Istanbulski prolaz

Prvi pokušaj morao je biti odgođen. Deset dana trajala je po-traga za brodom i sigurnom kućom, a onda, nekoliko sati prije polaska,sa sjeveroistoka podigao se vjetar, poyraz, podižući visoke valove dok jepuhao preko Crnog mora. Valovi na Bosporu, koji najčešće nisu biliviši od broda, oslabjeli bi kad bi došli do zaštićenih yalis na obali, asada su snažno udarali po dokovima pristaništa. S obale Leon je krozgustu kišu jedva vidio prigušena svjetla na azijskoj strani. Tko bi seusudio riskirati? Čak će i teški trajekti morati promijeniti red plovidbe,nekmoli unajmljena ribarska brodica. Zamislio je ribara kako razmišljakakve su mu šanse: visoki valovi, nikakva vidljivost, nadaš se da plovilokoje si ugledao na četrdesetak metara udaljenosti nije teretnjak, nemo-guće ga je izbjeći. Ili još jedan dan u luci, privezuješ cime i pijuckaššljivovicu uz peć od lijevanog željeza. Tko bi ga mogao okriviti? Samobudala isplovljava na olujno more. Putnik može pričekati. Višednevnoplaniranje, zastoj zbog lošeg vremena. »Do kada ćemo čekati?« rekao je Mihai i zaogrnuo se kaputom. Parkirali su kod Rumeli Hisarija i gledali kako se privezani bro-dovi valjaju uz molo i povlače cime. »Pričekajmo još pola sata. Ako on kasni, a ja ne budem tu…« »On nikad ne kasni«, prekinuo ga je Mihai. Pogledao je van.»On je toliko bitan?« »Ne znam, ja sam samo teklić.« »Ledeno je«, reče Mihai i upali motor. »Za ovo doba godine.« 3

Joseph Kanon Leon se nasmiješio. U snu koji Istanbul sanja o sebi uvijek jeljeto, dame uživaju u šerbetu u vrtnim paviljonima, a čamci polakoklize po vodi. Zimi grad drhturi i grije se uz peći zaogrnut u veste,iznenađen da je opet tako hladno. Mihai je uključio grijanje, zatim ga je isključio nakon nekoliko­minuta. Čvrsto se ogrnuo kaputom kao kornjača u svom oklopu.»Pođi­sa mnom, ali ništa ne pitaj.« Leon je dlanom obrisao prozorsko staklo. »Ti ništa ne riski-raš.« »Sjajno. To prvi put čujem. To nisi mogao sam obaviti?« »On dolazi iz Konstance. Znam da govori samo rumunjski. Štomi je činiti? Sporazumijevati se znakovima? Ali ti…« Mihai ga je opet prekinuo. »On je Nijemac. Jedan od tvojihnovih prijatelja.« »Ne moraš to učiniti.« »Mala usluga. Vratit će mi se.« Zapalio je cigaretu te je Leon za trenutak ugledao njegovo ogru-bjelo lice i prosijedu kosu. Sada je još više sijed. Kad su se upoznali,imao je tamnu, valovitu kosu, počešljan kao dendi iz Bukurešta, znalisu ga u svim kavanama na Calea Victoriei. »Osim toga, kad štakori bježe…« tmurno je rekao. »Nisu namdozvolili da odemo. A pogledaj ih sad.« »Učinio si sve što si mogao.« Palestinska putovnica, slobodanulaz i izlaz iz Bukurešta, moljakanje novca, unajmljivanje trošnih bro-dova, posljednja slamka spasa, a zatim je i ona nestala. Mihai je uvukao dim cigarete i zagledao se u vodu koja se cijedilapo vjetrobranu. »Pa, kako si?« upitao je. »Doimaš se iznureno.« Leon je šutke slegnuo ramenima. »Zašto to radiš?« Mihai ga je pogledao u oči. »Rat je završen.« »Da? Nitko mi nije rekao.« »Ne, oni žele započeti novi rat.« »Ne znam tko su oni.« »Pazi da se ne navikneš. Počeo si uživati…« Zašutio je. Glas muje bio hrapav od cigareta, još uvijek je imao balkanski naglasak. »Znači 4

ISTANBULSKI PROLAZne radi se ni o čemu. Puka navika. Kao i ovo«, rekao je i ispružioruku s cigaretom. »Navikneš se.« Leon ga je pogledao. »A ti?« »Nama je kao i prije. Još uvijek spašavamo Židove.« Namrštiose. »Sada ih spašavamo od svojih prijatelja. Nema viza za Palestinu.Kamo da odu, u Poljsku? Pomažem ti da razgovaraš s nacistom. Svijetje baš divan.« »Zašto nacist?« »A zašto sve ovo? Zbog nekog nesretnog izbjeglice? Ne, taj poznaje­Ruse, čini mi se. Tko je bolje upućen?« »Nagađaš.« »Tebi je svejedno koga ćeš prebaciti?« Leon je pogledao u stranu, a zatim na svoj sat. »Pa, večeras nećedoći, tko god bio. Trebao bih nazvati i provjeriti. Ondje je kafić.« Mihai se povio u pasu kako bi upalio motor. »Parkirat ću uzkafić.« »Ne, ostani tu. Ne želim automobil…« »Shvaćam. Pretrčat ćeš ulicu po kiši. Smočit ćeš se. Zatim ćeš sevratiti, opet smočiti i čekati u automobilu. To će biti manje upadljivo.Ako nas netko motri.« Ubacio je u brzinu. »Auto je tvoj«, reče Leon. »To je sve.« »Misliš li da te do sada nisu zamijetili?« »Jesu li? Ti ćeš znati«, upitno je rekao. »Uvijek pretpostavi da jesu.« Polukružno je zaokrenuo i parki-rao ispred kafića. »Dakle, bez velikih iznenađenja. Nemoj se smočiti.Reci mi nešto. Ako je on došao, tvoj paket, hoću li i njega odvestikamo već treba poći?« »Ne.« Mihai je kimnuo. »Dobro.« Glavom je pokazao kroz prozorautomobila. »Nazovi da se ne bi zabrinuli.« Četiri muškarca igrala su domino i pijuckala čaj iz duguljastihčašica. Kad su ga pogledali, Leon se doimao kako je on htio da gavide — ferengi se sklanja s kiše, otresa šešir, mora telefonirati — te seod uzbuđenja zarumenio. Sviđa mu se. Je li i Mihai to shvatio i osjetio. 5

Joseph KanonUmakneš nekažnjeno, planiraš i sklizneš im iz šaka. Večeras se voziotramvajem do posljednje stanice u Bebeku te je hodao do klinike. Timputem često je išao. Da su ga pratili, parkirali bi automobil jednu ulicuod ulaza u kliniku i čekali, sretni da su na toplom, nisu na kiši, a znajugdje je on. Ali kad je prošao pokraj velikih grmova oleandara, krenuoje prema pomoćnom ulazu, a zatim se vratio do ceste za Bospor domjesta na kojem ga je Mihai čekao. Osjećao se slobodno, gotovo uz-buđeno. Nitko ga nije mogao vidjeti u mraku. Ako su ondje, zacijelopuše i dosađuju se, misle da je u klinici. Taj drugi život, šetnja doautomobila, isključivo je njegov. Telefon je bio na zidu uz WC. U kafiću se čulo samo kuckanjedomino pločica i šištanje vruće vode, pa je kovanica glasno odzvonila uautomatu. Ferengi govori engleski, reći će ako ih netko slučajno upita. »Tommy?« Srećom bio je kod kuće, nije izašao van na večeru. »Uh, očekivao sam tvoj poziv«, rekao je ugodnim, ali i ledenokontroliranim glasom dobrog znanca. »Trebaš podnijeti izvještaj —znam, znam — a moja tajnica nije došla. Problemi s brodom. Tipično,zar ne? Čim se vrijeme malo pogorša i trajekti…« Leon je zamislionjegovo okruglo lice i četvrtastu vilicu. »Mogao bih ti srediti za sutra,u redu? Mislim, ako ugovor još uvijek vrijedi. Čekamo kvote. Cijelidan telefoniram s American Tobaccom, dakle sada smo u istoj kaši. Jošnam samo trebaju potpisi.« Commercial Corp., agencija iz doba rata,Tommyjev paravan u konzulatu. »Točno. Ionako sam se zadržao u klinici. Samo sam htio provjeritije li krenuo.« »Nije, sutra će. Žao mi je, iskupit ću ti se. Idemo na piće u Park.«Zar sada, kasno navečer? »U Bebeku sam.« »Doći ću prije tebe.« Zapovijed. »Ne brini, odvest ću te kući.«Njihova uvježbana šala. Leonova zgrada je vrlo blizu hotela Park, priješirokog zavoja na Aya Paşi. »Trebat će mi jedan sat.« »Iz Bebeka?« Iznenađen i nervozan glas. »Pogledaj van. Po ovakvom vremenu ne mogu prije doći. Pričuvajmi stolicu.« 6

ISTANBULSKI PROLAZ Igrači domina nisu podizali glave, pretvarajući se da ne prisluškuju.­A što su mogli shvatiti? Leon je naručio čaj kako bi zahvalio šankeruna korištenju telefona. S toplom čašom u ruci shvatio je da je promr-zao i da su mu cipele promočene. A u Parku, u kojem svi gledaju i negledaju,­njegov stari prijatelj Tommy je galamio i ispijao pića. »Odgođeno«, rekao je Mihaiju kad je ušao u automobil. »Jesili sutra slobodan?« Mihai je kimnuo. »Nešto se dogodilo, dogovorili smo piće u Parku.« »Vrlo uzbudljivo, trgovina duhanom.« Leon se nasmiješio. »Nekad je bilo.« Ustvari, bilo je dosadno, predvidljiva rutina kao da listaš molitvenik.Agenti bi donijeli preparirano lišće duhana iz Latakije, on bi organiziraoprijevoz brodom, a zatim bi vlakom otputovao u Ankaru da sredi dozvoleza izvoz. Polazak s kolodvora Haydarpaşa u šest, povratak sutra ujutrou deset. I tako je počelo. Vlakom je prenosio stvari za Tommyja, papirekoje nisu mogli utrpati u diplomatsku poštu, pomagao je u vrijeme rata.Tada nije radio za novac. Amerikanac je htio pomoći, kako ne bi gu-bio vrijeme i opijao se sa službenicima Scony and Liggettija i Myers andWestern Electrica, ljudima koji mijenjaju poslove, biznismenima kojima seposrećilo i mirno po strani gledaju rat. Tommy ga je zamolio da pomogneCommercial Corpu. oko kupnje kroma kako ga se Nijemci ne bi dočepali.Odjednom je sudjelovao u ratu, neobičnom ratu koji se odvijao za veče-rom kod Abdullaha, ili za pultom za primanje u konzulatu. Zaraćene stra-ne čekaju u zasebnim redovima ispred ureda, koktel-ratovi. Kasnije, kadje više saznao, iznenadio se koliko je osoba u tome sudjelovalo. Praćenjebrodskih pošiljki kroz tjesnace. Prisluškivanje tračeva. Pridobiti atašea zafinancije kojem je trebao novac. Svi su pleli mreže, pratili jedan drugoga,a turski Emniyet je pratio njih. Više nije bilo dosadno. »Odvest ću te kući da se presvučeš.« »Ne, odbaci me do grada. Htio bih otići u kliniku, da provjerim.« Mihai je šutio dok nisu stigli. »Kako je ona?« »Isto«, mirno reče Leon. Zatim su zašutjeli. A ipak je upitao. Dobro je upamtio Annu,vidio je njezin lik. Za njega ona nije pacijent klinike Obstbaum, osoba 7

Joseph Kanonkoja se povukla u sebe i izgubila u vlastitim mislima. Ljudi su nepre-stano pitali za nju — neugodna pitanja u klubu, čudna zabrinutostu uredu — ali s vremenom su zaboravili da je ona ondje. Daleko odočiju, daleko od srca. Osim Leona, ta rana u njemu nije zacijeljela.Ona bi se mogla vratiti svakog dana, naglo kao što je i otišla. Netkoje mora dočekati. »Znaš li što ja mislim?« reče Mihai. »Što?« »Katkad pomislim da ovo radiš zbog nje. Nešto želiš dokazati,a ne znam što.« Leon je šutio. »Razgovarate li još uvijek?« rekao je Mihai. »Da.« »Reci joj da je naš brod na moru. Njoj će se to svidjeti.« »Prošao je britanske patrole?« »Za sada. Inače bismo bili na Cipru. Reci joj, tri stotine. Spasilismo tri stotine.« Vratio se po istoj sporednoj ulici i ušao na isti sporedni ulaz. Mi-slio je da će morati pozvoniti, ali ulaz nije bio zaključan, pa se nervoznonamrštio jer osoblje nije bilo na oprezu. Ali, nitko nije htio ući, a tkobi htio izaći? Klinika je ustvari svojevrsno odmaralište, tu su se skla-njali od svijeta. Dr. Obstbaum je njemačka izbjeglica, a njih je Ataturksrdačno primio 1930-ih kako bi pomogli novoj republici da stane nanoge. Oni koji su bili imućniji nastanili su se u Bebeku, ili nedalekou Ortaköyu, a ondje su ih borovi šumarci na brežuljcima vjerojatnopodsjećali na zavičaj. A možda su samo krotko slijedili prve useljenike.Najveći dio osoblja u klinici još uvijek su Nijemci, a Leon je mislio daje to ipak dobro, govore njezinim jezikom, ako ih bude htjela slušati.Naravno da su bolničarke, osoblje koje ju je kupalo, hranilo i brbljalopokraj nje, bile Turkinje, pa je na kraju shvatio da to nije bitno i sadase brinuo da je više izdvojena nego ikad prije. Dr. Obstbaum je poticaoLeona da razgovara s njom. »Nemamo pojma što ona čuje. Taj oblik melankolije — moždase radi o reagiranju, a ne svijesti. Njezin mozak je aktivan. Inače nebi mogla disati, a motoričke funkcije bi otkazale. Radi se o tome da 8

ISTANBULSKI PROLAZtreba održati određenu razinu aktivnosti. Možda s vremenom nastupipoboljšanje. Dakle, glazba. Čuje li ona glazbu? Ne znam. Ali mozakčuje. Nešto funkcionira.« Ne glazba koja uzrujava, nego njoj poznata glazba, koju je slušalakod kuće. Ljupke note da ispune njezinu šutnju. Ako ih čuje. »Najčešće mi se čini kao da razgovaram sa sobom«, rekao jeLeon. »Tu svi razgovaraju sa sobom«, našalio se Obstbaum. »Očigledno,to je jedno od velikih životnih zadovoljstava. Barem ti se netko obraća.« »Kasno je«, reče bolničarka na turskom prigušenim glasom.Pogledala je njegov kaput s kojeg se cijedila voda. »Ona spava? Samo ću joj poželjeti laku noć. Ispričavam seako…« Ali bolničarka je već žustro otvorila vrata. Nju se ne tiču hirovipacijenata. On bi sjeo i pričao, kao i uvijek, nju bi trebalo opet pregle-dati, ali to je privatna klinika, a on plaća račune. Anna je ležala na krevetu, soba je bila u polumraku, gorjela jesamo prigušena noćna svjetiljka. Kad joj je dotaknuo ruku, otvorila jeoči, ali u njezinu pogledu nije bilo prepoznavanja. To ga je uznemirilo,njezina pasivnost kojom je upijala sve oko sebe. Četkanje kose, ljudikoji su hodali po sobi, sve se to događalo u daljini, male mrlje koje sekreću. »Kako si?« rekao je. »Je li ti toplo? Vani je strašna oluja.« Glavomje pokazao prema zastakljenim vratima. Kiša je lupkala po staklu. Nije ništa rekla, ali on to nije ni očekivao. Nije reagirala čak nina dodir. Kad je govorio, odgovarao je umjesto nje, prešutni odgovorikako bi održali kontakt. Katkad, kad je sjedio uz nju, kao da je čuonjezin glas u svojoj glavi, sablastan razgovor, a to je bilo gore nego darazgovara sa sobom. »Ipak je lijepo, zar ne?« rekao je i pokazao sobu. »Udobno.Gemütlich.« Kao da je drugi jezik bio bitan. Ispustio je njezinu ruku i sjeo na stolicu. Kad su se upoznali, ona je neprestano govorila, brbljala je na nje-mačkom i engleskom kao da joj jedan jezik nije bio dovoljan da kažesve što je htjela reći. Gledala je naokolo, katkad je pogled bio brži od 9

Joseph Kanonriječi, čekala ih je, a tada bi joj se lice ozarilo. Neobično je bilo njezinoneizmijenjeno lice, zaustavljeno u vremenu, predivna put, meki obrazi,sve je bilo kao i nekad, starost je bila zaustavljena u njezinom odsustvu.Samo su oči bile drugačije, prazne. »Večeras sam vidio Mihaija. Pozdravlja te. Kaže da se brod pro-vukao, opet spašavaju ljude.« To će možda registrirati, do toga joj jestalo. Nemojte ju uzrujati, rekao je Obstbaum, govorite samo o obič-nim, poznatim stvarima. Ali, kako Obstbaum može biti siguran? Je lion proživio njezino duševno stanje? Je li njoj bitno da je Fatma bolesnai da umjesto nje čisti njezina sestru? »Tri stotine«, rekao je. »Dakle,opet su u akciji. Mossad. Tko bi drugi mogao biti? Veliki brod.« Zašutio je. To nije smio reći, ne smije ju podsjećati. Obstbaumje mislio da joj se to dogodilo kad je brod Bratianu potonuo. Leševisu plutali u vodi. Djeca. Njezin mozak se isključio, navukao je zastor.Obstbaum je rekao da je smjeste u sobu s pogledom na vrt, a ne onukoja gleda na Bospor, po kojem cijeli dan plove brodovi, a svaki brodu njoj može aktivirati sjećanje. Leon ga je poslušao. U Istanbulu svižele pogled na more. U otomanskim vremenima zakonom je bila za-branjena gradnja koja zaklanja pogled, pa je soba s pogledom na vrtbila jeftinija. A bila je udobna, s pogledom na brežuljak, čempresi ivisoki borovi, u proljeće ružičasto cvijeće judića. Kod kuće to bi gastajalo cijelo bogatstvo, ali tu je mogao platiti. Ni jednog broda navidiku. »Mislio sam da će mi trebati prevoditelj za rumunjski. Izveli sunekoga, ali ne kažu ti tko je. Žele da pripazim na njega. Stari Georgeovstanodavac pronašao mi je sobu. U blizini Aksaraya. Neće im pasti napamet da traže u muslimanskom kvartu. A onda se podigla oluja…« Zašutio je kad je začuo svoj glas kako izgovara imena, govori jojono što nikome ne bi trebao reći, izvrdavao se i prikrivao ni zbog čega.Još jedna ironija, pomislio je, jer otkako se izgubila, konačno mogurazgovarati. O svemu o čemu prije nisu mogli razgovarati, o tuđimtajnama, sada se može pričati. Barem o nekim stvarima. A sada postojeladice koje se ne otvaraju, stvari o kojima se ne govori. Tvoji roditeljisu umrli. Nismo čuli, ali sigurno su mrtvi. Nisu ni na jednom popisu.Ne možeš ni zamisliti koliko ih je. Slike. Viđam jednu ženu. Samo zbogseksa. Ispočetka sam osjećao krivnju, a sada je želim. To nije kao nasdvoje. To je drugačije. Ne vjerujem da ćeš se vratiti. To ne mogu reći, 10

ISTANBULSKI PROLAZtebi ne mogu reći, ali mislim da je točno. Ne znam zbog čega nam seto dogodilo. Što sam učinio. Što si ti učinila. Te ladice ne treba otvarati. »Nabasao sam na Gusa Hoovera. Socony ga šalje kući. Ali, nemožeš dobiti mjesto na putničkom brodu, što misliš o tome? Poslatće ga jedrenjakom, to je užasno skupo, ali oni ionako moraju trošiti.Možeš li zamisliti da bi Reynolds to učinio za mene? Iako ne želimotići. Ali ti su uvijek htjela otići, zar ne? Da vidiš New York.« Zašutioje i pričekao odgovor. »Možda kad se oporaviš. Sada te ne smijemomicati. Ne možeš putovati. A tu se mogu brinuti za tebe.« Rukom jemahnuo prema sobi. »Tu ćeš se oporaviti.« Opet je zašutio. »Akose potrudiš. Obstbaum kaže da se ne radi o tome. A što ako se radi?Pokušaj. Sve će biti kao nekad. Bolje. Rat je završio. Sve one užasnestvari.« Kad je to rekao, bio je svjestan da nisu završene. Ljudi su jošuvijek u logorima, brodove još uvijek vraćaju na polazište, sve od čegaje ona pobjegla još uvijek se događa. Zar sam ja kriv? Još jedna žrtvarata, rekao je Obstbaum. A možda je ona napustila svijet zbog njega?Nešto samo njoj poznato, a nema odgovora. Nikad. Gus će avionomodletjeti kući, svi će otići, a on će ostati tu, razgovarat će sa sobom,a onda će buljiti u vrt. »Morate biti strpljivi«, rekao je Obstbaum.»Um je kao ljuska jajeta. Može izdržati nevjerojatan pritisak. Ali akopukne, nije ga lako opet sastaviti.« Dundo Bumbo tumačenje, kao ibilo koje drugo, ali Leon je tu sjedio, a njegov svijet je napukao. »Morao bih ubrzo poći. Tommy želi da se nađemo na piću uParku. Baš večeras. Kiša nikad nije spriječila Tommyja da ode na piće.Ali, ipak. Znaš li što mi je palo na pamet? On me želi uključiti. Davodim svoju operaciju. Hoću reći, zadatak kao ovaj večeras, to više nijeza teklića. Bit će i novca. Bilo je krajnje vrijeme da on…« Brblja, trativrijeme. »Imaš li sve što ti je potrebno?« Ustao je, prišao krevetu i pomilovao je po dugoj, tamnoj kosi.Samo ju je dotaknuo, jer sada je fizički kontakt bio nestvaran, dodi-ruješ osobu koja nije tu. A uvijek postoji trenutak kad se trgne, neštoočekuje, nada se da će ona ispružiti ruku i ljutito ga uhvatiti za ruku.Nadlanicom je pomilovao njezino čelo, a ona je sklopila oči. Za trenu-tak je izgledala kao nekad, odsutna nakon što su vodili ljubav. »Naspavaj se«, tiho je rekao. »Vratit ću se.« 11

Joseph Kanon Ali ne sutra. Isprva je dolazio svake večeri, kao na bdijenje, akako su dani prolazili, morao se baviti drugim stvarima. Najgore jebilo da je i on protiv svoje volje počeo napuštati nju. Izašao je i hodao do ceste uz more, pogledavajući prema parkira-nim automobilima. Ali, neće ih ugledati, zar ne? Neće ako znaju svojposao. S vremenom intuicija se izoštri. Turska policija bila je trapavakad je Anna radila s Mihaijem. Nekoga bi poslali da sjedi u predvorjuContinentala, u kojem je Mossad imao ured, policajca u poslovnomodijelu koji se dosađivao misleći da ga nitko ne vidi u oblaku dimacigareta. Počeli su raditi — organiziranje viza za vlak do Bagdada jed-nom tjedno, kopnena ruta do Palestine. Vrlo malo izbjeglica, ali posaoje bio legalan. Policija je pratila Annu kad je išla u urede Crvenog kri-ža, pratila ju je kad je provjeravala popis putnika na Sirkeciju, pratila jeprijevoz do Haydarpaşe, ustaljenu rutu, pa im nije palo na pamet daprošire istragu. Kad su počeli raditi ilegalno, s Mihaijevim brodovima,još uvijek su pratili Annu u Sirkeci, još uvijek su pušili u hotelskompredvorju. Kasnije je njezin posao bio paravan i za Leona. Trebalo je nad-zirati Židovku koja je radila za Mossad, a ne njezina supruga Ameri-kanca. Jednom je igrao tenis u Sürner Palasu, u Tarabyu, kad je jedanmuškarac za kojeg je pomislio da je policajac htio nasamo razgovaratis njim. Njegova supruga. Ona je sigurno dobronamjerna, ali njezineaktivnosti privlače pozornost. Turska je neutralna zemlja. Oni su tugosti. Dužnost je supruga da nadzire svoje kućanstvo. Nitko ne želineugodnosti. Ni R. J. Reynolds Company, ni turska vlada. Leon se sjećakako je bez riječi stajao pred starim hotelom i zurio u čuveno grmljehortenzija, nastojao je suspregnuti osmijeh, sačuvati neočekivani dar.Anna je sumnjiva, a ne on. Ali to je bila lokalna policija. Emniyet, tajna policija, oni su dru-gačiji, nikad ih ne vidiš, nevidljivi kao zrak koji svi udišu. Prednostdomaćeg terena. Kad je Macfarland vodio ured, bio je siguran da suubacili uhodu, dakle možda znaju i za Leona. Možda neslužbeno, nisuništa zapisali. Tommy nije tek tako davao novac. Gdje će ga pronaći?Razni troškovi? Poslovi koje je Tommy davao onome tko ih želi obaviti,kao večeras. Trg je bio pust, tramvaja nigdje na vidiku, samo dvije žene zgure-ne ispod kišobrana čekaju dolmus. A zatim, nevjerojatno, jedan taksi, 12

ISTANBULSKI PROLAZmožda vozi do Taksima. Leon ga je zaustavio, pogledao preko ramenai ušao, kao da je očekivao da ugleda farove automobila koji kreće zanjim. Ali, nitko ga nije pratio. Pogledao je kroz prozor taksija. Samorijedak promet, zbog kiše nikoga nije bilo van. Na Arnavutköyu jedanautomobil se vozio iza njih, a zatim ih je pretekao i nestao. Nikoga.Možda taksist radi za Emniyet. Ali onda se vozač počeo žaliti, njegoveriječi izgubile su se u brzom kretanju brisača, pa je Leon prestao raz-mišljati o tome. Intuicija je varljiva. Možda nije trebao ništa učiniti,kradom otići iz klinike, sresti Mihaija na cesti. Možda ih više ne motre.Možda je Mihai u pravu. To mu je prešlo u naviku.Rumenog lica, zajapuren, Tommy je već popio nekoliko pića kad jeLeon stigao u Park. Njegova široka pleća još su bila čvrsta, jer je nekadigrao za Penn, ali tijelo mu se opustilo, omlitavjelo od godina sjedenjai lagodnog života. »Isuse, mokar si do kože. Zar si bio u šetnji? Dođi, ugrij se.Mehmete, može još dva pića? Popit ćemo ih ondje«, rekao je. Nevoljkoje ustao sa stolca i pošao prema stoliću uza zid koji je bio obložen drvom. U baru je bilo više ljudi nego što je Leon očekivao, vjerojatnohotelski gosti koji nisu htjeli van, ali mnogi stolovi bili su prazni. Velikaterasa s pogledom na zaleđe Stambola tjednima je bila zatvorena. Leonse sjetio kad je bila prepuna, konobari s pladnjevima hitro su jurcalinaokolo, ljudi su razgovarali i pogledavali naokolo da vide tko je došao.Tako je zacijelo nekad bilo u njujorškom klubu Stork. »Oprosti za večeras«, reče Tommy. »Saznao sam tek kad samdobio poruku. Neće biti problema sa smještajem, zar ne?« »Ne, to sam dogovorio prije mjesec dana. Nisam znao kolikoće…« »Mjesec dana? Koliko će nas to koštati?« »To je u Laileiju. Jeftino. Nećeš mnogo potrošiti.« »Lailei. Gdje je to, jebote? Na azijskoj strani?« Leon se nasmiješio. »Otkad si tu?« Tommy je slegnuo ramenima. »A što ćemo s tim stanom kad gaprebacimo?« 13

Joseph Kanon »Mogao bi onamo voditi svoje žene. Ugodno je i mirno.« »Da, samo nas dvoje i buhe. Hej, stiglo je piće«, rekao je. »Hvala,Mehmete.« Podigao je čašu. »Za vedro nebo i mirno more.« Leon je podigao čašu i otpio. Ledeno i osvježavajuće piće, aromaborovice. Mehmet je na stolić stavio metalnu zdjelicu s pistacijama tese udaljio. »Isuse, zamisli što je sve on čuo«, reče Tommy gledajući za njim.»Svih ovih godina.« »Možda ne sluša.« »Svi slušaju. Pitanje je za koga?« »Osim za nas?« Tommy ga je ignorirao. »Kažu da su svi konobari tu dvostrukoplaćeni. A katkad i više. Sjećaš li se onoga koji je von Papenu nosioljubavna pisamca, a zatim bi iste poruke prodao Britancima?« Odmah-nuo je glavom. »To je radio šest mjeseci, moraš mu čestitati.« »Kakva korist od toga? Jesi li ikad u Parku čuo zanimljive vijesti?« Tommy se nasmiješio. »Nada nikad ne umire. Kako bilo, nijese radilo o tome, zar ne? Radi se o tome da znaš o čemu govore i očemu ne govore. Možda će nekoga zanimati. Možda će složiti cijelupriču.« »Misliš da je bilo i takvih osoba?« »Isuse, nadam se da ih je bilo. Inače…« Zašutio je. »Reći ću tinešto. Tu je bilo jako zabavno. Vražji cirkus. Svi su bili tu, u istoj pro-storiji. Packy Macfarland ondje, a do njega onaj Švabo koji je glumiomornara. Mornar. I Japanac, Tashima, sjećaš se njega, s naočalama,pljunuti jebeni Tojo. Kad sam ga ugledao, pomislio sam to je on. AMehmet je sve slušao.« »Dobra stara vremena.« Tommy ga pogleda, iznenađen njegovim riječima. »Hajde, Tommy. Još je rano za posljednju pomast u Parku.Mehmet nas sluša. Bogzna tko još sluša, ako ima što čuti.« Tommy je odmahnuo glavom. »S ovim mjestom je svršeno.« Leon je pogledao naokolo, omamljen pićem. »Pa Nijemci suotišli. I Tojo. A to smo željeli, zar ne?« 14

ISTANBULSKI PROLAZ »Mislim cijelo mjesto. Neutralan grad u ratu, a svi su se okoristili.Turci ulaze u igru, ili se povlače? Što drugi žele? Što sad? Sada su Turcina redu.« »Imaš mene da dočekujem brodove«, reče Leon i iskapi piće.»Mi smo još uvijek tu.« »Nećemo dugo.« »Kako to misliš?« Tommy je pogledao u stranu, a zatim je mahnuo rukom i naručiojoš jednu rundu. »Vraćaš se kući?« upitao je Leon. »Moramo razgovarati.« »Radi toga smo na piću?« Ne radi se o novom poslu. Tommy je kimnuo glavom. »Pripremaju operaciju.« Ne reagiraj. »Kakvu operaciju?« »Tu. Svi zajedno. Pa, većina nas.« »A ti?« »Washington. Znaš, u rujnu su nas premjestili u Ministarstvorata.­ Vjerojatno su jedva čekali da se otarase Billa. A to je G-2 oduvi-jek htio. Obavještajci sada rade za Sjedinjene Države. Cijeli odjel. Sadase zovu Obavještajna analitika. Zaseban odjel. A što je s ljudima naterenu? Što će Ministarstvo rata s časnicima na terenu? Rat je završen.« »Kaži to Rusima«, rekao je Leon. »To je Europa. Ovo nije Europa. Isuse, Leone, nisi valjda mislioda ćemo tu zauvijek ostati? Nakon rata?« rekao je pomirljivo. »EvoMehmeta.« Na stolić je odložio novu rundu čavrljajući s Tommyjem.Leon ih nije slušao. Promatrao je Tommyjeve rumene obraze kako semiču dok je razgovarao. Znao je što ga čeka, organiziranje puta, sre-đivanje poslova. Ured u Ministarstvu rata. Možda još bliže Mayflowerbaru? Pogledao je u čašu ispred sebe, a želudac mu se zgrčio. Što sad?Natrag za stol u Reynoldsu, dosađivanje u uredu. »Kada se to dogodilo?« »Krajem mjeseca.« Tek tako. »A što će biti sa mnom?« 15

Joseph Kanon »S tobom? Mislio sam da će ti biti drago da je gotovo. Nikad nisihtio… Morao sam te nagovoriti, sjećaš li se? Premda, moram priznatida se nisi premišljao. Moj najbolji suradnik. To znaš, zar ne? Uvijeksam mislio da si najbolji.« Podigao je ruku kao da će potapšati Leonapo ramenu, ali se predomislio. »Mogao bih se založiti za tebe… Hoćureći, ti znaš turski, a to nije malo. A tu se ured zatvara. Sada je sve urukama G-2, a ti ne želiš u vojsku, zar ne?« Pogledao je preko rubasvoje čaše. »Vrijeme je za povratak kući, Leone. Vojni obavještajci su seveć spakirali. Svi se vraćaju kući.« »Prošlo je deset godina otkad nisam bio u Sjedinjenim Državama.« »Ne želiš ostati tu. Što imaš tu?« Svoj život. »Reci u Reynoldsu neka te vrate kući. Postani krupna zvijer utrgovini duhanom.« Hoće li me poslati? Ured u dugom hodniku s uredima, zajed-nička tajnica, neću imati svoj kutak s pogledom na Taksim. Kuća uRaleighu s malim dvorištem, a ne stan na Aya Paşi s pogledom kojipuca sve do Mramornog mora. A Anna? Odmahnuo je glavom. »Ne želim seliti Annu. Sada joj je mnogobolje. Oporavlja se. Ako bismo se sada preselili…« Lagao je bez raz-mišljanja, zbog toga je jedan od najboljih. »Njoj će biti još bolje u Sjedinjenim Državama, ako mene pitaš.Ondje će joj pomoći. A tu su bolnice…« Zašutio je. »Čudno izgle-daš. Što je? Radi se o novcu?« »Novcu?« frknuo je Leon. »Koliko si platio? Neće ni zamije-titi.« A ipak je dovoljno. »Vjerojatno od pića«, rekao je i odgurnuočašu. »Umoran sam, iscrpljen od čekanja.« Pogledao je Tommyja kojije zurio u njega. »Znaš, to nikad nisam radio radi novca.« »Znam. Zbog toga te cijenim.« »Nisam očekivao da ćemo otići, to je sve. Da ću se dosađivati uuredu i premetati papire.« »Želiš li se još više dosađivati? Trebat će im namještenik uWestern Electricu, za cijelo područje Srednjeg istoka. Tip koji je bioodgovoran sada odlazi.« »U Washington?« 16

ISTANBULSKI PROLAZ »To sam čuo.« »Imaš veze i u Westernu?« »E, sad…« »Ne želiš sve staviti na jednu kartu, zar ne?« Zasebne ladice,zasebni računi. »Tako je sigurnije.« »Ubrzo ćeš ostati bez paravana. Nema više Lend-Lease, nemaviše vojne obavještajne službe. Western Electric. Ni onog tipa koji trgujeduhanom.« »Tko je taj?« Leon se nasmiješio. »Nedostajat ćeš mi. Možda. Kada odlaziš?« »Čim organiziramo zračni prijevoz. Za našeg prijatelja, koji jevečeras dobio morsku bolest.« »Ideš s njim?« »Ne želimo da putuje sam. Mogao bi se izgubiti. Moramo gasamo tu smjestiti na dan-dva. A onda više nećeš imati problema. Alidok budeš s njim… pa, ne moram ti ni reći. Nije ti prvi put, ali budina oprezu.« »Uvijek sam na oprezu.« »Mislim, s ovim tipom. Mnogi žele razgovarati s njim. Dakledrži se starih pravila. On ne ide van, on ne…« »Znam pravila, Tommy. Ako te to živcira, zašto ga osobno nepokupiš?« »Igraj na sigurno, Leone. A sada neću ni sudjelovati u igri. Ništaneću vidjeti, nikakve veze neću s tim imati. Jednostavno ću se spakiratii otići. U avionu slučajno upoznaš ljude, to je sve. Ne mogu se ja bri-nuti za njega. Oglasit će se uzbuna. Tu nisam nevidljiv.« »A ja jesam.« »Ti si slobodnjak. To neće očekivati, ne za njega.« »A što on ima da ga ti osobno moraš odvesti u Washington?« »Leone.« »To mi duguješ.« Tommy ga je šutke gledao, a zatim je iskapio svoje piće. »Mnogo 17

Joseph Kanontoga«, rekao je i kimnuo glavom. »Tu gore.« Prstom je kucnuo posljepoočici. »I jako lijep fotoalbum.« »Kakav?« »Majka Rusija. Zračne snimke. Nijemci su sve fotografirali, doksu još mogli. To su sada dragocjene snimke.« »A kako ih je nabavio?« »To ne smijem reći. Ispale iz kamiona. Događa se. Može još jednopiće?« Leon je odmahnuo glavom. »Trebao bih poći, postati nevidljiv.Evo, popij moje piće.« »Pa, kad već plaćam…« Leon je ustao. »Kakva večer.« »Znači, sutra. Još jedan posao i slobodan si.« Leon ga je pogledao, uzrujan njegovim riječima. »Tko je on,Tommy?« »Zvat će se John.« »Kao Johann na njemačkom?« »Kao John Doe.1« Pogledao ga je. »Nećeš se glupirati, zar ne?Neka ga ispitaju u Washingtonu. Izvrši svoj zadatak. Bit će i dodatak,ako ih uspijem nagovoriti.« »Ne marim za novac.« »Točno. Bitna je domovina, ali ipak… To shvati kao… ne znam,za dobra stara vremena.« Pogledao je naokolo. »Ideš sa mnom?« »Kad ispijem piće. Da još jednom pogledam bar. Vražji cirkus,zar ne?« promrmljao je, a pogled mu se zastaklio. Leon je uzeo svoj mokri kaput. »Uzgred rečeno«, naglo se pribrao Tommy. »Radimo zasebno,ali, k vragu, gdje je Laleli?« »Kod sveučilišta, prije Aksaraya.« »Isuse, tko odlazi onamo?« »O tome se radi.«1 John Doe — nepoznata osoba (prev.) 18

ISTANBULSKI PROLAZKiša je pljuštala. Kad je došao kući, bio je opet mokar, drhturio je.Stambena zgrada Cihangir, niz Aya Paşu nedaleko od Parka, sagra-đena je 1920-ih, pa je predvorje bilo u modernom stilu, ali gipsaniukrasi sada su trošni, znaci nezaustavljivog propadanja. Reynolds je tukupio službeni stan jer imaju centralno grijanje, pravi luksuz, ali zbognestašice goriva radijatori su tijekom rata slabo grijali. Leon je moraokoristiti električne grijalice, uz koje nisi mogao ni dlanove ugrijati.Dizalo je povremeno radilo. Topla voda je polako curila, a kad bi sekada konačno napunila, voda je bila hladna. To nije bilo bitno. Kad su on i Anna prvi put došli u stan, kadsu im svečano uručili ključeve, jedino su zamijetili prozor s pogledomna krovove Cihangira, pored džamija na Kabataşu i Findiklija, premaBosporu prepunom brodova. U vedrom danu vidjela se Kula Leanderi bujni park u Topkapiju. Prve godine sjedili su s pićem nakon posla,gledali trajekte kako plove u Aziju i teretnjake kako prolaze kroz tje-snac. Nisu imali balkon, samo prozor, privatni ekran. »Svidjet će vam se«, optimistično je rekao Perkins. »Naravno,bolje je ako se znate služiti alatom. G. Cicek, on u zgradi… pa, mislimda je domar. Slab majstor, ustvari nema koristi od njega. Dakle, akovam nešto ustreba…« »Prekrasno je, ništa nije potrebno«, rekla je Anna gledajući krozprozor. »Tko bi odavde htio otići?« A tada je sve bilo novo. Istanbul je bio magičan nakon Njemačke,moglo se slobodno disati. Leon je upamtio prvi dan, dolazak na postajuSirkeci, mnoštvo motocikala, miris pržene ribe, trgovci na glavi nosepladnjeve prepune đevreka, brodovi natisnuti uz mola Eminönüa, bukai sunčeva svjetlost. U taksiju, kad su prelazili Galata most, osvrnuo se iugledao vitke Sinanove minarete kako se izvijaju u nebo, a u tom tre-nutku prhnulo je jato ptica. Letjele su iznad kupole džamije Yeni, zatimsu se sunovratile prema vodi, blistave na svjetlu i Leon je pomislio daje to najljepše mjesto koje je ikad vidio. U prvim tjednima nisu vidjeli stare drvene kuće, zapuštene ioronule, sporedne blatnjave ulice zatrpane smećem, razbijene česmeiz kojih je curio mulj. Vidjeli su boje, hrpe začina, sve što nije bila 19

Joseph KanonNjemačka, voda posvuda, grad u koji se izlazi trajektom, promatralisu kupole i minarete, a ne vijugave prljave ulice. Anna je htjela svevidjeti, znamenitosti, stvari o kojima je čitala, Stube Camondo kojese spuštaju niz Galata brijeg, Bugarsku crkvu od lijevanog željeza, bi-zantske mozaike uz stare gradske zidine, tamo su odlazili na piknik isjedili na žutoj travi, promatrali goleme rode koje su se gnijezdile uruševinama. Njihova zgrada tada je bila svijetlo žuta, nova, drvored nasjenovitoj Aya Paşi. Tada se prljavština još nije nakupila po rubovima,fasada počela propadati, tada im se ništa nije dogodilo. Cicek je kroz otvor na vratima ubacio poštu koja je ležala nahrpi na podu. Je li pregledao poštu i podnio izvještaj? Ali, posljednjihdana prima malo pošte. Nema pisama od kuće zračnom poštom, nemadebelih omotnica s pečatima konzulata. Kad su on i Anna bili novi ugradu, neprestano su primali pozive na tenis, piće, prijeme, beskonačnezabave europske zajednice. A kad se razboljela, pozivi su se prorije-dili, pokoja priredba na koju je mogao sam doći, računi i ništa više.Pokupio je poštu — barem jedan poziv, debela omotnica — a ondase stresao, drhtavica nije popuštala. Uključio je grijalicu, stao uz nju iotvorio omotnicu. Zabava kod Lily, ugodan poziv. Gomila hrane i yali,vila pored mora koja je i u ovo doba godine bila ugrijana, gorivo bo-gatima nikad nije predstavljalo problem. Žena koja je bila pripadnicasultanova harema, iz prošlih vremena, a sada služi koktele modernimTurcima, koji i danas ostavljaju supruge kod kuće, a to je samo jedanod paradoksa Istanbula. Pogledao je neučinkovitu grijalicu. Barem može presvući mokruodjeću. Pošao je u kupaonicu i svukao odjeću koja se zalijepila za njega.Drhturio je kad je uzeo kupaći ogrtač. Promrznuo je do kosti, doslovnorečeno. Odjeću je prebacio preko prečke s tušem da se suši, čvrsto seomotao ogrtačem i pošao do stolića s pićima da natoči rakiju. Ne smiješse razboljeti, ne smiješ zbog posla. A Tommy je to mogao vrlo lakoobaviti, smjestiti Joe Doa na sigurno u konzulat i pričekati let. Zbogčega je pozvao Leona? Ako izvršiš zadatak, bit će povišica. Ispio je ljuturakiju, da se malo ugrije u hladnoj sobi. Ali, zbog čega rade zasebno?Možda ne želi da saznaju u konzulatu, ne želi čak ni da njegov uredbude obaviješten. Nisam nevidljiv. Nema kontakta dok se ne ukrcajuu avion. Nijemac s fotografijama. Možda je vrlo bitan, pa će Tommydobiti veći ured u Washingtonu. Isplaniraj. Ti si moj najbolji čovjek. 20

ISTANBULSKI PROLAZTričav kompliment, on se pobrinuo za sebe, a Leon će opet trgovatiduhanom. Pregledao je poštu. Račun za režije, narudžba za službeno odijeloi razglednica od Georga Rittera, sa slikom viteza. Na poleđini, olovkomnacrtana šahovska ploča. »Igramo ovaj tjedan? Četvrtak?« Sutra. Pa,ne može u četvrtak, nazvat će ga. I Georg ga je mogao nazvati. Zbogčega slati razglednicu kad možeš jednostavno telefonirati? Ali, telefon-ski poziv je nametljiv. Razglednicu možeš zanemariti, ne moraš odgovo-riti ako ne želiš, a Georg se uvijek obzirno ophodio, kao da nije prošlopola stoljeća. Pozivnice, poruke, pneumatique ako još uvijek postoji, pai njegov stan s masivnim namještajem i porculanskim figuricama, kaou staroj Europi. Zavolio je Annu, bio joj je drugi otac, a sada je lakozaboraviti na ostarjelog roditelja. On ne bi trebao slati razglednice, ne-nametljive pozive. Jednom tjedno partija šaha, tračevi, da se druže, nijemnogo tražio. Nazovi sutra i dogovori se s njim. Razglednicu je stavio na klavir, koji im je nabavio čestiti Georg.Tipke su obrisane, naštiman je, čeka nju da zasvira. Tijekom rata sviralaje Mendelssohna jer se nije smio svirati u Njemačkoj, jüdische Musik, aAnna je prkosila nacistima s liederima. Na klaviru su bile uokvirene fo-tografije. To je Leonov privatni ratni album. Annini roditelji, odjeveniza šetnju po Tiergartenu, njihova zadnja fotografija prije nego što suih odveli. Anna, smije se, dok je govorila. Phil s ratnim drugovima napisti negdje u Pacifiku, iznad njihovih glava propeleri. Mali brat koji senenadano rodio, mnogo mlađi od njega, nisu se sprijateljili, a od cijeleobitelji ostali su samo njih dvojica. Telegram koji su mu poslali, sadaje ostao sam. Nestao u akciji iznad Nove Gvineje. A nakon nekolikomjeseci, pismo od časnika koji je preživio japanski logor, želi poruči-ti Leonu da je Phil bio hrabar do zadnjeg časa. Što god to značilo.Možda od samurajskog mača po vratu, možda od dizenterije, nema gaviše, posljednja Leonova spona s Amerikom. A ipak, čudno je da muje nakon Philove pogibije Amerika postala vrlo bliska. Htio se vratitiu domovinu, nositi papire za Tommyja, sudjelovati na bilo koji način,kao mehaničar na pisti koji provjerava ulje i čeka da se drugovi vratesa zadatka. Zaogrnuo se dekom i sjeo uz električnu grijalicu. Jedan od tvojihnovih prijatelja, rekao je Mihai. Sada s glavešinama leti u Washington.Što bi Anna rekla? Tko bi mogao imati zračne snimke? Nacist ili lopov. 21

Joseph KanonTvoji novi prijatelji. To nije očekivao kad je sve počelo. Bezbrižna vožnjavlakom u Ankaru, večera u restoranu Kapić da ostavi papire. Ne trebaotići u veleposlanstvo, u gradu je zbog posla. A onda je Tommy imaozadatak za njega. »Ti si nadaren za jezike«, rekao je. »Tko je naučio turski? Išvapski?« Leon je učio od djeda, engleski u školi, njemački kod kuće.»Trebao bi biti ponosan… jezik Schillera.« Ali, naravno da nije bioponosan, tajio je pred prijateljima, sramio se, a onda je jednog danazbog znanja jezika dobio posao. Ne u Parizu, a onamo je htio otići,ali ipak u inozemstvu, plaća u dolarima. Posao za poslom, Hamburg,zatim Berlin, ondje je upoznao Annu. Nakon toga rjeđe je putovao, a kad mu je umrla majka, nije bilorazloga da putuje. Ostali su u Berlinu do Kristalne noći, kad su ga us-paničeni Annini roditelji preklinjali neka je odvede u New York. Oniće doći za njima, čim organiziraju putovanje. A kad će to biti? Izmeđunjih ocean, neporeciv i golem. A onda, kao iz hira, posao u Reynoldsu,na sigurnom i dovoljno blizu da im pomogne. Dvaput tjedno vlak,Beč-Sofija-Istanbul. Ali nikad nisu otišli, odugovlačili su, a tada su mogli jedinopobjeći, ili da ih Anna i Mihai ukrcaju na brod. Anna nije odustala,pokušavala je i kad ih više nisu mogli pronaći, još jedan par koji se iz-gubio. A Leon je počeo raditi za Tommyja, pomagao je na svoj način.Borio se protiv nacista. A sada ih skriva. Pogledao je kroz prozor zamućen od kiše. Što bi bilo da večerasnije padala kiša? Da je John Doe stigao? Bi li mu Tommy rekao zasnimke? Bi li mu išta rekao? Izvrši svoj zadatak, a ja ću sve isplanirati.Ne radi se o novcu, novac se uvijek može zaraditi, nego o dovršava-nju posla. Točno. Opet je zadrhtao, ne može se utopliti, ali drhtavicuizaziva još nešto, nelagoda. Zbog čega? Možda zbog tišine. Prozori suzatvoreni, ništa se ne čuje, ni brodske sirene na vodi ni automobilikoji škripe kočnicama na strmim ulicama. Kad je upalio šibicu plućasu mu hripala. Jače se zaogrnuo, starac koji se zgurio uz vatru. Ali tonije vatra, a on još nije ostario. Prestar da ga pozovu u Washington?Tommy odlazi. Nagovara ga. Popij tabletu i lezi u krevet, pokrij sestarim Anninim poplunom, pod njim uvijek je toplo. Pošao je u kupaonicu da otvori ormarić s lijekovima, a onda sezaustavio. Isto zrcalo u koje gleda svako jutro, ali u njemu je još nešto. 22

ISTANBULSKI PROLAZŠto se dogodilo? Ne radi se o sijedoj kosi ni umornom pogledu. Onje isti kao i uvijek, više-manje. Zbog čega Tommy nije organizirao po-jačanje? To je obavezno pravilo. Nije ni pitao za adresu sigurne kuće?Nemaran je, razmišlja o letu kući, ostavio je Leona za sobom da počistii pospremi. Tu nisam nevidljiv. Zbog čega je onda otišao na piće unajfrekventniji bar u Istanbulu? Da kaže Leonu kako odlazi? Ali, to jemogao kasnije reći. Zbog čega su se sastali prije izvršenja zadatka? Daih spomenu u Mehmetovom izvještaju. Bilo čijem izvještaju. TommyKing opijao se te večeri s kolegom s posla u Parku, nije po kiši čekaobrod. Ima paravan, to je njegov stil. Korak ispred drugih.Cijelo jutro bio je nemiran, premetao papire, razmještao pisaljke, dva-put je Osmana poslao po kavu. Pogledao je telefon. Tommy danasneće nazvati, držat će se po strani do primopredaje. Vani, na TrguTaksim, ispranom od kiše, sijalo je sunce. Savršen dan za jedrenje. Sadanema drugog posla osim da čeka kraj radnog vremena. A sat kao dase nije micao. Prije zadatka uvijek je nervozan. Zadatak je jednostavan, ali nikadse ne zna. Danas je četvrtak, popodne bi trebao biti s Marinom, već jenestrpljiv, sve ga svrbi, razmišlja kako će im biti — popodnevno suncekroz zastore, prašina u zraku, tanki svileni ogrtač, za nju to je kimo-no, labavo privezan kako bi se razvezao kad se zagrle, ubrzano diše,još malo i stigao je, ne želi da ona vidi koliko žudi za njom, a kad jeotvorila vrata, već mu se ukrutio. Uvijek je tako. A nakon toga, naglogispuhivanja, srami se zbog svoje žudnje, to ne bi smio raditi. Samojednom tjedno, dakle to ustvari nije varanje, to je liječnički pregled,malo vremena koje je odvojio za sebe. Afera bi značila da je u vezi sEuropljankom, burne emocije, izdaju. A to je jednostavna transakcija— ako platiš, onda nije bitno. Nikad nije plaćao za seks, ali zar ima izbora u Istanbulu? Kućeu aleji na brijegu Galata koje gledaju prema moru, čekati na stubištus mornarima i lučkim radnicima da deset minuta provede na katu imjesecima vuče boleštinu? Stanovi iznad klubova kod Taksima, otrcanecrvene tapete i poslovni ljudi, rizik da ćeš nekoga sresti? A onda je slučaj-no čuo jednog muškarca kako priča o njoj u baru Pera Palasa, djevojka 23

Joseph Kanonkoja ima svoj stan te je otišao, nervozan, omamljen od te pomisli, prviput s ženom nakon godinu dana, a zatim svaki tjedan. Nije očekivao da će seks biti bitno drugačiji, to nije iskusio sAnnom, bilo je naglo i žestoko, kao kad je bio adolescent. Znao je da jene smije češće viđati jer će se sve promijeniti, uspostavit će vezu, osjećatće krivnju, više neće biti samo tjelesno, samo zbog užitka. Vjerovao jeda i ona to misli, da joj je lakše jer želi samo njezino tijelo, ne miješajoj se u život. Sastaju se zbog seksa i to je sve. Ništa više nisu željeli. Jednom joj je ponudio uzdržavanje, da plati stanarinu. »Ne, to ne želim. Samo mi plati, kao uvijek.« »Zašto? Bilo bi ti lakše.« »Meni bi bilo lakše, ali zbog čega bi to učinio? Da se viđamsamo s tobom. To bi htio. Samo s tobom. Ali, ne bih se viđala samo stobom i onda bih ti lagala. Neka bude kao i do sada.« »S koliko se muškaraca viđaš?« »Ljubomoran si? Ako želiš djevicu, potraži je drugdje.« »Ne želim otići.« »Znaš li kad sam bila djevica? U dvanaestoj godini. Prekasno jeza ljubomoru.« »Sviđaju li ti se drugi?« »Svi to žele znati. Pa i ti. Neki mi se sviđaju, a neki ne sviđaju.Sviđa mi se s tobom — to si htio čuti, zar ne? Nitko ne mari za druge,a žele znati što je sa mnom. A ipak pitaju. Kakvi su muškarci s kojimase sastaješ? Žele slušati priče.« »Pričaš li im o meni?« Odmahnula je glavom. »Što im mogu reći? Četvrtkom popodne— to je sve što znam o tebi. On mi nije postavljao pitanja. A danaspita. Što ćemo sad? Platit ćeš sobu. Ja sam je platila. Rekla sam sebi, akose ikad odseliš, imat ćeš svoju sobu, samo za sebe, a ne u kući s drugimljudima. Moja je«, rekla je i pogledala po sobi. »Platila sam je.« »A plaćaš je na taj način«, rekao je i glavom pokazao krevet izgužvane plahte. »Da.« »Znači, ipak plaćam sobu.« 24

ISTANBULSKI PROLAZ »Ne plaćaš sobu.« Tada je shvatio da je netko drugi uzdržava, četvrtak je samo do-datna zarada za crne dane. I drugi joj daju novac. Znaju li za njega?To više nije njegova tajna za koju nitko ne zna, više nije siguran. Morasaznati. Neko vrijeme je promatrao kuću, da vidi tko dolazi kod nje.Europljani, uvijek popodne, kao i on. Noću je isključivo dolazio jedanTurčin, uvijek u različito vrijeme, kao da ne zna unaprijed kad će bitislobodan. Zbog njega je navečer bila slobodna, za svaki slučaj. »Zbog čega pitaš?« rekla je nakon njegova navaljivanja. »Zna li on za mene?« »Ne. Rekla sam ti.« »A drugi?« »Misliš da ih je mnogo?« Šutio je. »Zna li za mene?« Čvrsto je privezala pojas i uzela cigaretu. »Ne. Što je? Želiš limu reći?« »Rekla si da mi ne želiš lagati. A njemu lažeš.« »Možda sam slaba prema tebi.« »Sada mi lažeš.« Pogledala ga je, vragolasto se nasmiješila i uvukla dim cigarete.»Ja sam drolja. To je moj posao. Iznenađen si?« »Reci mi.« »Uh, što da ti kažem? Pusti me ne miru. On je moj spasitelj.Tako ja razmišljam, to je bajka. On mi je dao ovu sobu. Dakle, ja samprinceza, čekam iza prozora. Kao na slici.« »A on je princ?« Nasmiješila se. »Paša. Ukrao je kuću. Od jednog Armenca. Sjećašli se Varlik Vergisija, kad su nametnuli poreze Židovima i Armencima,a ako nisu mogli platiti, poslali bi ih u logore i oduzeli im imovinu?On je dobio kuću. A meni je dao ovu sobu. Besplatno. Ali plaćam mukad se sastajemo. To si htio saznati?« »A on misli da se ne nalaziš s drugima?« »On misli da sam mu zahvalna. Zahvalna sam mu. Ali moramrazmišljati o svojoj budućnosti. Dosadit ću mu. Sve je moguće. On je 25

Joseph Kanonpriprost čovjek. Posao u Şişhaneu. Nikad nije ni pomislio da bi mogaoovo imati, djevojku u sobi, koja ga čeka. A sada je veliki gazda. Stano-davac. Dakle zbog poreza sam se ipak uspjela izvući. Život je čudan.« »Zbog čega je čudan?« »Ja sam Armenka. On je pokrao Armenca, a sobu je dao Armen-ki. Ne vjerujem da on zna. Žena — njemu je svejedno. Zbog toga mulažem. Tebi ne lažem.« »Zbog čega?« »Znam tko je on. Kradljivac. A ti — nisam sigurna. Ništa minisi rekao.« Uhvatio ju je za zapešće. »Ne dolazim zbog razgovora.« »Svi ostali — mislim da zbog toga dolaze, da mi pričaju o svojimnedaćama.« »Možda ja nemam nedaća.« Gledala ga je u oči, spojili su se, ali nije ništa rekla, nije moralareći.S Edom Burkeom našao se na ručku u restoranu u Cvjetnom prolazu,stol ispod arkada i svoda u belle époque stilu. Ed je naručio vino, koje jesam popio, a Leon je otpio par gutljaja. Nije ni kušao punjene dagnje,bio je zamišljen. »Pa, kad ideš kući?« rekao je Ed. »Čemu žurba?« »Nemoj otezati. Najvažniji dio posla je obavljen. Kako će nabavitičvrstu valutu? Još jedna godina i bit ćeš kao i lokalni. Trebao bi odmahotići.« »Ja kupujem, ne prodajem. Imam puno posla.« »Dok jebeni Rusi ne stignu u grad, a to su oduvijek htjeli.«Pogledao je prema Istiklal Cadesiju, zakrčenom tramvajima i starimautomobilima. »Velika šteta, zar ne, što će sve nestati.« Zagledao se uulicu. »Znaš, kad sam prvi put došao, žene su nosile veo.« Je li Marina kao djevojčica nosila veo? Ali, ona je Armenka, 26

ISTANBULSKI PROLAZdakle kršćanka, a to nije znao, još jedan dio priče, kao da ispunjavašformular. Kako izgleda kad izlazi van u grad? Vidio ju je jedino u svi-lenom kimonu, šuštao je na njezinu tijelu, mekan kao njezina stegna.Pogledao je Eda koji je govorio. »Jesi li čuo za Tommyja? U konzulatu je gotovo. Natrag u Wa­shington.« »Zaista?« bezvoljno je rekao Leon. »Mislio sam da ste vas dvojica nerazdvojni.« Leon je odmahnuo glavom. »Pomogao sam mu u jednom poslu,to je sve.« »Kakvom poslu?« radoznalo je upitao Ed. »S kromom. Imam veze u Ankari.« »Pa, to su dobre veze, zar ne?« »Jako dobre«, rekao je Leon i pažljivo pogledao Eda. Ali Ednije ni trepnuo. Isto dugo lice, obješeni obrazi, kao Fred Allen, sadaje imao podočnjake. »Uprava ratne ekonomije. Tamo odlazi. Iako sada nema rata«,reče Ed. »Dakle, promijenili su naziv. Vladin ured. Ti radiš za vladu.« »On neće raditi za vladu.« »Kako to misliš?« »Ma daj, nije ti palo na pamet da Tommy radi sa strane?« »Što radi?« »To je tajna. Nisi posumnjao?« »Tommy? Tko bi njemu povjerio tajnu? Samo mu daj piće.« »Radio si s njim. Tko zna, možda si ti…« »Radio sam. Povezao sam ga s nekim ljudima u Ankari. To je sve.O čemu razgovaramo?« »Rat je završen. Zar je to sada bitno? Samo sam htio znati. Jesamli u pravu?« »Pitaj ga. Kako, do vraga, ja mogu znati?« »Naravno, to trebaš reći, zar ne?« 27

Joseph Kanon Leon ga je pogledao i usiljeno se nasmijao. »Vjerojatno. Ali mojasupruga je strankinja, Njemica, za Boga miloga. Mene bi zadnjeg traži-li.« Anna je još uvijek korisna kao paravan. »Kladim se da ni Tommyjanisu pitali. On puno brblja. To o čemu pričaš — mislio sam da vojniobavještajci više ne rade, čujem da su se spakirali. Možda nikad nećemosaznati.« »Vojni obavještajci«, rekao i Ed i kimnuo glavom. Nije odustajao.»I koledž. Sjećaš se početka četrdeset druge, u Robert koledž odjed-nom je stigla nova skupina profesora? Dolazili su na zabave i nikad nisupričali o svojim predavanjima.« Leon se nasmiješio. »Možda su došli zbog vidika.« S brijega sevidio Bebek i Bospor. Kokteli na terasi, pod večernjom rasvjetom. Tonisu planirali misionari koji su osnovali koledž. »Ma daj, Ede. Vidiosi ih kako vježbaju iskakanje s padobranom? Cvikeraši? S Tommyjem?Nikad ga nisam vidio s knjigom. Kladim se da ne zna gdje je koledž.« Ed se nasmiješio kao mačak koji liže mlijeko. »Priređuje zabavu.« »Zabavu?« »Nije te pozvao?« Leon je slegnuo ramenima. »Rekao sam ti, nismo bliski. Kakvuzabavu?« »Da malo popijemo i da se oprosti se od prijatelja koji su ovdje.«Podigao je glavu. »Tipova koje ne poznaje.« »Pa, Tommy. Uvijek pronađe izgovor. Kad je zabava?« »Večeras. Zašto ne bi došao? U društvu je veselije. To mi je rekao.Želi veliko društvo.« I svjedoke, da bude na distanci. »Večeras ne mogu.« »Imaš spoj?« »Posjetit ću suprugu.« »Oprosti«, rekao je Ed. Bilo mu je neugodno. »Pa, svrati kasnije.Bit ćeš u blizini. Ona je u Bebeku, zar ne?« Leon je kimnuo glavom. Pokraj koledža. Ali, nije daleko poobalnoj cesti kao pristanište. Tommy je smislio paravan. Ako ga budupratili, zadržat će se u Bebeku i pričekat će ga da se spusti nizbrdo.Priređuje zabavu, ne čeka brod. 28

ISTANBULSKI PROLAZ »Vidjet ću«, rekao je i zatražio račun. »Ti ćeš prije mene saznatitko će doći, kako se ne bih izbrbljao.« »Ti misliš da se zafrkavam.« »Mislim da si se tu udomaćio. Pusti, ja ću platiti.« »Reci mi jednu stvar.« »Što?« rekao je Leon i ostavio nekoliko turskih novčanica naračunu. »Sjećaš li se onog von Papenova tajnika? Prebjega?« »Tražio je azil. Naravno da se sjećam.« »Taj dan bio sam u konzulatu. I kamo su ga poslali? Kod Tom-myja. Zbog čega su to učinili?« Nervozan ataše, nije razmišljao, zaboravio je pravila. »Ne znam, Ede.« »Razmisli«, reče Ed. Ispio je vino i zavalio se u stolicu. Leon jezamislio još jedan sat s njim, Ed neprestano zapitkuje, besmislena igramačke i miša. Što zapravo želi saznati? »Moram poći«, reče Leon i pogleda na sat. »Sređivanje računana kraju mjeseca.« Ustao je. »Pripazi se večeras. S profesorima. Onipuno govore.« »Jako smiješno. Ali, okladio bih se s tobom da sam u pravu.« »Gledat ću da dođem kasnije«, reče Leon, a obojica su znali dalaže. Ušao je kroz sporedni ulaz u ribarnicu, uska uličica skliska odotopljenog leda i užeglog ulja, a zatim je prošao između natkrivenihštandova s povrćem i došao do Mesrutiyeta, duge ulice sa stambenimzgradama koje gledaju na zapad i Zlatni rog. Što je Ed htio od njega?Zamišlja da Tommy vreba u sporednim ulicama i izvodi trikove. Slijediteme na zabavu, a moj slobodnjak će izvršiti zadatak malo dalje niz cestu. Ulica je krivudala po uzbrdici, a ispod brijega bilo je more. Ne-kad je tu bilo stotine jedara. Ulica se spušta, pokraj Pera Palasa i zatimuzbrdo, vijuga kroz uličice do tramvajske stanice Tünel. Marinina kućaje u blizini, siva i zapuštena stambena zgrada. Prozori su gledali na trgna koji su se slijevali putnici s tramvaja, ali Marinini prozori gledali suna brodogradilište Şişane i mirne vode Roga. 29

Joseph Kanon »Odavde vidim cijeli svoj život«, rekla je. Pušila je ispred prozorazaogrnuta kimonom. »Ono je moje djetinjstvo.« Glavom je pokazalaprema ulicama stiješnjenim iza dokova. »Ondje, ako se nagneš, pa mož-da je ovako bolje, ne možeš vidjeti tu kuću. Ali brijeg je isti. Nekolikoulica, a razlika je golema. Drugi život.« »I što sad?« mirno je rekao Leon. »A sada sam tu. Tu mi je dobro. Volim gledati dolje.« Pogledao je na sat. Uranio je, znatiželjni Ed ga je otjerao, ali Ma-rina se neće buniti. Četvrtak je njegov dan. »Jedva si dočekao?« rećiće veselo i razgrnuti haljinu na grudima, čeka da je zgrabi i da legnu. Kad je prešao trg, ugledao je muškarca kako izlazi iz zgrade.Zastao je da namjesti sunčane naočale, a zatim je namjestio i šešir.Zapadnjačko odijelo, nije radnik u kombinezonu ili jellabasu koje naj-češće viđaš u zgradi. Leon se okrenuo u mjestu i krenuo prema kioskus novinama. Gledao je u novine i pričekao da muškarac prođe, a ondase okrenuo. Muškarac je pošao prema tramvajskoj stanici Istikal. Visokejagodice, uski nos, tamnoput, ali ne mora biti Turčin. Bio je u njezinojzgradi rano popodne. A sada se izgubio u gomili pored tramvajske sta-nice. Osjetio je vrućicu. Naravno da viđa druge muškarce, oduvijek tozna. Ali ne u njegovom danu. O tome se radi. On ne čeka u redu, kaomornar ispred kuće u Galati. On želi više, platio je cijeli dan. A moždaje taj čovjek bio drugdje, u drugom stanu. Ali nije. Katkad jednostavnoznaš, intuicija. »Uranio si«, rekla je. Otvorila je vrata, zlatna svjetlost u sobi,rebrenice napola spuštene. »Znam. Vidio sam tvog prijatelja.« Zašutjela je. »Kojeg prijatelja?« rekla je nesigurnim glasom. »Zamijetio sam ga na izlazu.« »O, pa ne živim sama u kući«, brzo je rekla. »Tko je on?« »Nitko. Ti si radoznao dječak. Glumiš ljubomoru.« Povukla gaje za pojas. »Zatvori vrata. Jesi li vidio kantu? Na stubištu? Opet curivoda.« »Trebaš se žaliti.« »O, kapiciju, u ovakvoj zgradi.« 30

ISTANBULSKI PROLAZ »Vlasniku. To je bio on?« Prišla mu je. »Pogledaj me. U oči. Znat ćeš da je istina. Danasnisam bila ni s kim. Znaš da bi osjetio miris da je netko bio. Na koži.Osjećaš li miris?« »Samo parfem.« »Točno. Onaj koji ti voliš.« Pogledala ga je u oči. »Danas nisambila ni s kim. U redu?« Dlan mu je stavila između prepona i počelatrljati. »Za tebe uvijek imam slobodan dan. To znaš.« Milovala ga je,a laž je pojačala njezin dodir te mu se smjesta ukrutio, preplavilo ga jeuzbuđenje i više nije znao što je laž.Sada je uzeo dolmus taksi za Bebek. Razgovarao je s putnicima da gaupamte, stranac koji natuca turski. Annu su nahranili i presvukli zaspavanje, a ona nije ni zamijetila meku spavaćicu. »Sjedit ću s njomdok ne zaspi«, rekao je bolničarki i podigao časopis koji je kupio nakiosku. Slobodni posjeti, ne mora provjeriti. Nakon petnaest minutaizašao je iz vrta i hodao po cesti. Mihai ga je čekao. »Ima li koga u blizini?« »Večeras je gužva. Egipćani imaju zabavu«, reče Mihai i pogledakroz vjetrobran prema starom otomanskom ljetnikovcu. »Još netko?« »Vidljivost je slaba. Nema mjesečine.« Noć je bila crna, svjetlost je kroz krošnje čempresa i borova pro-dirala tek kroz nekoliko prozora. Na Bosporu svjetla teretnog brodaodražavala su se na vodi, a zatim ih je progutala tama. »Da vidimo imamo li društvo«, reče Leon. Osvrnuo se kad jeMihai upalio motor. Nitko nije vozio iza njih, nitko nije naglo ubrzao u noći, a zimipromet nije gust. »Uranit ćemo«, reče Leon. »Vrijeme nije precizirano, ne idemo na kolodvor.« »Večeras barem neće padati kiša. Provjerio sam vremensku pro-gnozu. Vedro je duž cijele obale.« 31

Joseph Kanon Opet je pogledao tamnu vodu. Tu je nekad plovio Jazon na Argu. »Jesi li vidio Annu? Jesi li joj rekao za brod?« Leon je kimnuo. »Ako me je čula.« »Kažu da sluh posljednji otkaže. Kad imaš moždani udar.« »Ona nije imala moždani udar.« Mihai je šutio. To je bio njegov brod, on je s Annom organiziraoprijevoz, također iz Konstance, kad se to dogodilo. Prekrcan, u lošemstanju, zapeo je u Istanbulu zbog popravaka, zatim je čekao dozvoluda isplovi, dvjesto putnika smjenjivalo se na palubi da se nadišu zraka.Hranu i vodu dovezli su barkama, lijekove koje je Anna nekako uspjelanabaviti iz nepostojećih zaliha. S crnog tržišta. Dozvola nije stizala,zatim panika, svi su vidjeli reprizu Strume, broda koji je vraćen natrag,a zatim je torpediran na Crnom moru. Svi su se utopili. Čuli su zajednog preživjelog. Dakle, odluka je pala. Očajnička jurnjava po Mramornom moru,noć bez mjesečine kao i večeras probudila je nadu da će se iskrasti.Mihaijeva odluka. Ne, oboje su odlučili, i Anna. Vrijedi riskirati. Što Turci mogu učiniti? Odvući ih tegljačem u Istanbul, na pri-stanište na kojem će trunuti? Bolje je pokušati pobjeći. Kasnije se pričalo da brodski strojevi nisu mogli izdržati prevelikubrzinu i težinu broda. Morali su se pregrijati. Ali, nitko nije znao kakoje izbio požar. Nekakva eksplozija, možda, plamen je odjednom suknuou noć. Brod je bio kod Yedikula, dovoljno blizu da se vidi vatra, a ipakspasilački su brodovi stigli kasno. Bratianu se počeo raspadati, ljudi suvrištali u vodi, utapali se, a kasnije ih je more izbacilo na obalu, napla-vilo ih kao drvo. Anna je spasila nekoliko putnika, snažne plivače kojisu se održali na površini, držali se za daske, ali djeca su se utopila. Tadase sigurno u njoj nešto slomilo, kad je pod brodskim svjetlima gledalanaplavine i leševe kako plutaju prema njoj, još jedan stroj se pregrijao. »Postoji mogućnost za još jedan«, reče Mihai. »Brod. SadaBritanci nadziru Brindizi, pa ćemo pokušati dovesti brod.« »Trebam li to znati?« »Zašto ne? Između nas nema tajni. Osim onih o kojima mi negovoriš.« Leon ga je pogledao. »Ne znam tko je on.« 32

ISTANBULSKI PROLAZ »To si rekao. Pa, obojicu nas čeka iznenađenje. Eine kleineÜberraschung.« »Uvjeren si da je Nijemac.« »Tko bi inače došao? Amerikanci. Oni su ih isprva slali na sud.A sada ih vode kući. Predomislili su se, vrlo korisno.« »Ne možeš svima suditi.« »Zašto ne? Oni su nas htjeli pobiti. Bez iznimki.« »Anna je Njemica.« »Židovka. Bitna razlika.« »To su htjeli da svi misle.« »U tome su uspjeli. A sada znamo tko smo mi.« »Gdje ćeš nabaviti brod?« reče Leon da promijeni temu razgo-vora. »U Trabzonu. Olupina, naravno. Ali ako može doploviti tu, ondabi mogao i u Palestinu.« »Teretnjak?« »Možda za tvoj duhan. Iz Trabzona. Duhan i lješnjaci.« Leon je pokazao kroz vjetrobran. »Zaustavi auto.« »Ne vidim nikoga.« »Oni će nas vidjeti.« Parkirali su na odmorištu kod pristaništa. Nekoliko brodica zaiznajmljivanje ljuljuškalo se na vezu, vlasnici su sigurno na toplom ukafiću s druge strane ulice. Nikoga naokolo. Mihai je preko ušiju navukao pletenu mornarsku kapu. »Nadamse da ne kasne. Ledeno je.« Hodali su do kraja pločnika i stali uz tamnu vodu. Doći će sva-kog časa, ako brod zbog patrole nije morao ploviti oko Garipçea. »Imaš novac?« upitao je Mihai. »Nije poželjno zadržavati sezbog cjenkanja.« Leon je lupnuo po džepu na prsima. »Spremno.« Pogledao jeMihaija i protrljao uši da ih ugrije. Dva muškarca stoje na hladnoći,iza njih osvijetljeni kafići. Do kada? Ubrzo moraju krenuti. »Jesi li čuo?« Začuo se brodski motor, prilazio im je, s mora suvidjeli njihove mutne likove. 33

Joseph Kanon »Dobro«, reče Mihai, »jedan, dva, tri. Idemo. Ti plaćaš, a javodim Johna u auto.« Ribarica s ugašenim svjetlima primaknula se molu, dobacili sucimu. »Johne?« reče Leon. Osjećao se glupo, kao da izgovara lozinku. Putnik je kimnuo. Mršav, niži nego što je Leon očekivao, Mi-haijeve visine. Debela vunena jakna. Namjestio je stube uza zid mola. Mihai mu je pomogao da izađe iz broda, čvrsto ga je uhvatio zazapešće. »Idemo, auto je tamo. Sjedni straga«, brzo je rekao Mihai, aonda je stao i zagledao se u putnika. Ispod njih ribar je govorio na turskom, a Leon je odgovarao kakobi ga stišao. »Moja vreća«, reče John i pokaže glavom prema torbi na brodu.»Imam vreću.« Mihai je stajao i zurio u njega, a onda ga je John upitno pogledao,»Uzet ću je«, rekao je Mihai, kao da se probudio iz transa. »Auto,onamo, brzo.« »Sve je u redu?« nervozno reče John Leonu. Na licu mu sevidjela zabrinutost. Leon je odmahnuo rukom. »U redu je. Kreni prema autu.« »A moj novac? Što je s mojim novcem?« Leon je iz džepa izvadio omotnicu i uručio mu je. Ribar je pre-brojio novčanice. »Iznos je točan. Dobaci nam vreću i odlazi.« Čuo je kako se izanjega zatvaraju vrata automobila. »Prije negoli nas tko vidi.« »Ha. Prije negoli tko vidi tebe«, reče ribar. »Dobaci prokletu vreću«, nervozno je rekao Mihai. Zakoračioje na brod i ispružio ruku. »Prvo ću prebrojiti novac«, reče ribar. »A tko si ti? Nisu spome-nuli dvojicu, samo jednog čovjeka.« »Pa, prebroj novac«, nestrpljivo reče Leon. Gledao ga je kakoprebrojava novčanice. Neobrijan, natmuren. »Nema dodatka za još jedan dan?« 34

ISTANBULSKI PROLAZ Leon je osjetio kako se Mihai napeo iza njega, spreman za skok.»Ne tu«, brzo je rekao. Improvizirao je. »Kad se vratiš. Znamo da tenitko nije vidio.« To bi i Tommy mogao vrlo lako organizirati. Sitniš. »Vreća«, tiho je zaprijetio Mihai, pa je ribar odmah uzeo vrećui dodao im je. Mihai je vreću prebacio preko ramena. »Ne pali svjetlo dok se ne udaljiš od pristaništa«, reče Leon kadje zamijetio farove s ceste. Mihai je dobacio ribaru cimu. »Je li nešto rekao? Bili ste zajedno dva dana.« Ribar je odmahnuo glavom. »Ne zna turski, igrali smo domino.« »Kad se vratiš, čekat će te novac«, reče Leon. »Dodatak.« Ribar se nasmiješio i pokazao krnje zube. »Inšalah«, rekao je istavio ruku na prsa. Prišao je komandnoj ploči i gurnuo ručicu. Brodskistroj se polako pokrenuo, zatim je ribarica zaplovila u tamu, a pućkanjese čulo i kad se izgubila iz vida. »Imaju sreće da su stigli. U tom brodu«, reče Mihai. »Idemo, moramo se maknuti odavde.« Mihai ga je pogledao. »Znaš li što radiš?« »Kako to misliš?« Škripanje automobilskih guma i lupanje vrata. Mihai se okrenuo inaglo zateturao. Začula se eksplozija, povio se u pasu, kao da je primioudarac. Leon je vidio vreću kako pada, a Mihai se bacio prema njoj. »Lezi dolje!«, rekao je promuklim glasom kad je pao na vrećui zalegao iza nje na pločnik. Drugi metak zabio se u beton pored vreće, a Mihai se otkotr-ljao. Leon se sagnuo, zatim se bacio na tlo i zalegao na beton. Nije nasvjetlu, ali nije u zaklonu. Sporo razmišlja, mora biti brži od događajaoko njih. Tako su se osjećali i vojnici, sve se oko njih prebrzo odvijalo.Poginut će. Boje se da će se upišati. Podigao je glavu i pogledao naprijed. Pucnji su bili vrlo glasni,sigurno su ih svi čuli. Pomislio je da će ljudi izjuriti iz kafića, ali nit-ko se nije pojavio. Sada je tamna sjena automobila iz kojeg su pucalisakrila i svjetlo iz kafića. »Mihai«, prosiktao je. 35

Joseph Kanon »Lezi dolje.« Posegnuo je u džep, izvadio pištolj i namjestio sezaklonjen vrećom. »Otkotrljaj se!« rekao je Mihai hrapavim glasom.»Udalji se.« Ali idući metak pogodio je vreću, centimetar od Mihaija, kojije naciljao u mrak prema mjestu s kojeg su pucali na njih. Leon gaje gledao kako cilja. Cesta je bila u polumraku. Ali, pogodio je metu.Još jedna eksplozija, još glasnija, kao da je eksplodiralo pokraj njegovauha, a onda ječanje uz automobil, krik. Ugledao je sjenu koja je zate-turala i zatim se srušila. Za trenutak je sve utihnulo, te je mogao čutibarke kako vuku cime. »Mihai?« šapnuo je. Puzao je potrbuške pognute glave. »Pogodio sam ga.« Približio se i ugledao Mihaijevu okrvavljenu ruku. »Isuse.« »Moramo doći do auta. Ne znamo koliko ih…« Mihai je s naporom kleknuo, zatim se pognuo i krenuo naprijedne gubeći iz vida drugi auto. Leon je ustao i pošao za njim, a onda jeugledao lik na koljenima i ispružene ruke. »Pazi!« viknuo je i opet zalegao. »Moja ruka. Ukočena je«, reče Mihai i dobaci pištolj Leonu.»Sredi ga.« Leon je za trenutak zurio u pištolj, a onda ga je pažljivo uzeo kaoda će ga ugristi, sivi gušter poprskan krvlju, živ. »Brzo!« Zatim je bez razmišljanje nanišanio i zapucao. Opet je začuo ječa-nje i pucanje lubanje kad je glava pala na tlo. Mihai je bio na nogama.Trčao je pognut i vukao vreću. »Ulazi u auto«, reče Leon i uze vreću od njega. Riskantno jetrčati na otvorenom, sada je laka meta. A ipak je jurnuo. Zabio se u auto, bez daha, a onda je uhvatio kvaku da otvori vratai sjedne unutra. Ispružio je ruku da Mihaiju otvori vrata suvozača iMihai je ušao. Vrpoljio se u sjedištu. »Evo«, rekao je i dao mu ključeve. Leon je jednom kretnjom stavio ključ u bravu i upalio motor. »Sagni se.« 36

ISTANBULSKI PROLAZ Leon je ubacio u brzinu. Auto je poskočio, gume su zaškripalekad je ubrzao. Izletjeli su s odmorišta i jurili po cesti pokraj kafića.Nitko nije izašao. Zar ništa nisu čuli? Pucnjevi su bučni, svi ih mo-gu prepoznati, to nije buka auspuha. A možda su se zgurili unutra ivire kroz prozor. A možda se ništa nije dogodilo, grozničav san. Ali,Mihaijeva ruka je krvarila. A on je drhtao, cijelo tijelo mu se treslo,adrenalin je strujao u njemu, bio je u šoku. Netko je pucao na njega. »Rekli su da neće biti problema«, odlučno je rekao John nastražnjem sjedištu. Leon je pogledao u retrovizor. Iznenadio se kad ga je ugledao,kao da ga nije očekivao. »Ti si siguran«, rekao je Mihai. »Jesi li ih vidio?« reče Leon preko ramena. »Koliko ih je bilo?« John je odmahnuo glavom. »Zamijenili su te sa mnom«, rekaoje Mihaiju. »Nosio si vreću.« Leon je opet pogledao u retrovizor i prvi put ga pažljivo pro-motrio. Kratka sijeda kosa, prorijeđena na tjemenu, pa se doimao kaoda je ćelav, ispijeno lice i visoke jagodice, prodorne oči gledale su ga uretrovizoru. »Kako tvoja ruka?« rekao je Mihaiju. »Mogu je micati.« »U vreći je košulja«, reče John. »Omotaj ruku, zaustavi krva-renje.« »Ne treba mi tvoja košulja«, rekao je Mihai u retrovizor. Iz stra-žnjeg džepa izvadio je rupčić. »Prate li nas?« reče Leon. »Pratit će nas. Zar bi poslali samo jedno vozilo?« »Oni?« »Tko god bili, onaj tko želi da ti prosvira glavu«, reče Mihai uretrovizor. »Što misliš, tko su?« John se šutke osvrnuo. »Ponio si pištolj«, reče Leon i pogleda suvozača. »Za svaki slučaj.« 37

Joseph Kanon »Za svaki slučaj. Nije bilo razloga da pomislimo…« bijesno rečeLeon, kao da je još uvijek u pristaništu. »Uvijek ima razloga«, mirno je rekao Mihai. Pogledao je u retro­vizor. »Što ti misliš?« »Kamo idemo?« rekao je John kao da ga nije čuo. »Na sigurno mjesto«, reče Leon. »Ne brini.« »Ne idemo u konzulat?« »Kako?« reče Mihai. »U diplomatskoj pošti? Da nas Turci nevide?« Leon ga je pogledao zatečen njegovim tonom. On još uvijek puca.»Ne brini«, rekao je u retrovizor. Naglo je skrenuo desno prema mjestu. »Što radiš?« rekao je Mihai. »Ne može se pobjeći od pratnje na cesti uz more. Idemo naoko-lo«, reče Leon. »Kuda naokolo?« »Gledaj iza nas«, reče Leon i pokaže retrovizor. Jurili su strmom ulicom prema Nispetiyeu, a Leon se povio nadvolanom kako bi se usredotočio na vijugavu cestu, tamnu u sjeni borova. »Prate nas?« »Ne.« »Tu nije lako pratiti.« Neosvijetljene ceste u predgrađu vodepreko brda, i po danu je lako umaknuti. »Dakle, ti si John?« reče Mihai kako bi poveo razgovor. Pridr-žavao je okrvavljenu ruku. »John je često ime. Ivan. Johann. Ion narumunjskom.« John je pogledao u retrovizor. »Aleksej«, rekao je. »John je biloza ribara.« Mihai je pogledao u retrovizor, a onda se obratio Leonu. »Tkoje znao za doček?« »Tu? Nitko. Zato su mene poslali. Netko izvana.« »Dakle na tvojoj strani«, reče Mihai Alekseju. Okrenuo se usjedištu i pogledao ga. »Netko na tvojoj strani.« Aleksej ga je mirno gledao. 38

ISTANBULSKI PROLAZ »Što kažeš?« »Ništa.« »Naravno, možda je ribar. Tko bolje plati. Ali tko? Tko te želiubiti?« Aleksej ga je gledao u oči, kao da pomiče šahovsku figuru. »Svi«,rekao je. »Što mislite zbog čega sam došao k vama? Imate li cigaretu?« Leon je posegnuo u džep i dao mu kutiju. »Hvala vam«, rekao je Aleksej i pripalio cigaretu. »Spasili stemi život.« Mihai je kimnuo glavom. »U redu je, zar ne? Spasio sam ti život.A vreća je spasila mene. To se dogodilo.« »A što ako nije mrtav?« reče Leon. Skrenuo je lijevo na raskršćuprema Yildizu. »Tko? Naš prijatelj? Kao da je mrtav. Ne može u bolnicu. Štobi im rekao?« Leon je pogledao iza sebe, u trbuhu je osjetio mučninu. Netkoje mrtav, mora biti mrtav. A on nije ništa osjetio, samo slijepu panikukad je uzvratio vatru i spašavao se. Snajperistima je sigurno drugačije,pažljivo nišane, znaju da će ubiti. Smireni su, nakon toga ne dršću,čvrsto drže volan, koncentrirani su. »Trebao je biti jednostavan doček«, rekao je. Vozili su u tišini, a onda su ušli u mrak Yildiz parka u kojemse zatočio sultan Abdul Hamid zato jer se bojao svake sjene. Leon jepogledao u retrovizor. Nikoga iza njih. »Znaš ljekarnu na Taksimu? Onu koja radi noću? Trebao bihkupiti jod.« Leon je zamijetio zeleni znak za ljekarnu. Parkirao je ispred štandaza borek i pogledao na obje stane kad je izašao iz auta. Možda će toodsada uvijek raditi, osluškivati hoće li zapucati. Kupio je jod i zavoje,a onda se sjetio da kupi aspirin kako bi se doimalo da obnavlja kućnezalihe. Kad se vratio u auto, osjetio je da se nešto dogodilo, promjenau zraku, ali Mihai i Aleksej su šutjeli. Možda se on promijenio, nekanova nelagoda, sada je sumnjičav kao i Abdul Hamid. »Sranje!« jeknuo je Mihai kad je zavoj natopio jodom. 39

Joseph Kanon Leon je vozio nizbrdo prema Galata mostu. »Možeš li se odvestikući? S tim?« rekao je i pokazao zavoj. »Ne brini za mene nego za njega.« Hladno ga je pogledao, kaoda okrivljuje Leona. Prešli su Rog i ušli u stari grad. Vozili su se pored turističkihznamenitosti i Beyazida. Laleli Caddesi se prostirala nizbrdo premapostaji Yenikapi, redovi malih hotela i jeftine trgovine tekstila. »Mi tu izlazimo«, rekao je Leon i zaustavio auto. »Da ne opazeauto.« »Tko?« Leon je pokazao svjetlo iznad trećih vrata. »Hotel.« »Sigurno je?« reče Aleksej. Sada se doimao nezaštićeno. »Nadajmo se.« Leon se obratio Mihaiju. »Siguran si da ćeš bitidobro?« Mihai ga je opet hladno pogledao u oči, a zatim je Alekseju do-dao vreću. »Evo, čuvaj je. Mogla bi opet dobro doći.« Sjeo je za volan,pričekao, a zatim je Leonu dao pištolj. »Trebat će ti. Pripazi se.« Leon je uzeo pištolj, kao da je opet oživio, a onda je kimnuo. »Ne ostavljaj auto na cesti, možda ga je netko zamijetio.« Zašutioje. »Oprosti.« Mihai je slegnuo ramenima. »Ne ispričavaj se. Izvedi ga iz Istan­bula.« »Ti nisi bio s nama. Vjeruj mi na riječ.« »A njemu?« Stajali su na pločniku i gledali auto koji se udaljavao. Tri muš-karca pojavili su se iz sjene na ulici, vjerojatno idu u mihanye. Noć tupripada muškarcima, lutaju ulicama u skupinama, a žene sjede kodkuće. Osim onih koji besposličare kod kolodvora, priželjkuju nekoli-ko sati u nekom hotelu. Trgovci iz Izmira s kovčezima u kojima noseuzorke svoje robe. Radnici iz unutrašnjosti koji traže posao. Kvart jenavikao na nova lica u prolazu. Leon je izvadio list papira i dao ga Alekseju. »Ako te budu pi-tali. Vjerojatno neće.« »Što?« 40

ISTANBULSKI PROLAZ »Tvoj tezkere. Propusnica. Stranci moraju sa sobom imati pro-pusnicu.« »Stranci. Tko sam ja?« »Bugarin. Nisam znao koju propusnici da ti nabavim. Znaš liturski.« »Ne.« Pogledao je propusnicu. »Original?« Leon je kimnuo glavom. »Od izbjeglice kojeg sam poznavao.Otputovao je.« »Tvoj prijatelj«, reče Aleksej i mahne rukom prema mjestu nakojem je bio parkiran automobil. »On je Rumunj.« »Da. Zašto?« »Razgovarali smo. U autu. Provjerio je znam li rumunjski.« »Zašto rumunjski?« »Tako je s nama. Rumunji se odmah prepoznaju. Možda zbogizgovora.« Pogledao je propusnicu. »A sada sam Bugarin. Jakab?« »Bugarski Židov. Zbog toga si otišao.« »Židov«, rekao je kao da isprobava svoj identitet. Kao šešir. Ali noćni portir nije zatražio tezkere. Blijedi muškarac kukastanosa i sitnih očiju možda je bio Bugarin. Uzeo je novac i Leonu daoključ s velikim privjeskom. Kad je Leon zatražio čaše, namrštio se, alije ustao, pošao u stražnju sobu i donio dvije čaše za rakiju, umornomrmljajući na turskom. »Što je rekao?« upitao je Aleksej na stubištu. »Da ne stvaramo buku«, reče Leon i podignu čaše. Svjetlo u hodniku automatski se pali i gasi, jedva stigneš otključativrata prije nego se ugasi. Soba je bila malena, umrljane papirnate tapete,zastor na prečki umjesto ormara, tu se ne odsjeda dugo. Turski zahod ituš, bez kade. Aleksej je pogledao naokolo. »Koliko ću tu ostati?« »Oko pola sata«, reče Leon. Prišao je prozoru, razmaknuo zastorei pogledao na ulicu. »Nemoj se raspakirati.« »Aha. Kamo zatim idemo?« »Na bolje mjesto.« Pogledao je rasklimani krevet, ružičasta pro-stirka od tafta, kao u djevojačkoj sobi. »Skrovitije.« 41

Joseph Kanon »A čovjek u prizemlju?« »Postoji stražnji izlaz.« Odložio je čaše na stol. »Dobro. Imaš li rakije?« »Nemam.« »Pa zašto si…« »Ako ga budu ispitivali, reći će da smo se tu zabavljali. Sutraćemo spavati. Imat ćemo vremena za odlazak.« »Igra skrivača«, reče Aleksej. Leon je šutio. Zapalio je cigaretu i naslonio se na zid. Krevet jeprepustio Alekseju. »Dva skloništa. Očekuješ probleme?« reče Aleksej. Leon je odmahnuo glavom. »Želim biti korak ispred Emniyeta.Ako nas prate. Još nisi u Sjedinjenim Državama. Tu si ilegalno. Akote pokupe, nećemo moći ništa učiniti.« »To su bili oni? U pristaništu?« »Ne. Emniyet ne voli kad nepozvani dolaze, ali oni ih moguvratiti. Ne moraju ih ubiti.« Aleksej se izvalio na krevetu. »Tko je onda bio? Rusi. Moždastari prijatelji. Nisu Turci. Nisu ni moji novi prijatelji«, rekao je i po-gledao Leona. »Neće prije nego što obavimo razgovor.« »Fotografije su u vreći?« reče Leon. »Kakve fotografije?« »Njemačke zračne snimke. Mislio sam da nosiš…« »Mislio si da sam teklić? Sebe sam donio. Fotografije — to jesređeno u Bukureštu. U vašem su veleposlanstvu. Možda su već udiplomatskoj pošti. U Washingtonu. Tko zna? Jeste li učinkoviti?« »Stigao si, zar ne?« Aleksej se nasmiješio. »Sretnik. Fine hotelske sobe, put u Ame-riku. Svi žele u Ameriku.« Pogledao ga je. »Prije nego što ih se Rusidočepaju. A sada znaju da sam tu, u Istanbulu.« »Ali ne znaju točno gdje si.« Aleksej ga je pogledao. »Istina, ne znaju.« Leon se okrenuo i pogledao na ulicu. 42

ISTANBULSKI PROLAZ »Ima li ikoga?« reče Aleksej. »Ne, mirno je. Pričekat ćemo pet minuta.« Kad se okrenuoprema krevetu, Aleksej je ležao sklopljenih očiju. »Nemoj se previšeopustiti.« »Samo odmaram. Sada sam neprestano umoran. Prije sam mogaoizdržati danima, a sada sam uvijek umoran.« Nasmiješio se. »Moždastarim.« Leon ga je pogledao. Sklopio je oči te je njegovo lice bilo blago,ali doimao se iscrpljeno i umorno, kao nakon duge utrke. Opet je pri-šao prozoru. Dotaknuo je nestvarni pištolj u džepu. Jeftina hotelskasoba, prazne čaše za rakiju, jedan čovjek leži mrtav u pristaništu —slike iz tuđeg života. Maloprije je vlakom putovao u Ankaru i uručiopapire. A sada u džepu nosi pištolj. »U redu«, rekao je spreman za pokret, »bolje je da ostavimosvjetlo upaljeno. Prerano je za spavanje.« »Ali rekao si da nema nikoga.« »Mislio sam da ni u pristaništu nema nikoga.« Aleksej je kimnuo. »Znaš, to je zanimljivo. Što me je spasilo?Uranili smo. Da sam stigao malo kasnije, ne bih došao do auta. Biosam…« »Ondje gdje su oni mislili da ćeš biti. Iskrcavao si se s broda sasvojom vrećom.« »Tko ga je ustrijelio? Ti ili tvoj prijatelj?« »Obojica.« Pridržao je vrata. Svjetlost je iz sobe obasjala hodnik, dok Aleksejnije stigao do stubišta, a zatim je krenuo za njim pipajući po zidu.Silazak niza stube bio je lakši, nisu bile osvijetljene, ali u prizemljuje bilo upaljeno svjetlo. Čuo je radio za recepcijom, glasno je sviraote je prigušio škripanje stubišta. Aleksej, s vrećom na ramenu, nije sepridržavao za rukohvat. Hodao je tiho, kao da se navikao iskradati nastražnji izlaz. Kad su došli u prizemlje, za recepcijom nije bilo nikoga.S radija se začuo smijeh publike. Trebaju proći kroz hodnik, pokrajspremišta i izaći za stražnja vrata, koja nisu bila zaključana. U uskojulici iza hotela Aleksej je naletio na kantu za smeće, ali uhvatio jepoklopac prije nego što je pao na tlo. Zadržao je dah. Leon je glavom 43

Joseph Kanonpokazao uličnu svjetiljku na kraju uličice. Nije bilo nikoga, mihanye,mušterije, bili su u podnožju brijega. »Kamo sad?« rekao je Aleksej kad su došli do Ordu Caddesi.Okrenuli su se kad je prošao poluprazan tramvaj. »Preko puta. Nekoliko ulica.« Male, tihe ulice, zatim veće koje su vodile prema džamiji Şehzade.­Moderna zgrada s električnim zvoncem i bravom, to nije dvorište sbučnom kapici. Leon je otključao ulazna vrata. Na stubištu automatskarasvjeta, ali tu je uredno radila, čisto predvorje, miris sredstava za dezin-fekciju. »Još jedan kat«, rekao je Leon na odmorištu. »Tko tu živi?« »Sveučilišno osoblje, rade u blizini.« »Studenti?« »Ne, tu je skupo za njih.« »Dakle, ja sam profesor?« »Ti nisi ništa. Ne smiješ van. Ti nisi tu.« Stan je bio skromno namješten, ali mnogo udobniji od hotela. »Napunio sam hladnjak«, reče Leon. »Imaš sve što ti je potrebnoza nekoliko dana.« »Nekoliko dana?« »Možda manje. Ovisi o avionu.« Aleksej je bacio vreću na krevet, a onda je došao do noćnog or-marića na kojem je stajala boca. »A sada rakija.« »Ja neću, moram poći.« »Večeras nećemo razgovarati?« iznenadio se Aleksej. Pomislio jeda je Leon Tommy, a ne samo pratnja. »Neće biti ispitivanja?« »Kasnije.« »Pa, popijmo jednu da nazdravimo za dobrodošlicu.« Aleksej jenatočio rakiju i podigao čašu. »Za sigurna putovanja.« »Sigurna putovanja«, rekao je Leon. Iskapio je žesticu. Konačnoje osjetio toplinu u tijelu. »Nećeš ostati tu?« reče Aleksej. »Da me čuvaš?« 44

ISTANBULSKI PROLAZ »Tu je sigurno.« »Sigurno«, mirno je rekao Aleksej. »Nitko nas nije slijedio.« »Znam, i ja sam bio terenac. Dakle sada si samo ti rizičan.« »Ja?« »Kad se budeš vratio. Ili možda sutra dolazi netko drugi? Kakobilo, posjetitelji ostavljaju trag. Kao Marica s mrvicama. Stoga bi moždatrebao ostati.« Opet želi biti opušten. Natočio je rakiju u svoju čašu.»Dva dana nisam ni sa kim razgovarao. Igrali smo domino. Igra zaprostodušne. Možeš ih vidjeti u planinskim krajevima, u svakom selu.Sjede u kafiću, klik, klak. I tako dva dana.« Leon se nasmiješio. »Sve će biti u redu. Ako ostaneš tu.« »Kamo bih pošao?« Prišao je prozoru. »Gdje smo? U kojemdijelu grada?« »U starom gradu.« »Konstantinopol«, teatralno reče Aleksej kao učenik koji reci-tira domaću zadaću. »A ono?« Pokazao je golemu sjenu iza džamije. »Akvadukt Valens.« »Akvadukt? Iz doba Rimljana?« »Bizantski, iz četvrtog stoljeća.« To je naučio od Anne kad sušetali gradom. »Četvrtog?« reče Aleksej, iznenađen kao pravi turist. »Još uvi-jek se koristi?« »Nije u upotrebi već pedesetak godina.« »Dakle, ništa nije vječno.« Pogledao je Leona i nasmiješio se.»Pa, radi toga smo sada tu. Novi poredak. Još jedan. A sada ste vi naredu.« Leon je iskapio piće. »Moram poći.« »Nadajmo se da će ovo potrajati«, reče Aleksej. Opet je proma-trao akvadukt. »Ne mogu opet promijeniti stranu. Vi ste posljednji.« Leon ga je pažljivo pogledao. To nije očekivao, izbavljenje jednogod naših, koji svoj život plaća izdajom. »Vratit ću se sutra. Treba li ti što?« 45

Joseph Kanon »Možda štivo«, reče Aleksej i glavom pokaže prazne police.»Sada nemam ni domino. Što da radim? Da razmišljam o svojimgrijesima? To su nam govorili svećenici.« »Kad je to bilo?« »Kad sam bio mlad.« Nasmiješio se. »Prije nego što sam zgrije-šio.« »Zaključaj za mnom«, reče Leon i pođe prema vratima. »Još jedna stvar. Pištolj?« Ispružio je ruku. »Tu si siguran.« »Bit ću još sigurniji. Za svaki slučaj«, reče Aleksej. Gledao ga jeu oči, a onda je Leon iz džepa izvadio pištolj. »Hvala.« Pogledao jepištolj i osvrnuo se oko sebe. »Amerikanci su puni povjerenja. Nemačuvara.« »Ti nisi zatvorenik. Došao si k nama, sjećaš li se?« reče Leon.Nagađao je. »A što ako se predomislim?« »Zbog čega?« Aleksej se suho nasmiješio. »Hoćeš reći da više nemam izbora.Nemam«, rekao je i slegnuo ramenima. »Vidimo se sutra.« Aleksej ga je pogledao. »Jedva čekam.«Leon je prešao ulicu i krenuo prema Sulejmanovoj džamiji, a zatimje naglo ušao u haustor. Nekoliko minuta, za svaki slučaj. Na ulicinije bilo nikoga. Opet je osjetio nervozu, napetost kao i u pristaništu.Trebao je postaviti stražara ispred zgrade. Ali prije nekoliko sati nijebilo razloga. Jednostavan doček, osobu treba uvesti i izvesti iz zemlje,jednostavan trik. Bez pucnjave i mrtvaca u lokvi krvi. Možda su gaodnijeli i bacili u Bospor, još jedan nepoznat leš u moru. Leon je pogledao osvijetljeni prozor, sjetio se Alekseja, zabrinutje i umoran, u bijegu. Ali prije je sigurno bio drugačiji, samouvjeren,utegnut u vojnoj odori. Dakle, on je Rumunj, nije Wehrmacht, kako 46

ISTANBULSKI PROLAZgod oni izgledali. Vjerojatno su nosili iste kape i odoru s postavljenimramenima. Borili se s Nijemcima, nadirali prema Staljingradu. Sada jena nišanu Rusa, a umjesto njega pogođen je Mihai. Sreća je bila mjer-ljiva centimetrima, ruka na vreći, a tu mu je trebala ležati glava. Sjetiose kako je potrbuške ležao na betonu, čekao, od straha je jedva disao. Izašao je iz veže, hodao po mračnim ulicama oko džamije, zatimpo još mračnijim ispod Velikog bazara. Kroz zatvorene prozore dopi-ralo je prigušeno svjetlo, glazba s radija, a ulice su bile mračne kao i urimsko doba kad je Valentin gradio akvadukt. Bezvremeni grad, kućes balkonima, kamene kocke skliske od otpadaka. Leon se nikad nijebojao na ulicama Istanbula, čak ni u sporednim uličicama u kvartukao što je Faith, u kojem žene nose marame i svi bulje u prolaznike,ali večeras je svaki pokret, svaki šušanj u njemu izazivao nervozu. Ujednoj ulici, dva psa su ga gledala kako prolazi, to su istanbulski psilutalice, podivljali, hrane se otpadom. Hodao je prema istoku, kroz Cağaloğlu, u kojem su redakcije svihnovina. Jesu li saznali za pucnjavu? Tekstovi su pripremljeni, nasloviispisani: Ubojstvo u Bebeku. Tajanstveni obračun na Bosporu. Nemaočevidaca. Ne pomišljaju da je očevidac sada ispred njihove redakcije.Ne samo očevidac, ubojica. Promatrao je treperava svjetla na Sirkeciju.Znao je da je zbog toga ostao bez daha, ne zbog Alekseja ili Mihaija,zadatka koji je pošao po zlu, nego zbog toga, počinio je ubojstvo, anikad nije mislio da će prekoračiti tu granicu. U glavi mu je odzvanjaopucanj. Život je zgasnuo u hipu. Uzeo je taksi na kolodvoru i odvezao se do Parka. Zadržat ćese nekoliko minuta kako bi ga zamijetili, glumit će da nekoga traži uvelikoj blagovaonici u art deco stilu, mahnut će Mehmetu za šankom,a zatim će otići u zahod u predvorju. Vidjet će ga stalni gosti koji ćereći da su ga tu vidjeli te večeri. Nakon nekoliko minuta hodao je po Aya Paşi, pored njemačkogkonzulata u mraku, prema svojoj zgradi. Stavio je ključ u bravu i slediose. Vrata su otključana. Polako je otvorio vrata i osluhnuo. Svjetlo jebilo ugašeno, osjetio je miris cigareta. Posegnuo je u džep, a onda sesjetio da nema pištolj. Oprezno je zakoračio. Ne radi se o lopovu, toje znao bez razmišljanja. Netko ga čeka. »Upali svjetlo, zaboga«, reče Mihai. Bio je u dnevnom boravku.»Ja sam.« 47

Joseph Kanon Leon je uključio svjetlo u hodniku i ušao u sobu. Mihai je sjediouz prozor i pušio. Vrh cigarete žario se u tami. »Kako si ušao?« reče Leon. »I dijete bi moglo ući.« »Što tu radiš?« »Razmišljam.« »O čemu?« reče Leon i upali stolnu svjetiljku. Mihai je zažmirio. »Što znaš i što ne znaš. Jesi li budala. Ili neštodrugo.« Leon je glavom pokazao zavoj na njegovoj ruci. »Misliš da jaznam? Ne bih te pozvao…« »Ne o tome«, reče Mihai i mahnu rukom prema pladnju s pićima.»Natoči si piće.« »Malo prije sam popio piće.« »Da? S Alexejem?« rekao je ledenim glasom. »Proslavili ste?« »Pa, nismo.« »I što misliš o njemu? Ugodno društvo?« »Zabrinut sam.« »Ah. Natoči i meni, molim te.« Leon je natočio piće i dodao mu čašu. »Prirodna reakcija«, reče Mihai. »Kad pucaju na tebe. Ni ja sene osjećam sjajno.« »Ne samo to, iznuren sam.« »Sućutan čovjek, a sada i koristan prijatelj.« Uzeo je piće. »Tkote je poslao večeras?« »Znaš da ti ne mogu reći.« »Skrupule, u ovom trenutku. Bi li mi rekao da sam teže ranjen?« »Je li bitno tko me je poslao? O čemu se radi?« »Trgovanje s neprijateljem. Piće s vragom«, rekao je i podigaočašu. »On više nije neprijatelj.« Mihai ga je pogledao i iskapio piće. »Pitao sam se je li on budala?Sada znam. Sjedni.« 48

ISTANBULSKI PROLAZ »O čemu sada razmišljaš?« reče Leon i sjedne na stolicu. »O čemu razmišljam. Ne o svojoj savjesti. Ipak, pomislio sam daon ne zna, a trebao bi znati.« »Što bih trebao znati?« »Tko je on. Tvoj Aleksej. Da pogodim što misliš? Rumunji. Pa,oni su bili njemački saveznici. Naravno, to je bio nužno. I naš prijatelj.Zar je imao izbora? Zatim Staljingrad, Rusi u kontraofenzivi. Pobjeđu-ju. Ulaze u Rumunjsku. Sada Njemačka gubi, a tko dolazi? Dakle, zbogčega se ne bi nagodili s njima? Zbaciti fašiste. Boriti se protiv Rusa.Nova nužda. Ali u međuvremenu neki su ostali u procjepu. Na primjer,naš prijatelj. Rusi mu neće oprostiti. Žele mu suditi. Kao i Antonescu.Morao je pobjeći. A ima robu za trgovanje. On zna neke stvari. Jesamli u pravu?« Leon je kimnuo. »Ima samo jednog kupca. Bolje je ne postavljati suvišna pitanja.Cijela rumunjska vojska bila je fašistička, dakle, da, on je bio fašist. Sadaga traže komunisti, a to je dobra preporuka. U toj situaciji uzimaš štoti daju. U redu. Oportunist. Ali naš oportunist. O tome si razmišljao,zar ne?« »Nisam razmišljao. Ne znam.« »Ali ja jesam. Prepoznao sam ga. Prije nego što su mene upucali,a ne njega. Ti misliš da on nije dobar, ali ni rumunjska politika nijedobra. Tko ga može okriviti zbog toga što želi sačuvati svoju glavu?« »Pa, ti.« »Da, ja. Znam tko je on, Jianu. To je njegovo ime. Krvnik. Ali tinisi znao. I što mi je činiti? Da šutim? Ne kažem ništa bliskom prija-telju? Anni sam mogao povjeriti svoj život. Večeras smo ubili čovjeka— ti i ja. A ti ništa ne znaš.« »Pa, reci mi«, tiho je rekao Leon. Mihai je glavom pokazao svoju ruku. »Daj mi još jedno piće.Boli me.« »Rana se nije upalila?« »Nije bitno. Otkud da počnem? Od kralja Carola koji je bionajveći kradljivac? Vuk pred vratima. Ali ipak, hvala Bogu, imali su 49

Joseph KanonŽidove. Dakle, Legija arkanđela Mihovila. Nisu čuo za njih? Željeznagarda.« »Čuo sam.« »Krasna družina. Oko vrata nosili su vrećice s rumunjskom ze-mljom. Ceremonijalno su ispijali krv svojih suboraca. Divljaci. Mojizemljaci. Ali tada nisam bio ondje. Bio sam u Palestini. Moja obitelj jerekla, kako možeš biti cionist? Jaši je židovski grad. Pa, nekad je bio.Dakle, ja sam u Palestini, a Židovima je sve gore. Mossad me je poslaou Bukurešt, da ih izvučem iz zemlje. Athénée palača, svi na jednommjestu. Večeraš u Capşi i daš mito, zatim natrag u Palaču i opet mito.Tada se to još uvijek moglo. Ali koliko je Židova poslušalo? Zatim jeCarol pobjegao s Lupescu, ljubavnicom, i odnio riznicu. Barem su seoni sretno izvukli. Nitko drugi. Michael je postao kralj, ali vlast držigeneral Antonescu i vojska. U međuvremenu Željezna garda divlja. Ubi-jaju. Čak i vladine ljude. Pogrom, naravno, zar je moglo biti drugačije?Užasnih razmjera. Na kraju, ni Antonescu to nije mogao podnijeti.Poslao je tenkove, vojska se borila protiv Željezne garde. Ali Hitler po-država Antonescua. Dakle, nije on bio lud. Stao je uz njega. Kao i našprijatelj Jianu. Tvoj Aleksej.« »On je bio pripadnik Željezne garde?« »A onda je pomogao Antonescuu da ih slomi. Dakle, Antonescuse priključio silama Osovine, a vojska je krenula u pohod na Rusiju.U Odesi je zavladao teror, to si saznao na suđenjima prošlog ljeta.Deportacije iz Besarabije. Sve Židove. Rumunji su sagradili logore zaistrebljenje, jedine kojima nisu upravljali Nijemci. Pretpostavljamo dasu pobili dvjesto tisuća ljudi. Rekord. Moji zemljaci.« »A Aleksej?« »Postao je desna ruka Antonescua. Antonescu ga je zavolio. On jeizdao Gardu? Ima li boljeg obavještajca? On zna kako namamiti Ruse.Rumunji su imali dobru obavještajnu službu, bili su kod Staljingrada.Ali, on je morao znati za Židove. Vojska je organizirala deportacije.Opet je Garda bila na djelu. Jaši su ispraznili četrdeset prve.« »Tvoja obitelj.« »Svi. Zatim je bilo još gore. A onda su počeli gubiti. NakonStaljingrada počeo je poraz, to su znali. Antonescu je u očajničkompotezu odlučio spasiti Židove, pomoći im da odu u Palestinu. Prodao 50

ISTANBULSKI PROLAZih je. Bio sam ondje. Kupovali smo Židove. Amerikanci su ih kupiliviše od nas. Imali su novca. Antonescu je razmišljao o kraju, pa jepokušao steći prijatelje. Trebao je tražiti u svojoj kući. Kad je četrdesetčetvrte svrgnut, gdje je bio odani Aleksej? Od njega ni traga ni glasa.«Zašutio je. »A onda si ga ti pronašao.« »Dakle, on zna. To nije isto kao da je…« »Osobno ubijao? To želiš reći?« Leon je posramljeno pogledao u stranu. »Možda sam ti prebrzo ispričao događaje.« »Shvatio sam. On bi prodao i svoju majku. Što sam trebao uči-niti?« »Nisi mu trebao dopustiti da je opet proda. Antonescuu će ubrzosuditi. Ali ne i Alexeju. Zašto?« »Zato jer se dogovorio.« Leon ga je pogledao. »Nije se sa mnomdogovorio.« »Dakle, ti nisi odgovoran. Nitko nije odgovoran.« Ispio je pićei zašutio. »Dajte ga komunistima. Neka mu sude s Antonescuom.« »Lažno suđenje. Oni ne sude, oni strijeljaju.« »U ovom slučaju zaslužili su strijeljanje.« »Možda je sada korisniji. Ne znam. Ne znam što on zna.« »Znam tko je on. Rekao sam ti da je krvnik. Nisam ti rekaozašto.« Leon je podigao ruku. »Nije bitno. Nije na meni…« »Još jedna stvar. A onda sam zaključi. Garda. Sjećaš se da samprišao o strahotama. Ali što to znači? Strahote. Jesi li bio u Bukureštu?« »Nisam.« »Dudeşti je bio najveći židovski kvart. Divljali su tri dana. Prvomasovna ubojstva i pljačke po Strada Lipscani, zatim u šumi Băneasa,morali su prije strijeljanja iskopati vlastite grobove. A zbog čega? Svišute. Zato jer su Židovi. A drugog dana, prije nego što je Antonescuposlao tenkove, Garda je potpuno podivljala. Možda su opet pili krvsvojih suboraca, tko zna. Da se ohrabre. Kakva hrabrost? S kim suse borili? S prestravljenim Židovima koji su preklinjali za svoj život?Tog dana okupili su dvjesto tisuća muškaraca i žena i odveli ih u 51