Stephen.King.Uporiste III

KNJIGA III UPORIŠTE 7. SEPTEMBAR 1990 - 10. JANUAR 1991. Ova je zemlja tvoja Ova je zemlja moja, od Kalifornije do Njujorškog ostrva od šuma sekvoja, do voda Meksičkog zaliva, ova zemlja je stvorena i za tebe i za mene.

Vudi Gatri „Hej, Đubrose, šta je matora Semplova rekla kad si joj zapalio ček od penzije?“ Karli Jejts Kad padne noć I svud bude mrak Tako da vidimo samo mesečev sjaj Neću se bojati Sve dok si uz mene ti. BEN I. KING

60. Mračnjak je postavio straže duž cele istočne granice Oregona. Najveća postaja bila je u Ontariju, gde meñudržavni auto-put broj 80 ulazi iz Ajdaha; tamo je bilo njih šestorica, smeštenih u prikolici velikog kamiona „piter-bilt“. Bili su tamo već duže od nedelju dana i sve vreme igrali poker sa ulozima od dvadeset i pedeset dolara, beskorisnim koliko i novac iz „Monopola“. Jedan je vodio sa gotovo šezdeset hiljada dolara, dok je drugi - čovek čija je radnička plata u svetu pre zaraze iznosila oko deset hiljada dolara godišnje - imao više od četrdeset somića u kanti. Kiša je padala gotovo cele sedmice i nervoza u prikolici je rasla. Došli su iz Portlanda i hteli su da se tamo vrate. O klinu je visila moćna radio-stanica iz koje se nije čulo ništa osim atmosferskih smetnji. Čekali su da im radio javi tri jednostavne reči: Vratite se kući. To bi značilo da je neko drugi uhvatio čoveka za kojim su tragali. Čovek za kojim su tragali imao je sedamdesetak godina i bio je dežmekast i proćelav. Nosio je naočari i vozio plavo-belo vozilo sa pogonom na sva četiri točka, „džip“ ili „internešenel harvester“. Trebalo je da ga ubiju na licu mesta. Bili su nervozni i dosañivali su se - novitet pokera u visoke uloge sa pravim novcem iščileo je pre dva dana, čak i za najtuplje meñu njima - ali još im nije bilo dovoljno dosadno da se na svoju ruku zapute u Portland. Nareñenja su dobijali od Šetača lično, i čak i kad ih je obuzela psihoza zbog boravka u prikolici pošto je započela kiša, strah od njega je preostao. Ako zajebu stvar, a on za to sazna, neka im je bog u pomoći. I tako su sedeli, igrali karte i na smenu osmatrali kroz prorez napravljen u čeličnom zidu prikolice. Meñudržavni auto-put broj 80 bio je pust pod otupljujućom, neprekidnom kišom. Ali ako se „skaut“ bude pojavio, biće primećen... i zaustavljen. „To je špijun druge strane“, rekao im je Šetač sa tim užasnim kezom na naboranom licu. Niko od njih nije znao da kaže zbog čega je to bilo toliko užasno, ali kad god bi se okrenuo prema njima, osetili bi da im se krv pretvara u vrelu paradajz-čorbu u venama. „On je špijun i mogli bismo da ga dočekamo raširenih ruku, pokažemo mu sve i vratimo im ga bez ikakvih problema. Ali ja ga želim. Želim ih oboje. I poslaćemo njihove glave natrag preko planina pre prvog snega. Neka se time bave cele zime.“ A onda se grohotom nasmejao pred ljudima koje je okupio u jednoj od sala za sastanke u Portlandskom grañanskom centru. Uzvratili su mu osmesima, ali njihovi su osmesi bili hladni i nelagodni. Naglas su i mogli da čestitaju jedni drugima što su odabrani za tako odgovoran zadatak, ali u sebi, želeli su da te zadovoljne, grozne oči kao u lasice budu upravljene u bilo koga drugog, samo ne u njih. Postojala je još jedna velika stražarska postaja južno od Ontarija, kod Šivila.

Tu su bila četiri muškarca u maloj kući nedaleko od meñunarodnog auto-puta broj 95, koji vijuga prema pustinji Alvord, njenom čudnom stenju i tamnim, mrzovoljnim jarugama. U ostalim postajama bila su po dvojica ljudi, i takvih postaja je bilo tačno dvanaest, od gradića Flore, odmah kraj druma broj 3 i manje od sto kilometara od granice sa Vašingtonom, pa skroz dole do Makdermita, na granici izmeñu Oregona i Nevade. Starac u plavo-belom vozilu sa pogonom na sva četiri točka. Uputstva za sve stražare bila su ista: Ubijte ga, ali ne pucajte mu u glavu. Iznad njegove Adamove jabučice nije smelo biti ni krvi ni modrice. „Ne želim da vraćam kući oštećenu robu“, kazao im je Rendi Fleg, coknuo i zacerekao se tim užasnim grohotom. Severnu granicu izmeñu Oregona i Ajdaha čini Zmijska reka. Ako biste pošli Zmijskom rekom od Ontarija, gde su njih šestorica sedeli u svom „piterbiltu“ i kartali se u bezvredan novac, na kraju biste došli na pljuvomet od Koperfilda. Zmijska reka tamo pravi petlju koju geolozi nazivaju jarmom, dok je u blizini Koperfilda Zmijska reka presečena branom po imenu Jaram. A sedmog dana septembra, dok su Stju Redman i njegova grupa tabanali po autostradi br. 6 u Koloradu, više od hiljadu šeststo kilometara jugoistočno odatle, Bobi Teri je sedeo u koperfildskoj piljarnici sa gomilom stripova kraj sebe i pitao se u kakvom je stanju brana Jaram, kao i jesu li vratnice ustave ostale otvorene ili zatvorene. Napolju se kraj prodavnice pružao oregonski auto-put br. 86. On i njegov partner Dejv Roberts (koji je sada spavao u stanu na spratu), potanko su raspravljali o brani. Kiša je padala cele nedelje. Vodostaj Zmijske reke bio je visok. Šta ako stara brana Jaram popusti? Neće valjati. Zid vode munjevito bi zapljusnuo Koperfild i stari drugari Bobi Teri i Dejv Roberts mogli bi da završe u Tihom okeanu. Pričali su o tome da treba da odu do brane i potraže napukline, ali se na kraju jednostavno nisu usudili. Flegova nareñenja bila su nedvosmislena: Ostanite skriveni. Dejv je napomenuo kako bi Fleg mogao da se nalazi bilo gde. On je bio veliki putnik i već su se širile priče o tome kako ume najednom da se pojavi u kakvom zabitom gradiću gde samo desetak ljudi popravlja električne vodove ili prikuplja naoružanje iz vojnog skladišta. Stvorio bi se tamo kao duh. Samo što je to bio iskeženi crni duh u prašnjavim čizmama izlizanih potpetica. Ponekad je bio sam, a ponekad je s njim bio i Lojd Henrejd, za volanom onog ogromnog „dajmlera“, crnog kao mrtvačka kola i isto toliko dugačkog. Ponekad je hodao. U jednom trenutku ga nije bilo, a već u sledećem jeste. Mogao je jednog dana da se nalazi u El-Eju (ili se tako makar pričalo) da bi se već sutradan pojavio u Bojziju... pešice. Ali kao što je Dejv takoñe napomenuo, čak ni Fleg nije mogao da bude

istovremeno na šest različitih mesta. Jedan od njih bi mogao da se stušti do te proklete brane, pogleda i stušti se natrag. Izgledi su bili hiljadu prema jedan u njihovu korist. Dobro, ti to uradi, rekao mu je Bobi Teri. Imaš moju dozvolu. Ali Dejv je to odbio sa nelagodnim kezom. Jer Fleg je nekako znao šta se dešava, sve i da se ne bi pojavio niotkuda. Neki su pričali kako ima natprirodnu moć nad grabljivcima iz životinjskog carstva. Jedna žena po imenu Rouz Kingmen tvrdila je da je videla kako je pucnuo prstima jatu vrana na telefonskoj žici, a one su mu dolepršale na ramena, tako je rekla ta Rouz Kingmen, i potom dodala da su graktale: „Fleg... Fleg... Fleg...“ bez kraja i konca. On je znao da je to naprosto smešno. Kreteni su mogli da veruju u to, ali Dolores, majka Bobija Terija, nije nikada odgajala kretene. On je znao kako nastaju takve priče, kako narastaju na putu od usta koja govore i ušiju koje slušaju. I sa koliko je zadovoljstva mračnjak mogao takve priče da podstiče. Ali od tih priča ipak ga je prožimao mali atavistički drhtaj, kao da se u srži svake od njih nalazilo zrnce istine. Neki su govorili kako on može da doziva vukove, ili da svojim duhom ispuni mačje telo. Jedan čovek u Portlandu tvrdio je kako on nosi lasicu, pekana ili nešto još skrivenije u tom otrcanom izviñačkom rancu koji je secao dok je hodao. Gluposti, sve do jedne. Ali... šta ako ipak može da razgovara sa životinjama, kao neki ñavolski Doktor Dulitl? I šta ako on ili Dejv odu da pogledaju tu prokletu branu i time neposredno prekrše njegova nareñenja, pa ih neko vidi? Neposlušnost se kažnjavala razapinjanjem na krst. Bobi Teri je ionako pretpostavljao da se ta stara brana neće srušiti. Izbacio je cigaretu iz paklice „kenta“ na stolu i pripalio je, namrštivši se zbog njenog suvog, vrelog ukusa. Još šest meseci i nijedna posrana cigareta neće više moći da se puši. Možda je i bolje tako. Te prokletinje ionako donose samo smrt. Uzdahnuo je i uzeo sledeći strip sa gomile. Neku smešnu bezvezariju s naslovom Tinejdžerske mutirane nindža kornjače. Nindža kornjače su navodno bile „heroji niotkuda“. Zavrljačio je Rafaela, Donatela i njihove tupave drugare na drugu stranu prodavnice, a strip u kom su se nalazili dolepršao je do registar-kase i sleteo povrh nje kao šator. Zbog stvari kao što su tinejdžerske mutirane nindža kornjače, pomislio je on, čoveku doñe da pomisli kako je dobro što je svet uništen. Uzeo je sledeći, Betmena - e to je već bio junak u kog je makar mogao da poveruje - i baš dok je okretao prvu stranu, video je kako ispred vrata prolazi plavi „skaut“ prema zapadu. Njegove velike gume podizale su blatnjave mlazeve kišnice. Bobi Teri je zurio otvorenih usta tamo gde je vozilo upravo prošlo. Nije mogao da poveruje da je vozilo za kojim su svi tragali upravo prošlo kraj njegovog stražarskog mesta. Zapravo, duboko u sebi sumnjao je kako je čitav taj posrani zadatak bio puka izmišljotina.

Pojurio je prema ulaznim vratima i otvorio ih trzajem ruke. Istrčao je na pločnik, i dalje sa sveskom Betmena u ruci. Možda je to bila samo halucinacija. Razmišljanje o Flegu svakoga je moglo navesti da halucinira. Ali nije bilo tako. Ugledao je načas „skautov“ krov dok se ovaj spuštao niz sledeći breg i napuštao grad. Onda je pojurio natrag kroz pustu piljarnicu, dozivajući Dejva iz sveg glasa. Sudija je smrknuto držao upravljač i pokušavao da se pravi kako ne postoji artritis, a sve i da postoji, da ga on nema, a sve i da ga ima, da mu ovaj nikada ne smeta po vlažnom vremenu. Nije pokušao da ide dalje od toga zato što je kiša bila činjenica, nepobitna činjenica kako bi to rekao njegov otac, i nije bilo druge nade osim planine po imenu Nada. Ni sa ostatkom fantazije nije odmicao mnogo dalje. Vozio je kroz kišu prethodna tri dana. Ona bi ponekad posustala u rominjanje, ali uglavnom je to manje-više bio čist i težak pljusak. To je takoñe bila nepobitna činjenica. Drumove je na nekim mestima gotovo odnela voda i sledećeg proleća većina njih biće potpuno neprohodna. Mnogo se puta već zahvalio bogu zbog „skauta“ za vreme ove male ekspedicije. Prva tri dana, dok se probijao meñudržavnim auto-putem broj 80, došao je do uverenja da neće stići do Zapadne obale pre 2000. godine ako ne siñe na sekundarne puteve. Meñudržavni auto-put je u dugim deonicama bio potpuno pust, a tu i tamo je „skaut“ mogao da se provlači izmeñu zaglavljenih vozila u drugoj brzini, ali previše je često morao da kači montirani čekrk za zadnji branik drugih kola i skida ih sa puta kako bi sebi otvorio rupu dovoljno veliku da se kroz nju provuče. Kod Rolinsa mu se smučilo. Skrenuo je severozapadno na meñudržavni auto-put broj 287, zaobišao Basen Velike raseline i dva dana kampovao u severozapadnom ćošku Vajominga, istočno od Jeloustouna. Tu su drumovi bili gotovo sasvim prazni. Prolazak kroz Vajoming i istočni Ajdaho bio je zastrašujuće, košmarno iskustvo. Nikada ne bi pomislio da osećaj smrti može tako teško da se navali na praznu zemlju, niti na njegovu dušu. Ali bio je prisutan - kao zloćudna nepomičnost pod tim nepreglednim zapadnim nebom, kuda su nekada tumarali jeleni i kuće na točkovima. Smrt je bila tamo u telefonskim banderama koje su se srušile i niko ih nije popravio; bila je tamo u hladnom miru varoši punih iščekivanja dok je prolazio skautom kroz njih: u Lejmontu, Madi Gepu, Džefri Sitiju, Lenderu, Krauhartu. Njegova samoća je rasla sa spoznajom razmera praznine, s upijanjem osećaja smrti. Bio je sve sigurniji da nikada više neće videti Slobodnu zonu Bolder, niti ljude koji tamo žive - Freni, Lusi, malog Laudera, Nika Androsa. Počeo je da pomišlja da zna kako se Kain osećao kad ga je Bog prognao u zemlju Nod.

Samo što je ta zemlja bila istočno od Raja. Sudija se sada nalazio na zapadu. Osetio je to najsnažnije dok je prelazio granicu izmeñu Vajominga i Ajdaha. Ušao je u Ajdaho preko prevoja Targi i zaustavio se kraj puta da nešto prezalogaji. Nije se čulo ništa osim mrzovoljnog žubora nadošle vode u obližnjem potoku i čudnog struganja koje ga je poñsetilo na zvuk zemlje u šarkama na vratima. Gore je nebo počelo da liči na krljušt skuše. Spremale su se padavine, a sa njima i artritis. Njegov artritis je dotad bio prilično miran, uprkos fizičkom naporu, dugim satima vožnje... ...i odakle, do ñavola, dopire to struganje? Kada je završio s jelom, uzeo je svog „garanda“ iz „skauta“ i sišao do izletišta kraj potoka - bilo bi to prijatno mesto za obed samo da je vreme bilo lepše. Tamo se nalazio šumarak sa nekoliko stolova izmeñu stabala. A sa jednog drveta, nogu gotovo do samog tla, visio je obešeni čovek, groteskno nakrivljene glave; meso su mu gotovo sasvim iskljuvale ptice. To struganje i škripanje poticalo je od konopca koji se klizao tamo-amo po grani preko koje je bio prebačen. Bio je gotovo sasvim iskrzan. Tako je shvatio da je dospeo na zapad. Tog popodneva, oko četiri sata, prve kapi snebivljivo su pale na vetrobran „skauta“. Otad nije prestalo da pada. Dva dana kasnije stigao je do But Sitija i prsti i kolena su ga toliko boleli da je napravio čitav dan pauze, zavukavši se u motelsku sobu. Opružen na motelskom krevetu u posvemašnjoj tišini, sa peškirima omotanim oko šaka i kolena, dok je čitao Lapamovo Pravo i društvene klase, sudija Faris je izgledao kao neka čudna kombinacija Drevnog Mornara i čoveka preživelog iz Veli Fordža.74 Snabdevši se obilato aspirinom i rakijom, nastavio je dalje, tragajući strpljivo za sporednim putevima, sa pogonom skauta na sva četiri točka, i brektavo se probijao kroz blato oko olupina umesto da koristi čekrk kad god je to mogao da izbegne, kako bi sebe poštedeo savijanja i istezanja neophodnog da bi njime rukovao. To nije bilo uvek moguće. Dok se petog septembra, pre dva dana, približavao planinama Salmon River, morao je da zakači veliki telefonski kamion Kontela i vuče ga unazad preko dva kilometra dok nije pronašao mesto gde se zemljište spuštalo s jedne strane, pa je tamo mogao da sruči prokletinju u reku kojoj nije ni imena znao. U noći četvrtog septembra, dan pre Kontelovog kamiona i tri dana pre nego što ga je Bobi Teri video kako prolazi kroz Koperfild, on je kampovao u Nju Medouzu i tamo se dogodilo nešto veoma uznemirujuće. Zaustavio se kod motela Rančland, uzeo ključ jedne od kućica u kancelariji i pronašao dodatni dobitak - grejač na baterije, koji je postavio kraj uznožja kreveta. U suton mu je prvi put posle nedelju dana bilo zaista toplo i prijatno. Grejač je odavao jak, meki sjaj. On je

ležao u gaćama, poduprt jastucima, i čitao o slučaju kada je neka neobrazovana crnkinja iz Brikstona u Misisipiju bila osuñena na deset godina zatvora zbog obične krañe u prodavnici. Pomoćnik javnog tužioca koji je vodio taj slučaj i tri porotnika bili su crnci, i činilo se da Lapam hoće da kaže kako... Kuc, kuc, kuc: na prozoru. Sudiji je staro srce poskočilo u grudima. Lapam je odleteo u stranu. Ščepao je „garanda“ koji je stajao naslonjen na stolicu i okrenuo se prema prozoru, spreman na sve. Njegova lažna priča proletela mu je kroz glavu kao slamke na vetru. Kucnuo je čas, oni će hteti da znaju ko je on, odakle je došao... Bila je to vrana. Sudija se opustio, postepeno, i uspeo da se slabašno, drhtavo osmehne. Obična vrana. Sedela je na spoljnom prozorskom pragu na kiši, sjajno perje joj je bilo komično slepljeno, sitnim očima je gledala kroz mokro okno u vrlo starog pravnika i najstarijeg špijuna amatera na svetu, koji je ležao na motelskom krevetu u zapadnom Ajdahu, samo u boksericama na kojima je ljubičastozlatnim slovima pisalo LOS ANĐELES LEJKERSI, sa teškom pravničkom knjigom na velikom trbuhu. Vrana kao da se iscerila tom prizoru. Sudija se opustio i uzvratio joj kezom. Tako je, štos je na moj račun. Ali posle dve nedelje samotnog probijanja kroz tu praznu zemlju, smatrao je da ima prava da bude malo nervozan. Kuc, kuc, kuc. Vrana je kuckala kljunom po staklenom oknu. Kuckala je kao malopre. Sudijin osmeh se malčice pokolebao. Bilo je nečeg u načinu na koji ga je ta vrana gledala što mu se nije mnogo dopadalo. Činilo se i dalje da se ceri, ali mogao se zakleti da je to bio kez prezira, kao da mu se ruga. Kuc, kuc, kuc. Kao gavran koji je doleteo da se nasadi na Paladinu bistu. Kada ću saznati ono što treba da znaju ljudi u Slobodnoj zoni, koja sada izgleda tako daleko? Nikad više. Hoću li uopšte nazreti pukotine u mračnjakovom oklopu? Nikad više. Hoću li se bezbedno vratiti? Nikad više. Kuc, kuc, kuc. Vrana, zagledana u njega, kao da se iscerila. I tada je shvatio sa snenom sigurnošću od kakve se skupljaju testisi da to jeste mračnjak, njegova duša, njegov ka nekako prebačen u tu pokislu, iscerenu vranu koja ga gleda, koja ga nadzire. Zurio je u nju, opčinjen. Vranine oči kao da su se uvećale. Bile su oivičene crvenilom, primetio je, tamnom, bogatom rubinskom bojom. Kiša je kapala i curila, kapala i curila, kapala i curila. Vrana se nagnu napred i, s očiglednom namerom, kucnu po staklu.

Sudija pomisli: Misli da će me hipnotisati. A možda joj i uspeva, malčice. Ali možda sam ja prestar za takve stvari. I šta ako... glupost je to, naravno, ali šta ako je to on? I šta ako budem mogao brzim pokretom da podignem pušku? Godinama već nisam gañao glinene golubove, ali bio sam klupski šampion ’76. i ponovo ’79, a još sam bio prilično dobar ’86. Nisam bio sjajan, te godine nisam osvojio nagradu pa sam digao ruke, ponos mi je tada bio u boljem stanju nego očinji vid, ali još sam bio dovoljno dobar da se plasiram na peto mesto meñu dvadeset dvoje. A taj prozor je mnogo bliže od glinenih golubova. Ako je to on, da li bih ga mogao ubiti? Da li bih mu mogao zarobiti ka - ako nešto takvo uopšte postoji - u mrtvom telu te vrane? Zar bi bilo toliko nedolično da jedan matori kesa svrši celu stvar nimalo dramatičnim ubistvom jedne vrane u zapadnom Ajdahu? Vrana mu se cerila. Sada je bio sasvim siguran da mu se ceri. Iznenada, Sudija se diže u sedeći položaj i prinese „garand“ ramenu brzim, sigurnim pokretom - izveo je to bolje nego što je uopšte mogao da sanja. Vrana se uplaši. Pokisla krila joj zalepršaše, razbacavši oko nje mlazeve vode. Oči kao da joj se raširiše od straha. Sudija začu da se oglasila prigušenim kra! i oseti u trenu trijumfalno i nepobitno: To jeste bio mračnjak, koji je pogrešno prosudio o Sudiji, i to će sada platiti životom... „EVO TI GA, NA!“ grmnu Sudija i pritisnu obarač. Ali otponac nije mogao da se pomeri, zato što on pušku nije otkočio. Trenutak kasnije, na prozoru više nije bilo ničeg osim kiše. Sudija spusti „garanda“ u krilo, tupo i glupavo. Reče sebi kako je to na kraju krajeva ipak bila samo obična vrana, kratkotrajna zabava koja mu je začinila dosadno veče. A i da je razneo prozor i pustio tako kišu unutra, morao bi da se gnjavi promenom sobe. Zapravo, imao je sreće. Ali te je noći loše spavao, i u nekoliko navrata se naglo budio i zurio prema prozoru, ubeñen da je tamo čuo avetno kuckanje. A ukoliko se desi da vrana tamo ponovo sleti, neće mu umaći. Puška mu je sada bila otkočena. Ali vrana se nije vratila. Sledećeg jutra je ponovo vozio na zapad i artritis mu se nije pogoršao, ali mu nije ni minuo, pa je malo posle jedanaest stao kod malog kafea da ruča. A kada je dovršio sendvič i termos sa kafom, ugledao je krupnu crnu vranu koja je dolepršala i spustila se na telefonsku žicu pola ulice dalje. Sudija ju je posmatrao, opčinjen, sa crvenom šoljom termosa zaustavljenom na pola puta izmeñu stola i njegovih usta. To nije bila ona ista vrana, naravno da nije. Vrana sada mora biti u milionima, i sve su bucmaste i drske. Ovo je sada bio svet za vrane. Ali svejedno, osećao je da to jeste ona ista, i predosetio je propast, polako ga je obuzela rezigniranost zbog toga što je sve svršeno. Više nije bio gladan. Nastavio je dalje. Nekoliko dana kasnije, petnaest minuta iza podneva, vozio

je kroz Oregon prema zapadu po auto-putu broj 86 i prošao je kroz grad Koperfild, ni ne pogledavši prema piljarnici odakle ga je Bobi Teri video, oklembesivši zapanjeno vilicu. „Garand“ je bio kraj njega na sedištu, i dalje otkočen, a do puške je stajala i kutija municije. Sudija je rešio da puca u svaku vranu koju eventualno bude video. Za svaki slučaj. „Brže! Jebote, zar ne možeš brže ovo da teraš?“ „Sjaši malo, Bobi Teri. To što si zadremao na dužnosti ne daje ti pravo da mene gnjaviš.“ Dejv Roberts je bio za upravljačem „vilis internešenela“ koji je bio parkiran tako da je izvirivao prednjim delom iz sokaka kraj piljarnice. Dok je Bobi Teri probudio Dejva i naterao ga da se obuče, matori u „skautu“ dobio je deset minuta fore. Kiša je sada pljuštala i vidljivost je bila loša. Bobi Teri je u krilu držao „vinčesterku“. Za opasačem mu je bio zataknut „kolt 45“. Dejv, koji je na sebi imao kaubojske čizme, farmerke, žutu kabanicu za loše vreme i ništa više, pogleda načas prema njemu. „Ako budeš stiskao tako obarač te puške, Bobi Teri, izbušićeš rupu u svojim vratima.“ „Samo ti njega stigni“, reče Bobi Teri. Sebi u bradu promrmlja. „Stomak. Moram da mu pucam u stomak. Ne smem da nagrdim glavu. Tako je.“ „Prestani da pričaš sam sa sobom. Ljudi koji pričaju sami sa sobom, igraju se sami sa sobom. Tako ja mislim.“ „Ama, gde je?“ upita Bobi Teri. „Stići ćemo ga. Osim ako nisi sve samo sanjao. Ne bih da sam na tvom mestu, burazeru, ako je zaista tako.“ „Nisam sanjao. Bio je to taj skaut. Ali šta ako bude negde skrenuo?“ „A gde da skrene?“ upita Dejv. „Sve do meñudržavnog ovde nema ničega osim seoskih puteva. Ne bi mogao da preñe ni petnaest metara po njima a da se ne zaglavi sve do branika, pa imao pogon na sva četiri ili ne. Opušteno, Bobi Teri.“ Bobi Teri reče sav jadan: „Ne vredi. Stalno se pitam kako bi to bilo da visim i sušim se na nekoj telefonskoj banderi u pustinji.“ „Mani se toga!... I gle tamo! Vidiš ga? Bogami, za petama smo mu!“ Pred njima je bilo poprište čeonog sudara od pre više meseci, u kom su učestvovali jedan „ševi“ i veliki, teški „bjuik“. Ležali su na kiši preprečeni na drumu s jedne na drugu stranu kao zarñale kosti nepokopanih mastodonata. Desno od njih, sveži duboki tragovi guma videli su se na zemljanoj ivici puta. „To je 011“, reče Dejv. „Ti tragovi nisu stari ni pet minuta.“ On skrenu „vilisom“ oko poprišta sudara, i vozilo poče divlje da poskakuje po ivici druma. Dejv vrati „vilisa“ na put na istom mestu gde je to učinio i Sudija

pre njega, i obojica ugledaše na asfaltu blatnjave tragove „skautovih“ guma u obliku riblje kosti. Na vrhu sledećeg brega, videše kako „skaut“ nestaje oko tri kilometra ispred njih. „To, brate!“ uskliknu Dejv Roberts. „Gas do daske!“ On nagazi na papučicu za gas i „vilis“ postepeno ubrza do sto kilometara na čas. Vetrobran se pretvorio u srebrnastu kišnu fleku sa kojom brisači nisu mogli da se izbore. S vrha brega ponovo ugledaše „skauta“, ovaj put bliže. Dejv poče da ablenduje dok je stopalom pritiskao reostat za jačinu svetla. Nekoliko trenutaka kasnije „skautova“ zadnja svetla zatreptaše. „Dobro“, reče Dejv. „Ponašamo se prijateljski. Da ga namamimo da izañe. Budi spreman, Bobi Teri. Ako ovo odradimo kako treba, dobićemo po apartman svaki u MGM Grandu u Vegasu. Ako zajebemo, razvaliće nam bulju. Zato nemoj da zajebeš stvar. Izmami ga napolje.“ „O bože, što nije prošao kroz Robinet?“ zacvile Bobi Teri. Šakama je stezao „vinčesterku“. Dejv ga mlatnu po jednoj od njih. „I da nisi izneo tu pušku.“ „Ali...“ „Umukni! Namontiraj osmeh, ñavo te odneo!“ Bobi Teri se iskezi. Ličio je na iscerenog mehaničkog klovna na vašaru. „Ništa od tebe“, zareža Dejv. „Ja ću. Samo ostani u kolima.“ Poravnali su se sa skautom, koji je stajao u leru sa dva točka na asfaltu i dva na mekoj ivici puta. Dejv izañe, s osmehom na licu. Ruke su mu bile u džepovima žute kabanice. U levom džepu je držao specijalnu policijsku „tridesetosmicu“. Sudija oprezno izañe iz skauta. I on je na sebi imao žutu kišnu kabanicu. Poñe pažljivo, držeći se kao čovek koji nosi krhku vazu. Artritis se u njemu razulario kao čopor tigrova. U levoj ruci mu je bila puška „garand“. „Hej, nećeš valjda da pucaš u mene?“ reče čovek iz Vilisa sa prijateljskim osmehom. „Neću“, reče Sudija. Govorili su glasno kako bi nadjačali neprestano šištanje kiše. „Sigurno ste bili tamo, u Koperfildu.“ „Jesmo. Ja sam Dejv Roberts.“ On pruži desnu ruku. „Ja se zovem Faris“, reče Sudija i pruži svoju desnicu. Baci pogled prema prozoru suvozača na „vilisu“ i vide kako se napolje naginje Bobi Teri držeći svoju „četrdesetpeticu“ obema rukama. Kiša je kapala sa cevi. Njegovo lice, samrtnički bledo, još je bilo ukočeno u tom manijakalnom vašarskom kezu. „Sranje“, promrmlja Sudija i izvuče ruku iz Robertsovog stiska klizavog od kiše baš kad je Roberts opalio kroz džep svoje kabanice. Metak zaora kroz Sudijino telo tik ispod stomaka, spljošti se, obrnu, poprimi oblik pečurke i izbi desno od njegove kičme, ostavivši izlaznu rupu veliku kao tacna za čaj. „Garand“ mu ispade iz ruke na drum i on odlete na otvorena bočna vrata „skauta“.

Niko od njih nije primetio vranu koja je dolepršala na telefonsku žicu s druge strane puta. Dejv Roberts stupi napred da dovrši posao. U tom trenutku, Bobi Teri opali kroz prozor suvozača na „vilisu“. Njegov metak pogodi Robertsa u grlo i otkinu mu poveliki komad. Krv šiknu niz lice Robertsove kabanice, mešajući se sa kišom. On se okrenu iskolačenih očiju prema Bobiju Teriju, dok su mu se vilice pomerale u nemoj zaprepašćenosti samrtnika. Načini dva nespretna koraka napred, a onda njegovo zaprepašćenje iščeznu. Lice mu ostade potpuno bezizražajno. Sruši se mrtav. Kiša nastavi da dobuje i odzvanja po leñima njegove kabanice. „O, sranje, vidi ti ovo!“ kriknu Bobi Teri užasnuto. Sudija pomisli: Mog artritisa više nema. Kad bih preživeo, zapanjio bih lekare. Artritis se leči metkom u stomak. Zaboga, čekali su me. Zar im je Fleg rekao? Sigurno jeste, neka je bog u pomoći drugima koje komitet pošalje ovamo... „Garand“ je ležao na drumu. On se sagnu po njega, osetivši kako utroba pokušava da mu umakne iz tela. Čudan osećaj. Ne naročito prijatan. Nema veze. On dohvati pušku. Je li otkočena? Jeste. Poče da je podiže. Činilo mu se da je teška pola tone. Bobi Teri konačno nekako odvoji zapanjeni pogled od Dejva, taman na vreme da vidi kako se Sudija sprema da puca u njega. Sudija je sedeo na drumu. Kabanica mu je bila crvena od krvi od grudi do poruba. Naslonio je kundak „garanda“ na koleno. Bobi opali i promaši. „Garand“ grmnu gromoglasno i iskrzano staklo zasu lice Bobija Terija. On kriknu, siguran da je mrtav. Onda vide da je nestala leva polovina vetrobrana i shvati da još nije gotov. Sudija je nespretno pokušavao da bolje nanišani, pomerivši „garand“ za oko dva stepena na kolenu. Bobi Teri, koji je sada potpuno izgubio živce, opali triput brzo zaredom. Prvi metak probuši rupu u boku „skautove“ kabine. Drugi pogodi sudiju odmah iznad desnog oka. „Četrdesetpetica“ je veliki pištolj i sa male udaljenosti ostavlja velike, neprijatne posledice. Taj metak je odneo gotovo čitav gornji deo Sudijine lobanje i zalepio je za „skauta“. Glava mu je sada bila oštro zabačena pozadi i treći metak Bobija Terija pogodio je sudiju nekoliko milimetara ispod donje usne, tako da ovome zubi prasnuše duboko u usta, gde ih je usisao poslednjim dahom. Brada i vilična kost mu se rasprsnuše. Prst mu stisnu obarač „garanda“ u samrtničkom grču, ali metak odlete daleko u belo, kišno nebo. Spusti se tišina. Kiša je dobovala po krovovima „skauta“ i „vilisa“. Po kabanicama dva mrtvaca. Nije se čulo ništa osim toga sve dok se vrana nije vinula da telefonske žice i zakreštala. To prenu Bobija Terija iz omamljenosti. On polako stupi sa sedišta suvozača, stežući i dalje zadimljenu „četrdesetpeticu“. „Uspeo sam“, reče on u poverenju kiši. „Ubio sam ga namrtvo. Nego kako.

Ko obračun kod OK korala. To, brate. Stari Bobi Teri ubio ga je skroz-naskroz.“ Ali tada mu, užasnutom, sinu kako na kraju krajeva nije ubio Sudiju skroz- naskroz. Sudija je umro zavaljen u unutrašnjost „skauta“. Sada je Bobi Teri ščepao revere njegove kabanice i cimnuo ga napred, zabuljivši se u ono što je ostalo od Sudijinog lica. Tamo zapravo nije bilo ničega više osim nosa. A pravo govoreći, ni on nije bio u bogzna kakvom stanju. Mogao je to biti bilo ko. I u snu strave, Bobi Teri je ponovo čuo Flegove reči: Hoću da mi ga pošaljete neoštećenog. Za boga miloga, ovo je mogao biti bilo ko. Kao da je namerno uradio upravo suprotno od onoga što je Šetač naredio. Dva direktna pogotka u lice. Ostao je čak i bez zuba. Kiša je i dalje dobovala, dobovala. Ovde je za njega sve bilo gotovo. Prosto tako. Nije smeo na istok, a nije se usuñivao ni da ostane na zapadu. Ili će završiti obešen o banderu, ili... ili nešto još gore. Zar postoje i gore stvari od toga? S onom iscerenom nakazom koja svima zapoveda, Bobi Teri nije nimalo sumnjao da postoje. Dakle, gde je pravo rešenje? Prolazeći prstima kroz kosu, i dalje zagledan u Sudijino upropašćeno lice, pokušao je da razmisli. Jug. To je bio odgovor. Jug. Više nema graničara. Južno od Meksika, a ukoliko to nije dovoljno daleko, skroz do Gvatemale, Paname, jebote, možda i u Brazil. Dalje od celog ovog sranja. Nema više istoka, nema više zapada, samo Bobi Teri, bezbedan i onoliko daleko od Šetača koliko noge mogu da ga n... Novi zvuk u kišno popodne. Bobi Teri naglo diže glavu. Kiša, da, sa tim metalnim dobovanjem po kabinama dva vozila i gunñanjem dva motora u leru, i... Neobično kuckanje, poput izlizanih potpetica koje hitro udaraju po makadamu sporednog puta. „Ne“, šapnu Bobi Teri. On poče da se okreće. Kuckanje se ubrzavalo. Žustar hod, brzi koraci, kaskanje, trk, sprint, i Bobi Teri se sasvim okrenu, prekasno, jer to je dolazio on, Fleg je dolazio kao neko grozno čudovište iz najstrašnijeg horor filma koji je ikad snimljen. Mračnjakovi obrazi bili su rumeni i veselo zajapureni, oči su mu svetlucale raspoloženo, a široki, proždrljivi kez rastezao mu je usne preko zuba nalik na nadgrobne spomenike, zuba ajkule, ruke su mu bile ispružene, a iz kose su mu ispadala sjajna crna pera vrane.

Ne, pokuša da kaže Bobi Teri, ali ne uspe da se oglasi. „HEJ, BOBI TERI, ZAJEBAO SI STVAR!“ grmnu mračnjak i sruči se na zlosrećnog Bobija Terija. Postojale su stvari gore od razapinjanja. Postojali su zubi. 61. Dejna Jirgens je ležala gola na ogromnom bračnom krevetu i osluškivala neprestano šuštanje vode iz tuša, zagledana u svoj odraz na velikom kružnom ogledalu na tavanici, koje je bilo istovetnog oblika i veličine kao i krevet koji se u njemu ogledao. Mislila je kako žensko telo uvek najbolje izgleda kada leži na leñima, ispruženo, zategnutog stomaka, grudi prirodno uspravnih bez vertikalne sile teže koja bi ih vukla naniže. Bilo je pola deset ujutro, osmog septembra. Sudija je bio mrtav već oko osamnaest sati, Bobi Teri znatno kraće - na njegovu nesreću. Iz tuša je teklo i teklo. To je muškarac opsednut čistoćom, pomisli ona. Šta li mu se to dogodilo kad mora da se tušira i po pola sata? Ona ponovo pomisli na Sudiju. Ko bi uopšte to pomislio? Na neki osobeni način, bila je to ñavolski briljantna zamisao. Ko bi još posumnjao u jednog starca? Pa, izgleda da je Fleg to uradio. Nekako je znao kad, a otprilike i gde. Straže su bile postavljene duž cele granice izmeñu Ajdaha i Oregona s nareñenjem da bude ubijen. Ali stvar je nekako pošla po zlu. Još od sinoć, oni na visokim položajima ovde, u Las Vegasu, tumarali su okolo prebledeli i oborenog pogleda. Vitni Horgan, koji je bio ñavolski dobar kuvar, servirao im je nešto nalik na hranu za pse i previše zagorelo da bi imalo bilo kakav ukus. Sudija je bio mrtav, ali nešto nije bilo u redu. Ona ustade, priñe prozoru i pogleda napolje, u pustinju. Videla je kako se dva velika autobusa Gimnazije Las Vegasa tromo kreću na zapad auto-putem broj 95 po vrelom suncu, prema vazduhoplovnoj bazi Indijan Springs, gde je bio zakazan, znala je to, dnevni seminar o održavanju i upravljanju mlaznim avionima. Na zapadu je bilo čak desetak ljudi koji su umeli da lete, ali zahvaljujući pukoj sreći - za Slobodnu zonu - niko od njih nije bio obučavan na mlaznjacima Nacionalne garde u Indijan Springsu. Ali učili su. O da, i te kako. Za nju je u vezi sa Sudijinom propašću sada bilo najvažnije to da su oni znali nešto što nisu nikako smeli da znaju. Zar su i sami imali špijuna u Slobodnoj zoni? To je bilo moguće, pretpostavila je; špijunaža je igra za dvoje. Ali Su Stern joj je rekla da je za odluku o slanju uhoda na zapad znao samo komitet, a ona nije mogla ni da pomisli da bi iko od njih sedmoro mogao da bude Flegov čovek. Ako ništa

drugo, Majka Ebigejl bi znala da je jedan od članova komiteta okrenuo ćurak naopako. Dejna je bila sigurna u to. Tako je preostala samo krajnje neprijatna alternativa. Sam Fleg je jednostavno znao. Dejna je sada bila već osmi dan u Las Vegasu i, koliko je mogla da proceni, zajednica ju je potpuno prihvatila. Već je sakupila dovoljno podataka o tome šta se ovde radi da ulije strah u kosti svakome u Bolderu. Za to bi bila dovoljna i informacija o programu obuke letenja mlaznjacima. Ali nju je lično najviše plašilo to kako su se ljudi okretali na drugu stranu kad bi pomenula Flegovo ime, kao da se prave da je nisu čuli. Neki od njih bi ukrstili prste, sujeverno savili koleno ili načinili prstima znak urokljivog oka iza skupljene druge šake. On je bio sveprisutan iako ga nigde nije bilo. Tako je bilo danju. Noću, ako je samo sedela mirno u Kab baru Granda, ili u Srebrnoj cipelici, sali u Kešboksu, mogla je da čuje priče o njemu, začetak mita. Pričali su sporo, s oklevanjem, ne gledajući jedni u druge, i uglavnom ispijali pivo. Da su pili nešto jače, mogli su da izgube kontrolu nad jezikom, a to je bilo opasno. Ona je znala da nije sve što su pričali istina, ali već je bilo nemoguće razlučiti zlatni vez od čitavog tkanja. Čula je da se preobražava u tuña obličja; da je vukodlak; da je sam izazvao pošast, da je on Antihrist čiji je dolazak najavilo Otkrovenje. Čula je za razapinjanje Hektora Drogana, kako je on prosto znao da Hek neovlašćeno diluje... izgleda, baš onako kako je znao da dolazi Sudija. I u tim večernjim razgovorima niko ga nikada nije pominjao kao Flega; činilo se da su mislili kako bi izgovaranje njegovog imena moglo da ga prizove poput duha iz boce. Nazivali su ga mračnjakom. Šetačem. Dugonjom. A Pacov Ervins ga je nazivao Matorim Jezivim Judom. Ako je već znao za Sudiju, zar nije bilo blizu pameti da zna i za nju? Tuš je sada bio zatvoren. Ostani prisebna, dušo. On podstiče sve te budalaštine. Zahvaljujući njima izgleda veći. Možda zaista ima špijuna u Slobodnoj zoni - to ne mora biti obavezno neko iz komiteta, već samo neko ko bi mogao da mu kaže kako Sudija Faris nije od onih koji bi prebegli na drugu stranu. „Ne bi trebalo da se švrćkaš tako gola, mačkice. Opet ćeš me napaliti.“ Ona se okrenu prema njemu, sa osmehom širokim i privlačnim, pomislivši kako bi volela da ga odvede dole u kuhinju i nabije tu stvar kojom se toliko dičio u industrijsku mašinu za mlevenje mesa kojom je rukovao Vitni Horgan. „Šta misliš, zbog čega bih inače šetkala okolo bez odeće?“ On pogleda na sat. „Pa, imamo možda nekih četrdeset minuta.“ Penis je već počeo malčice da mu se trza... kao rašlje za pronalaženje vode, pomisli Dejna kiselo razveseljena. „Pa, hajde onda.“ On krenu prema njoj, a ona pokaza na njegove grudi. „I

skini to više. Sva se ježim od te stvari.“ Lojd Henrejd spusti pogled na amajliju, tamnu suzu s jednom jedinom crvenom napuklinom, pa je skinu. Stavi je na noćni stočić i fini lančić od sitnih alki zašušta. „Je li bolje?“ „Mnogo, mnogo bolje.“ Ona ispruži ruke. Trenutak kasnije, bio je na njoj. Trenutak posle toga, zabadao se u nju. „Sviña ti se to?“ prodahta on. „Dopada ti se taj osećaj, mačkice?“ „Bože, kako to volim“, zastenja ona, pomislivši na mašinu za mlevenje mesa, od belog emajla i blistavog čelika. „Šta?“ „Kažem kako to volim!“ vrisnu ona. Ubrzo zatim odglumila je orgazam, silovito njišući kukovima, ječeći. On je svršio nekoliko sekundi kasnije (sada je već četiri dana delila s Lojdom postelju i gotovo savršeno je provalila njegove ritmove), i dok je osećala kako njegova sperma počinje da joj curi niz butinu, pogledala je slučajno prema noćnom stočiću. Crni kamen. Crvena napuklina. Činilo se da zuri u nju. Iznenada je obuze užasan osećaj da to zaista zuri u nju, da je to njegovo oko sa kog je uklonjeno kontaktno sočivo ljudskosti, i da zuri u nju kao što je Oko Sauronovo zurilo u Froda iz tamne tvrñave Barad-Dura, u Mordoru, zemlji senki. Video me je, pomisli ona s bespomoćnim užasom u tom nebranjenom trenutku pre nego što joj se razum vratio. Još gore: PROZREO me je. *** Kasnije, kao što se i nadala, Lojd je pričao. I to je bilo deo njegovog ritma. S rukom prebačenom preko njenih golih ramena, pušeći cigaretu, zagledan uvis u njihove odraze u ogledalu nad krevetom, i pričao joj šta se dešava. „Drago mi je što nisam bio na mestu tog Bobija Terija“, reče on. „Jok, bome, a-a. Baja je tražio da mu se glava tog matorca donese bez ijedne modrice. Hteo je da je pošalje natrag preko Stenovitih planina. A gle šta se desilo. Taj retard mu je smestio dva zrna kalibra 45 u lice. Izbliza. Pretpostavljam da je i zaslužio ono što je dobio, ali drago mi je što nisam bio tamo.“ „Šta mu se to dogodilo?“ „Mačkice, ne pitaj.“ „A kako je on to znao? Baja?“ „Bio je tamo.“ Prože je jeza. „Prosto se našao tamo, tek tako?“

„Da. On ti se uvek prosto nañe tamo gde je frka. Zaboga, kad pomislim samo šta je uradio Eriku Strelertonu, onom pametnjakoviću advokatu s kojim smo Đubros i ja otišli u El-Ej...“ „Šta je uradio?“ Dugo je mislila da joj uopšte neće odgovoriti na to. Obično je mogla blago da ga gurne u smeru koji joj je odgovarao nizom tihih pitanja punih poštovanja; tako da se on oseća kao da je (po nezaboravnim rečima njene mlañe sestre) Glavno govno na Planini brabonjaka. Ali sada joj se činilo da je preterala sve dok nije začula Lojdov čudan, stegnut glas: „Samo ga je pogledao. Erik je samo kenjao kako želi da se odvija posao u Vegasu... kako treba da radimo ovo, kako treba da radimo ono. Jadni stari Đubros - ni on nije sasvim sam u glavi, znaš - samo je buljio u njega kao da je ovaj neki glumac s televizije ili tako nešto. Erik se šetkao kao da se obraćao poroti i kao da je već dokazao da će ispasti po njegovom. A onda će on - sasvim tiho - Eriki. Eto tako. A Erik ti onda pogleda u njega. Ništa nisam video. Ali Erik ga je samo dugo gledao. Možda nekih pet minuta. Oči su mu bile sve krupnije i krupnije... a onda je počeo da bali... da se kikoće... a on se kikotao zajedno s Erikom, i to me je uplašilo. Kad se Fleg smeje, to ti je da se uplašiš. Ali Erik se samo i dalje kikotao, a onda je on rekao: ’U povratku ga ostavite u pustinji Mohave.’ I tako smo i uradili. Ko će ga znati, možda Erik i sad tumara onuda. Gledao je u Erika pet minuta i skroz ga izludeo.“ On povuče dugačak dim iz cigarete i smrvi je. Onda je zagrli. „Zašto uopšte pričamo o takvim sranjima?“ „Ne znam... kako ide u Indijan Springsu?“ Lojd se ozari. Projekt u Indijan Springsu je bila njegova tvorevina. „Dobro. Baš dobro. Tri lika treba da polažu za upravljanje avionima skajhok’ do prvog oktobra, možda i ranije. Henk Roson se stvarno sjajno snalazi. A onaj Đubretarac, jebote, taj ti je genije. U nekim stvarima nije mnogo bistar, ali kad se radi o oružju, neverovatan je.“ Ona je dvaput srela Đubretarca. Oba puta je osetila da je obuzima jeza kad su se njegove čudne, mutne oči zaustavile na njoj, i primetno olakšanje kad je prestao da je gleda. Bilo je očigledno da mnogi drugi - Lojd, Henk Roson, Roni Sajks, Pacovčina - u njemu gledaju nekakvu maskotu, amajliju. Jedna ruka bila mu je užasna masa nedavno zalečenih ožiljaka od opekotina, i ona se setila nečeg neobičnog što se dogodilo pre dve noći. Henk Roson je pričao. Stavio je cigaretu u usta, kresnuo šibicu i završio ono što je govorio pre nego što je pripalio cigaretu i protresao šibicu. Dejna je videla kako su se Đubretarčeve oči prikovale za plamen šibice, kako se činilo da je prestao da diše. Kao da je čitavo njegovo biće bilo usredsreñeno na taj mali plamen. Kao da je posmatrala izgladnelog čoveka koji se sprema da navali na večeru od devet jela. Onda je Henk ugasio šibicu prodrmavši je

i ispustio pocrneli patrljak u pepeljaru. Taj trenutak je prošao. „Dobro se snalazi s oružjem?“ upita ona Lojda. „Sjajno se snalazi s njim. Ti avioni skajhok’ imaju projektile ispod krila, vazduh-zemlja. „Svračci“. Čudna imena daju svim tim sranjima, zar ne? Niko nije mogao da provali kako se te prokletinje kače na avione. Niko nije mogao da provali kako da ih aktivira ili uključi sistem bezbednosti radi njihove kontrole. Zaboga, trebalo nam je skoro čitav dan da prokljuvimo kako da ih skinemo sa nosača u skladištu. A onda će ti Henk: ’Dobro bi bilo da dovedemo ovamo Đubrosa kad se bude vratio, pa da vidimo može li on to da provali.’“ „Kad se bude vratio?“ „Da, čudna ti je to ptičica. U Vegasu je sad već skoro nedelju dana, ali ubrzo će ponovo da digne sidro.“ „Kuda on to ide?“ „U pustinju. Uzme ’landrover’ i samo zapali. Čudan svat, kažem ti. Na svoj način, Đubros je skoro jednako čudan kao i glavni baja. Zapadno odavde nema ničeg osim prazne pustinje i zabiti. Znam to dobro. Robijao sam na zapadu u pravoj paklenoj rupi po imenu Stanica Braunsvil. Ne znam kako on to tamo živi, ali uspeva mu. Traga za novim igračkama, i uvek donese po koju. Oko nedelju dana pošto smo se on i ja vratili iz El-Eja, doneo je gomilu vojnih mašinki sa laserskim nišanima - nepromašive mašinke, tako ih Henk naziva. Sada su to bile teler-mine, kontaktne mine, fragmentarne mine i kanister parationa. Rekao je da je pronašao čitavo skladište parationa. Takoñe i dovoljno sredstva za uništavanje zelenila da čitava država Kolorado ostane ćelava kao jaje.“ „Gde on to pronalazi?“ „Posvuda“, reče Lojd jednostavno. „Nanjuši ti on to, mačkice. Nije to zapravo ništa čudno. Najveći deo zapadne Nevade i istočne Kalifornije bio je u vlasništvu starih dobrih Sjedinjenih Američkih Država. Tamo su testirali svoje igračke, sve do samih atomskih bombi. Jednog dana će dovući natrag i jednu od njih.“ On se nasmeja. Dejnu obuze hladnoća, strašna hladnoća. „Supergrip je započeo tamo negde. Kladio bih se da je tako bilo. Možda će ga Đubros pronaći. Kažem ti, prosto ume da nanjuši te stvari. Glavni baja kaže samo da ga pustimo da baza, tako da samo to i radi. Znaš koja mu je sad omiljena igračka?“ „Ne“, reče Dejna. Nije bila sigurna da želi da zna... ali zbog čega je inače i dolazila ovamo? „Plamene pruge.“ „Šta su sad pa plamene pljuge?“ „Ne pljuge, pruge. Ima ih pet tamo u Indijan Springsu, nareñao ih je kao trkačka kola Formule jedan.“ Lojd se nasmeja. „Koristili su ih u Vijetnamu.

Pešadinci su ih zvali ’zipo’. Pune su napalma. Đubros ih obožava.“ „Superiška“, promrmlja ona. „Kako god bilo, kad se Đubros ovaj put vratio, odveli smo ga do Springsa. Mrmljao je i pevušio oko tih svračaka, a onda ih aktivirao i okačio za nekih šest sati. Da ne poveruješ! Obučavaju tehničare u ratnom vazduhoplovstvu za takve stvari nekih devedeset godina. Ali vidiš, oni ti nisu Đubros. Jebote, koji genije.“ Fah-idiot, hoćeš da kažeš. Kladim se da znam i odakle mu te opekotine. Lojd pogleda na sat i uspravi se. „Kad smo već kod Indijan Springsa, Moram da odem tamo. Taman imam vremena za još jedno tuširanje. Hoćeš da mi se pridružiš?“ „Ne ovaj put.“ Obukla se pošto se tuš ponovo oglasio. Dosad joj je uvek uspevalo da se obuče i skine kada on nije u sobi, i nameravala je da tako i ostane. Privezala je nosač za podlakticu i zavukla skakavac u njegovo spremište opremljeno oprugom. Brzim trzajem ručnog zgloba svih dvadeset pet centimetara sečiva moglo joj se naći u ruci. Pa, pomislila je dok je oblačila bluzu, devojka mora da ima neke tajne. *** Popodneva je provodila sa ekipom za održavanje ulične rasvete. Posao se svodio na proveru sijalica jednostavnim ureñajem i na njihovu zamenu ukoliko su pregorele, ili ako su ih polomili vandali dok je Las Vegasom carevao supergrip. To su radili njih četvoro i imali su kamion sa dizalicom i korpom na vrhu, kojim su se vozili od lampe do lampe, iz ulice u ulicu. Kasno tog popodneva, Dejna je bila gore u korpi i skidala kapu od pleksiglasa s jedne svetiljke, razmišljajući o tome koliko joj se dopadaju ljudi sa kojima je radila, naročito Dženi Engstrom, gruba i lepa bivša igračica iz noćnog kluba koja je sada sedela za kontrolama dizalice. Dejna bi takvu devojku poželela za najbolju drugaricu, i nije shvatala zbog čega je Dženi ovde, na mračnjakovoj strani. Bila je time toliko zbunjena da se nije usudila da pita Dženi za objašnjenje. I drugi su bili sasvim u redu. Smatrala je da u Vegasu ima mnogo više glupaka nego u Zoni, ali niko od njih nije imao vampirske očnjake i nisu se pretvarali u slepe miševe kad izañe mesec. Osim toga. ti ljudi su radili mnogo marljivije nego oni u Zoni, koliko je mogla da se seti. U Slobodnoj zoni su se u svako doba dana mogli videti ljudi koji dokono provode vreme u parkovima, a bilo je i onih kojima je pauza za ručak trajala od podne pa do dva sata. Takvih stvari ovde nije bilo. Od osam ujutro do pet po podne, svi su radili, u Indijan Springsu ili u ekipama za održavanje tu, u gradu. A ponovo je počela i škola. U Vegasu je bilo oko dvadesetoro dece, uzrasta od četiri godine (to je bio Danijel Makarti, ljubimac svih u gradu, poznat po nadimku Dini) pa do petnaest. Pronašli su dvoje ljudi sa

učiteljskim diplomama i nastava je održavana pet dana nedeljno. Lojd, koji je napustio školu pošto je treći put ponavljao prvi srednje, veoma se ponosio ponuñenim mogućnostima za obrazovanje. Apoteke su bile otvorene i niko ih nije čuvao. Ljudi su sve vreme dolazili i odlazili... ali nisu odnosili ništa teže od bočice „aspirina“ ili „gelusila“. Na zapadu nije bilo problema sa drogom. Svako ko je video šta se dogodilo sa Hektorom Droganom znao je kakva je kazna za tu naviku. A nije bilo ni onih poput Riča Mofata. Svi su bili prijazni i neporočni. I nije bilo pametno piti bilo šta jače od flaširanog piva. Nemačka 1938, pomisli ona. Nacisti? O, šarmantni ljudi. Vrlo naklonjeni sportu. Ne idu oni u noćne klubove, noćni klubovi su za turiste. Šta rade? Proizvode časovnike. Je li to poreñenje bilo fer, upitala se Dejna s nelagodom, pomislivši na Dženi Engstrom, koja joj se toliko dopadala. Nije znala... ali pomišljala je da bi moglo biti. Isprobala je sijalicu u grlu za standardno osvetljenje. Pregorela je. Izvadila ju je, spustila je obazrivo meñu noge i izvukla poslednju novu koju je imala. Dobro je, dan se bliži kraju. Taman da... Ona pogleda ispod sebe i ukoči se. Ljudi su se vraćali s autobuske stanice i išli kućama iz Indijan Springsa. Svi su nehajno pogledavali uvis, kao što grupa ljudi obično pogledava prema nekome ko je visoko u vazduhu. Sindrom besplatnog cirkusa. To lice koje je odozdo gledalo u nju. To široko, nasmešeno, začuñeno lice. Bože blagi, ma je li ono Tom Kulen? Kap slanog znoja kliznu joj u oko i opeče joj ga, tako da je sada videla duplo. Kad je to obrisala, lica više nije bilo. Ljudi s autobuske stanice već su prevalili polovinu ulice, mašući posudama sa ručkom, razgovarajući i šaleći se meñu sobom. Dejna je zurila za onim koji joj je zaličio na Toma, ali s leña joj je bilo teško da se uveri u to. Tom? Zar bi poslali Toma? Sigurno ne bi. To je toliko ludo da je gotovo... Gotovo logično. Ali jednostavno nije mogla u to da poveruje. „Hej, Jirgensova!“ doviknu Dženi odozdo drčno. „Jesi li zaspala tamo, ili se igraš sama sa sobom?“ Dejna se nagnu preko niske ograde korpe i spusti pogled na Dženino lice okrenuto uvis. Pokaza joj srednjak. Dženi se nasmeja. Dejna se ponovo okrenu svojoj sijalici za uličnu lampu, pomučivši se da je uglavi, i kada je konačno uspela u tome, došlo je vreme da se završi radni dan. Dok su se vozile natrag u garažu, bila je tiha, zaokupljena mislima... dovoljno tiha da

Dženi to prokomentariše. „Izgleda da nemam šta da kažem“, reče joj Dejna s poluosmehom. To nije mogao biti Tom. Ili jeste? „Budi se! Budi se! Do ñavola, budi se, gaduro!“ Izranjala je iz mutnog sna kad ju je nečije stopalo ritnulo u krsta i izbacilo iz velikog okruglog kreveta na pod. Smesta se probudila, trepćući, zbunjena. Tamo je bio Lojd i gledao je odozgo sa hladnim besom. Vitni Horgan. Ken Demot. Ejs Haj. Dženi. Samo što je Dženino obično iskreno lice takoñe bilo prazno i hladno. „Džen...?“ Bez odgovora. Dejna se pridiže na kolena, donekle svesna svoje golotinje, još svesnija hladnog kruga lica koja su odozgo gledala u nju. Izraz na Lojdovom licu bio je izraz izdanog čoveka koji je otkrio da je izdan. Zar sve ovo sanjam? „Jebote, oblači se, lažljiva gaduro i špijunko!“ U redu, dakle, ovo nije san. Ona oseti u stomaku duboki strah koji joj je izgledao gotovo predodreñen. Znali su za Sudiju, a sad su znali i za nju. On im je rekao. Ona pogleda na časovnik na noćnom stočiću. Bilo je petnaest do četiri ujutro. Sat Tajne policije, pomisli ona. „Gde je on?“ upita ona. „U blizini“, reče Lojd mračno. Lice mu je bilo bledo i sjajno. Amajlija mu je ležala ispod košulje raskopčane na grudima. „Ubrzo ćeš poželeti da nije.“ „Lojde?“ „Sta je?“ „Prenela sam ti triper, Lojde. Nadam se da će ti ñoka otpasti.“ On je ritnu tik ispod grudnjače i sruši na leña. „Nadam se da će ti istruliti i otpasti, Lojde.“ „Umukni i obuci se.“ „Marš napolje. Ne oblačim se pred muškarcima.“ Lojd je ponovo ritnu, sada u mišić desne ruke. Strahovito ju je zabolelo i usne su joj se povile naniže u drhtavom luku, ali nije jeknula. „U sosu si, Lojde? Spavao si s Matom Hari?“ Ona mu se isceri, očiju suznih od bola. „Hajde, Lojde“, reče Vitni Horgan. On vide ubistvenu želju u Lojdovim očima i kroči brzo napred, spustivši ruku na Lojdovu mišicu. „Idemo mi u dnevnu sobu. Nek je Dženi nadzire dok se oblači.“ „A šta ako odluči da skoči kroz prozor?“ „Nema šanse“, reče Dženi. Široko lice bilo joj je potpuno prazno i Dejna prvi

put primeti da ona na boku nosi pištolj. „Ionako ne bi mogla“, reče Ejs Haj. „Prozori su tek fore radi, zar to ne znaš? Ponekad veliki gubitnici iz kazina požele da skoče odozgo, a to je za hotel uvek loša reklama. Zato se prozori ne otvaraju.“ Pogled mu pade na Dejnu, i ona u njima vide malo samilosti. „E sad, ženska, ti si žešća gubitnica.“ „Hajde, Lojde“, ponovi Vitni. „Urañićeš nešto zbog čega će ti kasnije biti žao - šutnućeš je u glavu ili tako nešto - ako ne izañeš odavde.“ „Dobro.“ Zajedno priñoše vratima, a Lojd se osvrnu prema njoj. „On će stvarno da te uneredi, gaduro.“ „Goreg jebača od tebe nisam u životu imala, Lojde“, reče ona slatko. On pokuša da ponovo nasrne na nju, ali Vitni i Ken Demot ga zadržaše i izbaciše kroz otvorena vrata. Dva krila se zatvoriše uz tiho škljocanje. „Oblači se, Dejna“, reče Dženi. Dejna ustade, trljajući i dalje sve tamniju ljubičastu modricu na ruci. „Vi ljudi volite to?“ upita ona. „Takvi vam se sviñaju? Likovi kao Lojd Henrejd?“ „Ti si spavala s njim, a ne ja.“ Na licu joj se prvi put pojavi osećanje: ljutiti prekor. „Zar misliš da je lepo doći ovamo i uhoditi ljude? Zaslužuješ sve što ti sleduje. A sestro, vala, sleduje ti dosta toga.“ „Spavala sam s njim zato što sam imala dobar razlog.“ Ona navuče gaćice. „I špijunirala sam zato što sam imala dobar razlog.“ „Hajde malo začepi labrnju.“ Dejna se okrenu i pogleda Dženi. „Devojko, šta to misliš da oni ovde rade? Zbog čega, po tvom mišljenju, uče kako da upravljaju onim mlaznjacima u Indijan Springsu? Ti projektili, svračci’, misliš da služe Flegu kako bi za svoju devojku osvojio lutku na sreskom vašaru?“ Dženi čvrsto stisnu usne. „Mene se to ne tiče.“ „Da li će te se ticati kad na proleće mlaznjacima prelete preko Stenovitih planina i zbrišu tamo sve živo tim projektilima?“ „Nadam se da hoće. Ili vi ili mi; tako on kaže. A ja mu verujem.“ „Verovali su i Hitleru. Ali ti njemu ne veruješ; samo se useravaš od straha pred njim.“ „Oblači se, Dejna.“ Dejna navuče pantalone, zakopča dugme, podiže rajsferšlus. Onda prekri usta rukom. „Mislim... mislim da ću da bacim peglu... bože!...“ Dograbivši rukom bluzu sa dugim rukavima, ona se okrenu, utrča u kupatilo i zaključa vrata. Oglasi se bučnim povraćanjem nasuvo. „Otvaraj vrata, Dejna! Otvaraj da ne bih metkom razvalila bravu!“ „Muka mi je...“ Ona ponovo tobože povrati. Stojeći na vrhovima prstiju, ona opipa vrh ormarića za lekove, zahvalivši se bogu što je tamo ostavila nož i nosač sa oprugom, moleći se i sledećih dvadeset sekundi...

Dohvatila je nosač. Namakla ga je. Sad su se u spavaćoj sobi čuli i drugi glasovi. Ona levom rukom pusti vodu u lavabo. „Trenutak samo, do ñavola, muka mi je!“ Ali nisu hteli da joj daju taj trenutak. Neko šutnu u vrata kupatila i ona zadrhtaše u dovratku. Dejna ubaci nož u ležište i on škljocnu. Ostade da leži niz njenu podlakticu kao smrtonosna strela. Očajničkom brzinom, ona namače bluzu i zakopča rukave. Zapljusnu usta vodom. Pusti vodu iz kazančeta. Novi šut u vrata. Dejna okrenu bravu i oni upadoše unutra, Lojd sav razrogačen, Dženi iza Kena Demota i Ejs Haja, sa isukanim pištoljem. „Bacila sam valjak“, reče Dejna hladno. „Šteta što niste mogli to da gledate, a?“ Lojd je dograbi za rame i izbaci u spavaću sobu. „Treba šiju da ti zavrnem, pizdo.“ „Seti se glasa svog gospodara.“ Ona zakopča bluzu spreda, sevnuvši na njih očima. „On je vaš pasji bog, zar ne? Ljubite ga u dupe i bićete njegovi.“ „Najbolje bi bilo kad bi umukla“, reče Vitni nabusito. „Samo sebi pogoršavaš situaciju.“ Ona pogleda Dženi, u nemogućnosti da shvati kako je ta raskalašna devojka iskrenog osmeha po svetlu dana mogla da se pretvori u to noćno stvorenje praznog lica. „Zar ne vidite da se on sprema da sve započne iznova?“ upita ih ona očajnički. „Ubijanje, streljanje... zarazu „On je najveći i najjači“, reče Vitni neobično blago. „Zbrisaće tvoje ljude sa lica kugle zemaljske.“ „Dosta priče“, reče Lojd. „Idemo.“ Oni priñoše da je uzmu za ruke, ali ona odstupi, prekrstivši ruke preko tela, i odmahnu glavom. „Sama ću“, reče. Kockarnica je bila pusta izuzev nekoliko muškaraca s puškama koji su sedeli ili stajali kraj vrata. Činilo se da je svako od njih našao nešto interesantno da zagleda na zidovima, tavanicama i golim kockarskim stolovima kad su se vrata lifta otvorila i kad je Lojdova grupa izašla, poteravši Dejnu napred. Odveli su je do kapije na kraju niza šaltera blagajni. Lojd je otvori malim ključem i oni proñoše tuda. Brzo je proguraše kroz deo koji je donekle podsećao na banku: bile su tamo računske mašine, korpe za otpatke pune papirnih traka, teglica sa gumicama i spajalicama. Računarski ekrani, sada sivi i prazni. Otvorene fioke za gotovinu. Novac se rasuo iz nekih od njih i ležao je na pločicama poda. Novčanice su uglavnom bile pedesetice i stotke. U zadnjem delu blagajničke prostorije, Vitni otvori sledeća vrata i Dejnu povedoše hodnikom obloženim tepihom do prazne recepcionerske kancelarije. S

ukusnim dekoracijama. S belim radnim stolom nepravilnog oblika za sekretaricu koja je imala stila i koja je pre nekoliko meseci umrla, iskašljavajući i bljujući veliko zeleno grumenje šlajma. Slika na zidu koja je ličila na Kleovu grafiku. Čupavi tepih blage svetlosmeñe boje. Predvorje sedišta moći. Strah pocuri u šupljine njenog tela kao hladna voda, ukrutivši je, nagnavši je da se oseća nezgrapno. Lojd se nagnu iznad stola i prebaci tamo prekidač. Dejna vide da ga je malo probio znoj. „Doveli smo je, R. F.“ Ona oseti kako iz nje navire histeričan smeh, nesposobna da to spreči - mada nije ni marila. „R. F.! R. F.! O, kako je to dobrol Spremna sam čim kažeš, Č. B.!“75 Prože je napad kikota i Dženi je iznenada ošamari. „Zaveži!“ prošišta ona. „Nisi svesna toga šta ti se sprema.“ „Ja jesam“, reče Dejna i pogleda je. „Ti i ostali, vi toga niste svesni.“ Neki glas se začu preko interkoma, topao, zadovoljan i veseo. „Vrlo dobro, Lojde, hvala ti. Molim te, pošalji je unutra.“ „Samu?“ „Da, svakako.“ Začu se snishodljivi kikot i veza na interkomu se prekinu. Dejna oseti da joj se usta suše zbog tog zvuka. Lojd se okrenu. Sad se obilato znojio, znoj mu je stajao na čelu u krupnim kapima i lio niz mršave obraze poput suza. „Čula si ga. Ulazi.“ Ona prekrsti ruke ispod grudi, zadržavši nož okrenut unutra. „A šta ako neću?“ „Odvući ću te unutra.“ „Pogledaj se samo, Lojde. Toliko te je strah da ne bi ni štene avlijanera moga da odvučeš unutra.“ Ona pogleda u ostale. „Svi se plašite. Dženi, ti samo što se nisi usrala u gaće. To ne valja za ten, dušo. Niti za gaćice.“ „Prekini, podla uhodo“, prošaputa Dženi. „Nikada se tako nisam plašila u Slobodnoj zoni“, reče Dejna. „Tamo sam se osećala dobro. A došla sam ovamo zato što sam želela da taj dobar osećaj opstane. U tome nije bilo nikakve više politike. Treba dobro da se zamislite. Možda vam on prodaje strah zato što nema šta drugo da vam proda.“ „Gospoja“, reče Vitni izvinjavajućim tonom, „baš bih voleo da saslušam do kraja vašu propoved, ali čovek vas čeka. Žao mi je, ali morate da kažete amin i uñete na ta vrata, ili ću vas tamo ja odvući. Ispričajte mu šta imate kad tamo uñete... ako budete imali dovoljno pljuvačke za to. Ali dotad mi odgovaramo za vas.“ A najčudnije od svega, pomisli ona, jeste to što je to govorio kao da mu je zaista žao. Živa šteta što se isto tako zaista i plašio. „Nećeš morati to da radiš:“ Ona natera noge da se pomere i bi joj malo lakše. Išla je u smrt; u to je bila potpuno sigurna. Pa ako je tako, neka bude. Imala je nož. Najpre za njega, ako bude mogla, a onda za sebe, ako bude neophodno.

Ona pomisli: Zovem se Dejna Roberta Jirgens i plašim se, ali plašila sam se već i ranije. On od mene može da uzme samo ono bez čega bih jednog dana i tako morala da ostanem - život. Neću mu dozvoliti da me slomi. Neću mu dozvoliti da me unizi, ukoliko to ikako budem mogla. Želim da umrem valjano... i dobiću ono što želim. Ona okrenu kvaku i stupi u samu kancelariju... pred Rendala Flega. Soba je bila prostrana i gotovo prazna. Radni sto je bio odgurnut do zida na drugoj strani, direktorska fotelja prikovana iza njega. Slike su bile prekrivene tkaninom. Svetla nisu gorela. S druge strane sobe, zavesa je bila povučena u stranu tako da se video stakleni zid koji je gledao na pustinju. Na nebu je bio mesec nalik na mali, veoma uglačani srebrnjak. Bio je gotovo pun. Tamo je stajala neka ljudska prilika, zagledana napolje. Nastavio je da gleda napolje dugo pošto je ona ušla, leñima prema njoj, pre nego što se okrenuo. Koliko je čoveku potrebno vremena da se okrene? Dve, možda najviše tri sekunde. Ali Dejni se činilo da se mračnjak okreće beskrajno, da joj se sve više ukazuje, baš kao mesec u koji je bio zagledan. Ponovo je postala dete, zanemela zbog grozne ljubopitljivosti velikog straha. Na tren je bila u potpunosti u mreži njegove privlačnosti, njegovog glamura, i bila je sigurna da će, pošto on završi s okretanjem, za ko zna koliko eona, ona ugledati lice iz svojih snova: gotskog monaha pod kapuljačom ispunjenom potpunom tamom. Negativnog čoveka bez lica. Videće ga i poludeti. Tada je on pogleda, krenu napred sa toplim osmehom, a njena prva preneražena pomisao bila je: Ama, pa on je mojih godina! Kosa Rendija Flega bila je tamna, razbarušena. Lice mu je bilo lepo i rumeno, kao da je mnogo vremena provodio napolju, na pustinjskom vetru. Crte su mu bile pokretne i osetljive, a oči su mu poigravale od radosti, oči malog deteta koje krije veliko i čudesno iznenañenje. „Dejna!“ reče on. „Ćaos!“ „Z-z-zdravo.“ Nije više mogla da izusti ni reč. Mislila je da je spremna za sve, ali za ovo nije bila. U glavi joj se vrtelo i bila je potpuno preneražena. Osmehivao se njenoj zbunjenosti. Onda je raširio ruke, kao da se izvinjava. Imao je na sebi izbledelu kariranu košulju s iskrzanim okovratnikom, farmerke frulice i stare kaubojske čizme izlizanih potpetica. „A šta si očekivala? Vampira?“ Široko joj se osmehnuo, gotovo zahtevajući da mu ona uzvrati istom merom. „Bauka? Šta li su ti samo pričali o meni?“ „Oni se plaše“, reče ona. „Lojd se... preznojava kao svinja.“ Njegov osmeh je zahtevao osmeh zauzvrat, i ona je morala da uloži sav napor volje kako bi mu to uskratila. Išutirali su je iz kreveta po njegovom nareñenju. Doveli je tu da... šta?

Prizna? Kaže sve što zna o Slobodnoj zoni? Nije mogla da veruje da postoji mnogo toga što on već ne zna. „Lojd“, reče Fleg, i nasmeja se žalosno. „Lojd je prošao kroz prilično teško iskustvo u Feniksu, dok je besneo grip. Ne voli da priča o tome. Izbavio sam ga od smrti i“, osmeh mu je postao još umiljatiji, ako je to uopšte i bilo moguće, „i od sudbine gore od smrti, kako mislim da se to obično kaže. Povezao me je u velikoj meri sa tim iskustvom, iako ja nisam bio kriv za situaciju u kojoj se našao. Da li mi veruješ?“ Ona sporo klimnu glavom. Verovala mu je, i upitala se nema li Lojdovo uporno tuširanje neke veze s njegovim „prilično teškim iskustvom u Feniksu“. Istovremeno je osetila nešto što nije očekivala da ikada oseti u vezi s Lojdom Henrejdom: sažaljenje. „Dobro. Sedi, draga moja.“ Ona se obazre oko sebe s podozrenjem. „Na pod. Na podu će biti sasvim dobro. Moramo da popričamo, i to iskreno. Lažovi sede na stolicama, pa ćemo ih zato izbegavati. Mi ćemo sesti kao prijatelji sa dve strane logorske vatre. Sedi, devojko.“ Oči su mu iskrile od potisnutog veselja, a bokovi kao da su mu se nadimali od smeha koji je jedva zadržavao u sebi. On sede i ukrsti noge, a onda je pogleda odozdo molećivo, s izrazom na licu koji kao da joj je govorio: Nećeš valjda da me pustiš da sam sedim na podu ove smešne kancelarije? Posle trenutka razmišljanja, ona sede. Ukrsti noge i spusti lako ruke na kolena. Oseti utešnu težinu noža u nosaču sa oprugom. „Tebe su poslali ovamo da izvidiš teren, draga moja“, reče on. „Je li to precizan opis situacije?“ „Jeste.“ To nije vredelo poricati. „A znaš šta se obično dešava sa špijunima u ratno doba?“ „Da.“ Osmeh mu se raširi kao sunčev zrak. „Onda je prava sreća što tvoji i moji ljudi nisu u ratnom stanju.“ Ona ga pogleda, potpuno iznenañena. „Pa nismo u ratu, znaš“, reče on tiho i iskreno. „Ali... ti...“ Glavom joj se kovitlalo hiljadu zbunjenih misli. Indijan Springs. „Svračci“. Đubretarac, sredstva za uništavanje rastinja i „zipo“. Način na koji je razgovor uvek skretao na druge teme kad bi se ime - ili prisustvo - ovog čoveka pomenulo. I taj advokat, Erik Strelerton. Čovek koji luta pustinjom Mohave sprženog uma. Bilo je dovoljno samo da ga pogleda. „Jesmo li mi to napali tu tvoju takozvanu Slobodnu zonu? Jesmo li uopšte počinili nekakvu agresiju prema vama tamo?“

„Ne... ali...“ „A jeste li vi napali nas?“ „Naravno da nismo!“ „Ne. I mi nemamo nikakvih planova u tom smislu. Gledaj!“ On najednom podiže ruku i savi prste poput durbina. Pogledavši kroz nju, ona vide pustinju iza staklenog zida. „Velika zapadna pustinja!“ uskliknu on. „Velika vukojebina! Nevada! Arizona! Nju Meksiko! Kalifornija! Mojih ljudi ima u Vašingtonu, oko Sijetla, i u Portlandu, u Oregonu. Po šačica u Ajdahu i Nju Meksiku. Previše smo raštrkani da bismo uopšte i pomislili da pravimo popis stanovništva još godinu ili duže. Mnogo smo ranjiviji od te tvoje zone. Slobodna zona liči na veoma dobro organizovanu košnicu ili komunu. Mi smo obična konfederacija, a ja mu doñem zvanično kao neki voña. Ima dovoljno mesta i za jedne i za druge. Biće dovoljno mesta i za jedne i za druge čak i 2190. godine. Pod uslovom da bebe prežive, a to ovde nećemo znati najmanje još pet meseci. Ukoliko se to desi, ako čovečanstvo nastavi da postoji, neka se naši dedovi rasprave i bore, ako uopšte budu imali oko čega. Ili njihovi dedovi. Ali, tako ti boga, oko čega pa mi imamo da se bijemo?“ „Ni oko čega“, promrmlja ona. Grlo joj je bilo suvo. Osećala je omamljenost. I još nešto... zar je to bila nada? Gledala ga je u oči. Činilo se da ne može da odvoji pogled od njih, a nije to ni želela. Nije ludela. Na kraju je ipak nije izludeo. On je bio... veoma razuman čovek. „Ne postoje ekonomski razlozi za našu borbu, tehnološki takoñe. Politika nam je malčice drugačija, ali to je krajnje nevažno, pošto nas razdvajaju Stenovite planine...“ On to mene hipnotiše. Ona s ogromnim naporom odvoji oči od njegovih i pogleda preko njegovog ramena u mesec. Flegov osmeh malo zgasnu i licem kao da mu proñe senka razdraženosti. Ili joj se to samo učinilo? Kad ga je ponovo pogledala (ovaj put opreznije), ponovo joj se blago osmehivao. „Naredio si da ubiju Sudiju“, reče ona grubo. „Ti hoćeš nešto od mene, a kada to budeš dobio, naredićeš da i ja budem ubijena.“ On je pogleda strpljivo. „Bile su postavljene straže duž cele granice izmeñu Ajdaha i Oregona, i tragale su za sudijom Farisom, to je tačno. Ali ne da bi ga ubile! Ti ljudi su imali nareñenje da ga dovedu meni. Sve do juče, bio sam u Portlandu. Želeo sam da razgovaram sa njim upravo ovako kao što razgovaram s tobom, draga moja: smireno, razložno i razumno. Dva moja stražara primetila su ga u Koperfildu, u Oregonu. Izašao je i pripucao, smrtno ranivši jednog od mojih, dok je drugog ubio na licu mesta. Ranjenik je ubio Sudiju pre nego što je umro. Žao mi je zbog takvog ishoda. Toliko mi je žao da ti to ne možeš ni da razumeš.“ Oči mu se smračiše, i ona mu poverova... ali verovatno ne onako kako je on želeo da mu

ona poveruje. I ponovo oseti tu hladnoću. „Ovde ne pričaju da je baš tako bilo.“ „Veruj njima ili veruj meni, draga moja. Ali imaj na umu da ja izdajem nareñenja.“ Bio je ubedljiv... ñavolski ubedljiv. Izgledao je gotovo bezopasno - ali to i nije bilo sasvim tačno, je li tako? Taj osećaj bio je izazvan samo time što je videla da je on čovek... ili nešto što liči na čoveka. Samo zbog toga osećala je dovoljno olakšanja da se pretvori u nešto nalik na plastelin. Imao je dobar nastup i vešto je, kao političar, uspevao da ti najbolje argumente izokrene u zameni teza... ali radio je to na način koji ju je duboko uznemirio. „Ako ne nameravaš da ratuješ, čemu onda mlaznjaci i sve ono drugo što imate u Indijan Springsu?“ „Odbrambene mere“, reče on smesta. „Isto to radimo u Sajrles Lejku u Kaliforniji, i u bazi ratnog vazduhoplovstva Edvards. Imamo još jednu grupu kod atomskog reaktora na grebenu Jakima u Vašingtonu. Tvoji bi radili isto to... ako to već ne rade.“ Dejna odmahnu glavom, veoma sporo. „Kada sam otišla iz Zone, još su pokušavali da ponovo puste struju.“ „A ja bih im rado poslao dva ili tri tehničara, ali znam da je vaš Bred Kičner već sasvim lepo sve organizovao. Juče im je struja nestala nakratko, ali on je vrlo brzo rešio taj problem. Imali su preopterećenje kod Arapahoa.“ „Otkud sve to znaš?“ „O, snalazim se“, reče Fleg prijazno. „Uzgred, starica se vratila. Baš slatka bakica.“ „Majka Ebigejl?“ „Da.“ Oči su mu bile daleke i mutne, tužne, možda. „Mrtva je. Šteta. Zaista sam se nadao da ću je lično upoznati.“ „Mrtva? Majka Ebigejl je mrtva?“ Mutan pogled se razbistri i on joj se osmehnu. „Zar te to zaista toliko iznenañuje?“ „Ne. Ali iznenañuje me to što se vratila. A još više me iznenañuje što ti to znaš.“ „Vratila se kako bi umrla.“ „Je li bilo šta rekla?“ Samo na trenutak, Flegova maska prijazne smirenosti spade i ukaza se mračna i ljutita zbunjenost. „Ne“, reče on. „Mislio sam da bi... mogla da progovori. Ali umrla je u komi.“ „Jesi li siguran?“ Osmeh mu se ponovo pojavi, ozaren kao letnje sunce koje sagoreva maglu

iznad tla. „Pusti sad nju, Dejna. Da popričamo o prijatnijim stvarima, na primer, o tvom povratku u Zonu. Siguran sam da bi radije želela da si tamo nego ovde. Hteo bih da nešto poneseš sa sobom.“ On zavuče ruku pod košulju, izvadi vrećicu od kozje kože i izvuče iz nje tri putne mape kakve su se prodavale na benzinskim pumpama. Pruži ih Dejni, koja ih pogleda, sve zbunjenija. Na njima je bilo sedam zapadnih država. Neke oblasti bile su obojene u crveno. Rukom ispisana legenda u dnu svake mape označavala ih je kao oblasti gde je stanovništvo ponovo počelo da niče. „Hoćeš da ponesem ovo?“ „Da. Ja znam gde su tvoji; hoću da i vi znate gde su moji. Kao gest dobre volje i prijateljstva. A kad se vratiš, hoću da im kažeš sledeće: da im Fleg ne želi ništa loše, i da im Flegovi ljudi ne žele ništa loše. Reci im da ne šalju više špijune. Ako već žele da pošalju ljude ovamo, neka to nazovu diplomatskom misijom... ili razmenom studenata... ili kako im volja. Ali neka doñu sasvim otvoreno. Hoćeš li im reći to?“ Bila je omamljena, zanesena. „Naravno. Reći ću im. Ali...“ „To je sve.“ On ponovo podiže otvorene, prazne dlanove. Ona ugleda nešto i nagnu se napred, uznemirena. „Šta to gledaš?“ Glas mu je poprimio izvesnu oštrinu. „Ništa.“ Ali videla je, i po izrazu njegovog izduženog lica shvatila je da on zna da je tako. Na Flegovim dlanovima nije bilo linija. Bili su glatki i prazni kao koža bebinog stomaka. Bez linije života, bez linije ljubavi, bez prstenova, kružnih linija ili petlji. Samo... praznina. Činilo se da gledaju jedno u drugo veoma dugo. Tada Fleg skoči na noge i priñe stolu. Ustade i Dejna. Zaista je poverovala da bi mogao da je pusti da ide. On sede na ivicu stola i privuče sebi interkom. „Reći ću Lojdu da naloži da ti promene ulje, svećice i prekidače na motociklu“, reče on. „Kazaću mu i da ti ga napune benzinom. Više nema briga zbog nestašice benzina ili nafte, a? Ima ih dovoljno za sve. Premda je bilo dana - ja se toga sećam, Dejna, a verovatno se sećaš i ti - kad se činilo da bi ceo svet mogao da eksplodira u nizu nuklearnih eksplozija zbog nestašice ’premijum’ bezolovnog benzina.“ On zavrte glavom. „Ljudi su bili veoma, veoma glupi.“ On pritisnu dugme interkoma. „Lojde?“ „Da, tu sam.“ „Molim te, hoćeš li srediti da Dejnin motor bude napunjen, sreñen i ostavljen ispred hotela? Ona odlazi od nas.“ „Da.“ Fleg isključi vezu. „Pa, to mu je to, draga moja.“

„I mogu... prosto da odem?“ „Tako je, gospoja. Bilo mi je zadovoljstvo.“ On podiže ruku prema vratima... dlanom okrenutim naniže. Ona priñe vratima. Ruka joj jedva dodirnu kvaku kad on reče: „Ima samo još jedna stvar. Jedna... sitnica.“ Dejna se okrenu da ga pogleda. On joj se osmehivao, i bio je to prijateljski osmeh, ali u trenutnom blesku podsetilo ju je to na ogromnog crnog mastifa kome se jezik ljulja isplažen preko belih šiljatih zuba sposobnih da otkinu čoveku ruku kao da je krpa za sudove. „A to je?“ „Ovde se nalazi još neko od vaših“, reče Fleg. Osmeh mu se raširi. „Ko bi to mogao biti?“ „A otkud bih ja to mogla da znam?“ upita Dejna i um joj blesnu: Tom Kulen... Zar je to zaista mogao biti on? „Ma daj, draga moja. Mislio sam da smo sve razjasnili.“ „Zaista“, reče ona. „Razmisli samo i videćeš da sam sasvim iskrena. Komitet je poslao mene... i Sudiju... i ko zna još koliko drugih... i bili su vrlo oprezni. Prosto da ne bismo mogli jedni druge da izdamo za slučaj da se nešto... znaš već, dogodi.“ „Ako rešimo da vam počupamo malo noktiće?“ „Dobro, da. Meni se obratila Su Stern. Pretpostavljam da bi Leri Andervud... i on je član komiteta...“ „Znam ja ko je gospodin Andervud.“ „Da, pa, pretpostavljam da je on zatražio to od Sudije. Ali što se ostalih tiče...“ Ona odmahnu glavom. „Mogao bi to biti bilo ko. Ili više njih. Što se mene tiče, možda je svih sedmoro članova komiteta bilo odgovorno za regrutovanje po jednog uhode.“ „Da, to je moguće, ali nije tako. Postoji samo još jedan, a ti znaš ko je on.“ Osmeh mu se još više raširi i sada poče da je plaši. To već više nije bilo prirodno. Počeo je da je podseća na crknutu ribu, zagañenu vodu, površinu Meseca koja se može videti kroz teleskop. Od toga oseti da joj bešika popušta, puna vrele tečnosti. „Ti znaš“, ponovi Fleg. „Ne, ja...“ Fleg se ponovo sagnu iznad interkoma. „Je li Lojd već otišao?“ „Ne, tu sam.“ Skup interkom, dobra reprodukcija. „Odloži malo to sa Dejninim motorom“, reče on. „Još imamo nešto da...“, on je pogleda i oči mu zasvetlucaše zamišljeno, „da raščivijamo ovde“, dovrši. „U redu.“ Interkom se isključi. Fleg je pogleda s osmehom, prekrštenih ruku. Gledao ju je veoma dugo. Dejna poče da se znoji. Oči kao da su mu narasle, postale tamnije. Gledanje u njih bilo je kao gledanje u veoma stare i veoma duboke bunare. Ovog

puta kada je pokušala da skrene pogled, nije uspela. „Kaži mi“, reče on, veoma tiho. „Da izbegnemo neprijatnosti, draga moja.“ Odnekud izdaleka, čula je sopstveni glas: „Sve je ovo bio običan scenario, zar ne? Mala jednočinka?“ „Draga moja, ne znam na šta to misliš.“ „Znaš, znaš. Greška je bila u tome što je Lojd tako brzo odgovorio. Kad ti ovde kažeš ’hop’, svi poskaču istog trenutka. Trebalo je da se već nalazi na Bulevaru s mojim motorom. Ali ti si mu rekao da ostane gde je pošto nikada nisi ni nameravao da me pustiš da odem.“ „Draga moja, ti patiš od strašne i neosnovane paranoje. Pretpostavljam da je to zbog tvog iskustva s onim ljudima. S onima iz putujućeg zoološkog vrta. To mora da je bilo strašno. Ovo bi takoñe moglo da bude strašno, a mi to nećemo, je li tako?“ Snaga joj je čilela; činilo se da joj ističe niz noge u savršenim linijama sile. Poslednjom snagom volje ona stisnu obamrlu desnu šaku u pesnicu i udari se iznad desnog oka. Unutrašnjost lobanje prože joj nagli bol i sve joj se zatalasa pred očima. Glava joj se zanese unazad i udari u vrata izazivajući šuplji zvuk. Pogled joj se otrže od njegovog i ona oseti kako joj se volja vraća. I snaga da se odupre. „O, stvarno si dobar“, reče ona hrapavo. „Ti znaš ko je posredi“, reče on. Spusti se sa stola i krenu prema njoj. „Znaš i reći ćeš mi. Udarac u glavu neće ti pomoći, draga moja.“ „Kako to da ti ne znaš?“ viknu ona na njega. „Znao si za Sudiju i znao si za mene! Kako to da ne znaš za...“ Njegove šake padoše joj na ramena strahovito snažno, hladne, hladne kao mermer. „Za koga?“ „Ne znam.“ On je prodrma kao krpenu lutku, lica iscerenog, žestokog i strašnog. Ruke su mu bile hladne, ali lice mu je zračilo pustinjskom vrelinom kao rerna. „Znaš. Reci mi. Ko?“ „Zašto ti to ne znaš?“ „Zato što ne mogu to da vidim!“ riknu on i zavrljači je na drugu stranu sobe. Ona se sruči i otkotrlja, sva mlitava, a kada vide kako se njegovo lice nadnosi nad nju poput reflektora, popusti joj bešika i toplina joj se razli niz noge. Blago i predusretljivo lice razuma je nestalo. Rendi Fleg je nestao. Sada je bila sa Šetačem, sa dugonjom, sa glavnim bajom, i bog neka joj pomogne. „Kazačeš mi“, reče on. „Kazaćeš mi ono što hoću da znam.“ Piljila je u njega, a onda se polako osovila na noge. Osećala je težinu noža koji joj je prianjao uz podlakticu. „Da, kazaću ti“, reče ona. „Priñi bliže.“ On kroči prema njoj, isceren.

„Ne, mnogo bliže od toga. Hoću da ti šapnem u uvo.“ On joj se još približi. Osećala je nepodnošljivu vrelinu i ledenu hladnoću. U ušima je čula visoku, atonalnu zvonjavu. Osećala je miris vlage i truleži, jak, sladak i zagušljiv. Osećala je miris ludila sličan svelom povrću u mračnom podrumu. „Bliže“, šapnu ona promuklo. On načini još korak i ona silovito okrenu desni ručni zglob prema sebi. Začu škljocaj opruge. Težina joj ispuni šaku. „Evo ti!“ kriknu ona histerično i zamahnu oštro uvis rukom u nameri da ga raspori i ostavi da posrče po prostoriji dok mu umršena creva vise napolju i puše se. Umesto toga, on se gromko nasmeja, podbočen, zabacivši plameno lice unazad, kreveljeći se zacerekan i sjajno raspoložen. „O, draga moja!“ uskliknu on i ponovo se grohotom nasmeja. Ona glupavo spusti pogled na svoju ruku. U njoj je bila čvrsta žuta banana s plavo-belom Čikitinom nalepnicom. Ona je ispusti, užasnuta, na pod gde se banana pretvori u ogavni žuti kez koji je oponašao Flegov. „Reći ćeš mi“, šapnu on. „O da, nego šta ćeš.“ I Dejna shvati da je on u pravu. Ona se brzo okrenu u mestu, toliko brzo da je čak i mračnjak na tren bio iznenañen. Jedna od tih crnih šaka suknu i zahvati samo leña njene bluze, ne ostavivši mu ništa čvršće od iscepanog komada svile. Dejna skoči na stakleni zid. „Ne!“ zaurla on, a ona ga oseti iza sebe kao crni vetar. Ona se odbaci nogama kao klipovima, udarivši u prozor temenom. Začu se tup, ravan prasak i ona vide kako neverovatno debeli komadi stakla padaju na parkiralište namenjeno hotelskim nameštenicima. Izuvijane pukotine, kao žile žive, jurnuše od mesta njenog udara. Zamah je izbaci napola kroz rupu i tamo se zaglavi, okrvavljena. Osetila je njegove ruke na ramenima i zapitala se koliko će mu vremena biti potrebno da je natera da mu prizna. Sat? Dva? Pretpostavljala je da već umire, ali to nije bilo dovoljno. Ja sam to videla Toma, a ti ne možeš da ga osetiš ili šta već ne radiš zato što je on drugačiji, zato što je... Uvlačio ju je natrag. Ona se ubi jednostavnim i silovitim trzajem glave udesno. Krhotina stakla oštrog kao brijač zari joj se duboko u grlo. Druga joj skliznu u desno oko. Telo joj se načas ukruti, a ruke zalupaše po staklu. Onda klonu. Ono što je mračnjak uvukao natrag u kancelariju bila je samo okrvavljena vreća. Umakla mu je, možda i trijumfalno. Zaurlavši od besa, Fleg je ritnu. Popustljivi, ravnodušni pokret njenog tela još ga više razjari. On poče da je šutira po sobi uz dreku i režanje. Varnice mu

izbiše iz kose, kao da je negde u njemu zazujao i proradio ciklotron, stvorivši električno polje, pretvorivši ga u bateriju. Oči su mu buktale tamnom vatrom. Urlao je i šutirao, šutirao i urlao. Napolju, Lojd i ostali prebledeše. Zgledaše se. Konačno, više nisu mogli to da izdrže. Dženi, Ken, Vitni - udaljiše se polako sa pažljivo odabranim izrazom na licima belim kao kreč, izrazom ljudi koji ništa ne čuju i žele da tako bude i dalje. Samo je Lojd čekao - ne zato što je to želeo, već zato što je znao da se to od njega očekuje. I Fleg ga konačno pozva unutra. Sedeo je na širokom stolu, ukrštenih nogu, ruku položenih na kolena farmerki. Gledao je negde preko Lojdove glave. Osećala se promaja i Lojd vide da je stakleni zid razbijen po sredini. Nazubljene ivice rupe bile su lepljive od krvi. Na podu je počivalo zgureno obličje jedva prepoznatljivo kao ljudsko, umotano u zavesu. „Ratosiljaj se toga“, reče Fleg. „U redu.“ Glas mu se stišao u promukli šapat. „Da li da uzmem glavu?“ „Odnesi sve to istočno od grada, natopi benzinom i spali. Čuješ li me? Spali to! Spali tu posranu gaduru!“ „U redu.“ „Da.“ Fleg se dobroćudno osmehnu. Drhteći, suvih usta, gotovo stenjući od strave, Lojd se nape da podigne kabasti objekt. Donja strana je bila lepljiva. Sve to poprimi oblik slova U u njegovim rukama, skliznu kroz njih i lupnu natrag na pod. On pogleda prestravljeno u Flega, ali ovaj je još bio u turskom sedu, zagledan u prazno. Lojd ponovo dohvati telo, stegnu ga i zatetura se prema vratima. „Lojde?“ On stade i osvrnu se. Ote mu se tiho cviljenje. Fleg je još bio u turskom sedu, ali sada je lebdeo dvadesetak centimetara iznad stola, i dalje smireno zagledan u drugu stranu prostorije. „Š-š-šta je bilo?“ „Imaš li još onaj ključ koji sam ti dao u Feniksu?“ „Da.“ „Neka ti bude pri ruci. Bliži se čas.“ „D-dobro.“ Sačekao je, ali Fleg mu se više nije obraćao. Visio je u tami, izvodeći neverovatan trik indijskog fakira, zagledan u prazno, s blagim osmehom na licu. Lojd brzo poñe, zadovoljan kao i uvek što je sačuvao život i razum. Bio je to miran dan u Vegasu. Lojd se vratio oko dva po podne i zaudarao je

na benzin. Vetar je počeo da jača, i do pet sati već je zavijao bulevarom i samotno hučao izmeñu hotela. Palme, koje su počele da venu bez gradske vode u julu i avgustu, lepršale su spram neba kao iscepane borbene zastave. Oblaci neobičnih oblika hitali su nebom. U Kab baru, Vitni Horgan i Ken Demot su sedeli, ispijali flaširano pivo i jeli sendviče sa salatom od jaja. Tri starice - svi su ih nazivali Čudnim sestrama - čuvale su kokoške na obodu grada, i ljudi nisu mogli da se najedu jaja. Ispod Vitnija i Kena, u kockarnici, mali Dini Makarti zadovoljno je puzao oko jednog stola za bacanje kockica sa mnoštvom plastičnih vojnika. „Gle samo tog prcvoljka“, reče Ken privrženo. „Neko me priupito da l’ bi ga pričuvo sat vremena. Ma, čuvo bi’ ga cele nedelje. Baš bi’ da je moj. Moja žena je rodila samo jedno, i to dva meseca prerano. Umrlo je u inkubatoru već posle tri dana.“ On diže pogled kad Lojd uñe u prostoriju. „Hej, Dini!“ doviknu Lojd. „Jojd! Jojd!“ uskliknu Dini. On potrča do ivice stola za bacanje kockica, skoči odatle i odjuri prema njemu. Lojd ga podiže, zaljulja i čvrsto zagrli. „Imaš koji poljubac za Lojda?“ upita on. Dini poče da ga bučno cmače. „Imam nešto za tebe“, reče Lojd i izvadi iz džepa na grudima pregršt Heršijevih „poljubaca“ umotanih u foliju. Dini guknu oduševljeno i ščepa ih. „Jojde?“ „Šta je, Dini?“ „Što toliko mirišeš na benzin?“ Lojd se osmehnu. „Malo sam spaljivao ñubre, dušo. Idi samo i igraj se. Ko ti je sad mama?“ „Andželina.“ Izgovorio je to kao Andžejiina. „Onda opet Boni. Sviña mi se Boni. Ali sviña mi se i Andželina.“ „Nemoj joj reći da ti je Lojd dao slatkiša. Andželina bi Lojda svojski isprašila.“ Dini obeća da ga neće tužiti i otrča uz kikot zbog slike Andželine koja praši Lojda. Za minut ili dva, ponovo je bio kod granične linije na stolu za bacanje kockica i pravio svoju vojsku napunivši prethodno usta čokoladom. Vitni priñe, u svojoj beloj kecelji. Imao je dva sendviča za Lojda i hladnu flašu „hama“. „Hvala“, reče Lojd. „Sjajno izgleda.“ „To ti je domaći ’sirijski’ hleb“, reče Vitni ponosno. Lojd je neko vreme žvakao. „Da li ga je iko video?“ upita on konačno. Ken odmahnu glavom. „Mislim da je opet otišao.“ Lojd razmisli o tome. Napolju, nalet vetra jači nego inače zaurla kraj njih, samotno i izgubljeno u pustinji. Dini načas podiže glavu s nelagodom, a onda se ponovo sagnu i nastavi sa igrom.

„Mislim da je tu negde“, reče Lojd konačno. „Ne znam zašto, ali tako je. Mislim da je tu negde i da čeka da se nešto dogodi. Ne znam šta.“ Vitni reče tiho: „Misliš da je izvukao to iz nje?“ „Ne“, reče Lojd, zagledan u Dinija. „Mislim da nije. Nekako mu to nije pošlo za rukom. Ona... posrećilo joj se, ili ga je nadmudrila. A to se ne dešava često.“ „Nije važno na dugi rok“, reče Ken, ali svejedno je izgledao zabrinuto. „Ne, nije važno.“ Lojd je neko vreme osluškivao vetar. „Možda se vratio u El-Ej.“ Ali nije zaista mislio tako i to mu se videlo na licu. Vitni se vrati u kuhinju i donese novu turu piva. Pili su u tišini, zadubljeni u uznemirujuće misli. Prvo Sudija, a sad i ta žena. Oboje mrtvi. A ni on ni ona nisu ni zucnuli. Ni on ni ona nisu bili neobeleženi onako kako je on naredio. To je bilo kao da su stari Jenkiji sa Mentlom, Marisom i Fordom izgubili prve dve utakmice svetskog prvenstva; bilo im je teško da poveruju u to, i zastrašujuće. Vetar je snažno duvao cele noći. 62. U kasno popodne 10. septembra, Dini se igrao u malom gradskom parku koji se nalazi severno od gradske četvrti sa hotelima i kockarnicama. Njegova „majka“ te nedelje, Andželina Heršfild, sedela je na klupi u parku i razgovarala s mladom devojkom koja je dolutala u Las Vegas pre oko pet nedelja, desetak dana pošto je došla i sama Endži. Endži Heršfild je imala dvadeset sedam godina. Devojka je bila deset godina mlaña od nje, sada odevena u šorts od teksas platna i tanušnu bluzu koja nije apsolutno ništa ostavljala mašti. Bilo je nečeg skarednog u kontrastu izmeñu napete primamljivosti njenog mladog tela i detinjastog, napućenog i prilično praznog izraza lica. Razgovarala je monotono i naizgled beskonačno o: rok zvezdama, seksu, posranom poslu koji je obavljala u Indijan Springsu skidajući „kozmolin“ kojim je bilo konzervirano naoružanje, seksu, svom dijamantnom prstenu, seksu, TV emisijama koje joj toliko nedostaju, i o seksu. Endži je poželela da ova ode da se seksa s nekim i ostavi je na miru. I nadala se da će Dini navršiti makar trideset godina pre nego što sazna da mu je i ova devojka glumila majku. U tom trenutku Dini podiže pogled, osmehnu se i dreknu: „Tome! Hej, Tome!“ S druge strane parka, krupan muškarac kose žute kao slama vukao se ulicom dok mu je radnička kutija za ručak udarala o nogu. „Bre, ala taj lik izgleda pijan“, reče devojka Endži. Endži se osmehnu. „Ne, to je Tom. On je samo...“ Ali Dini je već ñipio i dao se u trk i dreku iz sveg glasa: „Tome! Sačekaj, Tome!“

Tom se okrenu, iscerivši se. „Dini! Hej-hej!“ Dini skoči na Toma. Tom ispusti kutiju za ručak i dograbi ga. Zanjiha ga ukrug. „Kao avion, Tome! Kao avion!“ Tom ščepa Dinija za ručne zglobove i poče da ga okreće oko sebe, sve brže i brže. Centrifugalna sila odvuče dečakovo telo od njega tako da su mu noge u munjevitim krugovima bile paralelne sa tlom. Dečak je cičao od smeha. Posle dva ili tri okreta, Tom ga blago spusti na noge. Dini se zanese, nasmejan, pokušavajući da povrati ravnotežu. „Hajde opet, Tome! Hajde još malo!“ „Ne, ispovraćaćeš se. A Tom mora kući. Vala baš.“ „Važi, Tome. Ćaos!“ Endži reče: „Mislim da Dini voli Lojda Henrejda i Toma Kulena više od bilo koga drugoga u ovom gradu. Tom Kulen je prostodušan, ali...“ Ona pogleda u devojku i zaćuta. Ova je posmatrala Toma zažmirivši, zamišljena. „Je li on došao sa još jednim čovekom?“ upita ona. „Ko? Tom? Nije - koliko znam, došao je sasvim sam pre desetak dana. Bio je kod onih drugih ljudi, u njihovoj Zoni, ali oni su ga oterali. Njihov gubitak je za nas dobitak, tako ja mislim.“ „I nije došao s jednim mutom? S tutamutom?“ „Sa nekim gluvonemim? Ne, prilično sam sigurna da je došao sam. Dini ga obožava.“ Devojka je posmatrala kako Tom zamiče van vidokruga. Pomislila je na „pepto-bizmol“ u flaši. Pomislila je na naškrabanu poruku: Ne trebaš nam. To je bilo onomad u Kanzasu, pre hiljadu godina. Pucala je na njih. Želela je da ih ubije, naročito tutamutu. „Džuli? Jesi li dobro?“ Džuli Lori oćuta. Nastavi da zuri za Tomom Kulenom. Malo kasnije, poče da se osmehuje. 63. Samrtnik je otvorio notes sa plastificiranim koricama, skinuo poklopac sa penkala i počeo da piše. Bilo je to čudno: tamo gde je penkalo nekada letelo po papiru i svaki list od vrha do dna prekrivalo kao da su posredi neke dobrostive čini, reči su sada posrtale i vukle se, slova su bila krupna i zanesena, kao da se on vraćao ranim školskim danima u sopstvenom, ličnom vremeplovu. U to vreme, otac i majka su ga još donekle voleli. Ejmi još nije procvetala, a njegova budućnost Neverovatnog Ogunkvitskog Debeljka i Mogućeg Hom-o- seksualca još nije bila utvrñena. Setio se kako je sedeo za kuhinjskim stolom obasjanim suncem i polako prepisivao jednu od knjiga o Tomu Sviftu reč po reč u

bloku za ñake prvog razreda - od drvne pulpe, sa plavim linijama - uz čašu „koka- kole“. Čuo je kako iz dnevne sobe dopiru reči njegove majke. Nekad je pričala preko telefona, nekad je razgovarala sa susedom. To je samo dečje salce, tako kaže lekar. Hvala bogu, žlezde su mu sasvim u redu. A tako je bistar! Posmatrao je kako reči rastu, slovo po slovo. Posmatrao je kako rečenice rastu, reč po reč. Posmatrao je kako pasusi rastu, i svaki je bio nova cigla u velikom ozidanom bedemu jezika. „Biće to moj najveći izum do sada“, rekao je Tom odlučno. „Gledaj šta će se dogoditi kada budem izvukao ploču, ali zaboga, ne zaboravi da zakloniš oči!“ Cigle jezika. Kamen, list, neotkrivena vrata. Reči. Svetovi. Magija. Život i besmrtnost. Moć. Ne znam na koga je, Rita. Možda na dedu. On je bio rukopoloženi sveštenik i kažu da je držao predivne propovedi... Posmatrao je kako slova s vremenom postaju sve bolja. Posmatrao je kako se meñusobno povezuju, ostavio je za sobom ispisivanje štampanih slova i sada je pisao. Prikupljao misli i zaplete. Na kraju krajeva, svet se i sastojao samo od toga, od misli i zapleta. Konačno je nabavio pisaću mašinu (a tada mu već i nije preostalo bogzna šta drugo; Ejmi je bila u srednjoj školi i Nacionalnom počasnom društvu, animirala navijače, učestvovala u radu dramske sekcije, debatnom društvu, imala je sve petice, na zubima više nije nosila protezu , a najbolja drugarica na svetu bila joj je Freni Goldsmit... dok njen mlañi brat nije izgubio svoje dečje salce iako mu je bilo već trinaest godina, pa je počeo da koristi krupne reči kao način odbrane, i postepeno je s užasom počeo da shvata šta je život, šta on zaista jeste: veliki paganski kazan, u kojem je on kao usamljeni misionar koga polako kuvaju). Pisaća mašina je pred njim otključala ostalo. Isprva je bilo sporo, tako sporo, a zbog neprestanih grešaka u kucanju osećao se toliko osujećeno da gotovo nije mogao da poveruje. Kao da se ta mašina aktivno - ali lukavo -opirala njegovoj volji. Ali kada se izveštio, počeo je da shvata šta je mašina zaista - neka vrsta čarobnog provodnika izmeñu njegovog mozga i prazne strane koju se trudio da osvoji. Kada je izbila epidemija supergripa, već je mogao da kuca više od sto reči u minutu, i konačno je uspevao da sustigne zahuktale misli i da ih sve zauzda. Ali nikada nije u potpunosti prestao da piše rukom, pamteći da je rukom bio napisan Mobi Dik, kao i Slovo srama i Izgubljeni raj. Razvio je rukopis koji je Freni videla u njegovoj beležnici posle godina prakse - bez pasusa, bez prekida, bez predaha za oko. Bio je to rad - strašan rad od kojeg se koči ruka - ali je isto tako bilo to i delo ljubavi. Koristio je pisaću mašinu rado i zahvalno, ali je one najbolje misli uvek čuvao za ispisivanje rukom. A sada će na isti način u reči pretočiti i svoje poslednje trenutke. Podigao je pogled i ugledao lešinare koji su sporo kružili nebom, kao nešto

iz filma sa subotnjeg matinea, s Randolfom Skotom, ili po romanu Maksa Brenda. On pomisli na to kao da je napisano u romanu: Harold vide kako lešinari kruže nebom i čekaju. Odmeri ih načas mirno pogledom, a onda ponovo prionu na pisanje dnevnika. Ponovo prionu na pisanje dnevnika. Na kraju, bio je prisiljen da se vrati klimavim slovima koja je njegova nesigurna kontrola nad pokretima jedino na početku i mogla da izvede. Bolno se prisetio sunčane kuhinje, hladne čaše „koka-kole“, starih i plesnivih knjiga o Tomu Svifitu. I sada, konačno, on pomisli (i napisa), mogao bi da usreći majku i oca. Ostao je bez dečjeg salca. I mada je fizički još bio nevin, bio je moralno siguran da nije hom-o-seksualac. On otvori usta i reče promuklo: „Na vrhu sam sveta, mama.“ Ispisao je polovinu stranice. Pogledao je ono što je napisao, onda bacio pogled na nogu, koja je bila iskrivljena i polomljena. Polomljena? Ta je reč bila previše blaga. Noga mu je bila smrskana. Već je peti dan sedeo u hladu te stene. Nestali su i poslednji ostaci njegove hrane. Juče ili prekjuče bi umro od žeñi da nije bilo dva jaka pljuska. Noga mu se raspadala. Zaudarala je trulež, na gas, a meso mu se nadulo pod pantalonama, rastegnuvši mrku tkaninu toliko da je ova podsećala na crevo za kobasicu. Nadin je odavno već otišla. Harold uze pištolj koji je ležao kraj njega i proveri burence. Proverio ga je sto i više puta samo tog dana. Za vreme kišnih oluja, vodio je računa o tome da pištolj ostane suv. U njemu su bila još tri metka. Prva dva je ispalio na Nadin kada ga je pogledala odozgo i rekla mu da ide dalje bez njega. Ušli su u lakat-krivinu, Nadin s unutrašnje, Harold sa spoljne strane na svom motociklu marke „trijumf“. Bili su na zapadnim padinama Kolorada, stotinak kilometara od granice sa Jutom. Na spoljnom delu krivine bila je lokva od ulja, i u danima koji su otad prošli, Harold je često razmišljao o toj lokvi. Izgledalo mu je to isuviše savršeno. Ulje odakle? Tuda svakako ništa nije prošlo u poslednja dva meseca. Bilo je to dovoljno vremena da se ulje osuši. Kao da ih je njegovo crveno oko posmatralo i čekalo na pravi trenutak da stvori lokvu ulja, kako bi Harold ispao iz igre. Ostavi ga uz nju u planinama za slučaj nevolje, a onda ga se ratosiljaj. On je, kao što to kažu, odslužio svoje. „Trijumf“ je proklizao pravo na ogradu puta i Harold je preleteo preko kao insekt. Osetio je neizdrživ bol u nozi. Čuo je vlažan prasak kada se slomila. Vrisnuo je. Tada je video kako se golet diže prema njemu, golet koja se obrušavala pod strmim, vrtoglavim uglom dole, u klisuru. Tamo negde dole čuo je brzi vodeni tok. Tresnuo je o zemlju, odbio se i preturio visoko u vazduh, ponovo vrisnuo, pao još jednom na desnu nogu, čuo kako mu se lomi na nekom drugom mestu, opet

odleteo u vazduh, pao, skotrljao se i najednom zabio u mrtvo drvo koje se pre više godina tu povilo u nekoj oluji. Da tog drveta nije bilo tamo, on bi sleteo u klisuru i, umesto lešinara, njime bi se hranile rečne pastrmke. On zapisa u svesku, čudeći se i dalje nagnutim, dečjim slovima: Ne krivim Nadin. To je bilo tačno. Ali tada ju je krivio. Preneražen, uzdrman, odran, s neizdrživim bolom u levoj nozi, pridigao se i malčice otpuzao uz strminu. Visoko iznad sebe, video je kako ga Nadin gleda preko ograde. Lice joj je bilo belo i sićušno, lice lutke. „Nadin!“ viknu on. Iz grla mu se začu samo muklo krkljanje. „Uže! U levoj je bisagi!“ Ona ga je samo gledala odozgo. Počeo je da pomišlja kako ga nije čula i spremao se da to ponovi kad je video kako joj se glava pomera levo, desno, pa opet levo. Veoma sporo. Odmahivala je glavom. „Nadin! Ne mogu se popeti bez užeta! Noga mi je polomljena!“ Nije mu odgovorila. Samo ga je gledala odozgo, i sada nije čak ni odmahivala glavom. Sad mu se činilo da je na dnu duboke rupe, i da ga ona gleda preko njenog ruba. „Nadin, dobaci mi uže!“ Opet to sporo odmahivanje glavom, jednako strašno kao i vrata grobnice koja se zatvaraju nad čovekom koji još nije mrtav, već samo u kandžama kakve strašne katalepsije. „NADIN! TAKO TI BOGA!“ Njen glas konačno dopre do njega, tih ali savršeno čujan u posvemašnjem muku planine. „Sve je ovo unapred ureñeno, Harolde. Ja moram dalje. Veoma mi je žao.“ Ali nije se pomerila kako bi krenula; ostala je kod ograde, zagledana u mesto gde je on ležao, šezdesetak metara ispod nje. Tamo je već bilo muva, koje su užurbano kusale njegovu krv na stenju o koje je udarao i gde je ostavio ponešto od sebe. Harold je zapuzao naviše, vukući smrskanu nogu. Isprva nije osećao mržnju, niti potrebu da sjuri metak u nju. Činilo mu se samo izuzetno važnim da joj se dovoljno približi da joj protumači izraz lica. Tek što je prošlo podne. Bilo je vruće. Znoj mu je kapao sa lica na oštro kamenje i stenje po kom se verao. Kretao se tako što se vukao naviše na laktovima i odgurivao levom nogom, kao osakaćeni insekt. Dah mu je strugao grlom kao vrela turpija. Pojma nije imao koliko je to trajalo, ali jednom ili dvaput udario je slomljenom nogom o kamenu izbočinu i džinovski nalet bola nagnao ga je da načas izgubi svest. Nekoliko puta je skliznuo unazad, bespomoćno stenjući. Konačno je postao glupavo svestan toga da nema više kud. Senke su se izmenile. Prošla su tri sata. Nije mogao da se seti kada je poslednji put pogledao

uvis prema ogradi i drumu; pre više od jednog sata, sigurno. U svom bolu, bio je potpuno obuzet neznatnim napredovanjem za koje je jedino bio sposoban. Nadin je verovatno odavno već otišla. Ali ona je još bila tamo, i mada je uspeo samo da se popne sedam-osam metara, izraz na njenom licu bio je pakleno jasan. Bilo je tamo duboke tuge, ali oči su joj bile daleke i bezizražajne. Oči su joj bile sa njim. Tada je počeo da je mrzi, i opipao je futrolu ispod pazuha. „Kolt“ je još bio tamo i nije ispao zahvaljujući remenu preko drške. On otkači remen, pogrbivši telo lukavo, kako ona to ne bi videla. „Nadin...“ „Bolje je ovako, Harolde. Bolje za tebe, zato što bi on to obavio mnogo, mnogo gore. Shvataš to, zar ne? I bolje je što se nećeš sresti s njim licem u lice, Harolde. On smatra da bi onaj ko je spreman da izda jednu stranu verovatno isto učinio i sa drugom. Ubio bi te, ali bi te najpre isterao iz pameti. Može on to. Pustio me je da izaberem. Na ovaj... ili na njegov način. Odabrala sam ovaj. Možeš brzo sve okončati, samo ako si hrabar. Znaš na šta mislim.“ On proveri burence pištolja prvi od više stotina (možda i hiljada) puta, zadržavši oružje u zasenčenom prevoju izderanog i isečenog lakta. „A ti?“ doviknu joj on. „Zar nisi i ti izdajnica?“ Glas joj je bio tužan. „U srcu ga nikada nisam izdala.“ „Mislim da si ga upravo tamo izdala“, doviknu joj Harold. On pokuša da prizove izraz krajnje iskrenosti na lice, proračunavajući zapravo udaljenost. Imaće vremena najviše za dva hica. A pištolj je bio vrlo nepouzdano oružje. „A mislim da to i on zna.“ „Potrebna sam mu“, reče ona, „a potreban je i on meni. Ti nikada nisi bio u kombinaciji, Harolde. I da smo nastavili dalje zajedno, možda bih... možda bih ti dala da mi uradiš nešto. Tu sitnicu. A to bi uništilo sve. Nisam smela prihvatiti ni najmanju šansu da doñe do toga posle svih onih žrtava, krvi i zla. Zajedno smo prodali dušu, Harolde, ali ja sam ostala još dovoljno svoja da zahtevam za dušu koju sam prodala punu cenu.“ „Daću ti ja punu cenu“, reče Harold i uspe nekako da se pridigne na kolena. Sunce je bilo zaslepljujuće. Vrtoglavica ga je dograbila grubim šakama i zaokrenula žiroskop ravnoteže u njegovoj glavi. Kao da je začuo glasove - glas - koji je zaurlao u iznenañenom protivljenju. On pritisnu obarač. Pucanj odjeknu, odskoči, odbi se od litice do litice, prašteći, šibajući, slabeći. Nadininim licem se raširi komično iznenañenje. Harold pomisli u nekoj vrsti pijanog trijumfa: Nije očekivala da imam muda za ovo! Usta su joj bila oklembešena u zaprepašćeno, okruglo slovo O. Oči su joj bile razrogačene. Prsti na njenim rukama napeli su se i prhnuli uvis, kao da se spremila da zasvira neku nenormalnu melodiju na klaviru. Taj trenutak je bio toliko

sladak da je izgubio sekund ili dva uživajući u njemu, ne shvatajući da je promašio. Kada je to konačno shvatio, spustio je pištolj, pokušao da nanišani, pridržavši desni ručni zglob levom rukom. „Harolde! Ne! Ne možeš to!“ Zar ne mogu? Pritiskanje obarača je najobičnija sitnica. Naravski da mogu. Izgledala je previše preneraženo da bi se pomerila, i kada se mušica na nišanu pištolja poravnala s udubljenjem ispod njenog vrata, on je s iznenadnom i hladnom sigurnošću osetio da je ovako bilo suñeno da se završi, kratkim i besmislenim izlivom nasilja. Bila mu je na samom nišanu. Ali kada je počeo da pritiska obarač, dogodile su se dve stvari. Znoj mu je pocurio u oči tako da je najednom video dvostruko. I počeo je da klizi. Kasnije je govorio sebi kako je kamenje pod njim popustilo, ili mu je smrskana noga klecnula, ili i jedno i drugo. Možda je čak i zaista bilo tako. Ali činilo se... činilo se da ga neko gura, i u dugim noćima koje su prošle od tada pa do ovog trenutka, nije mogao sebe da ubedi u suprotno. Po danu je Harold tvrdoglavo bio racionalan, ali noću ga je obuzimalo grozno ubeñenje da se na kraju mračnjak lično umešao kako bi ga osujetio. Hitac koji je trebalo da je pogodi pravo ispod vrata odleteo je nekontrolisano: visoko, široko i daleko u ravnodušno plavo nebo. Harold se skotrljao i preturio natrag do mrtvog drveta, dok mu se desna noga savijala i popuštala u ogromnom naletu agonije od gležnja sve do prepona. Udario je u drvo i onesvestio se. Kad je ponovo došao sebi, sumrak tek što je prošao i mesec je, u trećoj četvrti, mirno stajao iznad klisure. Nadin više nije bilo. Proveo je prvu noć u delirijumu užasa, siguran da neće moći da otpuzi natrag do puta, siguran da će umreti u jaruzi. Kada je svanulo, on je ipak ponovo počeo da puzi uvis, znojeći se, izmožden bolovima. Počeo je oko sedam sati, taman otprilike u vreme kada veliki narandžasti kamioni Komiteta za sahrane izlaze iz autobuskog depoa u Bolderu. Konačno se uhvatio za kabl ograde izranavljenom rukom punom plikova u pet sati tog popodneva. Njegov motocikl je još bio tamo, i on umalo nije zaplakao od olakšanja. Iskopao je mahnito žurno nekoliko konzervi i otvarač iz jedne bisage, otvorio jednu konzervu i natrpao pune hladne šake usoljene govedine u usta. Ali ukus joj je bio grozan, pa je posle duge borbe bio prisiljen da je povrati. Počeo je tada da shvata neumitnu činjenicu svoje nastupajuće smrti, a onda je legao kraj „trijumfa“ i zaplakao, sa iskrivljenom nogom ispod sebe. Posle toga bio je u stanju malo da odspava. Sutradan je bio natopljen silovitim pljuskom i posle njega je ostao mokar do gole kože i u drhtavici. Noga je počela da mu smrdi na gangrenu, pa se potrudio da telom zaštiti pištolj od vlage. Te večeri je počeo da piše u svesci s plastificiranim koricama i prvi put ustanovio da je rukopis počeo da mu se pogoršava. Shvatio je

da misli na jednu priču Danijela Kiza, „Cveće za Aldžernona“, tako joj je glasio naslov. U njoj, grupa naučnika je nekako pretvorila mentalno zaostalog kućepazitelja u genija... nakratko. A onda je jadnik počeo da se gubi. Kako se ono zvao? Nešto kao Čarli, jel' da? Naravski, pošto je tako glasio naslov filma koji su po tome snimili. Čarli. Prilično dobar film. Nije bio toliko dobar kao priča, pun psihodeličnih sranja iz šezdesetih koliko je pamtio, ali i dalje prilično dobar. Harold je često išao u bioskop u staro doba, a gledao je još više filmova na porodičnom videu. U vreme kada je svet bio ono što bi Pentagon nazvao „održivom alternativom“. Većinu je odgledao sam. Pisao je u svesci i reči su se sporo pomaljale iz zakošenih slova. Pitam se jesu li svi mrtvi? Ovi iz komiteta? Ako jesu, žao mi je. Bio sam zaveden. To je jadan izgovor za moje postupke, ali kunem se na osnovu svega što znam da je to jedini izgovor koji uopšte nešto znači. Mračnjak stvarno postoji koliko i sam supergrip, koliko i atomske bombe koje još negde leže u spremištima od olova. A kad nastupi kraj, i kada on bude grozan baš kao što su dobri ljudi oduvek znali da će biti, imam da kažem samo jedno svim tim dobrim ljudima koji će prići Prestolu strašnog suda: Bio sam zaveden. Harold pročita ono što je napisao i preñe mršavom i drhtavom rukom preko čela. To nije bio valjan izgovor; bio je previše slab. Koliko god da ga ulepšava, i dalje će smrdeti. Onaj ko bude pročitao taj pasus posle njegovog dnevnika prepoznaće u njemu krajnjeg dvoličnjaka. On je sebe video kao kralja anarhije, ali mračnjak ga je prozreo i bez ikakvog napora sveo na drhtavu vreću kostiju kojoj se bliži gadna smrt na drumu. Noga mu se nadula kao unutrašnja automobilska guma, zaudarala je na prezrele banane pune gasa, a on je sedeo tu dok su lešinari nadletali i ponirali iznad njega na toplim strujama, i pokušavao da racionalizuje nešto užasno. Bio je žrtva sopstvenog produženog puberteta, jednostavno tako. Bio je zatrovan sopstvenim smrtonosnim vizijama. Na samrti, činilo mu se da je povratio malo zdravog razuma, a možda čak i malo dostojanstva. Nije želeo da to unizi bednim izgovorima koji će sa stranice othramati na štakama. „Mogao sam da budem neko i nešto u Bolderu“, reče on tiho, i ta jednostavna, grozna istina naterala bi mu suze na oči samo da nije bio toliko umoran i dehidriran. On pogleda zakošena slova na stranici, a onda mu pogled skrenu na „kolt“. Najednom je želeo da se sve završi, pa je pokušao da smisli kako da okonča svoj život na najistinitiji, najjednostavniji način. Izgledalo mu je neophodnije nego ikad da napiše to i ostavi onima koji bi ga mogli pronaći, za godinu, ili deset. On ščepa penkalo. Razmisli. Napisa: Izvinjavam se zbog svega destruktivnog što sam uradio, ali ne poričem da sam postupao slobodno i svojevoljno. Svoje školske zadatke uvek sam potpisivao imenom Harold Emeri Lauder. Potpisivao sam svoje rukopise - koliko god jadni

oni bili - na isti način. Bog neka mi pomogne -jednom sam to napisao na krovu ambara slovima visokim čitav metar. Hoću ovo da potpišem imenom koje su mi nadenuli u Bolderu. Tada ga nisam mogao prihvatiti, ali sada ga slobodno preuzimam.Umreću priseban i zdrave pameti. U dnu on uredno ispisa svoj potpis: Soko. On smesti svesku plastificiranih korica u bisagu „trijumfa“. Stavi poklopac na penkalo i zakači ga za džep. Uglavi cev „kolta“ u usta i pogleda uvis u plavo nebo. Pomisli na igru koju su igrali kad su bili deca, igru zbog koje su ga svi zadirkivali zato što nikada nije smeo da je odigra do kraja. Na jednom sporednom putu nalazila se jama sa peskom i tamo si mogao da skočiš sa zastrašujuće visine, padneš u pesak, otkotrljaš se i onda popneš natrag da sve to ponoviš. Svi su to radili osim Harolda. Harold bi stao na ivicu i počeo da odbrojava: Jedan... dva... tri! baš kao i ostali, ali to bajanje nikada nije delovalo. Noge bi mu ostale nepomične. Nije mogao sebe naterati na skok. A drugi su ga ponekad jurili do kuće, vikali na njega, nazivali ga Haroldom pešovanom. On pomisli: Da sam samo mogao naterati sebe da skočim jednom... makar jednom... možda ne bih bio ovde. Pa, računa se uvek samo poslednji put. On pomisli: Jedan... dva... tri! Pritisnu obarač. Pištolj opali. Harold odskoči. 64. Severno od Las Vegasa je Dolina emigranata, i te noći sićušna iskra vatre sijala je usred njene netaknute divljine. Rendal Fleg je sedeo kraj nje i nabusito pekao truplo malog zeca. Okretao ga je postojano na malom ražnju koji je napravio, i gledao kako zec cvrči i zapljuskuje vatru mašću. Duvao je lahor, nosio primamljivi miris u pustinju, i vukovi su mu došli. Posedali su na drugoj uzvisini nedaleko od njegove vatre, zavijajući na gotovo pun mesec i miris pečenog mesa. Malo-malo pa bi on pogledao u njih i dva ili tri vuka zapodenula bi kavgu, ujedajući se, škljocajući čeljustima i ritajući se snažnim zadnjim nogama sve dok ne oteraju najslabijeg. Onda bi ostali ponovo počeli da zavijaju, njuški uperenih u naduveni, crvenkasti mesec. Ali vukovi su mu sada bili dosadni. Na. sebi je imao farmerke, iznošene čizme za pešačenje i jaknu od ovčije kože sa dva bedža na grudima gde su mu bili džepovi: osmehnutog smajlija i KAKO VAM SE SVIĐA SVINJETINA? Noćni vetar mu je povremeno podizao okovratnik. Nije mu se dopadao razvoj situacije. Bilo je loših predskazanja u vetru, zlih znamenja nalik na slepe miševe koji lepršaju u mračnom potkrovlju napuštenog ambara. Matora je umrla i on je najpre

pomislio kako je to dobro. I pored svega, plašio se te babe. Ona je umrla, a on je rekao Dejni Jirgens da je starica umrla u komi... ali, je li to zaista bilo tačno? Više nije bio toliko siguran u to. Da li je nešto rekla, na kraju? I ako jeste, šta je to bilo? Šta sada smeraju? Stekao je neku vrstu trećeg oka. Bilo je to nalik na sposobnost levitiranja; nešto što je prihvatao, ali nikada nije zaista razumeo. Bio je u stanju da ga odašilje na daljinu, da vidi... gotovo uvek. Ali oko je ponekad bilo neobjašnjivo slepo. Zavirio je u prostoriju u kojoj je starica umirala, video ih je okupljene oko nje, i dalje osmuñenih brkova od Haroldovog i Nadininog malog iznenañenja... ali onda je vizija izbledela i on je ponovo bio u pustinji, umotan u vreću za spavanje, pogleda uprtog u nebo gde je video samo Kasiopeju u njenoj zvezdanoj stolici za ljuljanje. A u njemu je neki glas rekao: Umrla je. Čekali su da progovori, ali ona to nije učinila. Ali on više nije verovao tom glasu. Bila je tu i ta problematična priča sa uhodama. Sudija, kome su razneli glavu. Devojka, koja mu je izmakla u poslednjem trenutku. A ona je znala, do ñavola! Znala je! Iznenada se besno zagledao u vukove i njih pet-šest smesta se dalo u bitku, ispunivši tišinu grlenim zvucima nalik na kidanje tkanine. Znao je sve njihove tajne osim... te treće. Ko je bio treći? Slao je Oko iznova i iznova, ali ono mu se vraćalo samo sa zagonetnim, beslovesnim licem meseca. M- E-S-E-C, tako se piše mesec. Ko je bio treći? Kako je devojci uspelo da mu umakne? Potpuno ga je iznenadila, ostavila mu je samo parče bluze. Znao je za njen nož, to je bila dečja igra, ali ne i za iznenadni skok na stakleni zid. Niti za to kako će hladnokrvno sebi oduzeti život, bez trenutka oklevanja. Samo nekoliko sekundi i nje više nije bilo. Misli su mu se meñusobno jurile po glavi kao lasice u mraku. Stvari su počele da se malo krune na ivicama. To mu se nije dopadalo. Lauder, na primer. Lauder je bio problematičan. Postupao je tako izvrsno, kao neka od onih igračaka na navijanje iz čijih leña viri ključ. Idi tu. Idi tamo. Uradi ovo. Uradi ono. Ali bomba od dinamita sredila je samo dvoje - tako silno planiranje, silan trud pokvaren povratkom te matore crnčuge na samrti. A onda... pošto se ratosiljao Harolda... ovaj umalo nije ubio Nadin! Još je osećao nalet zapanjenog besa kad bi pomislio na to. A ta glupa pizdurina je samo stajala tamo i zijala, čekala da on to ponovo pokuša, gotovo kao da je želela da bude ubijena. A kome će na kraju sve ovo pripasti ako Nadin umre? Kome, ako ne njegovom sinu?

Zec je bio gotov. On ga svuče sa ražnja na svoj limeni tanjir. „U redu, posrani marinci, navalite!“ To ga nagna da se glasno nasmeje. Zar je nekada bio marinac? Činilo mu se da jeste. Mada, samo na ostrvu Paris76. Bio je tamo jedan klinac, malo defektan, po imenu Bu Dinkvej. Oni su... Šta? Fleg se namršti na svoju vojničku porciju. Jesu li umlatili starog dobrog Bua onim motkama za obuku? Obesili ga nekako? Činilo mu se da pamti nešto u vezi sa benzinom. Ali šta? U iznenadnom besu, on umalo ne baci tek ispečenog zeca u vatru. Do ñavola, trebalo bi da je u stanju toga da se seti! „Klopa, prašinari“, šapnu on, ali sada je to bio samo dašak vetra iz prošlosti. Gubio se. Nekada je bio u stanju da sagleda šezdesete, sedamdesete i osamdesete kao čovek koji gleda niz duplo stepenište u zamračenu prostoriju. Sada je mogao jasno da se seti samo dogañaja posle supergripa. Iza toga bila je samo izmaglica koja bi se povremeno malčice razišla, taman toliko da on ugleda nešto zagonetno iz sopstvenog pamćenja (Bua Dinkveja, na primer... ako je neko takav ikada i postojao) pre nego što se ona ponovo ne spusti. Sada se sećao samo dogañaja od trenutka kada je krenuo peške na jug autostradom broj 51, prema Mauntin Sitiju i kući Kita Brejdentona. Sećao se samo kako se rodio. Kako se rodio iznova. On više, strogo govoreći, nije bio čovek, ako je to ikada i bio. On je bio nalik na luk, koji se sporo ljušti sloj po sloj, samo što se sada činilo da se s njega ljušti sve ono ljudsko: organizovano promišljanje, sećanja, možda čak i slobodna volja... ako je nešto takvo ikada i postojalo. On poče da jede zeca. Nekada, u to je bio sasvim siguran, brzo bi se izgubio pošto stvari počnu da se krune. Ali ne i sada. Ovo je bilo njegovo mesto, njegovo vreme, trenutak da ostane postojan u svom uporištu. Nije važno to što još nije uspeo da otkrije trećeg špijuna, ili što se Harold na kraju oteo kontroli i bio tako kolosalno drzak da pokuša da ubije nevestu koja mu je obećana, majku njegovog sina. Onaj čudni Đubretarac je negde u pustinji i njuška za oružjem koje će zauvek zbrisati problematičnu, zabrinjavajuću Slobodnu zonu. Njegovo Oko nije moglo da prati Đubretarca, i u neku ruku, Fleg je pomišljao kako je Đubros čudniji i od njega, kao neka vrsta ljudskog kera koji njuši za eksplozivom, napalmom i zapaljivim gelom, smrtonosno precizno poput radara. Za mesec dana ili manje, poleteće mlaznjaci Nacionalne garde, nakrcani projektilima tipa „svračak“ ispod krila. A kad on bude siguran da je nevesta zanela, oni će poleteti na istok. Pogledao je sneno u mesec koji je ličio na košarkašku loptu i osmehnuo se.

Postojala je još jedna mogućnost. Mislio je da će mu Oko pokazati, u svoje vreme. Mogao bi da ode tamo, možda kao vrana, možda kao vuk, možda kao insekt - bogomoljka, recimo, nešto dovoljno malo da se provuče kroz brižljivo sakrivene ventilacione otvore usred bodljastog bokora pustinjske trave. Uskočio bi ili otpuzao tamnim vodovima i provukao se kroz rešetku klimaureñaja ili zaustavljeni ventilator za odvod otpadnih gasova. To mesto je bilo pod zemljom. Odmah preko granice, u Kaliforniji. Tamo su bile posude, redovi i redovi posuda, svaka sa svojom uredno odštampanom oznakom: superkolera, superantraks, nova i usavršena verzija buboničke kuge, sve zasnovane na sposobnosti promene antingena zbog koje je supergrip bio tako gotovo univerzalno smrtonosan. Tamo ih je bilo na stotine; sa probranim ukusima, kao što su nekada govorili u onoj reklami za bombone. Da ti ubacimo malo toga u vodu, Slobodna zono? Ili da te zaprašimo time? Ljupka legionarska bolest za Božić, ili možda nov i usavršen svinjski grip? Rendi Fleg, mračni Deda Mraz, u saonicama Nacionalne garde, sa viruščićem koji bi ubacio kroz svaki odžak? Sačekaće i prepoznati pravi čas kada on konačno bude kucnuo. Nešto će mu već reći. Biće sve dobro. Ovaj put neće hitro iščileti. Na vrhu je, i tamo namerava i da ostane. Zeca više nije bilo. Pun vrele hrane, ponovo se osećao prisebno. Ustao je s limenim tanjirom u ruci i bacio kosti u noć. Vuci jurnuše na njih, upustiše se nad njima u bitku, režeći i ujedajući, kolutajući prazno očima na mesečini. Fleg ustade, podboči se i grohotom nasmeja na mesec. Rano sledećeg jutra, Nadin je izašla iz grada Glendejla i krenula meñudržavnim putem broj 15 na svojoj „vespi“. Kosa bela kao sneg, razvezana, vijorila je za njom, veoma nalik na nevestin veo. Bilo joj je žao „vespe“, koja joj je služila tako dugo i verno, a sada je bila na kraju snaga. Kilometraža i pustinjska vrelina, težak prelazak Stenovitih planina i nedostatak održavanja uzeli su svoj danak. Motor je sada zvučao promuklo i izmučeno. Igla brojača obrtaja u minutu počela je da drhti umesto da ostane krotko kod oznake 5X1000. Nije bilo važno. Ako joj crkne pre nego što stigne, ona će nastaviti peške. Sada je niko više nije progonio. Harold je bio mrtav. A ako ona bude morala da pešači, on će nekako to saznati i poslati nekoga po nju. Harold je pucao na nju! Harold je pokušao da je ubije! Misli su joj se vraćale tome bez obzira na sve pokušaje da to izbegne. Njen um je grizao to kao što pas grize kost. Nije trebalo da bude tako. Fleg joj je došao u snu te prve noći posle eksplozije, kada je Harold konačno pristao da se ulogore.

Rekao joj je da će ostaviti Harolda sa njom sve dok ne budu na zapadnoj padini, blizu Jute. Onda će ga on ukloniti u brzoj, bezbolnoj nesreći. Pomoću lokve ulja. Preko ivice. Bez frke, bez strke, bez gnjavaže. Ali nije bilo brzo i bezbolno, i Harold je umalo nije ubio. Metak je prohujao nekoliko centimetara od njenog obraza, a ona i dalje nije mogla da se pomeri. Bila je ukočena u šoku i pitala se kako je on uopšte mogao da uradi nešto takvo, kako mu se uopšte moglo dozvoliti da pokuša nešto takvo. Pokušala je da to racionalizuje tako što je rekla sebi da je to bio Flegov štos, kako bi joj ulio strah u kosti, kako bi je podsetio kome pripada. Ali to nije imalo nikakvog smisla! Bilo je to ludo! Čak i da je imalo ikakvog smisla, u njoj se uporno javljao siguran, znalački glas koji joj je govorio kako je Fleg bio nespreman na incident sa pucnjavom. Pokušavala je da potisne taj glas, da spusti rezu na vrata ispred njega onako kako bi svaki razuman čovek zalupio vrata pred nepoželjnom osobom s ubistvom u očima. Ali nije mogla. Taj glas joj je govorio da je sada živa zahvaljujući pukom slučaju. Da je Haroldov metak mogao isto tako lako da joj se zarije meñu oči, a Rendal Fleg ne bi imao nikakvog uticaja ni na takav ishod. Rekla je tom glasu da laže. Fleg je znao sve, znao je gde je pao i najmanji vrabac... Ne, ti to pričaš o bogu, ogovorio je glas neumoljivo. A on nije bog. Živa si zahvaljujući pukom slučaju, a to znači da sada ni na šta ne možeš sa sigurnošću da računaš. Ništa mu ne duguješ. Možeš da se okreneš i vratiš, ako to želiš. Da se vrati, dobra fora. A gde to da se vrati? Glas nije imao mnogo toga da joj kaže na tu temu; iznenadila bi se da je bilo drugačije. Ako je mračnjak bio folirant, ona je tu činjenicu saznala malčice prekasno. Pokušala je da se usredsredi na hladnu lepotu pustinjskog jutra umesto na taj glas. Ali glas je i dalje bio tu, toliko tih i uporan da ga je jedva bila svesna. Ako nije znao da će Harold moći damu prkosi i da te napadne, šta još nije znao? I hoćeš li sledeći put proći tako lako kao sada? Ali, o blagi bože, bilo je prekasno. Bilo je prekasno danima, nedeljama, možda čak i godinama. Zbog čega je taj glas čekao da progovori tek kada je postao potpuno beskoristan? I kao da se slaže s njom, glas konačno zaćuta i prepusti joj jutro. Vozila se bez misli, ne skidajući pogled s puta koji se otkrivao pred njom. S puta koji je vodio u Las Vegas. S puta koji je vodio njemu. „Vespa“ je crkla tog popodneva. Začula se mukla škripa duboko u njenoj utrobi i motor se ugasio. Osetila je kako se iz kućišta motora diže miris nečeg vrelog i nenormalnog, nalik na sprženu gumu. Brzina joj je spala sa stalnih

sedamdeset na sat koje je održavala, sve dok nije počela da pućka brzinom hoda. Sada je priterala motocikl u kolovoznu traku za zaustavljanje i nekoliko puta pokušala da startuje motor, iako je znala da je to beskorisno. Ubila ga je. Ubila je mnogo toga na putu prema svom mužu. Bila je odgovorna za to što je zbrisan ceo komitet Slobodne zone sa svim gostima na tom poslednjem, eksplozivnom sastanku. A tu je bio i Harold. Isto tako, da budemo temeljni, ne smemo zaboraviti i neroñenu bebu Fren Goldsmit. Na tu pomisao je obuze mučnina. Ona posrnu prema ogradi i povrati laki ručak koji je pojela. Bilo joj je vruće, osećala se veoma bolesno i kao u delirijumu, jedino živo biće u osunčanom pustinjskom košmaru. Bilo je vruće... tako vruće. Okrenula se natrag i obrisala usta. Vespa je ležala na boku kao uginula životinja. Nadin ju je posmatrala nekoliko trenutaka, a ona je krenula pešice. Već je prošla kraj Suvog jezera. Znači, moraće da spava kraj druma ukoliko niko ne doñe po nju. Sa malo sreće, stići će ujutro u Las Vegas. I najednom je bila sigurna da će je mračnjak pustiti da pešači. Stići će u Las Vegas gladna, žedna i u vatri od pustinjske vreline, i poslednji, najmanji ostaci starog života biće izbačeni iz njenog sistema. Žena koja je podučavala sitnu decu u privatnoj školi u Novoj Engleskoj potpuno će nestati, biće mrtva kao Napoleon. S obzirom na to koliko je tera sreća, glasić koji joj je džvanjkao i gnjavio je biće poslednji deo stare Nadin koji će iščeznuti. Ali na kraju, naravno, nestaće i on. Pešačila je i popodne je odmicalo. Znoj joj se slivao niz lice. Živa je svetlucala, uvek na mestu gde se drum susretao sa nebom boje izbledelog teksasa. Otkopčala je laku bluzu i skinula je, nastavivši dalje u pamučnom belom grudnjaku. Opekotine od sunca? Pa šta? Iskreno, draga moja, baš me briga za to. Do sutona je poprimila strašnu nijansu crvenila koje joj je duž izdignutih ivica ključnjače prelazilo gotovo u ljubičastu. Svežina večeri naišla je iznenada i naterala je da uzdrhti i nagna je da se priseti kako je opremu za kampovanje ostavila sa „vespom“. Podozrivo je pogledala oko sebe, videla kola tu i tamo, neka od njih zakopana pod nanosima peska sve do ukrasa na haubi. Pomisao na to da se skloni u jednu od tih grobnica izazva u njoj mučninu - još goru mučninu od one koju je su u njoj izazivale strašne opekotine od sunca. U delirijumu sam, pomisli ona. Mada, nije ni bilo važno. Odlučila je da radije pešači cele noći nego da prespava u nekom od tih automobila. Kad bi ovo samo mogao opet biti Srednji zapad. Pronašla bi ambar, stog sena, polje deteline. Neko čisto, meko mesto. Ovde su postojali samo drum, pesak i sprženo tvrdo pustinjsko tle. Ona ukloni dugu kosu s lica i tupo shvati kako priželjkuje da je mrtva. Sada je sunce bilo ispod horizonta, a dan je savršeno balansirao izmeñu svetla i tame. Vetar koji je sada duvao bio je hladan kao smrt. Obazrela se oko