6. ШЕСТИ ЗБОРНИК -ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2020 Божидар Шкобић

Ђурић Мр Сања проф. Бања Лука ЦРНА ПРУГА Чаробнице, смарагдних очију,у бездану тужних вртлога вијековима скриваш вапај, уздах и бол. Обгрлила си обале.У своје окриље примила си најсветијег мученика, утканог у зидине са једанаест лукова. Над твојим таласима лелујају сјене, плач неба, мајке отргнуте дјеце, скела и туга, на другој страни обале. Узеше данак, историју крвљу исписаше, спојише заувијек бол и савршенство. Као порођајне мајчине муке, одјекиваше јецаји, уздаси, све до Стамбола. Неукротива немани, примила си у своје чељусти многе животе и жеље, прогутала вијекове; Дрино, скело, вјечна муко, помиритељко, утјешитељко! На плећимо носиш најснажније величанство, распето заувијек од Истока до Запада! Нестаде сва љутња, бијес,васкрсао је бедем својом бјелином, Обасјао, надјачао, надрастао и природу и створитеља. Саздан да избрише сјећање – постаде историја; Саткан од патње и бола – постаде љепота; Зидан у тишини – постаде вјечност. Узеше ти дјетињство, име,одвојише од рода, брата, завезаше ти очи, да не видиш, али ти прогледа и вид твој сеже – од Цариграда до Вишеграда. Кораци твоји чују се, у мирне ноћи вишеградске, на капији твог највећег светилишта. Твој храм се винуо у небо, гдје почиваш, грле га двије обале, купа се у зеленим дубинама, храмовска звона одјекују све јаче,као да поручују: „ Брате, Макарије, вратисмо се, живи смо, ту смо, поново, заједно!“ ( рад инспирисан Вишеградом и мостом на Дрини) 99

Живановић Миљана, Швајцарска ОДА ШАФРАНУ Ту сам... Дошла сам да се пронађем, да се градим, верујем себи, уживати у љубави око мене, изгубити страхове, веровати у свој сан који се појавио и поверењу што ме води. Све ме чини тако рањивом прекривену страхом и што ћу постићи, тако несигурном у оно што ми недостаје и љутња због мог незнања... Оклевам све да ти причам, а причала бих данима... Дођох у долину краљевства твога с вером у искуство твоје, мали предивни цвете, морскога мириса целитељу мојих рана... “Остварење снова захтева храброст”, говориш ми, “унутар себе потражи, пуштање је оно што требаш урадити. Осећај да је то добро јер веруј да ако стварно паднеш да ће увек бити нетко тко ће те примити. Сада оставити своје бриге... А људи ће те прогласити лудом, од других искусит ћеш љубав... Kада се зауставиш, уживај овај тренутак... будућност је одложена. Сада је једина ствар важна: Ништа не треба овом твом тренутку блаженства. Само на тренутак стој мирно, тако поздрави оно што желиш...” 100

Живанчевић Душан, Добановци КРОЗ КЛАСЈЕ ЖИТНО Кроз класје житно Корачам срећно... А оно поносно –битно Злати , чини се вечно Срем цео равни И даље до недогледа Као преци прадавни Што њиме своја чеда Сред мира, беде или рата Погачом од зрна његова Хранише и војску и брата И просце и косце. Кроз класје житно Корачам срећно... А оно све се повија Кроз прсте душу гали Понека булка засија У њеми, и лептир мали И све се уздигле влати Осећам љубав како зове То Срем житом злати То очеве живим снове Док ђерам у даљини Шкрипи и клати ли –клати. Кроз класје житно Корачам срећно. 101

Жигић Ана. Нови Београд БОЖАНСKИ ДАХ Из немилосрдне и ледене зиме прелази у благи етар пролећа, лети варљив као влажна лепљива смола, с јесени уздише из мокре постојбине Божији дах… Са врха љубичастих планинских венаца на којима се још белута снег, смарагдних поља и цветних ливада распупелих тела по сеновитим гајевима Божији дах… Божији шапат небеског врта Божији звуци харфе што опијају Божији дах Последњи целов за све једнак…. 102

Зечевић Божа, Ниш ТРАГ ЖИВОТА Природа у својој лепоти Растеже окове живота Красотом хранећи бисерје О, знамо ли одвека да ли смо Плод љубави или греха Све изнова рађа и мре На позив светог неба Песмохват је сновиђење Које нам речима узврача На вратима раја или пакла У ноћи почетка или краја Давно изговорених речи У срцу свете тајне бескраја Живот спаја неспојиво У сагрешењима опстајања 103

Илић Гордана, Добој ЛЕПОТА ОСТАЛА, БОЛ БУДИ Мокрa pоса цвате у зори, небом румен се хвата ливадама расути колори покошене траве, миришљава цвата. Испод Суве планине, замирише село кад се спусти зоре руј, са откоса планинских доспело, где царује птица бруј. Зибам се лагано с тестијом, тражећи извор врело под каменитом аријом, разлио се поток у рукавце смело. Па разливен шетао се, гргорио док је Дорат воду пио, опио ме ваздух бритки, шуморио, зашао ми у све поре, па осетим живот мио. Кад' село заноћи мрклом тишином, звездана канонада долину покрива, месец сија, тоне мрклином, на путу свицима мирисни бор, сену открива. Куће, између неба и земље уснуле, родно место мога тате, шумом огрнуте, гостољубље чиниле. Село мало детињство ми дало, цвате. Долином пастира фрула свира, ветар пири, свирку носи, зов планине детињство бира, разуздано трчање ливадама, боси. Дани и лета минула, лепота остала па бол буди, та лепота дирнула ми груди, нема више истих људи. 104

Илић Зоран, Београд ПРОЛЕЋНА Као да сам се родио поново Север је изгубио смисао Док мењам старо за ново Први сам цвет покисао Давим се у бескрају зеленом Дани су постали опет дужи Окупан његовом топлином Чекам да ми априле пружи Жељно на капији југа Ластавицама које ме покрећу Машем листом попут друга Радујем се пролећу 105

Илић Теодора, Владичин Хан СОНЕТ О ПРИРОДИ Лагани летњи лахор, мирисан и тих и олуја смрти кобног зимског дана, колевка живота што љуља нежан стих: једно биће красно: Природа Балкана. Занесена летњим плесом, живот воли. Девојке нежне среће су пуни скути. Дође јесен, она се тешко разболи и коса јој од туге сасвим пожути. Око срца ствара лед сваки нови дан, па бедна, себи сатка покров белине, с мраком у оку, утонула у сан. Природом Балкана једно јутро сине, лед се отопи, а наговештава цвет, пролећним ветром да је васкрсао свет. 106

Јагић Загорка Зага, Ужице ПОЉЕ Низ брег се спушта стаза Вијуга кроз воћљак зрели Пружа се поглед далеко На ливаде и нарцис бели Жубори нечујно поток Долину бојом краси Њише се житно поље Под ветром повија власи Жути се њива под класјем Топлину у срцу буди Чудна нека милина Шири и срце и груди 107

Јагодић Радомир, Рудо ЖИВЈЕТИ ВЈЕЧНО Корачамо са сунцем у венама Док из небеских башти пада Први снијег, Вучијим траговима у прамену магле С духовима чуварима дрвећа у стопи мјесечине Коначно мудри на крају живота, Од раскрснице мајчине постељице Живом водом до вјечног Прапочетка. У њеним дјевојачким, вјетровитим, мирисним Косама с очима црног дудиња, Летећи Небом с кућама дјетињства Које смо успут посадили прелијећући ласте, Молитвом пророка, хуља и луда пијани Од винове лозе изникле из Божијег малог прста Одхрањени Бијелим свијетлом у Земљи и у своду Дочекујући варваре на границама хљебом и сољу Упаљеног луча за уморног путника – намјерника Хљебом пшенице бјелице вршеном виловитим коњима, На гумну Почетка свијета, С анђелима – свирачима у гранама трешања, У воћњаку мог оца послије љетне кише С посестримом вилом Равијојлом берући биље, у поноћ по Мироч планини Мирисавим босиљком изниклим на Голготи, Јабучилом и јабуком – братом и сестрицом Да ископамо тајно благо, Немуштим језиком птица и животиња И подигнемо цркву невидљивог, За благе боне, убоге и тужне Господе, Док у рајским вртовима експлодира воће Дверима Твојим, звјезданим Сјеверњаче јасне, Рађајући се вјечно, исконом и испочетка. 108

Јакшић Павле, Ниш СУТОН У сумрачју модром Гмиже кроз шибље потоњи зрак, И светлост ишчезава И настаје мрак Над каљугом мокром, Међ`сувим грањем и уснулим брезама. 109

Јеж Лазић Гордана, Нови Београд ЖИГ Скупо је сунце с оне стране стакла прокужено милиметрима до пакла реална ситуација Небо опет чита плаво опело земља гута тело по тело реална ситуација Зверињи жиг корача моћ још један уклети век клечи у ноћ реална ситуација Пред жетвом неми наши се греси исповедају сами Пшеници Трави Камену Мраву... Човеку Творцу Анђелу Свецу... Унакрст сузе испијају причест надреална литургија И све ће лепе лобање наше у рајском строју у крајпуташе и све им речи и све им очи и све им стопе угушене у круг унакрст молитве и песме у плам ветра и дах свеће у васкрснуће 110

Јеловац Милојка, Пљевља НЕДАМ ТИ НИШТА Не дам ти цркву Пресвету Петку, у њој се молим и свећу палим, за здравље живих и покој мртвих, у њој сам срећна у њој Бога хвалим... Не дам ти брдо изнад мога града, чудесну љепоту прелијепог храма, Георгија Светог што град обасјава, а ти га оћеш без стида и срама... Не дам ти Тројице из оне љепоте, тишину која душом ми пири, ни оне фреске ни чесму чувену, мирис тамјана што ми душу смири... Не дам ти никад ни цркву малену, а ти уједаш ко ситна осица, изнад језера што гордо стоји, упамти добро то је Дубочица... Не дам ти никад Довољу малу, што стоји поносно изнад реке Таре, у њој је спасење од теби сличних, а ти би под шапу велике и мале... Не дам ти никад али за инат, и шта ми потом питању смијеш, Прокопија Светог из мојих Шула, то тужно мјесто гдје сузе лијем... Не дирај светиње јер Бога има, па стигне клетва у зао час, вјековно наслеђе Србскога рода, изроду на срамоту поштеном на спас... Не дам ти ништа то није твоје, не дирај светиње ту горе свеће, а ти би да газиш е неће моћи, ни твоја до зоре горети неће... 111

Јовичић Слађана, Брчко ПОСТОЈИ РАЗЛОГ Она је савршенство. И када се љути, и када плаче заједно са човјеком, и када блиста на јутарњем сунцу, усијана, кишовита, увијена у маглу, зимоморна, хладна и снена – постоји разлог да и ти живиш у складу са њом. Да је носиш у себи као што у себи носиш Бога, јер из Њега потичеш и враћаш се Њему. 112

Катана Љупка, Београд КАМЕН НАСПРАМ ДИМА Шта је облак дима Наспрам кантара камења пуног? Шта је лакоћа смртног тела Наспрам кантара пуног злата, Од душе? То је небеско наспрам земаљског. То су приповетке, наспрам речи од блата. То су говорљиви интелектуалци Без душе, наспрам Ћутљивих писаца и речи од злата. Шта је труло грање На остацима калемљеног дрвећа? Наспрам нове гранчице Што рађа нараштаје чвртог стабла Над латицама увелог цвећа? То је храст на ветрометини Што споро и дивно расте, Несаломив пред налетом Кошаве - новог света. Наспрам лаке брезе На плаховитој ливади Што повија се пред налетом И најмањег ветра... Тако и камени ступци говоре Више од сивог бетонског плочника. Тако и ћутљиви Андрић беседи Више од грлатих ново-говорника... Тако и камени дух праотаца Држи ћуприју и сведочи истини. 113

Караколева Надица, Северна Македонија ВРБИ Седам на непознато место и сета сум изгубена. Во очите солзи ми се појавија и љубовта ми ја скратија. Погледот е непознат кон некоја брза река, а над мене големи врби со лисја тажни, ме лажат, не знаат што да ми кажат. Дали да се решат како да ме тешат? Ме прашуваат дали љубовни, љубовни рани лечат за да ме излечат. Не знам како и која, но ми недостига љубовта моја. Телово по тебе пати не знае кога ќе се врати. Ти пишувам убава песна кратка, но не и лесна. Читај меѓу редовите, избистри ја реката, дојди и види ми ги очите како плачат за тебе чувствувај како ја молам врбата за помош мала, рече љубовта твоја ќе ми ја дала. Седам на непознато место и сета сум изгубена, во минатото заборавена. 114

Караколева Надица, Северна Македонија ВРБЕ (превод на српски) Седим на непознатом месту и сва сам изгубљена. У очима ми се сузе појавише љубав су ми скратиле. Поглед је непознат ка некој брзој реци, а изнад мене неке велике врбе са лишћем тужне, лажу ме не знају шта би ми рекле. Да ли да се реше како да ме теше? Питају ме да ли љубавне, љубавне ране лече да ме излече. Не знам како и која, али ми недостаје љубав моја. Тело за тобом пати не зна кад да се врати. Пишем ти лепу песму кратку, али не и лаку. Читај између редова, избистри реку дођи и види моје очи како за тобом плачу осети како молим врбу за малу помоћ, рекла је да ће ми твоју љубав дати. Седим на непознатом месту и сва сам изгубљена, у прошлости заборављена. 115

Китамура Јелена, Београд НАЗЕБЛА ОДА ПРИРОДИ Да се вратимо, да се преломимо на твоме длану, Неколико суза наших, уз твоје суве, оптужујуће очи, Постале би мастило за нови Тестамент. Ја знам да си умилна, Kад ти се тепа, Kада те мазе, Kада те с поносом показујемо између себе... Kад са завишћу гледамо у туђу тебе, Преко ограда и планинских венаца, Преко граница људске похлепе, Преко линија које нас држе као на ланцу... Ја знам да ти певају, Да ти се диве, Да те милују они, који су највише своји, Они, који су најмање кротки, Они, који не причају језике грамзивих. Они су једино твоје благо, Једина наша опомена, Једина наша нада да се, у неком новом Тестаменту, Бог смилује на грамзиве, Бог ражали на глупост, И разгале га ватре без стубова, Разгале га осмеси без зависти, Разгале га песме без сујете. Можда те сачува, можда нас нестане, Можда је све то записано У неком новом Тестаменту. 116

Клајн Славица, Аустрија САМО ДА РАTА НЕ БУДЕ Која сам ја то гeнeрација, свако врeмe ми останe дужно? Узмe ми смeх, подари тугу, страхом зароби, прати , запрети Ако нисам добра... Вeрујтe, сањам дан бeз тугe и страха, да оружјe нe звeцка као увeк... као сада... Гледам, из даљинe шири сe смрад црног прљавог рата... А нeбо одавно ври, црвeно од крви, мржњe и бeса. Глeда освeтe гладне, душа за тобом слободо јeца. Болим мајку, оца, брата од куд год дошао, са истока, југа, сeвeра или запада… Само да рата нe будe! Слободна хоћу зeмљом да ходам, мир да влада у свима нама као и у твојој зeмљи…да л’ сe звала Амeрика, Русија, или тамо нека на Балкану нeбитно, само мира да јe. И нeка ори сe смeх из даљинe од радости да запeвамо уз љубавни плeс. Само да рата нe будe! Ма, која сам ја то гeнeрација, дођe ми да опсујeм да подвикнем само да рата нe будe! 117

Кузмић Н. Милан, Добој ПУСТОПОЉЕ (потоп Добоја 15.05.2014) Родни град прождиру мутни таласи ко сулуди, ђавољи аласи отимају,пецају,рибаре док он гуши се, умире. Улице омађијане лудилом вртлога, на свим раскршћима силом дају првенство пролаза воденој стихији, да л` Божијој казни или диктираној пустахији? Запањена неверица осваја срцe покореног града, а паклена комедија постаје још једна, давнo ,заборављена балада. Слуђени кровови и обешчашћени димњаци сада су скретничари разјареној матици. Оствариле се мрачне визије осликане кроз луцидне снове, сада стварно разбјешњеле водене виле градом плове. Стихија односи,пустоши, харачи,хучи, пакосно понавља „Ко ће да ме спречи“. Неприкосновени владар простора, градска тврђава са висине немо посматра колоне уплашених,избеглих очајника. У сумрак са Видиковца гледам страшно водено Пустопоље и тешим се биће боље. Срце се осмехнe, у загрљају испод оба рамена два су ми голуба а то ми је и од живота важније. 118

Лешовић Станојевић Зорица, Чачак ДРВО ЗАВЕТНО У твом хладу је мој храм Од храма се ватре не залажу, У храму су огњишта Небеска У теби су ватре живодарне Сваки лист је од природе фреска. Необујмно стабло си векова Твој је ивер небеска честица Дрво моје заветно светлиште Под тобом је и опело клица. Жилама ти свето миро точи У корама, сваки чвор су очи. Природа те мајка порађала Да просветлиш живот ти је дала Небом дивним крстом закрштено Светом тајном у срж запретено. Лисним брујем оглашаваш звона Измеђ' неба и скрушеног спона Молитвама у твом смо пламену Пређа нам је на твоме вретену. Поред тебе расту нова крила Где год никло крај тебе бих била Иако ти од корења олтар Помилуј ме Клечим за тај тропар Твоје жиле с Небом уплетене Када растеш Поведи и мене! 119

Ломовић Бошко, Горњи Милановац ИСКОН Овдjе другују Камен и вал, Тишина њише Шумски двор И бљешти озон К’о кристал Кад муња такне Смреку ил’ бор. Овде си свој – Ниси стран, Радују ти се И створ и ствар Док загрљени Јава и сан Низа зрак тону У честар. И ништа овдје Не мучи слух Нити саплиће Очни лет. Над гором и водом Добри дух – К’о кад се рађао Овај свијет. 120

Лучић Лалић Гроздана, Београд ВЕСНА Носећи дах живота дугих власи окићених цветним звончићима, у лепршавој хаљини на крилима лахора, с богом ветра, стиже; цветокоса. Осмехом топи студен, сунце и ватру дарује у црвеном јајету, леском и глогом душу оздрављује. На десном јој прсту срећна птица ластавица, пролеће предсказује. Буја, клија, ниче, пробуђени: природа и људи, јасној се светлости радују. Додоле играју и певају, расцвале дане славе. Звездастим цветом на челу, ведра богиња тера Морану, под венчићима од врбових реса чела смртних чува од зла. 121

Макљеновић Бранислав, Београд МАЛО ОСТРВО ПРОЛЕЋА Опет шушти тиха галама. Вређа ми уши потмули звук. Споља сам као Далај Лама, Дубоко у себи степски сам вук. Ветар ми скида зарђале стеге. Мало острво пролећа се шири. Убијени дух тражи мало неге. Падају у таму жедни вампири. Планинско пролеће надолази јасно. Живот са смрћу игра древни плес. За стоти почетак, никад није касно. За екипу шуме, обуко сам дрес. Стеге спадају, поново сам жив. У ушима ми шушти иста галама. Четкица на платну тврди да сам сив. Потписала се смрт, елегантна дама. На острво пролећа долећу и птице. Са безбедне висине крикнуо је орао. Врховни сликар просветлио ми лице. И вук се осамио зато што је морао. У ушима ми шушти тиха галама... 122

Мали Славко, Прокупље ЗНАО САМ Знао сам стварно сам знао кад сам видео како плачу мале коале у кругу од ватре Белог медведа како на санти леда сузе брише како падају киселе кише и птице више не лете. Знао сам чудни свете да ће процветати кинеске трешње да под њима леже људи који су помислили да су јачи од Бога и да их беле латице полако лагано прекривају као болесни снег све док их скроз не покрију да се заборави да су икад постојали људи душевни губавци који су помислили да се парама и против Бога може. 123

Манић Милан, Панчево ЋАР Распространио се по целом шару Одрао крзно са лешина дивих животиња Песма птица и слободан лет не пуни џеп Посекао шуму кишну и крошњин хлад Спалио прастару смолу из утробе замаљске Отопио јој леднике пламеном чађавим Од димњака начинио звоник новог доба Дугу са неба удавио у локви коломаза Исушио плодне њиве и речна корита Сузбио зелен и укаљао плаветнило Облацима тешким зацрнио беле градове Подјармио работнике у долап зајма Исплео мајчину пазарну корпу на фртаљ За њ је битисање непрестано гомилање Јер не зна за друге лепоте до имања Нит лирске призоре помаза очним живцем Нит му пој песме прозуја душом Нит познаде драгоценост продуховљености Која се свија око милости попут повијуше Па се убог размеће златним грумењем Кочопери се осиромашеном друштву Човек који је одузео месечевом камену светло 124

Мариловић Александра, Дервента ПРИРОДА Носиш ли суво лишће Kао ордење коначно сад Kад си мртав, пјесниче? И сама се чудим своме длану. Ох,чудим му се И замишљам птице. Kао да ми се привиђа киша А коса је додир моме образу. Ти дотакну раме и поглед мој Kолико само бијелих коња Хрли, гле, да бих јутро дочекала У загрљају твом! Грање ме осветољубиво посматра А дивна је ноћ, љубави У твом погледу. Привиђа ми се киша док Трава је додир нашем образу. Гле, то богиња мјесеца мре Уморним нашим пољупцима у зору! А ти и ја Загрљене авети двије! Ждереш поред ватре Мој поглед ко дивљак и питаш: Вјештичари ли кољено твоје, драга? Дивна ноћ, љубави, У погледу твоме. Сви прозори моји Посвећени теби. Сада одлазим: Остај ми нагиздана звијездо Данице. Почивај с пјесмом на уснама, Пјесниче... 125

Марјановић Исидора, Ниш НЕБО МОЈЕ ПЛАВО Можда моје небо беше оно између изласка и заласка сунца,свакидашње плаво,неприметно,или пак досадно. чула сам да тако причају људи. А можда моје сунце беше оно поподневно и летње што испушта вреле уздахе,које нису имали снаге гледати. Ослепљује,кажу људи. Гуши,цинично би добацивали. Кажу да им смета, не знам,тако сам бар чула. Џабе сунце сијаш,јер их не можеш додирнути нежно, џабе небо ти плавиш,не можеш их засенити. Џабе,небо моје ти плавиш! Џабе сунце ти сјаш! Нисте им вредни пажње,тако бар кажу. Небо моје плаво,неће те волети. Сунце моје сјајно,запамти,неће они тебе гледати. Хајде небо моје плаво, плави! А ти сунце, јаче сијај. Угуши их. У инат! И тако моје сунце сјајније беше, тако је небо моје научило да никад досадно плаву изгубити не сме. 126

Марјановић Милош, Београд РАВНИЦА Поглед ми одлази у бескрај корене тражим у увелом житу први пут неће бити жетве и последњи... Пољима нема краја ни годинама којима се преједају недаће. Брезе само у јесен показују живот какав јесте пролеће продаје лажне наде лето слави победу светла коју ће угасити јесење сузе зима невиношћу одева грешнике који ће са првом топлином открити своју наказност. Живот је суров без неравнина сваки дан је поновљени разред нежељене школе док мислима, телом и постојањем уграђујеш циглу у трошну кућу вечности. Како је тужан удар који те баца на ђубриште пролазности и поразна истина да ћеш скончати гледајући у бескрај. 127

Марковић Даринка, Београд ПОТОК ЈЕДВА ДИШЕ Поток један хрипље, кашље отрова му пуна плућа. На Марс ћу се преселити далеко вам лепа кућа. Вода моја некад беше и од шуме зеленија. Гутљај један ко попије, из очију му здравље сија. Дани су ми одбројани, пластика ме преплавила. Ни дисати сад не могу. Остаје ми само једно да се жалим драгом Богу. Попиле ме веш машине, заледили фрижидери. У земљу ћу да се скријем горког смога, капљу једну нећу више да попијем. 128

Милован Илић, Баточина ЧОВЕК И ПРИРОДА Природа је човеку почела да враћа за сво уништење које јој уради, дошло време мало и човек да плаћа, да пожање оно што некад посади. Јер он многе шуме крвнички посече и загади реке, океане, мора, па се пита зашто сунце тако пече, зашто је будућност све гора и гора. Зашто земљотреси гутају градове, од прелепе воде настаје цунами, схвати, сам си крив за своје падове, природа не напада, од тебе се брани. Освести се човече, природи се врати, чувај је ко децу што ти жена роди, освета ће њена можда тад престати, што не желиш себи не ради природи. 129

Миловановић Марко Марун, Сребреница ОБАЛА ОД СКЕЛЕТА У природи На пецању Вода као да опомиње Да је жедна крви Пажљив сам са рибама Редови чекају на вагање Незадовољне килажом Једна другу прождиру Дрина пјени у крви Моје трофеје носи На другу обалу Под сигуран нож И на задимљену решетку Кости и репови Пливају око мога штапа Вода опомиње удицу На варљиво вагање У килограмима слободе На обали Од скелета. 130

Милојевић Радмила, Параћин ВИЗИЈА У хладној плавобисерној тами седефна светлост над Дрином лелуја. И бледо око рубова по брдима јоргованске таме. На вишеградском мосту Емир Kустурица замишљен стоји. Kао да дринске валове броји. У визији својој поглед упутио у будућност. И гледа обрисе Андрићграда у води ко лабуда белог... Живот пише сопствене приче. И Емир је кроз зрачак наде угледао звезду просветљења. Међ крилима маште оживео приче из касабе. И кроз књиге Иве нобеловца, угледао преламање сенки Андрићграда од камена бела... У коме ће се сваки човек осећати као део свега написаног из Андрићевог пера. Сунчева светлост прикраде се кроз облак. Над Дрином пролеће. И прска распетим небеским огледалом. Зелена Дрина, зелене обале... Под истрајним мливом пристиглих вала... Kао да је вода одрешила језик. И прича приче времена прошлих. Ваља их по намрешканој води, међ луковима вишеградског моста. У коме је име Мехмед Паше записано у вечност... И голубови пролећу испод витких лукова моста под којим се огледа зора. Припило је Сунце прве јутарње зраке. Kао да би хтело сво своје ватрено злато да утка низ беле и чисте улице Kустиричиног Андрићграда. 131

Милутиновић Тања, Београд ЗЕМЉА МАЈКА Земља мајка Завршава циклус Стари и пресушује Вруће јој је Свега јој је доста Она је уморна Да поднесе госта Урличе циклонима И воденим топовима Коврџавим ветровима Баца муње и громове Земља је у климаксу Нема више нерава Опадају њене снаге Она рита своју децу Испијене бубашвабе Отима им сухе дојке Слепо бије око себе Цура стара задихана Она више неће стрес Псује угрожене врсте Каже спашавајте се сами Она тресе своје плахте Лупа штиклом да све пуца Мрави труње шишмиши Лете лудо на све стране Земља нам је бесна дева Сита кварних љубавника Коначно отвара двери своје Пушта Демона Да све спржи И жеђ и жудња и жар Нека их поморе. 132

Mирoсaв Дaлибoр, Шeвaрлиje УНИ Видиo сaм свa Tвoja лицa, Нaбуjaлу oрaницу, сaфир и жaд, И стaклo, Прeпунo птицa. Видjeлa си мojу кoжу, првa, И прстимa сaм Tи прoлaзиo крoз мoкру кoсу, Кaд сaм биo мaли, Кaд сaм биo мрвa, Скривeнa у пoнoсу. У сoби си ми билa, Гoдинe тe, Прeпунo je Teбe, билo свe, Прeпун ja, свaкa мoja жилa. И нe узимaм Tи, зa злo, Из Tвojих устa, рибe сaм крao И бoсим стoпaлoм, чaчкao днo. Oднoсилa си штeнaд и мojу тугу, У oнe дaнe, пoкислe и сивe, Кaд сȃм стojим у кругу, И кривим другe, и други мeнe кривe. Oднoсилa си грaњe и смeћe, Скупљaлa пaткe у свoje aдe, Кoje чувaм у срцу нaшe срeћe, Нaшe нaдe. Вoлиo сaм, дa сa Toбoм причaм Нaслoњeн, нa Tвojoj сeдри, Прстимa милуjeм нити, зeлeнe брaдe, и знaм, Дa мoje срцe крoз Teбe, jeдри. 133

Митровић Ашћерић Цвија, Аустралија МИРИС ЗАВИЧАЈА У мирису шљиве, трешње, Липе, зове, багрема и брезе... Сањала сам и волела И небо и звезде, Нека чудна, невидљива сила Ишчупа ме из корена, И завитла на крај света, Где никада нисам помислила. Сад у земљи кенгура, Коала, вомбата Еукалиптуса, гамчри И њима сличним..сањам чуда,... Па од страха и не спавам! Расањана тако дочекујем зоре, И питам се шта то мучи И прогања и мене и снове? Доктор тврди да још нема За мојој случај лека. То ме буде успомене старе, То ме зову стазе завичајне”. 134

Мишић Александра, Чачак А У ЈУТРО... А у јутро снено и помало гордо (а горд је и човек када плен освоји), Помисао тајна душу моју грли: Никад нисам хтела поразе да бројим. У кориту брзог потока што бежи, Да ли ће се скрита жеља утопити Трагом ватре љути разгорети пламен Или ће га хладна киша угасити? Кишо плаха, кишо- зло морање неба, Што би тако радо удавила свет, Не дирај ми ватру у срцу- планини, Пусти је да искри, пусти срца лет Да се моје срце, да се тајна моја Разигра по души, да оставим тугу И туробне мисли, црне к`о планина У којој још једна ватра пали другу. 135

Мугоша Петрић Радојка, Подгорица ЗАВИЧАЈНА Тамо гдје ми је први корак траву повио гдје сам осјетила топлину сунчевих зрака, тамо је мој завичај мио тамо су коријени мојих предака. Тамо сам изговорила прве ријечи и написла прва слова – ћирилице, тамо сваку бољку љубав излијечи и пелин Дајбабског брда и Горице. На Морачи у бистром плићаку прво сам пливање научила, мала, и као ласта извијена у зраку са њених стијена у воду скакала. У цркви Светога Ђорђија што сатанску аждају уби, и мене сунце вјере огрија кад свету икону пољубих. Испуни ми се душа свјетлошћу кад прву свијећу смјерно запалих, мирис тамјана ме опи светошћу кад је причесном нафором окалих. Засија пламен као сунчева зрака која се прелама низ ријеку, или су то сјени наших предака који нам крчише пут вијеку Тамо гдје вила шири своја крила у сплету дугиних боја и облака, тамо је моја ДОЊА ГОРИЦА мила тамо је моја друга МАЈКА. 136

Мутић Миља, Хрватска ПЈЕСМА ЗЕМЉИ Ја не умијем тургењевски опширно Ни тако суптилно писати о води и земљи И не могу пјесму створити О само једном листу који затрепери Ја не могу шуму у јесен Преточити на папир у хиљаду боја Али покушам увијек да љепота њена Буде приказана као Муза моја Ја никад не успијем као Тургењев Извору воде подарити глас Да га ваше ухо чује као птичији пјев И да вам око примјети кад се помакне влас Ја само покушавам писати упорно О небу и води и земљи плодној И не желим да буде илузорно Што се осјећам блиска груди родној Могу вам рећи на свој скроман начин Да славим земљу и небо и воду Љубећи их одано ми дајемо зачин Вриједностима правим у своме животу И немојмо никада правити рачун О томе која је чија боја Једноставно прихватимо љепоту сваку Јер ЗЕМЉА је ова и ваша и моја! 137

Нашпалић Тијана, Кикинда НЕПРЕЖАЉЕНО Ноћно небо у мору се огледа на место скривено од погледа, где баш нико не може да види, где се налазе високе хриди плаче. Од звука удара таласа о стене јаче. Душа јој се кида без стида. Клечући на песку влажном бори се с боли снажном. Изгубила је своју срећу неће за њом палити свећу, ту је месец што бледо блиста још штипа образ суза чиста. Отишао је заувек онај ког је волела, губитак његов није преболела. 138

Недимовић Драган, Београд САВА КОД БЕОГРАДА Гледам је како лењо пролази и носи поломњено грање, говна, пластичне флаше, најлон кесе, чамце и понеки леш. Гледам је како се мази са обалом, милује пливаче, вара пецароше, шамара стубове мостова који јој стоје на путу и љутито удара бродове који плове узводно. Путује вода моје реке, путује кроз државе и градове, путује и зна да ће стићи тамо где је кренула. Границе су јој је њене обале и Дунав, тај вечити љубавник. Држим воду Саве у скупљеним длановима, а онда је као ухваћену рибу, враћам назад. Са мојих руку падају последње капи, падају на мутну површину и одлазе на далек пут, на пут до сваке обале на овом свету. 139

Недовић Р. Душко, Бијело Поље ЗАШТО Зашто нам трујете небо безумници, па сланом кишом плачу облаци, међу звијездама чују се крици, ,,Не пркосите никада Земљи мајци''. Зашто нам убијате шуме зелене, да цвиле само празнином вјетрови, затирете ланад и дивне јелене, гдје се изгубише ливадски цвјетови? Зашто нам птице слободно не лете, него им се крила у гнијезду пале, отровасте и у колијевци дијете, не дирајте птиће,тек излегле,мале. Немојте нам заробљавати ријеке, оставите на миру бистре потоке, зашто постављате злобно препреке, пустите изворе наше бистрооке. Валове морске оставите на миру, океанске пучине нека буду чисте, отимате нам ваздух,животи умиру, погледај на своје стадо Исусе Христе. 140

Ненадић Вида, Бела Земља ПРОСУТИ ОДЈЕЦИ ВРЕМЕНА Земља уништава своје потомке. Ово је револуција природе. Орлови гутају змије. Камење реже друго камење А реже нас и зима. Ипак, још има паралелних светова. А кажу и да веће бубамаре гутају оне мање. А не кажу ни где је нестала цивилизација Маја. ...........аја .......ја ...а 141

Николић Дејан Kрсман, Шабац НОВО РАСПЕЋЕ Ако си један од оних који поверовати хоће, да само лепота може спасти овај свет, Створитеља лик у заласку сунца спазићеш, у зеници ока његовог и хроматском одсјају реке, ново распеће видећеш – последњег дринског вивка одсечни лет. Ако си заиста човек искреног, небеског кова, и поверовати хоћеш да само лепота може спасти овај свет... онда сигуран буди, да чак и облак тамни, који над реком овом води невидљива рука Бога, спас у себи носи, за тебе, и ближњег твога. Ти, који си из праха створен, валовите Дрине син, ко Кирик Свети... од мајке отет, дете поносног, помало виловитог рода, с вером у Христа и речи пророчке свог далеког руског брата, надчовечанску моћ и снагу, промишљу Свевишњег добићеш… никада више неће бити рата. Онога трена, када се Господ међу људе вратити буде, морао ил’ хтео... у кликтају и крику дринског вивка последњег, плач и вапај Мајке Божије спознаћеш, из суза њених, јата раздраганих вивака над манастирима летеће, свој божански лет, љубав и доброта вечно трајаће... лепотом својом, васкрснуће васцели свет. 142

Обреновић Милад, Рогатица ЈУТРО НА РИЈЕЦИ Обала мирише послије кише, озоном се цијели простор напи, прољетно јутро на ријеци дише, врбак стреса с леђа последње капи. Кад продре свијетлост сунчевих зрака тад обале ухвати мокар немир, проспе се тада њежност сред врбака ко звијезде кад се проспу у свемир. Онда се сунце у ријеци гледа голим се оком види његов бљесак, жубор вира отима се и не да док у дну таласа, крцка пијесак. Повјетарац прољетним дахом пири у врбаку своје стихове плете, бијела крила, ново јутро шири златне нити с ријеке у небо лете. 143

Охаши Драгица, Јапан ТАНКА О ПРИРОДИ Незнани јунак са цветом у ципели на пољани сна револт мајке природе носи шапатом жито Dragica Ohashi, Japan 無名の英雄 彼の靴には花 眠りの荒野にて 母に反感 ささやきは穀物を運ぶ 144

Панчић Миленковић Каја, Пирот ПОГЛЕД СУНЦА И МЕСЕЦА -Свет пролази кроз дубоку мутну воду и не види Месец изнад себе- рече бели маг деци излазећи из тајне воћа и сузе листа бреста који умире. -Видеће и очи да вид долази с неба и да је небо заједнички кров и за јелена, човека и мрава- рече поглавица крај ватре испуњен духом ноћи као монах молитвом у келији. -Ја имам само један живот и много смрти око себе, сламку у бистрој води дан и ноћ поглед Сунца и Месеца с неба- рече жена без имена и рода. 145

Пенцова Рената, Сјеверна Македонија ПРИРОДОСОЛОГУВАЊЕ Нашите времиња ги изместуваат сите граници, твојот футур се поклопува со мојот перфект. Итаме, брзаме и никако да се сретнеме. И таму некаде каде што се разминуваме, поради твоето „ќе“ и моето „сум“ се пропуштаме. Не постои презент, на неодреденост се заокружуваме. Двојно си битие, архаизирано, новодоселец, црцорец од панхрониски меридијани. Родот, сводот, изворот ме приближува и оддалечува од целта на Ништото, ме исправа до хаосот и светот. Пропаѓаме на кратки далечини, смекнати сме на пердушести тежини, расплинети меѓу жарот и дарот. Сочната земја мириса на пролет, морето го испи студот, на секој чекор вкус на малина. Скокотлива чучурлига прогласи писок, парче сонце падна во стаклената чинија, се разлеа сонцељубие на сите страни. Ти носам живот во денот, ама твоето време не знае за мојот простор, а мојот простор не го видол твоето пристигнување. Те грчам и во синевина и во океан, за некогаш кога ќе се преживува, ненамерно да те сетам. 146

Пенцова Рената, Сјеверна Македонија ПОПРАВКА (Превод са македонског) Наше време превазилази све границе, твоја футур одговарала је мом савршенству. Пожуримо, журимо и никада се не састајемо. А негде где се разилазимо, због твоје \"воље\" и мог \"ја\" недостајеш нам. Нема презентатора, кружимо у недоглед. Двоструко биће, архаизирано, придошлица, кореограф из панхронских меридијана. Пол, трезор, прољеће одвлачи ме ближе и даље од сврхе Ништа, усмерава ме на хаос и свет. Падамо на кратке удаљености, уморни смо од тежине пера, растрган између ревности и поклона. Сочна земља мирише на пролеће, море је хладно пило, на сваком кораку укус малине. Мочвара која скаче проглашава јецаје, комад сунца пао је на стаклену плочу, сунце је сијало на све стране. Доносим вам живот у дану, али твоје време не зна за мој простор, а мој простор није видео ваш долазак. Погледам у вас и у плавцу и у океану, заувек кад преживи, нехотице да вас се сетим. 147

Пауновић Рада, Чачак ПРИРОДА ПАТИ Често је мало веће од највећег Ако би нестали слонови на планети незнатно би се свет изменио Ако би нестале пчеле рекоше стручњаци познаваоци живот на земљи угасио би се Планета земља природом огрнута животом одевена од људске небриге пати и замире Колико може живети ова планета Да ли ће од људске небриге умрети Да ли ће живот на њој нестати Да ли ће једном безживотна постати Чувајмо мајку природу јер и ми смо део ње нек живи и нека животе ствара нека не умре од људске небриге 148