Stare vranjske porodice 16-01-2018

Duguri - kovači nakraljevom dvoruOtvarao je kada je svanjivalo, a zatvarao po potrebi, sve dok se posaone bi završio. Njegovi čiraci često su znali da kažu: „Majstor Kole,ispade nam duša na nos!“ Spremno je odgovarao: „Čini vam se,deco! Na nos duša ispada kada dođe sudnji dan. Ovako, ne! Setitese samo jedno: juče dadosmo li reč da ćemo danas da završimorabotu?! Dadosmo, bre! A, reč je svetinja! Ako to ne utuvite u glavu,od vas majstor nikad nema da bude!“ Kovački zanat statusni je VELIKI RADNICI ILIsimbol familije Duguri. Premakazivanju današnjih potomaka, VELIKI NERADNICInjihove prve zadružne kuće bile suna prostoru iznad Gornje čaršije. Nadimak su Boškovići dobiliOsnivač familije bio je Boško, koji od Turaka. “Dugur na turskomje otvorio kovačku radnju u blizini znači ili veliki radnik ili velikikafane „Belo jagnje“, u Gornjoj neradnik. Po svoj prilici bili smočaršiji. Nasledio ga je Stojan, a sa ono prvo: čvrsti radnici!” - ističeradnjom i nadimak Dugur. Dobri Bošković Dugur, praunuk Stojanov.Rodonačelnik: Kole Dugur 451 Stare vranjske porodice

Pravi Stojanov naslednik u široka kao astal, ruke kao lozovi,kovačkom zanatu bio je Nikola šake kao lopate. Mintan ne skida,Bošković, Kole Dugur. Rodio šubara na glavi, izrađena po meri,se 1870. godine. Vranjanci su malo nakrivljena, brkovi golemi,govorili: „Kole nije samo kovač, on usukani, oči kao ugrejan zejtin,je umetnik!“ njima i strelja i miluje u isti mah. Golem meraklija na sve, a ujedno Krajem 19. i početkom 20. i zadržan domaćin” - ističe Dobriveka posla za kovače i kolare je Dugur.bilo preko glave. Bilo je mnogorabadžija i rabadžijskih kola. Posao kovački nije bio nimaloNajviše iz Donjeg Vranja, Gornjeg lak. Zahtevao je snagu, ali iŠapranca i Ribinca. umeće. Kolari bi napravili kola od drveta, a onda ih je trebalo “U to vreme čekalo se u redu okivati cugovima, šarati, nameštatipred dedinom radnjom. Otvarao osovine, nabijati tulce u glavčine,je kada je svanjivalo, a zatvarao stavljati šelne…po potrebi, sve dok se posao nebi završio. Njegovi čiraci često KOVAČNICAsu znali da kažu: ‘Majstor Kole,ispade nam duša na nos!’ Spremno “Kada se ulazilo u radnju, uje odgovarao: „Čini vam se, deco! čelo je bila ozidana ložionica,Na nos duša ispada kada dođe od nepečene cigle, sa odžakom.sudnji dan. Ovako, ne! Setite Na nju su prikačivani mehovi odse samo jedno: juče dadosmo li kozje kože. Imali su pet do šestreč da ćemo danas da završimo pregrada. Na mehove su stavljanarabotu?! Dadosmo, bre! A, reč je dva lanca, koja su se vukla ručnosvetinja! Ako to ne utuvite u glavu, i pritom, razvlačeći pregrade,od vas majstor nikad nema da stvarali vazduh koji je direktnobude!’” - priča Dobri Dugur. ulazio u ložionicu. U ložionici se potpaljivao isključivo bukovSILA OD ČOVEKA ćumur. Da što pre stvori dovoljnu količinu žara i razvije veliku Nakon odvajanja od oca, Kole toplotu. Tu bi se stavljali metalniće kupiti i držati kovačku radnju delovi, dovodili do željene toploteu centru grada, gde je danas i mekoće, a onda čukom i drugimzgrada „Elektrodistribucije“. Sa alatom oblikovali na nakovnju,porodicom se skućio u naselju koji je težio oko 100 kilograma.Panađurište. Deda Kole ga je pomerao rukama kao od šale” - priča Dobri. “Bio je sila od čoveka, pravamužetina. Visok, krupan, leđaDuguri 452

uspeo, rekao je: ‘Znao sam da ćeš da naslediš zanat. Čim možeš da izedeš tepsiju banice, klanfe ćeš da savijaš kao eksere’“ - priča Dobri.Nikola (sa šeširom) i sinovi NAMAMIO VASKU U RUKEDobri i Miroslav (čuče) „DUŠMANSKE“ Kole Dugur nije ispuštao On ističe da je mnogo naučiočekić iz ruku. Najviše je radio od dede. O kovačkom zanatu, ali istandardnim, od dva i po o životu.kilograma težine, a po potrebii čekićem od 5 i 10 kilograma. “Deda je oženio VaskuTeške čekiće je koristio kada se Durinku, najlepšu devojkuvare osovine i nameštaju šine na iz komšiluka. Vaska je bilatočkove. Bile su zagrejane i moralo velika igraorka. A čukne goč uje brzo da se radi. Kole Dugur Panađuriše, a Vaska zavede kolo!je bio pravi majstor za kovačko Svi su je hteli, bogati najviše.varenje. Polutople šine ili osovine Kovači nisu bili ni bogati nibi savio alatom, ručno, a onda ih siromasi. Prvo što su drugari deduzavarivao kvarcnim peskom. pitali bilo je kako je uspeo da je prevari, a on, šeretski kao i uvek, “To je zahtevalo preciznost, odgovarao im je: ‘Muka je dok seumeće i snažne ruke. Da bi uvideo namami u ruke, a kad vidi da suda li me ima za kovača, prvo dušmanske, tad je sve gotovo!“ –mi je dao da savijam klanfe od priča Dobri.gvožđa debljine 8 mm. Kada sam On se dobro seća da mu je deda Kole govorio da dolazi vreme „kada će na kuće da padav odžaci“: “Dozvolili ste, sinko, da domaćice budu nedomaćice, radnice - neradnice, a poštene - kurve. Ako oćeš da metneš kitku poza uvo, žena mora da je domaćica. Kuća, deca, sadenje bašte, kopanje u njivu, mesenje hleb, banice, gotovenje jela – to je njeno! Kad ima mnogo, da rasporedi svuda po malka, kad nema ništa - da 453 Stare vranjske porodice

napravi svašta. To je marifet koji odgovarao: ‘Nema, bre, ni kuče dažena mora da izuči! Svi da gu jašiv, pogleda kroz vrata, ali ne marim,a grbina da vu ostane čitava!” eve pravim od drvo nogare, deca mora da jedev, makar sol i leb’“ - On pamti kada je u kovačkoj seća se Dobri.radnji bilo posla i danju i noću.Tada je u kući bilo više mesa nego PUPAK-NJIVA Ihleba. Kole Dugur u proseku jeo jedva do tri kilograma dnevno. VINOGRAD NA PRISOJUPEČENO JARE ZA RUČAK On pamti i savet deda Koletov o preživljavanju kada nastupe “Meraklija veliki, najviše je krizna vremena: „Ne samo zanat,voleo jare. Kupio bi za praznik po sinko! Čim zaradiš neku paru,nekoliko i sve bi ih ispekao. Seo bi odmah da kupiš njivu i lojze.i za ručak slistio celo, prozborivši: Njivu pored Morave, pupak da“E, sad se može”. Voleo je banice, je! A lojze u Suvom Dolu, gde jesamse. Za praznik i slavu tražio je pripek. Kad rodi, da miriše celasarmice od telećeg mlevenog mesa mahala. Podrum da je pun vinauvijene u mlad vinov list. Vinov i rakije. Da ima i za dobro i zalist se brao krajem aprila i stavljao loše. Njiva da je godižbina. Ne seju komarnik, koji je pravljen od samo pšenicu. To nije dobro, negodrveta i sitnog sita. Kada bi baba posadi mumuruz, tikve, gra, luk iVaska uzela listove i poparila ih kromid. Mumuruz ćeš da menjašvodom pre upotrebe, bili su kao da za brašno, tikvama ćeš da othraniših je tog momenta ubrala - sveži svinje, gra će da vas rani, a luk ii meki” – sa oduševljenjem nam kromid em će su lek, em će da vasDobri objašnjava. tera da pijete vodu i da budete siti“, pamti se i danas. Dobri se seća i vremena kadanije bilo posla u radnji. Naišla bi Dobri i njegova porodica ikriza, a to se odmah osećalo u danas žive u skromnoj kućici,kući, gde su starije žene uglavnom koju je nasledio od oca i dede.provodile vreme u kuhinji. Poštenje za Dugure bilo je još jedan zanat: “Deda me je stalno “Trebalo je da se prehrane slao kod Duška Tabanca po vino.onoliki Duguri - alamani! Drugari Dao bi mi kanače i rekao: ‘Idi,dedini, Mile Rastura i Kole uzmi na obraz!’ Kada bi DuškoGiga, prošli bi pored radnje i Tabanac prošao pored radnje,šalili se sa dedom: ‘Kole, odmori deda bi rekao: ‘Duško, kolikomalka, utepa se od rabotu!’ On je dugujem? Izvadi notes da seDuguri 454

Nikola (u sredini) ispred kovačnicepreračunamo’. Duško je uzvraćao: Kod Koleta Dugura mnogi‘Ne sekiraj se, Kole, će isklepaš su izučili zanat. Imao je esnafskokopač, će se razdužimo’. Deda se pismo, za koje je polagao februaranije slagao s tim: ‘Ne, Duško, bolje 1920. godine. Učestvovao je uda platim, dok isklepamo kopač komisijama kada se polagalo zamože račun da se pomrsi’. Kada bi kalfe i majstore metalske struke.deda izvadio pare iz limene kutijei platio, rekao bi mi: ‘Pamti, dete, “Mnogima je dao parče hleba.obraz je malečak, a sram golem’”. U poznim godinama je često sedeo na tronošcu ispred radnje.CELIVANJE RUKE Kada bi prošao neko od majstora, obavezno bi ga srdačno pozdravio, Dobri se seća da je deda Kole pritom mu celivajući ruku”, pamtibio majstor za fijakere, majstor Dobri.za klepanje kopača, za klepanje ipodmlađivanje sekira: “Klepanjem Od Koleta Dugura zanat susu se oštrile sekire za cepanje naučili: Antonije iz Donjeg Vranja,drva. Podmlađivanje stare sekire Stanko Kovač, Proka iz Vrtogoša,obavljalo se umetanjem zdravog Stanoje Majmun, Sveta Palanza,komada i njegovim zavarivanjem.“ Biša iz Donjeg Šapranca, Mome iz Saraine i mnogi drugi. 455 Stare vranjske porodice

NEPOZNATA SUDBINA tebe li sam učio zanat, pa će mi vikaš zdravo. Pomozi Bog, majstorKRALJEVIH KOVAČA Kole, takoj se vika, sram da te je!“ Sutradan je priveden. Proveo je u Kole i Vaska imali su mnogo zatvoru 45 dana. Bila je to osveta idece. Dobri pamti sedmoro. za sinove.Dvojica najstarijih stričeva bili sukovači na kraljevom dvoru. Rat Kole Dugur, sve dok je mogaoih je odveo u četnike. O njihovoj da hoda, bio je u radnji. Umro je usudbini malo se zna. Jedino što je 96. godini, 1966. godine.sigurno je to da su izginuli. Gde ikako, Dobri ne zna, jer se u kući „Celo Vranje je došlo da gao tome nije pričalo. Po završetku isprati na večni put. Nosili surata bilo je propitivanja. Strah je ga šestorica, njegovi nekadašnjijedno vreme bio stalno prisutan u čiraci“ - seća se Dobri Dugur.porodici Duguri. Kole je imao i sina Savu, isto „Deda Kole je bio učesnik u kovača. Sava Dugur nije imaoPrvom svetskom ratu. Zarobljen dece.je od strane austro-ugarske vojskei odveden u zarobljeništvo. Život Ćerka Nada, domaćica, udalamu je spasio kovački zanat. Bio se za Branka, zvanog Đele.je potreban za rad na popravcitopova. Tražio je da sa njim pođe i RAZORNI ŠUTnekoliko Vranjanaca zarobljenika,jer mu je bila potrebna pomoć Nakon Nade Dugurke na svetu radu. Tako je i njih spasio od je došao Nikola. Bio je kovač istreljanja“ - kaže Dobri. bravar. Oženio se Dušankom iz Preobraženja. Pre rata igraoU APS ZBOG POZDRAVA je fudbal. Prvo za ulični tim, Slogu iz Panađurišta, a potom, Kole Dugur između dva rata na nagovor braće Povijenaca,bio je vatreni pristalica Pašićevih za Građanski. Sa njim su bili uradikala. Po završetku Drugog rata ekipi: Staniša Mitić Četvrtina,brzo se pomirio sa novonastalim Miodrag Ružić, zvani Dragi Juda,stanjem. Trebalo je voditi računa Dobrivoje Simonovićm, zvanio deci. Znao je to dobro. Samo Dobri Gočoban, Dimitrije Arsićje jednom pogrešio. Prošao je Tolja, Petar Savić, zvani Perajedan „važan drug“ pored kuće Ćare, Aleksandar Jovanović, zvanii pozdravio ga: „Zdravo, Kole!“ Aca Tirke, Dušan Denčić, DušanBio je besan. Odgovorio je: „Sa Stojković Babačko, VladimirDuguri 456

Nikola Dugur, stoji prvi s desnaJaziković, zvani Vlada Jaza, Veljko PONOSAN NA DŽAMBASABabić i drugi. Najmlađi Koletov sin bio je Nikola Dugur upamćen je kao Petar. Pera Dugur jedini nijerobusna leva polutka sa izuzetno bio kovač, već klonfer. „Ah, tajjakim šutem. Jednom prilikom, džambas, džigerku će mi izede“ -pričaju njegovi savremenici, govorio je Kole o Peri. Kasnije se,pucao je penal golmanu, zvanom kao i ostalim sinovima, ponosioSande Kuj. Od siline udarca uneo njime. Pera je zanat izučio kodje golmana u mrežu. Sandeta je majstora Nikole, zvanog Banjče,mokra i teška lopta pogodila u koji je radnju držao na prostorustomak i nije se oporavio. Umro je nekadašnje „Delta“ banke. Pera jenakon nedelju dana. Nikola Dugur držao radnju u Beogradskoj ulici.je nakon Drugog rata uveseljavao U braku sa Verom, ćerkom Boškafudbalsku publiku igrajući za Kukurdaka, imao je sina Zorana.debele protiv mršavih. Najmlađe dete, Koleta i Nikola je imao sinove Vaske, je Lenče Dugurka. BilaMiroslava i Dobrija i ćerku je domaćica i udala se za RašuSvetlanu. Šofera. 457 Stare vranjske porodice



Jovčini – Veliki pisac iveliki hirurgO Zlati i njenom malom unuku Borku brinuo se Jovča, ali to nijedugo trajalo. Kako se pričalo u to vreme po Vranju, na jednom odmnogobrojnih putovanja u Grčku, gde ga je vodila trgovina, Jovča jeubijen od strane drumskih razbojnika Slava porodice Jovčini počinje u tom delu grada, to govori osa čorbadži-Jovčom, ali predanje ugledu porodice, a on je u tokaže da su bili u varoši još mnogo vreme počivao na bogatstvu,ranije, jer se pamti predak Toma. dostojanstvu i poštovanju uŽiveli su u gornjem delu današnje Carigradu, poštovanje od stranevaroši, pored česme Đerenke, najviših vlasti.u blizini turskih seraja, u krajugde neko ko nije bio Turčin nije BABA ZLATAmogao da sagradi porodičnognezdo. I još, ako je Turčin, Jovča nije bio samo vlasnikonda je potrebno da to bude zemlje sa koje je ubirao prihodebogati Turčin, pripadnik turske od rada brojnih čivčija, već ivlastele. Kako su Jovčini bili baš trgovac među prvima, jer je,Dimitrije Jovčić, akademik 459 Stare vranjske porodice

Borisav Stanković, (stoji prvi s leva), kao učenik Gimnazijeboraveći često, gotovo stalno u Zlatu su udali za Iliju Stankovića,Carigradu, pomno pratio i znao pridošlicu iz sela Koćura, inačešta i koliko novo vreme donosi. opančara. Zanatlije su u tom vremenu bile izuzetno cenjene, a Zna se da je Jovča imao sestre Ilija se pokazao kao vredan mladStanu, koja je mlada umrla, i čovek, koji ume da stiče novacZlatu, koja se rodila 1806. godine i koji može da oformi kasnijei postala simbol Vranja, kao baba imetak.Zlata književnika Bore Stankovića. Sudbina je htela drugačije, Zlata, po predanju, nije imala htela je da i dalje iskušava Zlatu.sreću da u ranoj mladosti sretne Sa Ilijom je 1846. godine dobilaljubav svog života u tada strogo sina Stojana. Po predanju,patrijarhalnom Vranju. Takva vraćajući se s jednog seoskogpravila delimično nisu važila slavlja, noću na putu ka Vranju,samo u posebnim okolnostima, Ilija je, s punim bisagama para ikada se smatralo da je žensko već raznim dragocenostima, usled“stara” devojka – “koja zastana, ne nevremena, pa sa mosta i utopioodade se na vreme”. Kao takvu, se. Sa njim je, prenosi namJovčini 460

predanje, i Zlatino bogatstvo, čorbadži-Jovču. On je nasledio ocadobijeno od oca u miraz, otišlo je u trgovini i proširio znanja i vidikeu nepovrat. stalno se usavršavajući. Nasledio je veliko imanje i nastavio da gaBORA uvećava davanjem zemlje pod interes. Sredinom 19. veka važio Zlata je ostala sama sa sinom, je za jednog od najbogatijih upa je, po preporuci brata Jovče, Vranju.bila prinuđena da se preuda zaAnđelka Cvetkovića, ćurčiju, Jovča je u braku imao mnogoudovca, bogatog doseljenika, koji dece, ali su u životu ostali Toma,je takođe imao sina. Nisu uspeli Manasije, Petar i Jelisaveta i poni čestito da se okuće kada joj njima će porodica postati poznataje i drugi muž iznenada umro. i izvan Vranja, u Srbiji i šire.Rešila je da sinu obezbedi kakav-takav dom, pa je uz pomoć brata Po Jovči svi će biti poznati kaoJovče kupila deo njive u Donjoj Jovčini i poneće prezime Jovčić.mahali, prema Tekiji. Započela jeizgradnju kuće, temelja, podruma, Jelisaveta (1843–1906), ćerkasobu po sobu. Bila je presrećna Jovčina, udala se za za čuvenogkad se uselila sa svojim Stojanom, trgovca Jovana Mihajlovićakoji se razvio u lepog momka Marganca, sa kojim je imalaanđeoskog glasa, svog “pevca”, koji sedmoro dece. Iz njihove porodicejoj je doneo radosti u tegobnom bilo je istakutih pojedinaca, a uživotu. Stojan je nastavio očev Vranju je bila poznata učiteljicazanat, želeo je da bude poznat i Olga Kocić.priznat obućar. Tomislav (Toma) bio je Oženio se 1872. godine poznati vranjski trgovac, uspeoVaskom iz vranjske trgovačke je da održi Jovčino bogatstvoporodice Torovelci. Dobili su dva i ugled porodice. Oženio sesina, Borisava i Timotija, koji je Katarinom (Katom), koja jeumro u drugoj godini života. nakon oslobođenja, 1880. godine, kupila kuću od Turčina na ulazuJOVČA u današnji pijac, u Karađorđevoj ulici, kod Bujkovskog mosta. Ubrzo, po Zlatinom rođenju, Potomci i danas čuvaju originalnusreću je kuću obasjalo i rođenje tapiju i ugovor o kuporodaji. KućaTominog sina Jovana koga će je bila prostrana, sa doksatimaVranje upamtiti kao hadžiju i i placem. Oduzeta je kasnije, plaćena vlasnicima po proceni 461 Stare vranjske porodice

narodne vlasti i tu je kasnije nikao Toma ga je poslao u Beograd,pijac. u Pešadijsku podoficirsku školu, koju je upisao 1899.KRALJEV OFICIR godine, a završio 1900. Kao mladog podoficira zahvatili su Toma je sa Katarinom izrodio ga balkanski ratovi 1912-13, aviše dece, od kojih su u životu potom i Veliki rat, 1914-1918. Bioostali sinovi Atanasije (Tasa), je ranjen u nogu 1915. godine,Jovan (Vane) i ćerke Pasa i Ljubica. kod Stankovog kamena, u blizini Leskovca. Atanasije Tasa, na radostporodice i posebno oca Tome, JOVČINI JUNACI NErodio se 31. januara 1881. godine. SLUŽE OKUPATORU I “Na Svetog Antanasa gadobismo, kad se Vranje oslobodi, KVISLINZIMAdaće Bog da imamo kraljevogoficira”, govorio je Toma svojoj Prvo je bio narednik pisar uKati. pešadiji Drinske divizije prvog poziva. Potom je prešao u 5. Tako je i bilo. Tasa je bio pešadijski puk i tu dobio činodličan đak i gimanziju je završio potporučnika, pa poručnika iu Vranju. Nakon gimnazije kapetana druge klase. U ratuTasa (prvi s leva) u društvu oficiraJovčini 462

se istakao, nosilac je Albanske poseti grobove svojih predakaspomenice, učestvovao je u i roditelja, da se vidi i druži saproboju Solunskog fronta i rođacima, prijateljima, običnimsa oslobodiocima umarširao svetom. Kao mlad bio je izuzetneu Beograd. Za svoje hrabro lepote i zaradio je nadimak Lepiratovanje više puta je odlikovan Tasa. Imao je četvoricu sinovaza vreme i posle ratova. Nosilac i svojoj ženi je naredio da se saje sedam važnijih jugoslovenskih, svima porodi u Vranju, što je onagrčkih i rumunskih odlikovanja. i učinila“, kazuje Radmilo Jovčić, njegov unuk. Po završertku rata brzo jenapredovao u službi, 1920. godine Od četvorice sinova, dvojicaje kapetan prve klase, 1924. su mladi umrli, a u životu sumajor. U čin potpukovnika biće ostali Ratko i Vladimir. Ratko je sapromovisan 1. oktobra 1929. suprugom Koviljkom imao ćerkugodine. Službovaće na važnim Gordanu, udatu za Zorana, unukavojnim funkcijama i živeće u Jovana Cvijića.Beogradu. U penziju će otići kaopukovnik. Vladimir je sa Nadom izrodio sina Radmila i ćerku Draganu. Svi U Drugom svetskom ratu unuci, iako rođeni u Beogradu,pukovnik Tasa nije hteo da služi izuzetno su vezani za Vranje,Nemcima, niti kvislinzima, pa svesni uloge svojih predaka koji suje sa brojnim oficirima tadašnje stvarali istoriju varoši.jugoslovenske vojske oteranu zarobljeništvo, u Osnabrik, SOLUNSKI KROJAČu Nemačkoj. Tu je ostao dookončanja rata, kada se vratio Drugi Tomin sin, Jovan (1882–u Beograd. Nove vlasti su mu 1940), nije nastavio očev trgovačkioduzele stan u današnjoj Ulici posao, već se opredelio da budegenerala Ždanova. Prešao je sa krojač. Pratio je novine u svomporodicom da živi u skučenom zanatu i, uz podršku oca, skućiomalom stanu u Baba -Višnjinoj se i živeo u Solunu. Bio je cenjenulici. i poštovan i dobro je prihodovao. Posedovao je dve kuće i krojačkiLEPI TASA JE ČESTO lokal.POSEĆIVAO VRANJE Oženio je se Vasilkom Basmandžijevom, Makedonkom „Voleo je Vranje više od po ocu, a Grkinjom po majci.Beograda. Stalno je odlazio da Njihov život je bio posebna priča. 463 Stare vranjske porodice

Venčanje Jovana i Vasilke u Solunu 1925. godineDobili su ćerku Katarinu 1925. - umre Jovan.godine, a sledeće, 1926. godine, isina Tomislava. ROĐEN POD BOMBAMA Godine 1927. sa decom su “O tome je pisala ondašnjaputovali vozom u Vranje. Imali 'Politika', kada je Solunsu tu nesreću da budu u kupeu sa bombardovan od strane Italije 2.porodicom čija su deca bolovala novembra 1940. godine, tada seod šarlaha, za koji u to vreme nije rodio u podrumu kuće Jovanubilo leka. Po dolasku u Vranje, Jovčiću sin Ratko”, priča Radmilo.deca su se razbolela i umrla.Sahranjena su na Šapranačkom Jovan je sahranjen u Solunu.groblju, u blizini crkve. Vasilka je ostala udovica sa trojicom sinova, rat je kucao na Bio je to veliki udarac za njih, vrata i morala je da dovede starijeali su uspeli da prebrode nesreću sinove u Vranje.zahvaljujući podršci porodice.Potom su u braku dobili sina “Na železničkoj stanici uAleksandra 1928. godine, Đorđa Vranju sačekala ju je Jovanova1930. i Ratka 1940. Život je udesio sestra Pasa. Vodila je dvojicuda iste godine kada su dobili Ratka sinova i držala torbu u ruci.Jovčini 464

Dvojicu sinova, Aleksandra i Stanka Jovića, sa kojim je živelaĐorđa je predala, a bebu Ratka, u Kragujevcu. Kada ga je usvojilakoji je bio u torbi, vratila sa sobom nije znao da čita i piše, ali sveza Solun. Dečaci Aleksandar i je nadoknadio i završio VišuĐorđe su za vreme rata živeli kod geodetsku školu.Pase, udate u bogatoj porodiciUdžuzi, čije su kuće bile u sokaku Dirljiv je bio prvi susret braćena početaku današnje Ulice Sime u Beogradu. Aleksandar, Đorđe iPogačarevića i koji se po njima Ratko su se dosta kasno upoznalizvao Udžuski. Po završetku i rešili da krenu put Soluna, darata država je preuzela brigu o pronađu grobove majke i oca injima i poslala ih u Češku, gde upale sveće za pokoj duše.su završili hemijsku školu. Pookončanju školovanja, vratila “Došli su u Solun i poznaliih je i Aleksandra poslala u su kuću u kojoj su živeli njihoviKaštel u Hrvatskoj, gde je dobio kumovi. Oni su ih odveli naposao. Tu je oformio porodicu groblje. Pričao mi je Ratko da sui umro 2011. godine. Đorđe je se njegova braća ubila plačući, aotišao u Nemačku, gde se oženio da je jedan od njih pao u nesvest.Nemicom, zasnovao porodicu, On (Ratko) govorio je da nije,tamo živeo i umro”, navodi nažalost, imao nikakve emocije.Radmilo. Pamtio je dom i za njega je majka bila sestra od tetke Vera”, kazuje Sudbina najmlađeg Ratka je Radmilo.bila najneizvesnija. Po povratkuu Solun Vasilka je teško živela Treći Tomin sin, Manasije,i razbolela se od tuberkuloze. bio je bogati trgovac, pravi očevUmrla je, a Ratko je odveden naslednik u poslu. Boravećiu Francuski dom za siročad. u Solunu, upoznao je oženioU Domu je naučio francuski i Jelisavetu Pantezis, ćerku bogatogtim se jezikom kao dete služio. trgovca, sa kojom je imao ćerkuPo završetku rata, kasnije, na Katarinu, sinove Vasilija, koji jeinicijativu stričeva, prebačen je u bio poznati apotekar, Dimitrija,Srbiju, u dom u Žabarima. velikana dečje hirurgije, i Milana. Milan sa suprugom StanislavomDOMSKO DETE nije imao decu. Kad je imao devet i po godina LEKARI I TRGOVCIusvojila ga je sestra od tetke,Pasina ćerka Vera, udata za Lekar Dimitrije Jovčić je u braku sa Zorkom imao sina 465 Stare vranjske porodice

Jovan (1914–2012), trgovac, sa suprugom Olgom imao je sina Slobodana i ćerku Ljiljanu. Slobodan i njegov sin Petar nastavili su lozu porodice Jovčini u Vranju. Pasa, ćerka Tomina, udala se je za bogatog trgovca i zemljoposednika Spiru Ristića Udžuza. Imala je Jovana, Dušana, Vasilija, Dragicu, Dinu, Nadicu i Veru. Ljubica, druga ćerka Tomina, udala se u Leskovcu.Petar (levo) sa Mitom Cepincem PARISKI ĐAKManasija (Mišu), takođe lekara. Dimitrije Jovčić je rođen 14.Manasije u braku sa lekarkom oktobra 1889. godine u Vranju, uMarijom (Macom) imao je ćerku imućnoj porodici. Osnovnu školu iAnu Mariju, koja živi u Engleskoj. nižu gimnaziju završio je u Vranju, a potom je školovanje nastavio Četvrti sin, Petar (1851–1936), u Nišu, da bi završio maturu ujedini je ostao da živi u Vranju. Beogradu, 1908. godine.Bio je bogati trgovac i imao je dvekuće i veliku radnju u današnjoj Počeo je da studira TehničkeKarađorđevoj ulici. nauke u Beogradu, ali je, uvidevši da to nije njegov poziv, studije Iz prvog braka imao je ćerku napustio i upisao se na medicinu uStanislavu, učiteljicu, koja je živela Parizu 1909. godine.i umrla u Bugarskoj. Kada su počeli balkanski U drugom braku, sa Darinkom ratovi, napustio je Pariz i studijeiz familije Čepinci, imao je sinove i kao dobrovoljac učestvovao uJovana (Jovčeta) i Vojislava ratovima za oslobođenje Stare(Vojčeta). Vojislav je sa Mirom Srbije i Makedonije, od 1912. doimao ćerku Ljiljanu, koja je bila 1913. godine.lekar i koja se udala u Skoplju. Po povratku u Pariz nastavio je studije medicine i završio ih, zbog rata, tek 1918. godine.Jovčini 466