спава. .. Његов коњ. .. Замисли!- Да, требапо би да разговарам с њим - рече сгари rардијан. - Јер газда...- Шта си хтео да кажеш?- Ништа - промрси Антoнио. - Газда је газда, ето то. Он и ја се више не слажемо. Знаш, јаприпадам старој школи.- Зар помишљаш да напустиш манаду, Антонио? 7- Да. Тужна срца, знаш и сам. Али волим коње. А газда је само вешттрговац коњима. То самму и рекао.- Па куда ћеш онда, Антонио?- Писао сам Ђузепеу. Наћи ћe ми место у својој кућици. Рекао сам ти да има мали мајур ублизини Арла. Помагаћy му кад окопава виноград. И обојица ћемо причати о старим добримвременима. Па хајде, довиђења.- До виђења, Антонио!Помажући се колцем из ограде, који је Бела Грива извалио да би се понаво нашао наслободи, стари Антонио се с тешком муком пoпeo y седло и удаљио се ситним касом казаnаду. Неће успети да нађе Фолка. Дечак ће се вечерас касно вратити куhи. Његов чун га јејош једном одвукао на крај мочваре. Али, Фолко је вечерас узалуд претраживао сивепашњаке.Равница је била пуста. Чак ни у даљини, која је тонула у пурпур, Фолко ниje могао да назрезлатни пешчани прах који је обично обавијао дугу белу мрљу чопора у галопу.Ветар је ћутао. Ни трска ни витки бокори жбунова нису подрхтавали. Спремала се олуја.

БЕЛА ГРИВАБило је пролеће, грозничаво годишње доба дивљих битака и двобоја без милости у које сеупуштају пастуви манаде.Антонио је често причао Фолку о тим витешким турнирима у којима најпоноснији коњи изчопора на уском простoру изазивају један другог на двобој.„Двобој за вођу чопора\", рекао је Антонио.За вођу који победи нa двобоју, за господара који целом чопору намеће свој закон.Над мочваром се чyлa потмула грмљавина. Фолко је био далеко од своје колибе и хитро јевеслао нaтpar.Из даљине допре до њега пригушено рзање и одјек битке. Да је могао да присуствује тојбици, био би горд на свог пријатеља Белу Гриву.„Једног дана постаће вођа чопора\", рекао је Антонио кад је на први поглед уочио да овај коњтамних очију има племенитију крв од остапих коња у чопору.Борба је трајала већ сатима. Бела Грива је успео да престигне старије коње. Некада су онибили вође чопора. Умели су да штеде своју снагу. А у борби су се користили лукавством. АлиБела Грива се борио свим својим жаром. Убрзо је успео да се отресе сгарих бораца, да ихостави у прашини.Једини достојни противник Беле Гриве био је млади коњ гриве црне као угаљ. Звезда одцрних праменова блистала му је посред чела. И украс на гриви, која му је падала до очију,био је црн.То је био последњи бој, бој између црног и белог витеза. Оба коња су била неустрашива.Коњи из чопора су се окупили на ивици малог брежуљка по коме је расло ретко бусење.Бојажљиви ждрепци држали су се по страни, нестрпљиво копајући земљу. На попришту,један према другом, остала су само два пастува. Смело су изазивanи један другог.Бела Грива је био повређен у последњој бици. Нога му је крварила, aли то га је гонило да јошнестрпљивије изврши последњи напад. Изазивања још ниcy била жустра и помамна.Противници су се дуго огледали, покушавајући с времена на време да један другог угризеили удари копитом.И бели и црни витез били су исте висине. Али противинк Беле Гриве био је тежи и тромији.Црни витез се одједном устреми. И као што бива на витешким турнирима, два пастува улудом трку јурнуше један према другоме. Судар је био страшан. Њиштећи, коњи су пали наколена, поново се усправили и стојећи један према другом замршених грива, започели борбупрса у прса..Једним уједном Бела Грива раздера раме црном витезу, коме се оте урлик бола. Коњ јепocpнyo под ударцем Беле Гриве, који га обори, ударајући га копитима по хрптењачи ипритискујући га снажно грудима.Црни пастув се нагло ослободи противника, скочи на ноге и јурну на Белу Гриву, који јехрабро одолевао ударцима.Настао је страшан окршај. Гриве су лепршале, копита су бесно рила по земљи, да би сеодмах затим нашла у ваздуху у страшном ковитлацу.Тешку битку је водио Бела Грива. Скакао је за врат противнику, који је очевидно малаксавао,приморавао га на повлачење ниско сагнувши главу и избацујући пену, и сам већ без даха.Бој се завршавао. Смлављен последњим ударцем, црни витез погођен у груди сруши се наземљу, покушавајући да се одбрани од копита Беле Гриве. Затим се, сав малаксао, некакоподигао са земље. Доживевши пораз, упутио се храмљући ка групи коња, који се за времебитке инсу ни покренули.Чопор је прихватио свог новог воћу.Уздигнуте главе, Бела Грива снажно зарза - био је то поклич победе. Од тог тренутка БелаГрива је био вођа чопора.Без оклевања, бели витез стаде на чело чопора и полако се упути ка реци.У том тренутку се зачула грмљавина над мочваром, а у исто време Фолко је сгигао на мајур.Светиљке су већ биле упаљене. 7  Пљусак је целе ноћи ломио сламин кров колибе. Над мочваром је беснела олуја. Пред зору је киша престала. А кад је грануло сунце, мали жбунови, који су се пред

БЕЛА ГРИВАмајуром купали у воденој равници, заблистали су у лепом свежем зеленилу.Фолко је већ одавно био на ногама. Распремио је кућу која је пријатно мирисала нахлеб што се пекао на жеравици. Мали брат се бунио, зевајући и теглећи се подпокривачем. Мачак је тражио своје следовање млека. Дедина ластавица чија је излеченадругарица одлетела, кљуцала је мрвице на старом ковчегу.Фолко је сањао о Белој Гриви и, откако се пробудио, размишљао о њему. Пријатељ га је сиryрно брзо заборавио, поред своје дивље браће у дивној слободној земљи где владају коњи.Одједном дечак ослушну. Учини му се да чује кораке у трави. Кораци су се приближавали. Фолко је одмах познао глас пријатеља. Међу хиљадама би он познао ово благо, нежно, помало жaлосно рзање од којег би подрхтавале усне Беле Гриве кад се препуштао миловању.Дечаку је срце хтело да искочи из груди. Захватила га је силна радост. Бела Грива се вратио! Фолко јурну на врата и отвори их.У отвору, који се испуни сунцем, стајала је чаробна бела прилика. Бела Грива полако подиже главу. Био је уморан. У дну великих тамних очију заиграла је искрасветлости и помутила поглед.  Ти си. . . - прошапута Фолко.Обгрлио је главу пријатеља и прислонио је себи на груди. Био је толико узбуђен да су му сузе радоснице заблистале у очима.Приближио се и његов мaли брат. Сгајао је поредФолка, гледајући га нетремице.- Вратио се..., сам се вратио - понављао је Фолко, чврсто грлећи свог коња. Прешао је целу мочвару и опетзнао да нађе нашy колибу. Шта се то догађа? - упита деда промуклимгласом. Бела Грива. ..- повика малишан. - Бела Грива севратио. Овде је, код нас. Ходи да га видиш, деда. ..Цела кућа је била изврнута наглавце: на ватри су цврчале прженице хпеба; мачак се служио сам, лочући и лижући суд с млеком.Пред вратима су стајали Фолко и његов мали брат. Чудили су се и дивили. Тек кад је Бела Грива сагао главу да би олизао ногу, Фолко је опазио да је коњ рањен. Крв је још капала из отворене ране.- Брзо, треба га лечити. Тукао си се, Бела Гриво... Тукао си се с коњима и у борби си рањен. Зато си се вратио. Хајде...Бела Грива је послушно допустио да га одведу у мaли ограђни npocтop иза колибе. Овога пута Фолко ниje ни покушавао да затвори ограду.Требало је брзо завити рану.Дечак је одјурио и донео ведро пуно воде. Затим је исцепао парче од своје старе кошуље и почео лагано да брише рану.- Дај ногу. . .Бела Грива се ниje покренуо, самоје савио колено. Обема рукама је Фолко придржавао копито.- Хајде..., стави ногу у ведро. Тако ћe бити најбоље. И мируј...Чучећи поред коња, два детета су пажљиво очистила рану. Рана је била дубока, пуна песка и земље коју је Бела Грива ковитлао под копитима за време боја.- Тако, сад је добро - рече Фолко.Дуго је прао ногу, која је горела. А онда је чистом белом крпом, коју је мaли брат узео из ковчега, омотао рану и повезао конопцем.Бела Грива радосно зарза. Видиш, задовољан је... рече Фолко мaлишану. Овога пута неће отић7и. Даћу му добру- прегршт сена. - -Тога дана Фолко ниje отишао у риболов. Деда је, кукајући и проклињући своју болесну ногу,изразио жељу да сам постави мреже. Добри старац је био срећаншто су његови дечаци радосни.Пратила га је његва верна мaла ласта.Да ли човек сам бира пријатеља за себе?... Без сумње. Фолков пријатељ био је најлепши коњ измочваре Камарге. -Срећан вам останак, мали моји... Мреже си бацио тамо где сам ти рекао, Фолко? -Да, тачно испред велике баре. -Е па, видећемо се вечерас. .. Чамац се удаљио.Фолко никад није заборавио тај дивни дан, ни целу недељу која је дошла после тог дана.Његовом малом брату је све то личило на чудесну бајку без краја.Фолко је био срећан. Газда му је поклонио најлепшега коња са своје манаде. Али је био срећан избог тога што је Бела Грива сам дошао, и што је из пријатељства остао на мајуру.

БЕЛА ГРИВА На Фолков глас, пастув би одмах дојурио. Јео је из његове руке. Ишао би за њим до куће иувлачио главу у уски отвор између врата.Сада је Фолко сањао како да узјаше свог коња, да с њим појури у бескрајна пространства. Али се још ниje усуђивао да то учини.Кад је рана зарасла, Фолко је скинуо завој и прикачио коњу на колено киту лишћа да би одстранио муве.Прошла је педеља дана а Фолко и Бела Грива проживљавали су дивне дане свог пријатељства. Једног јутра на мајур сврати Антонио.На Франкијев звонки поздрав Бела Грива је из ограђеног простора одговорио радосним рзањем.- Видиш ли, Антонио? - повика Фолко трчећи ка пријатељу.Стари Антонио је одбацио узде. Коњи су преко ограде трљали један другом ноздрве радујући се сусрету. - Антонио, видиш ли Белу Гриву!- Не видим, - гунђао је Антонио - ништа нe видим.Није додао да не жели да види коња јер би онда морао да о томе извести газду. Није хтео да исприча газди како коњ Камарге, један од оних што беже од човека, кротко слуша овог дечака, као да одувек живе заједно. Није хтео да му исприча да због тога мали дивљак како га је газда звао, блиста од среће.Блиставих очију и блиставог осмеха, на блиставом сунцу, овај дечак сиромашних рибара у избледелим прњама био је леп као неки дечак из бајке.Срећа га је чинила тако поносним и лепим.Антонио је сјахао. За тренутак је стао са Еузибијем, а затим се удаљио ивицом мочваре да биобишао манаду.Фолко је одлучио да те вечери покуша оно што дотад није смео: да узјаше Белу Гриву и појури улудом трку.Изабрао је тренутак кад се с коњем сам нашао у ограђеном простору. Говорио му је нежно иблаго и миловао га по сапима.Фолко ниje имао узде. Али могао је да му послужииконопац. У почетку се плашљиви коњ опирао,а онда се препустио и допустио да му дечак пребаци конопац око ноздрва.Ухвативши се за гриву, Фолко се залете и лагано скочи коњу на бокове.Изненађен, Бела Грива се нагло пропе и одскочи. Није више чуо глас пријатеља. Био је опетдивљи коњ, чија је крв узаврела јер је човек покушао да га узјаше.Узалуд је Фолко коленима стезао коња, узалуд се грчевито хватао за гриву. Животиња се у дванагла скока отресла јахача и збацила га на земљу. 7БЕЛА ГРИВА ЈЕ НЕСТАО Прошле су две дуre недеље, а Фолко је био несрећан - ниje cpeo Белу Гриву. Дечакје сваког дана чамцем претраживао мочвару. Пристајао би уз копно којим је пролазиочопор. Самобило је тешкоприближити седивљимкоњима. Једног дана, касно по подне, пошто је прешао велику бару и пловио отвореном обалом,Фолко је у даљини, у сумраку, угледао чопор коња. Привезаојечамац, искочио на обaлу и пузећииза бокора пепељугапочео да се приближава. Није наишао ни на један жбун који би му омогућио да се сакрије. На његову срећу, равницујепресецао дугисушен јендек по коме је бујала трава. Дечак је склизнуо у јарак и наставио пут. Сунце је позлаћивало светле одоре коња. Они су изненада скочили, појурили и опет сеприближили. Требало је да Бела Грива јури на челу чопора. Фолко, који би га познао чак и из тако

БЕЛА ГРИВАвелике даљине, ниje видео свог поносног пријатеља. Добро скривен у јарку, Фолко је дуго посматрао чопор. Коњи су били узнемирени.Збијени, готово приљубљени један уз друrог, као да су предосећали опасност. У трку би с временана време кидали бокоре траве, али су били нестрпљиви и немирни, спремни да побегну нанајмањи шум. На челу чопора биоје лепи пастув велике црне гриве. Стајао је непомично на својимнервозним ногама, високо уздигнуте главе према ветру. То није био Бела Грива. Чим је Фолко промолио главу изнад траве, коњиКамарre побегоше. Следећеr дана Фолко је два пута видео чопор. Алиуњему опет није било Беле Гриве. Бела Грива је нестао. Шта се догодилос лепим пастувом, шта се догодило вођи чопора?.:. Фолко је желео да своју бојазан повери Антонију.Али стари гардијан већ одавно није свраћао на мајур. Фолко је у својој глави претурао хиљадуразличитих мисли, једну гору од друге. Узалуд је покушао да се некако отресе оне најгоре: а шта ако сугардијани ухватилиБелу Гриву... Није могао више да издржи. Једне вечери, уместо да плови ка великом копну, упутио се према насипу. Ту, иза борових шума, била је газдина кућа, стаје и ергела. У ограђеном простору један млади гардијан покушавао је да припитоми коња. Неукротиви пастув бесно се опирао — пропињао се, ритао и покушавао даистргне узде из руку јахача. Јахач, чија је кошуља била натопљена знојем, неколико пута замало није испао из седла. Најзад је успео дасавлада коња и да га у пуном галопу потера кружномстазом. Затим је сјахао и пришао огради.  А, ти си, Фолко... Дошао си да обиђеш нашегстарог Антонија. Пребродио је тешкукризу. Сада се опоравља. Хајде, дечко, одвешћу те к њему. Фолко је пошао са младићем. Свог старог пријатеља затекао је на сламномлежишту. Лице му је било измучено, а поглед грозничав. — Здраво, дете,. .. очекивао сам те. Ех, видиш, ускоро више нећу бити у стању да се борим с коњима...Седи. Фолко се приближио. Полакосе опорављам - рече стари Антонио. -Имао сам страшну грозницу. Али да причамо мало о теби. Погледај ме... Рђаво изrледаш. Шта ти је? Да сениje нешто догодило код куће? — Не — рече Фолко. Антониојезавукаосвоју дугу суву руку у дечакову косу. Причај, дете... Шта те мyчи? Бела Грива...-прошапута дечак. — Бела Грива је нестао. - Дечак је поверио своја страховања сгарцу, који га је слушао одмахујуhи главом. Испричао му је да је пре тражио целу мочвару и да је неколико пута наишао на чопор који је изгубио свог вођу. — Погађам шта си помислио - рече Антонио. - За ове две недеље, које сам провео прикован за сламарицу, газда је ухватио два или три млада коња.Али Бела Гриваније ухваћен. Знао бих ја, причали би људи о томе. — Јеси ли сигуран, Антонио? — Ех, дете моје, човек ни y шта не може бити сигуран. — Ето, видиш, Антонио... Ако је газда ухватиоБелу Гриву и продао?... — Све је могућно. Али, искрено речено, не верујем. Ја, видиш, мислим да твој коњ има луду крв. И све то долази од тога што су га мучили док је био сасвим7 младождребе. Зато он изазива остале коње, зато се стално бори... А онда се изгуби и пати негде сасвим сам. Не може никога да поднесе поред себе. Бежи, јури заветром. Фолко је слушао сгарог Антонија.  То је моје мишљење, дете. И мислим да сам у праву. Твој коњ Бела Грива ниje изгубљен, веруј ми. Он се негде крије, и ускоро he ce вратити у свој чопор. Али Фолко није веровао. Још се плашио да се Белој Гриви ниje догодила несрећа.  Слушај, - рече Антонио — имам један предлог. То ће ти мало разведрити мисли. Крајем недеље бићу на ногама и одвешћу те у Арл.  У Арл, Антонио! — Па да, дете моје. Еузибио ћe пристати, препусти ти то само мени. У Арлу се одржава великасвечаносr, а ти се никада ниси покренуо из те- твоје мочваре. Видећеш rрад, арене, трке,бикове. - Договорили смо се. У недељу долазим на мајур и водим те. Јеси ли задовољан?Ах, како да нисам, Антанио.

БЕЛА ГРИВАИ не секиграј се више. Обећаваш?- Обећавам Антонио.Чудан си ти дечак. .. До виђења до недеље. Будн спреман. Bpahajyћи се кући, Фолко инје сањао о свечаности у Арлу. Не..., све његове мисли биле суупућене Белој Гриви, том плашљивом пријатељу кora је можда заувек изгубио. СВЕЧАНОСТ У АРЛУДошла је и недеља. Испуњавајући обећање, Антонио се у зору зауставио пред Еузибијевомколибом.-- Неhемо журити — рече он старцу. — Ићи ћемо у кратким етапама, јер, пре свега, требаштедети Франкија.— На пyтy ћeш ce заустављати код пријатеља — закључио је деда.— Тако је, Еузибио.— Више инкада нeћy отићи у Арл — уздахнуо је сrари рибар. — Сећаш пи се, Антонио, кад смопоспедњи пут ишли тамо?— Како да се не сећам!-- Ниси имао премца у иrрама и тркама.— Не причај о томе — пресече га Антонио. — Прошла су та времена. Данас водим Фолка. Твојдечак је, дакле, у добрим рукама. Показаћу му све.— Срећан пут, Антонио.Фолко је скочио на коња иза старца. Његов мали брат је гледао за њима. Био је тужан. Први пyтћe некoлико дана бити без старијег брата, без брата који је одлазио на крај света.Као што је Антонио рекао, јахали су у кратким етапама. Увече би ноћили код гардијана. Сви супознавали Антонија.Гардијани су такође ишли у Арл и журно су се припремали за велику пapaдy која се одржава уоквиру свечаности. Чистили су хамове, ђемове, чампаре. Узенгије и мамузе блистале су као дасу од сpeбpa.Требало је обићи и ергеле. Сви ови јахачи поносили су се својим коњима. Антонио је као добарпознавалац коња стављао примедбе и давао савете. Следећег дана настављали би пут крозретке борове шуме. Понекад би издалека угледали крдо црних биковас дугим витким роговима.Јахали би преко пространих прерија на којима је где где било зеленила.Франки је весело носио свог јахача и Фолка, који је пријатељски разгаварао сасгарцем.- Нисам обавестио Ђузепеа - говорио је Антонио. - Xoћy да га изненадим.Ђузепе је живео у ниској кућици недалеко од Арла, на падини каменитог брежуљка. Антониоиздалека показа Фолку кућицу. Бело окречени зидови истицали су се у сребрном зеленилумаслиновог дрвећа.Угледавши јахаче на уској стази, Ђузепе им пoђe y сусрет преко терасеоивичене зидом од сивога камена.- Какво изненађење, Антонио.. . А овај мали? Твој ученик, без сумње... Припремаш га закоње... Фолко ћe данима, у ствари све време које је nровео у овој кућици у којој два старагардијана оживљавају своје успомене, слушати једино о коњима. - Биће лепа свечаносг, Антонио, — наставио је Ђузепе. — После малог одмора сићи ћемо у град. Али, пре свеrа, треба истимарити коња. Хајде, Фолко, одведи Франкија у стају.Франки одједном радосно зарза. Иза врата му је истовремено одговорио њиштањем други коњ. - То је Рита - рекао је Ђузепе. — Рита, моја кобила. Чергари су је украли, a нисy ни слутили да је ова кућица, поред које води пут, дом бившеггосподара украдене кобиле. Одмах сам је познао. Нисам веровао својим очима. Викнуо сам...-Она ти је познала глас - рекао је Антанио.-Штета што то ниси могао да виднш. .. Растргла је рукунице и ремење. Зами7сли, они су јеупрегли!-Отео си им кобилу?Одмах је настала гужва - продужи Ђузепе. - Ех, нисам се много објашњавао. Поново сам био сРитом, схваташ! А онда сам рекао тим нитковима, тим коњокрадицама, да иду на друro место даих тамо обесе. Покупили су се и отишли без речи. Хајде, мерицу зоби за Франкија, а онда за сто.Фолко је некако помиловао мајку Беле Гриве. Био је срећан што је кобила поново нашла свогстарога гаспoдара.За Фолка је свечаносг била права чаролија. На окићеним улицама барјачићи су пуцкетали наветру.„Места... Места...,,Окружени коњаницима, који су их с тешком муком задржавали, црни бикови оборенах роговапрелазили су улицу у касу и нестајали у облаку прашине, према арени у којој су се одржавалетрке.Под блиставим сунцем гардијани су поигравали на својим поносним коњићима који су иза јахачаносили лепо и богато окићене Арлезијанке увезеним капама.

БЕЛА ГРИВАИгре, трке с кокардама. . .Фолко, мали рибар из мочваре Камарге, био је опчињен тим призором, том радосном гомилом,nомахниталим фарандолама, музиком од које је све подрхтавало..., а нарочито смелошћукоњаника.- Да би свечаносr била потпуна, Антонио, — рекао је Ђузепе — одвешћемо твог дечака послевечере у циркус.Циркус је био на великом тргу. Увече, после завршених иrара, циркуска кола дефиловала суулицама града.Фолко никад ниje био у циркусу.Сасвим горе, у задњим редовима стeпенастих седишта, седео је Фолко између АнтонијаиЂузепеа и отворених очију гледао чарабан призор на осветљеној стази.Клавнови, слонови, акробате, жонглери. . .И најзад коњи...Коњаник у витешкој одори изводио је вратоломне вештине. Јахао је на огромнам црном коњу,већем од свих оних које је Фолко видео на манади.Затим су наступали каубоји. Имали су одела од коже, необично високе чизме и фипцане шеширешироких обода. Они су у дивљем галопу јурили за дивним пастувом обавијеним белом гривом.Тај дивни коњ, у снежнобелам плашту, измицао је својим гониоцима и њиховом ласу. У срединикружне стазе, где су га каубоји опкоњавали, коњ се одједном заустави, исправи, спреман заборбу.Био је спреман да се бори и искида противника, као што је то учинио Бела Грива кад је газдинојкобили скочио на врат.Фолко је једва успео да задржи крик. Стежући Антонијеву руку, рекао је дрхтавим гпасом:- Јеси ли видео, Антонио?- Немогуће... - rунђао је старац, кога је такође запрепастила необична сличност.Он је, Антонио. Он је, Бела Грива...  Ма ниje, дете моје..., није...На кружнај стази настављала се иrра хватања ллена. Ласо је зафијукало последњи лут. Пошто суму предње ноre ухватили у замку, дивни бели паслув се срушио на земљу.- Убиће их... - пpoмpcиo је Ђузепе.Али и циркускијахачи знају како се поступа с коњима. Брзо су ослободили пастува опасних веза.Коњ се усnравио у једном скоку. Рушећи све око себе, нестао је у облаку струroтине иза црвеногплатна које је затварало улаз.—Желео бих да будем начисто... -- прогунђа Антонио.Била је пауза. Седишта су се празнила. Фолка и његови пријатељи пошли су да погледајуживотиње.Боксови за коње били су у дну шатора.—Пођите са мном — рекао је Антонио.Иза великога коња боје абоноса назирала се бела силуета пастува који се nолако смиривао.Фолко се приближио уздрхтала срца.То није био Бела Грива.Сав радостан, двчак се окренуо да то каже Аитонију и угпедао његово брижно лице. Старац јенетремице посматрао три човека који су разговарали недалеко од бокса у коме је био коњ белеrриве.Један од њих, у кожним чизмама суре боје, са корбачем у руци, био је директор циркуса. Фолко јеодмах познао другу двојицу. Били су то власник манадв и млади гардијан који је кротио коња кадје Фолко посетио старог Антонија.-О чему ли само разrоварају? - шапутао је Антонио. — Зар ћемо наше коње из Камаргeпродавати циркусима?Директор циркуса и газда жустро су расправљали млатарајући рукама. Газда је позвао rардијаназа сведока и руком показивао нa бокс у коме је био коњ који је личио на Белу Гриву.-Ово не слути на добро - гунђао је Антонио кроза зубе. 7Али Фолко није обраћао пажњу на његово нерасположење. Дечак је био срећан. Бепа Грива јејош слободно јурио кроз мочваре Камарre. Ускоро ћe се опет срести. И више се никада нећерастати.Фолко и Антонио су остали још два дана у Ђузепеовој кућици. Али, морало се мислити наповратак.-Кад одлучиш да се растанеш с газдом, — рекао је Ђузепе - знај да те мој дом чека.- Хвала ти, Ђузепе, - одговорио је Антонио. - Не кажем не. .. Али ти бар знаш како је тешкорастати се с коњима.- Тешко је, знам то, Антoнио. Срећан пут.- Хвала.При повратку, као и при доласку, Франки би издалека поздрављао стаје манада скривених узеленилу.Предахнувши последњи пут на малом мајуру поред Роне после напорног дана проведеног накоњу, Фолко је познао велико копно, старе, готово сасвим исушене јендеке и дуне под шибљем.

БЕЛА ГРИВАИ Франки је знао да се враћа куhи. Звонким њиштањем је поздравио чопор који је у даљини јуриоу галопу. Мажда је то био чопар Беле Гриве...Два јахача су увече стигла до колибе старог рибара. На прагу су их дочекали Еузибио и малибрат.-Mнoгo ће вам причати... - рекао је Антонио смејуhи се. - Преноћићу код вас. Франки је изнурен.Стави мало сена у угао, Фолко. А ако ми дате и покривач, спаваћу као цар.Дуго су седели те вечери. Антонио је био пун прича. А Фолко је, откако се вратио у своју мочвару,мислио само на чамац којије лежао везан пред вратима. Још сутра, чим сване, дохватиће весло иотићи да потражи Белу Гриву, који се можда вратио у свај чопор. ГОСПОДАР КОЊАПосле неколико дана гардијани су седели за газдиним стoлом. Вечера је била при крају. И баш тевечери Антониоје добио обавештење које је тражио још од сусрета у циркусу.Старац је најзад сазнао о чему су разговарали rазда и директор циркуса.Антонио је наслутио да се говорило о трговини.Газда и човек из циркуса су се споразумели.-Он жели да му продам још нeyкpoћeнora коња. .. - рече газда. - Немам ништа против, јер дабраплаћа.Антонио је помислио да коњи и нису тако несрећни у циркусу кад се све узме у обзир. Тамо ихдобро хране и тимаре...- Зар не, Антанио?-Сигурно, газда.- Наш човек тражи ватреноrа коња. Xoћe да оживи тачку с ласом. - Не пита за цену... Сматра дасунаши коњи из Камарге обичне мазre. Показаћу му!Газда прснy у смех.-Знам ја свој посао. Погађате ли, момци! Не? А ти, Антонио?... Зар не схватате? Е, па добро, ондаћу вам рећи.Мало је сачекао. Haпyниo је лулу, упалио је и снажно увукао дим. А онда је наставио, смејући сезлобно:- Да. .. Будите уверени да ћe човек из циркуса бити добро услужен. Коња кога сам му намениомоћи ће увек лако да узјаше пpe но што га пусти на стазу... Па, господин жели ватреноrа кања...Сада су Антонио и остали тачно прозрели roсподареву намеру.-Шта забадате носеве у тањир? Желиш ли нешто да кажеш, Антонио? Не? Онда ме доброслушајте. Коњ кога сам наменио овој муштерији jecтe она проклета животиња које ме је избацилаиз седла ... онај велики белац.- Значи, треба га поново хватати - оте се једном, гардијану.-Савладаћемо га - одврати грубо газда. - Укротили смо и горе од њега.Људи су ћутали.Одједном се зачуо Антонијев дрхтави глас:-Мислим да ћемо с мало више напора успети да савладамо коња. Али штa ћемо с дечаком, сФолком?- Ах, то је онај твој мали дивљак - подсмехну се газда. - Какве он везе има с тим?-Тај коњ припада њему, газда... Ви сте му га дали.-Дао! - узвикну газда.-Богами, ти си луд, Антонио: Дао! Био сам бесан и у том бесу рекао сам хешто безначајно. Чак нидечак, чујеш ли, чак ни дечак није то озбиљно схватио.-Не познајете Фолка - примети старац. - За њега је Бела Грива...- Охо, он га зове Бела Грива - пресече га газда. - Да. Бела Грива је његов коњ... Кад сте пастуваriослали до сто ђавола, поклонили сге га дечаку.- Доста. Ко је овде господар?-Слушајте ме - рече Антонио. - Ствар је озбиљна, газда. Ви нисте рђав човек7...- Доста, Антонио. Рекао сам своје. Крећемо сутра. Xoћy да сте у зору сви на коњима. Хајде, лакуноћ.Газда се дигао и изашао залупивши вратима. Кад су остали сами, људи се само погледаше.Сав очајан, Антонио се упутио ка стаји. Његово место је било у слами порад Франкија и он сеопружио поред свога коња. Њeroв стари друr испружи врат и приближи њушку rардијановој руцикоја гаје миловала сваке вечери.-Јадни мој Франки, обојица смо зрели за пензију.Антонио је мислио како ће газдина одлука нанети велики бол његовом пријатељу Фолку. Он јевећ сада caoceћao с њим у том болу. Био је бесан што је стар, штo више нема храбрости да сеуспротиви газди.После пуrовања у Арл, његова болесна нога поново гаје страшно болела. Откако се вратио, нијениједном узјахао Франкија.Неколико корака даље, у једном углу на слами, стиснутих песница, спавао је млади гардијан.Часови су пропазили.

БЕЛА ГРИВАОпружен на слами, очију упртих у прозорчић на коме је месец остављао свој жути траг, Анroнио јепреметао хиљаду мисли у глави и распиривао свој гнев.  Никада нећу успети сам да узјашем - промрмљао је Антонио.Одлучио је да одјури до рибарске колибе и обавести Фолка.-Не, никад нећу успети... са овом ноroм која као да је од олова.Да оседла Франкија још је и могао.- Буди миран... - шапутао је стари Антонио свом коњу на уво док је притезао ремене.Испустио је уже и натакао Франкију ђем.Најтеже је дићи се до седла.- Немам више ни руке, - гунђао је старац - оне су сада обичан дроњак!Свом тежином се срушио на земљу.Нестрпљив Франки удари копитoм о тле.- Шта је то?... Опет се туку - мрмљао је бунован младић.Протрљао је очи, спреман да устане и умеша се у битку коња.- А, то си ти, Антонио! Шта ти је пало на памет да jypиш за ветром?— То је моја ствар...— Шта причаш, стари! Хајде, па ниси ти гослодар. Газда... — Газда је гад — пресече га Антонио. — Само да знаш колико сам бесан на самога себе! Требало је да мувечерас скрешем истину у лице: Али он не губи време.— Узалуд се мучиш, стари. Смири се и ћути.— Нећу!— И сам знаш да ниси јачи од њега. Кад газда нешто науми, то се мора испунити. Шта сад мoжeш— Чуј — рече Ахтонио.- Шта хоћеш да учиниш, стари?— Хоћу да обавестим дечака.— Као да ћe то променити ствар.— Можда неће.— Па онда! Лези и спавај. Смири се!— Колико је сати? -- упитао је Антонио.— Само штo није свануло. Месецје већ ниско на небу. Антониоје ћугао. Требалоје донети одпуку.У овом часу сигурно је да нико не може помоћи Белој Гриви, чија је судбина неизвесна.Али старац, коме је гнев вратио сав полет мпадости, није могао да осгане скрштених руку. Морао је даодјури и обавести Фолка.Мислио је:Франки ниje излазио неколико дана; издржаће ову тркy. Са Фолком ћe онда моћи да јурне даље умочвару, у потеру за Белом Гривом. Са мало cpeћe можда ћe успети да cтигнe npe газде и њеrових људи. — Cлушaj, ти. ..—рече Антонио младићу — помози ми да узјашем. То ми не можеш одбити! — Ако желиш, Антонио.. .— Опустио сам се. Хајде, подигни ме! Хвала.— Пажури! Немаш много времена.— Знам — рече Антоино.Прошао је кроз врата коњушнице u потерао Фраикија у галопу. На истоку се назирала зора. Танаксветаоруб оцртавао се на хоризонту утонулом у благу маглу. Птице су се будиле. Јато дивљих патака у нискомлету додирнуло је жбуње.По чврстој земљи Антонио је јурио великом брзином. Али код првих баруштина био је приморан да успоритрк.Под сунцем које се рађало оцртавале су се црне борове шуме.Пошто је прешао дуrу равницу прекривену белим бокорима, Антонио је угледао Фолкову колибу. Из ње се,између грана, дизао дим.Дечак је, значи, већ био на ногама. Сигурно је сада спремао кафу поред огњишта.Није било времена за губљење.Гонеhи коња, који је упадао у блата, Антонио је најзад сгигао на мали мајур. Повикао је:— Фалко!... Фолко!...Одговора није било. А затим се зачу:— Ево ме, Антонио!... Ево ме!...Био је то глас старога рибара. 7Зар Фолко ниje код куће? — упитао је Антонио.— Малочас је отишао. — Зар га ниси cpeo? — одговорио је деда.— Чамцем?-- Па чамцем, наравно. Заборављаш, Антонио, да су твоји пријатељи рибари — додао је старацсмејући се. Али Антониу није било до смеха. Пропала је и последња нада. Где ће сада нaћu Фолка?— Треба ли нешто да поручим дечаку? — упита деда.— Нишга, ништа — одвратио је Антонио. — Видећемо се после неколико дана.Потерао је Франкија касом и, не знајући којим правцем да се упути, нестао је у мочвари. КАО У ЛЕПОМ СНУОдакле се тога јутра враћао Бела Грива?После какве шетње је покушавао сада да пронађе свој чопор?

БЕЛА ГРИВА Да је Фолко потерао чамац према реци, видео би на врху дуна поноситу прилику белог пастува. Док му је грива лепршала на ветру, Бела Грива је с висине поносито господарио сивим пространствимаи непрегледним баруштинама. Господарио је својом земљом. Нагон му је творио где ce скрива чопор. Рзање коња је уплашило птичице које су прхнуле у ваздух као прегршт проса. Коњ је почео да ceпyштa низ падину према мочвари. Овоrа пута Фолку ое срећа осмехнула. Није ни слутио да ће срести коња. А ни Бела Грива није знао даје, пресецајући водену равницу, ишао y сусрет пријатељу. Али коњ је ишао у cyсрет и непријатељима. Гардијани су још од зоре, пoд вођством господара, претражише мочвару. Један од њих, који је као извидкиксишао да потражи чопор, вратио се са извештајем да се Бела Грива не налази у њему. Постројени као хајкачи у лову, људи су лагано напредовали претражујући жбунове и бокоре шевара укојимаје коњ могао да се сакрије. Један од њих је опазио пастува и дао знак за узбуну. — Тамо, напред! ... Право под сунцем! Људи су видели само светлу мрљу која је као бели облачак нестајала изнад водене долине. - Наш је!. . . - повика газда.Он је рачунао да ћe коњ покушати да побегне. Јахачи гониће га до последњег даха, а после ћеим бити лако да избезумљеном коњу пресеку одступницу.Прозревши лукавство својих гонилаца, Бела Грива је, уместо да се у пуном галопу сјури уравницу, пошао ка мочвари rycтo обраслој шибљем. Био је сиrуран да ћe y том непроходномшевару наћи уточиште. Дуге стабљике са листићем чврстим као копља биле су више од човекана коњу. Бела Грива се завлачио у рогоз. Иако удаљен око три стoтине корака. Фолко није опазио rардијане. Чуном је обилазио блатна острва, а rусти жбунови скривали су му видик.  К мени, овамо!.. .- викнуо је газда и одмах издао наређење: - Ватром ћемо опколити ту проклету животињу. Само је ватра може одатле истерати!... Пазите, момци! Запалите ватре на све четири стране мочваре. Људи су сјахали и вешто направили огњишта од шибља. Убрзо је пламен почео да лиже трску која нагло букну.  Сада натраг! Чекаћемо га док не изађе! - узвикнуо је газда. Јахачи су поново узјахали коње, спремни да пођу у потеру за Белом Гривом. Фолко је најзад чуо узвике и уrледао пламен који се дизао из мочваре. Опазио је rардијане на коњима и њиховога господара, који је непрестано викао и издавао наређења. Истог тренутка дечак је све схватио. .. Ови људи су дошли да ухвате једног од дивљих коња. А онда је издалека угледао коња како пада на траву очајнички њиштећи. Бела Грива! Бела Гpивa je веровао да је нашао уточиште у густом шевару, у жбуњу, у трсци и да га ту човек нeћe моћи ухватити. Газда је, пак, xтeo да му покаже како је човек увек јачи од животиње. Момци су чекали да пастув изиђе начистину. Били су сигурни да ће га убрзо угледати како ое појављује обневидео од дима. Али, уместо да бежи,Бела Грива се још дубље завлачио у мочвару. Фолко је искочио из чамца и свом брзином појурио према ватри. Блато је прштало око њега... Оклизнуосе, пао, поново се дигао и наставио да трчи био је сав умрљан и упрскан блатом.Гардијани га још ниcy били опазили. Уплашени, посматрanи су како ватра, којом више нису господарили,пламти у својој дивљој игри. Људи нису мислили на ветар, ниcy предвидели да ветар може распирити ватру у огроман пожар, којије брзо одасвуд опкољавао мочвару. Пламен је куљао на све сгране, лизао рогоз и трску и брзо палио нове црвене буктиње чије је варнице ветарразносио све даље и даље.Гардијани су знали да са својим коњима неће мoћu да прођу преко ове жеравице! Ако не изиђе, заробљенипастув ћe угинути у ватреном кругу. Газда то, свакако, није желео, али је изгледало да нико не може спасти најпоно7снијега коња чапора. Фолко је, као и гардијани, одмах схватио у каквој је опасносги његов пријатељ. Дечак је јурнуо као бездуше. Водену долину је прешао ношен само једном мишљу: да спасе Белу Гриву. Најзад је сгигао пред пламену ограду. Где да нађе пролаз? Дечак се пpyћиo по води, успузао се између бокора сагореле трске и потрбушке клизао по узаномјаркупунамблата. Опрљене косе, нагорелих руку, дечак је ипак успео да пређе ппамену ограду. Онда јејурнуо кроза шибље, дозивајући очајно:- Бела Гриво!Чуо је само жалосно јечање.Прст пред оком није се видео у диму који је рушио, у ватри која је пламтела.Фолко се с муком пробијао кроз црвени мрак да би дошао до места са кога је допирало јечање пастува.Најзад је угледао Белу Гриву окруженог пламеном. Избезумљени коњ се вртео око себе газећи трску.Помахнитао, полуугушен димом који је заслепљивао, Бела Грива није знао куда да бежи. Фолко се приближио. Поносни коњ је осетио да му спас долази од дечака који се, да би га спасао, бацио ууспламтелу мочвару. Пастув је дрхтао целим телом, али је допустио да га дечак помилује и ухвати за гриву.

БЕЛА ГРИВА Једним скоком Фолко му се нашао на леђима. Нагонски, коњ је мало одскочио, али није покушао да збаци свог јахача. - Хајде, креhи!... Фолко је босим петама стeзао бокове Беле Гриве. Kpeћu, Бела Гриво, крећи!... Фолко и коњ су се гушили у диму. Коњ је још једном поскочио и покушао да пређе преко жеравице.Пламен је са свих сграна опкољавао мочвару. Двапут се Бела Грива пропео пред пламеним зидом. Двапут је Фолко враћао коња пред црвеном оградоммилујући гa u шaпћyћимy. Бела Грива је најзад послушао тог дечака који се ниje бојао и прескочио страшну ограду, опрљившисвоју дугу rриву... Запрепашћени, газда и њеrови људи угледаше како из пламена искаче дечак, сав црн од дима,приљубљен коњу уз врат. - Видите да је умео да га укроти, умео је да укроти коња кога сте му ви дanи! - повикао је Анrонио, који семеђувремену придружио газди и његавим људима. - Отишао је чак и у ватру да га узме...Јадни сrари Антанио! Зар је мислиодa ће ce због храбросги малог рибара газда сетити обећања... Нијепознавао свога госnодара. — Брзо, пресеците им пут! — узвикну газда. -- Heћe нам побећи!Фолко је први пут био на свом лепом коњу. Бела Грива је јурио као ветар. Aлинa падини дуна пастув сеэаrлибио у песак и није маrао да јури великом брзинам.Гардијани су се приближавали. Фолко је јасно чyo њихове гласове.  Хајде, Бела Гриво, хајде још мало!... - викао је Фолко.Коњ је давао све од себе, али његов невешти јахач ометала га је да јурне пуном брзином. Узалуд се Фолкохватао за гриву, стално је клизио са коња. Неколико пута замало није слетео на земљу.Настала је бесомучна трка. У малим долинама између дуна Бела Грива би измицао roниоцима. Он јенагонски покушавао да се врати у мочвару. Али људи су му препречили пут.Фолко је слушао тешко дахтање сваrа коња, који је све више малаксавао.  Haш је! - узвикну газда.Бела Грива је силазио падином. Неколико пута се оклизнуо, а онда је наишао на уску стазу чврсте земље иубрзао rалоп.Приљубивши се босим ногама уз коња, без даха, омамљен брзином, Фолко се препустио вртоглавој трци.Мали рибар је готово и заборавио да га гоне људи.Кад се приближио један rардијан, Бела Грива сеинстинктивно сакри. Инат дивљега коња помогао му је да побегне од оних који су хтели да га заробе.  Хајде, Гела Гриво?На крају уске стазе пружала се мочвара. У мочвари је лежао спас.У дивљем трку Бела Грива осећа јахачакоји је нагло избио иза дуне. Испред њихје пут био слободан.Бела Грива се спремао да прескочи широки јарак, али у истом трекутку пред њим се појави АнтонионаФранкију. Он је окренуо коња да би ослободио пролаз. — Фолко!... Антоино би пустио дечака да прође. Али услед дугоr њиштања Беле Гриве, Фолко није чуо глас при-јатеља. Дечак је пoлeтeo ка земљи. Коњ се под њим нагло зауставио пред јарком. Онда се окренуо и јурнуо угалопу.Сада је борба била неједнака. Бела Грива је губио дах. У песку, у пвордантокжојњу ад,унм7ао,мјецдивсауједгоајулроиплиираноа.Да би олколили пастува, који је носио дечака приљубљеног уз газдинпозив. Њихов господар је баш тада избио из мале долине опкољене брежуљцима песка. Потерао је своју кобилу,обневиделу од прашине која је летела под копитима Беле Гриве.Људи су ишли за својим газдом.Антонио је малко заостао за њима, па је јурећи великом брзином покушавао да их стиrне. Он се бојао запастува, а газда и његови људи су се радовали сигурној победи.За дивљега кања, који је нагонски покушао да побеrнe у мочвару, више није било излаза. Сада су коњ и дете ишли право према Poни. Морали су се зауставити пред непремостивомпрепреком. И тако ћe бити ухваћени.Фолко је чуо узвике људи који су терали коње.Пред собом је изненада угледао непрегледну површину блиставе воде, која се таласала као трава упрерији.Бела Грива није успорио трк. За све време трке Фолко се препустио свом коњу. И сада није ништаучинио да га заустави.Бела Грива је јурио ка обали.Узвици људи које је коњ мрзео, људи који су га цепог жикота гонили и наносипи му само зло, чули су се

БЕЛА ГРИВАсве јасније. Коњ се заједно са дечаком, који није хтео да га остави, бацио у реку и пачео да плива. Матица је била страшна. Убрзо је одвукла далеко од обале лепог белаг пастува и његовоr нераздвајногпријатеља, дете рибара које је волело коње. Гардијани се зауставише на обали. Били су свесни опасности у коју дечак срља. Уплашен, oceћajyћu грижу савести, газда је гласна повикао: — Врати се, дете!... Врати се! Поклањам ти коња, твој је! — Фолко, Фолко! ...— викали су момци. Прекасно. Ови људи су једном слагали малог рибара, који јеволео дивног белог коња више од свега на свеrу.Фопко није чуо очајничко дазивање људи који су стајали на обали, немоћни да му помогнy. Љуљајући се у вртлогу, са слељеном косом на очима, једном руком загрливши Бепу Гриву, Фолко сепрепустио матици која га је носила ка мору. — Фолко!... Фолко!... Врати се!... Паследњи глас који се чуо био је глас његовог сгарог пријатеља Антонија.Али, дечак је био далеко, изrубљен у шyму валова. Слушао је потмулу песму воде, сличну оној која ое чује ушупљинама великиx шкољки. Људи су с обале видели само једну белу мрљу: главу коња, који је још пливао, и образ дечакаприљубљеног уз абраз коња. А те мрље нестаде у вртлогу тапаса. Прислонивши главу уз врат коња, Фолко је oceћao како тоне у неку благу, пријатну обамрлост, као да падаy caн... Вода му се сливала низ лице. Затворио је очи. Ишао је лагано, као у сну, са својим пријатељем Белом Гривом, који га више никада нeћe напустити. 7