Savo Škobić POD STARE DANE

DOK MOGU DA ĆUTIMPukne tako u čovjeku neštopa poželi da sluša tišinu,svako društvo on izbjegne vješto,zaroni misli u hladovinu.I kod mene to se danas desi,da odćutim što nisam ćutao,poželjeh da svi moji grijesibudu što sam o tome maštao.Maštanja me odvedoše tamogdje najbolja tišina se čuje,zima na planini,a mjesec samobezglasno svoje zvijezde kuje.Sa mnom ćute borovi i jele,u sjeni uski potok u ledu,sa česme vise ledene strijele,večera je jabuka u medu.Zatim ćutim u mislima svojim,sve strahove mračne koje slutim,odbacim ih, ničeg se ne bojim,sve je dobro dok mogu da ćutim.Višegrad, 29. juli 2013.

NA VOLIM DA PSUJEMJa ne volim da psujem čak ni u sebi,al naiđu nekad neke čudne stvari,gdje prećutati mogao niko ne bi,opsuje čak i onaj koji ne mari.Najviše me ljuti besobraznost ljudi,taj ti je u stanju sebičnosti radi,nevinog čovjeka da psuje i kudi,i da sve učini da tog snađu jadi.U bezbroj prilika bili smo svjedocikako sebi radi, grabe sve što stignu,kako drsko život unište djevojci,a onda se vrate svojoj ženi, sinu.I sve više takvih na svijetu se rađa,gube se, nestaju ti fini maniri,da se pomirenjem riješi svaka svađa,da praštati treba da se ljubav širi.Kako malo treba ljudima dobrote,pa da nam prestanu snovi da se ruše,da se radujemo tebi ej, živote,i da sačuvamo ovo malo duše.Višegrad, 30. juli 2013.

ŽELJEI želja je uzrok ljudske patnje,čovjekove duše laki drhtaj,želja je u stvari sjetno stanje,tužnih srca naših tihi jecaj.Želja i nada kada su skupa,to nam je slatka bol u grudima,smješkaš se dok srce tvoje lupa,ali ti ga kriješ pred ljudima.A kad se želja udruži s maštom,kroz čovjeka krenu neke struje,on se ogrne plišanim plaštom,venam krenu snovi da bruje.Ljubavna želja, priča posebna,neostvarivom se jako čini,na momente je vrlo turobna,dragošću sija na mjesečini.Važno je kakve ćeš snove sniti,jer u snovima se želje kuju,tad čovjek treba obazriv biti,neke se želje i ostvaruju.Višegrad, 31. juli 2013.

IDILAFascinante boje u smiraju danai tiha milina koju ona nosi,pa dok nebom leti usamljena vrana,kosac je livadu prestao da kosi.U zalasku dana i rađanju noći,ima tihi dašak nadmoći svemira,kao da nam veli sve će jednom proći,nagovještaj daće drhtaj nam nemira.Muzika za snove, cvrčanje cvrčaka,i mirisi noći koja nam dolazi,pomalo tužni i dugi zov mačaka,magla se spušta i k'o tijesto nadolazi.kradom se i zvijezde poredaju nebom,i srebrni mjesec tim beskrajem jezdi,tada svaki čovjek bude sam sa soboi dopušta svojoj duši da se gnijezdi.Zatim snažno prasne moćno praskozorje,novi dan se iz sna sa prirodom budi,čuje se poj ptica rumeni obzorje,tu idilu samo uništiće ljudi.Višegrad, 2. avgust 2013.

U MENI NIŠTA NE MIRUJEA kad avgust prođe nestaće i ljeta,sa novim bojama stići će nam jesen,u mojoj će duši da procvjeta sjeta,i opet ću biti prirodom zanesen.Na zapadu sunce drugačije rudi,i ka jugu lete ptica divna jata,neki drugi dio prirode se budi,više je na starim drumovima blata.Kola škripe, stenju, dok nose ljetinu,umorni ratari radosno se smiju,trome krave pasu zadnju djetelinu,zatim dugo vodu iz valova piju.Kasna jesen može biti jako lijepa,iako su dani tad već nešto kraći,a kiše su duge kao ljubav slijepa,svaki će se čovjek već nekako snaći.Jedino u meni ništa ne mirujedok oblake sive ja gledam u bari,sjećanja na tebe venama mi bruje,još uvijek te voli tvoj romantik stari.Višegrad, 3. avgust 2013.

TI UZMI VODE PLAVEKada si umoran do bolail ti je svega preko glaveili te nerviraju kola,ti uzmi, uzmi, “vode plave”.Ako ti sreća okrene leđa,pa si još daleko od slave,ne dopusti da te život vrijeđa,ti uzmi vode, “vode plave”.Kada ne znaš šta bi sa sobomi kad si pun vulkanske lave,nemoj srcu postati robom,ti uzmi, uzmi, vode plave.Kada voliš i voljen jesi,da bi imao misli prave,da te ne stignu stari grijesi,ti uzmi vode, “vode plave”.“Plava voda” svima je radai oko nje bujaju trave,na ulazu Travnika grada,ti uzmi vode, “vode plave”.Višegrad, 3. avgust 2013.

NEZABORAVToliko mi mnogo dragih ljudi ode,u nezaboravu ja im nađoh mjesto,otišli su mirno kao preko vode,ostaviše snove, a i još ponešto.Ostaviše želje da kroz maglu milesvoje lijepe oči, plač, suze i smijeh,radovanja, sreću i dobrotu vile,predat zaboravu to bi bio grijeh.Ja čujem ponekad smijeh moje Suze,vidim divnu glumu mog drugara Đade,i još ina lica koja smrt mi uze,ne mogu dopustit duše da ukrade.Zato sam skrovište napravio njima,da mi ih ne uzmu tama i zaborav,tu je uvijek toplo nikad nije zima,skrovištu sam ime dao nezaborav.A taj nezaborav skrovište je malo,u sred moga srca i u mojoj duši,ne dam da nestanu, jako mi je stalo,da žive u meni dok se svijet ne sruši.Višegrad, 4. avgusta 2013.

KAD OKO SRCE SLUŠAOči su ogledalo duše,davno sam čuo za to,a kada nam oči presuše,duša učini isto.Zato dok su vam mlade oči,dobro na njih pazite,gledajte gdje noga vam kroči,i pažljivo gazite.Ako su oči velike, jasne,dobra ih grije muza,kada u njima nada gasne,u uglu iskri suza.Nastojte da vam oči milesvijetle srećom zauvijek,da vas miluju poput svile,sreća je očima lijek.I još nešto na kraju samo,kad oko srce sluša,svi mi to jako dobro znamo, − tad je sretna i duša.Višegrad, 5. avgust 2013.

DOK NE POSTANEM MAGLAMisliću i osjećati isto,biće mi narav nagla,pod zvjezdama ću imati mjesto,dok ne postanem magla.Još i sad volim kao i prijeveselih ptičica poj,jarko sunce dok se s neba smije,i vrijednih pčela roj.Volim i ljeto i ranu jesendok liju modre kiše,a onda mirisom polja zanesenpustim srcu da piše.Nije da volim samo prirodui dobre ljude volim,i njihovu borbu za slobodu,za snagu im se molim.Zbog toga ću sve dok god postojimodluka nije nagla,na strani čiste pravde da stojimdok ne postanem magla.Višegrad, 6. avgust 2013.

Opet se pjene ljubavi Starost je Božji dar. To je dokaz da smo odoleli mnogim mračnimiskušenjima, da smo nadigravali teškoće, katkada i smrt,hiljadu malih smrti u jednom danu, to je dokaz da smo nosilinaše telo kroz izazovna vremena, a duši nismo dozvoljavalida ode, čak i onda kada je bridela i drhturila na našoj koži,kada je bila mnogo manja ili mnogo veća od ljudskipodnošljivog... kada smo je davali redom, delili nesebično... imožda nam se baš zato i baš onda ona vraćala i uvećavalanam vlastiti život, uvećavala nas u trajanju. Sigurno zato. Samo onaj ko daje, prima. Samo onaj ko mašta,stvara. I samo onaj ko voli, besmrtan je. A smrt je nešto što nas sve blokira, zbunjuje,unespokojava. Kada bi se makar pouzdano znalo da smrt nijestravično zauvijek ili kada bi postojao pokazatelj da nijestravična, kada bi svako imao odgovor na pitanje Šta će bitikada me ne bude – čini se da bi bilo lakše. Ali, kakve bivrednost imale onda kolekcije naših uspomena, koliko bimelanholije, tog najsuptilnijeg od svih osećanja, ostalo u rečknjiževnu nepretvoreno, koliko bi slova izgubila bibliotekaljudskih sudbina! Niko kao pesnik nije zamišljen nad smrću, utonuo uweltschmerz, nađen u izgubljenom, izgubljen u beskrajnom. Savo Škobić je pesnik. Savo Škobić je čovek. SavoŠkobić je pesnik o čoveku i za čoveka. Pod njegove staredane skrila se stankovićevska žal za mladost i Jesenjinjesenjih boja, omorike, potoci, komete, zagrljaji,... I suze suse skrile pod njegove dane koji, pravo govoreći, nisu starinego omudreni, bogati sećanjima, tim moćnim i snažnimeliksirom mladosti...

Čime ljudsko biće meri vrednost svog života, ako nekakvoćom uspomena koje prave vitraže na unutrašnjem oku itime koliko smo u mislima i osećanjima onih koje volimo,koji su nas voleli. Pesnička zbirka Pod stare dane Sava Škobića poput jemora. Životna i pulsirajuća: plima i oseka. Centralnapesnikova ideja jeste da oslika život iznutra ne štedeći boje ioscilirajući između lepih stvari koje sa vremenske distanceizgledaju još lepše i onih drugih, bolnih, što liče na ledenupromaju sa Antarktika posred grudi. Kroz njegov pesnički glas odjekne i krik. „Ubavomoje“, nemogući doziv, dok posmatra i proživljava dva polaživota: onaj koji vri i zri, i drugi, bliži kraju, koji i ne morabiti kraj u večnom ciklusu obnavljanja i reinkarnacije. Savoje opisao kako umire pesnik. Sa njim umiru i svapraskozorja, svi sutoni, sva ljepota,... Smrt tog jednog čovekaujedno postoji smrt celog čovečanstva, postaje naša smrt, aBorhes kaže: „Ja sam jedini čovek na Zemlji. A možda nepostoje ni Zemlja, ni ljudi... Možda me neki Bogobmanjuje“. Pesnik obmanjuje Boga, on umire a ostajevečan. I rodi se ponovo, „rodi se u krošnji breze, uzvijezdama, u izmaglicama“ (Savo). I opet čovek postajemnoštvo, „svako u tuzi svojoj,/svako u svom bolu“. Večno pitanje zašto pesnik piše u Savinoj zbircipokrenuto je obećanjem Napisaću ti pjesmu. Težnja zaodgonetanjem tajne života ostaje neodgonetnuta, a tako ipesma nedorečena, „kao nijeme treperave zvijezde u svombeskraju“. U elegičnim refleksijama nije sve uzdah ilirezignacija, jer se pesnik ponekad, kao i svako biće, osećaluzerom koga je zaobišla fortuna, ali mogućnost da voli, bilouzaludno ili nepovratno, osmišljava život. Najveći je smisao

– pesnik iskustveno i intuitivno zaključuje – starost dočekatisa nekim. Idealna žena je kod Save Škobića data pomalošantićevski... nestvarna, a vatrena. Sa iskrom u oku, sadostojanstvom u držanju. Ona je kao planinski potok, pa jošviše njegov izvor,Savo ume da glorifikuje ženu prikazujući je kao ljubav štodonosi novi život sa milinom, koju on voli duboko, nežno isnažno, lišeno sujete, želeći da ona bude nasmejana i da jojništa ne zapreti. Ona je samo njemu vidljiva “najtananijatetovaža“, njegova toplina oko srca što će iščeznuti ondakada on bude iščeznuo, a da li će iza toga ostati traga... ili ćesve brzo zaboraviti... ostaje da pesnik sluti i srepi. Strepnja je stanarka srca onih koji „otvoreno, jasno ibeskonačno“ vole, a „kad neko voli drugačije vidi“. Takopesnik purpurno vidi i nju i sebe, i prošlo i sadašnje, i život-mati i život-maćehu. On je kadar divaniti sa mesecom koji jesvedok susreta pesnikovih sa voljenom ženom, dodirnutisnove, upitati se o najvećim pitanjima: Da li je kosmos u nama ili smo mi u njemu da li je u svjetlu tama ili svjetlost u svemu Savo traži tu svetlost u dobrim ljudima, u nezaboravuonih koji su isklizili iz života na drugu stranu, u plavičastimidilama. Njegova poezija je retko melodična, da srce samotiho zapoje dok se u srce prima. Stari su dani prisutni kaonostalgija, preispitivanje ili zapitkivanje, kao bojazan da bise nekome mogao biti suvišan, kao nada u rujnu zoru. Ako sustari, oni su stari na onaj najlepši način, kada se život obgrli imodrim kišama i prolećima i očima i... Ponekad se osetinjegova rezignacija, njegova ironija, njegovo kajanje, ali i

vragolasta duhovitost, a gotovo uvek se oseti ono Dobro,koje je deo svake lepote, vrlina nad vrlinama. „Za sve ljude sreću prosim“, kazuje Savo. Tu bimolitvu trebalo govoriti u sva jutra i sva smrknuća. Živetivjerujući u ljubavi moći, živeti mlade dane tako da ukrasestarost... i stare dane živeti iskreno i ljubavno, dok na Orionjednog dana ne pođemo, dok ne ugledamo svjetlo na krajutunela. A tada: mi nećemo znati da li je to kraj početka ili je već dugo čekani početak kraja. Milica Vučković

RIJEČ UREDNIKA: REČI SA MIRISOM NAŠE DUŠEKoliko je ptrebno da izgori reči, za kadionicu žara? Onogžara, koji ima miris naše duše, prekriven sumaglicom misli, imišlju, da se sve taloži...Savo Škobić, pesnik nadanje, i pesnik krilatica, koje jure zadecom i nestašlukom.Ne piše on knjigu, on loži krečanu. Onu u kojoj su kostikrečnjak i bele misli, hlebni zalogaji za minule sitosti ibuduće gladi. Niko nije zasitio budućnos. Možda su topostigli samo oni koji veruju u minule budućnosti, u kojimanema mesta prošlostima. Jer, život je neprestano nadanje...Kako uzeti onu \"mastiljavicu\", koja se koristi za svođenjeračuna, Život je nečija računica. Sitniš, kojim se okoristilosrce, nečije verovanje, da si od zlata, da se od tebe možeumesiti sunce. Da će se i najlažnija šaputanja obistiniti, prenego kažeš: Vreme je da se poplatimo.Savo škobić ovom knjigom izlazi pred ljude, kao da mu jeovo prva i jedina, da nikada nije bio pesnik. A šta je mogaodrugo biti, kada se samo tim podziđuje u mislima. U onomzaslađenom žalu, što liči na podgrejan čaj, kojim sezaligujemo, koji dosipamo u vinske čaše, gde se uvelikoisprao talog božanskog pića....Kad pjesnik umreumru i sva praskozorja...Zbog ove misli, treba se vratiti međ one pesme, koje su bilikuršumi sa trepavicama od baruta. Onaj vrisak svetla iprosvetljenosti, po kojima nas pamte, možda samo retki,možda samo oni što sede na prelazu između dve stranenebeske.

...Šta če biti sa mojimnedosanjanim snovima?Jesu li to misli koje neće da nas puste u ponor postojanja, ilisu to slamke spasiteljke. To što si pesnik, to je velikozaduženje, koje se nagomilalo. To je dug koji se ne možeodplatiti, a mora. Ne može se ništa poneti u praznuPandorinu kutiju. U kojoj nikada ničega nije ni bilo.Osećam, kako uzdrhti papir, na koji je sletela pesma. To bićesa plamičkom umesto krvi, taj slatki visak, koji se u jednomvremenu pretvorio u žicu violione, u vlas njene kose, u onulelujavu crticu usana, u nišan kroz koji nas gledaju dani... I,šta bi od toga? Zar se sve u končić pretvorio, onaj kojinazivaju peteljkom. Postali smo trešnja, koja je i reči otežala.– Pašće mo...I pored toga, proleće će i dalje dolaziti. Cvet će biti simbolprosvetljenja među biljem, i pesnik isto to među ljudima.Morala je jesen doći po svoj sepet, u kojem je sa jabukama,dunjama, i oraj naše glave... Jezgro svega,Možda iz njega iznikne biljka , nalik rozetli, koja se u slatkostavlja, zvana uspomena na ljubav. Zbog te uspomene, vredipostojati. Vredi se mučiti i kroz sebe životnu ceđ proturati.Ono trunje od ugrušaka sreće nikada nije ispalo poput mrva ,koje su ptice pokljucale.Naš život je to veselje, kojim nas jeBog prigrlio u svakoj nedaći. To je naše sjajno odlikovanjekoje nosimo, na reveru obraza i gornjem kraju čela. Zbogtoga nas ljudi i zagledaju, dok smo međ njima i dok se u njihutapamo i sa njima stapamo. Savo Škobić je od tog zrnevljaovu knjigu sročio i u naše pamćenje oročio. Moram i trunsoli vrcnuti. I njemu, kao i svakom čoveku, poneka slika imisao je lice grebala. Reč ne služi samo da ljubi, nego iopeče...Iskreno, Slobodan Ristović.

Sadržaj: 5. POD STARЕ DANЕ 6. NAPISAĆU TI PJESMU, 7. NIKADA NE ZATVARAJ OČI U SUMRAK 8. KADA PJESNIK UMRE 9. UBAVO MOJE 10. KADA UMREM, BIĆU DOBAR DUH 11. OPET SE PJENE VALOVI 13. ŠTA ĆE BITI KAD ME NE BUDE 15. MUSAKA OD ZVIJEZDA 17. STRAVIČNO ZAUVIJEK 19. OKO MENE PROLJEĆE 20. SAMO BUDALE UMIRU SAMI 21. LUZER 22. U KASNE SATE 23. VRAGOLANKA 24. ĆEMANE 25. DOK JA DIŠEM, TI ŽIVJEĆEŠ U MENI 26. KAD GODINE MINU 27. ZA PARČE SREĆE 28. MLADOST JE PJESMA ŠTO SREĆU NOSI 29. DA L’ NA SVIJETU JOŠ LJUBAVI IMA 30. MJESEČE, LOLO, 31. SVJETIONIK 32. KOSMOS 33. POSTOJI I NADA 34. SJENE 35. ZVIJEZDO NA NEBU 36. NE ŽELIM DA ODEŠ IZ MOJIH MISLI 37. ZBOG TEBE

38. MOST ZA NIKUDA39. VREMENA JE NIKAD MANJE.40. POŽAR KOJI HODA41. TVOJA SUZA42. DIVLJAKUŠA43. ZVIJEZDE SU JOŠ TU44. PITALA ME STAROST45. ŽELIM DA POŽELIM46. KAO KROZ MAGLU47. LJUBAV ĆE DA SPASI PLANETU48. SVJETLO NA KRAJU TUNELA49. SVRATIM NA PO JEDNU50. MATURSKA NOĆ51. NA MARGINI SNOVA52. ČOKOLADA53. DJEVOJAČKA SOBA54. NA UVIRU SNOVA55. TAMARA56. ORION57. ŽENA IMA58. ČITAV ŽIVOT KAO DAN U MAJU59. LJUBAV JE NAVIKA IZ SNA60. DOBRO VAM JUTRO, GOSPOĐO61. TOLIKO JE TUGE U TOM MUTNOM OKU62. PLAVO63. PRVI POLJUBAC64. VJERUJEM U LJUBAVI MOĆI65. KIŠA66. CRNO BIJELI SVIJET67. POMIRIŠI DUGU

68. VRATITI RODE69. PA DOKLE VIŠE?70. DRUGO IME ZA LJUBAV71. U SUMRAK72. KUJICA VITI73. TVOJ PLAVI ŠAL74. PJESNIČKO VEČE75. TRAGOVI U MENI76. RUKE77. SUZA78. U OBLACIMA CRTAM TI LICE79. NAŠE VRIJEME80. MA, ŠTA BI PJESNIK81. NA SCENI SA DJECOM NISAM VIŠE82. MIRIS DUNJA NA MAMINOM ORMANU83. JOŠ MI SAMO FALE ONE MODRE KIŠE84. NE DAJ DA SE VIDI85. SVANUĆE I NAMA OPET RUJNA ZORA86. SREĆA NEĆE LUZERE I LUDE87. UVIJEK DOBRU MUZIKU JA BIRAM88. SLUŠAM PJESME STAROG ČORBE89. LJUBOMORAN NISAM90. PRST U OKO91. DA JE SREĆE I PAMETI92. SUMRAK NA BALKONU93. BAŠ94. ODGOVOR DRUGARU95. DODIRNUTI SNOVE96. PJEVAĆU97. AKO SI ODLUČILA IĆI

98. ŠTA BI BILO DA SAM 99. MALE SLATKE LAŽI100. DOK MOGU DA ĆUTIM101 NE VOLIM DA PSUJEM102. ŽELJE103. IDILA104. U MENI NIŠTA NE MIRUJE105. TI UZMI VODE PLAVE106. NEZABORAV107. KAD OKO SRCE SLUŠA108. DOK NE POSTANEM MAGLA109. OPET SE PJENE LJUBAVI (recenzija)113. RIJEČ UREDNIKA115. SADRŽAJ

Od srca zahvaljujem svim dobrim ljudima koji sumi pomogli oko objavljivanja ove moje:– Brankica Jevđević, prof.,– Slobodan Ristović,– Milica Vučković,– Lucija i Mirsad Mujanović,– Jasmin Položanin,– Slavica Nikodinović,– Zoran Garić Švarc,– Dragica i Ahmet Rešidović,– Milica i Fadil Pelesić, Autor 5

6