6. ШЕСТИ ЗБОРНИК -ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2020 Божидар Шкобић

ПОХВАЛА Станковић Драгољуб, Београд СПАСИМО ПЛАВУ ПЛАНЕТУ Бахат, своје ђубре не склања По свуд се копа, ради и гради Послушај савет, дрво посади Због рода будућег и постојања Природа, мајка, све нам је дала Зелена пространства, ваздух чист Задње је време, да се окрене лист Да поколења кажу нам:,,Хвала'' Грозоте чинимо стално, списак је дуг Моћницима плаћамо цену све вишу Не маре што им унуци све теже дишу Што вену цветна поља, ливада, луг... Људи целог света, куцнуо је час Спасимо нашу плаву планету За живот и радост целом свету Свако по мало, за спас свих нас! 49

ПОХВАЛА Терентић Љиљана, Смедерево СТИД О, како нас време непрестано лаже! Кад помислиш ево лето нама стиже, златни зраци сунца бели облак траже као да смо златној јесени све ближе. Два годишња доба десе се у дану када јутро сване не знаш шта те чека, некада са кишом и све наде па'ну па пожелиш зима да буде далека. Одговоре тражим од сестрице звезде, она к'о да плаче, да ли добро видим, ни звездице више правилно не језде због немара људи сад се много стидим. Свесно и несвесно природу смо крали, од посечених шума магли нам се вид, много смо узели, ништа нисмо дали, због учињеног греха нека нас је стид! У души већ дуго молитва је јака све што Господ створи да се не угаси, да потомке славних, великих јунака сачува у здрављу и од самих спаси. Време је! Престани природу да рушиш, нек' одлуке добре пробуде се с' тобом, и природа дише престани да гушиш јер правиш планету отвореним гробом! 50

ПОХВАЛА Томић Миодраг Стублински, Стублине ИМПРЕСИЈА ПРЕД ДОЛАЗАК КТИТОРА НЕМАЊЕ У АНДРИЋГРАД Осунчано јутро испија подринску росу Исток месечевим српом откива љутиту косу. Небо над Андрићградом отвара поспано око На паперти Лазареве цркве Златокљуни лепрша соко. У Андрићград први стижу зелени људи На градској капији чека вила да их из песничког сна пробуди. Пред капијом мермерна плоча На њој тридесет ћириличних слова Уклесала их рука од пушчаног олова.- У библиотеци је књига писана душом Андрићграда Стижу песници под мишком гужвају папире Свакоме из срца по једна Дрина извире. Код трећег звона огласише се музе Из песама потекоше анђеоске речи Андрићградом Све врви од њубави , речи и знања. Песници пред песмама као пред иконама клече Све се песме у једну стопише Капија шкрипну утиша се песника пој Пред капијом Иво Андрић му свој шешир поклања Шапну му, Иво , ко је Јелена жена које нема у Андрићград , под руку са Ивом, уђе ктитор Немања. 51

ПОХВАЛА Тривунчић М. Милан, Шипово АНДРИЋ ГРАД Данак у крви, тај црни пир, Вјекове утка у камен и воду. Када дођу дани и нестане мир, Са ћуприје се полазило стално по слободу. Дрином су пловили тренуци среће, Са њима нестајали синови и кћери. Крваве ливаде, црвено цвијеће, Наша је боја Православној вјери. Звони звекет копља, крвав сија мач, Стално хара, гази зла душманска нога. Са жубором воде док одзвања плач, Плакале су мајке, дозивале Бога. Дрина крвава без одмора тече, Исток се и запад крај ћуприје скрили. Одмах јутром раним спусти се и вече, Како би таласи све мртве сакрили. Одавно овдје не пјевају птице, Нити се ико радује, весели... Чак и мирисне плаве љубичице, Крвава Дрина односи и сели. Плачу и тугују вишеградска брда, Свиле се гране, одлетјеле птице. Са свих страна душманска навалила крда Да пљуну и скрнаве од ћуприје лице. Није ово судба него допуштење, Када Господ куша своје вјерне слуге. Морамо молитвом с небом помирење, Да васкрсне срећа и нестане туге. 52

ПОХВАЛА Ћаласан Станка, Нови Сад ДРИНА Није она ријека снова већ ријека сан. Кад се Пива и Тара на Шћепан Пољу сударе, њу роде. У пијанству, буку и коловрату колоточи. Коло јој од дјевојака у дугим, раскошним хаљинама. Краљевско-плавим и зелено-модрим. Најфинијим чипкама oпточеним. Са огрлицама од смарагда. И бисера, што на Сунцу блијеште. Погледе засјене. Точи вијековима, и вијекове. Њено је памћење, од поводња до поводња. Од градње до градње. Пренијела је буне и ратове. У точила, крв уточила. Замутила се, па избистрила. Бистроока пут наставила. Она нема међе времена, ни простора. Утоком се не завршава. Испарењем живот долива. 53

ПОХВАЛА Фекете Весна, Сремски Карловци О ДРВЕЋУ Ја сам дрво старо, скоро пола века, засађено од руке, доброга човека! Ал` нажалост људи, нису сви баш исти, један са тестером, хоће да ме „слисти“ ! Гране ми је многе, сломио са трупа, баш сам се уплашио, срце ми још лупа! А ја,толк`е године, стојим ко светионик, правим хлад,а лишће ми, прави кисеоник ! Кад окупиш дрвеће, ти добијеш шуму, кад нас сечеш и ваздух ћеш, то имај на уму! Секиром нас убијају, животе нам гасе, ко сачува једно дрво, и свој живот спасе! 54

ПОХВАЛА Хаџи-Перић Нада, Врачар - Београд ПЧЕЛА Процветао лешник, у боји је сунца Па је бојом својом намамио пчелу, Она сад по цвету ужурбано врца, Мазећ` га лагано по читавом телу. Радилица мала пронашла је храну За себе и друштво из кошнице своје, Можда ће и нешто склонити на страну, За младице које се пролећем ороје. Радује се она фебруарском цвету, Варљива је зима, нема нешто снега. Радије би да је у слободном лету Него у кошници у уквиру свих стега. Хране је све мање, па је права штета Кад лешник већ цвета да се не прошета. 55

ПОХВАЛА Цимбаљевић М. Милан, Беране ТЕКУЋА ЖУДЊА СТИХА Совин крик ужаса у тајанству буковине стаса жили горски поток размиче стеге обала у сан ми се мисао прикрала да сам попут потока текућа жудња стиха растачу ме тајанства ноћи крилате свјетиљке неба пастрмка у виру перја свицне ко искра кремењача ноћ ме за дневне језе жудњом стиха ојача увријежи ми се сунце у зјенице стих стихове вида видом траварице жарач вида небо распламсава пламсај обли гору камен искре врца крвотоком зоре искра стиха пуца у повратку ширу мирисних ливада к даљинама плавим замичу погледи сви празни простори траже рукосада жудњу стиха маме кршни крвореди млаз љепоте кључа кроз кључеве воде клобучају збори незнаних дубина стихови ме воде кроз све непроходе размах хоће пјесма ван сјенке зидина. 56

И ОСТАЛИ РАЗАБРАНИ И ОДАБРАНИ- НАГРАЂЕНИ – МЈЕСТОМ У ЗБОРНИКУ! И ЗБОРНИКОМ! 57

Ајтић Тања, Канада СТИВСОН Има једно место где ми се увек плаче, поред реке што тече и улива се у океан. Мирно је и усамљено. Ту се река споро креће а ја осећам тугу пролазности, тугу опраштања од живота. Ту посебно је место украшено ноћу са расветом и усидрених бродова за пецање са дизалицама које се преплићу у небу ту тишина је. Мирише река и виде се и чују галебови што вечито су гладни. Ту завршава река свој далеки пут од Kанадског севера. Река Фрајзер ту нестаје и плаче и ја плачем са њом. 58

Ашћерић Александра, Зворник ДОЛАЗИ ЗИМА Долази зима Нечујним корацима Мраз бауља И стење Kроз напукнуте стијене. Залуталих птица јато Никако на југ да крене Склониште тражи у шипражју Kрај Дрине ледене. Радови на старом мосту Теку као успаване сјене Да ли ће металну конструкцију Од фарбе брже Прекрити пахуље сњежне. И док се понеки упорни шетач Низ лијеву обалу За здрав дух И кондицију бори Мени представља напор И обичан поглед кроз прозор Да то осмотри. 59

Бавчић Дина, Горажде ПРИРОДА – ЖИВОТНА ТЕМА Почнимо да нам не буде касно Ради нас, наше ђеце И будућих покољења Разговарајмо, нек' се чује гласно, Огласимо се, нема више стрпљења Доста смо природу уништавали А само сами себе угрожавали. Живот без природе могућ није И зато се ћутати не смије. Важна нам је и природа чиста, Околина треба да блиста Токови ријека уредни да буду, Не можемо се надати никаквом чуду А скрштених руку нијемо посматрати. Теми овој треба већи значај дати Ево још док времена мало има Морамо учити природу чувати А сутра ће нам боље бити свима. 60

Бандовић С. Павле, Подгорица ВИСЕЋИ МОСТ Над амбисом виси стаза Затегнуте струне спојиле обале Кораком преко воде умјесто газа Сложена стаза од облица Продужен пут у благом луку Савладан злоступ опасних литица Ниска дрвеног пута ђердан Окачена у процепу нитима Осјећај хода по њему чудан Челична паучина обале спаја Потпоре јаке држе пут У стијени укопане на оба краја Огледа се у води ногоступ Вирове сјече танком сјеном До куће је могућ приступ Поглед у воду пјени страхом Пут у инат скројен недоступу Љуљање вјетром и теретом 61

Бандука Јововић Милојка, Подгорица РАСЦВЈЕТАВА ДУША И ЛИВАДА Путеви зарасли Затравило око срца Косац поранио Између мјесечине и сунца Дах се ковитла У шапату јасике Из међе мирис петроваче Понеку вјетар За жељу отресе У наручју неба Побојиле звијезде Косац у соку жене и траве Сунчева лира Опјесмила јутро Расцвјетава Душа и ливада 62

Банић Никица, Инђија МОЈЕ СЕЛО Издубљено у камену, к’о да је с неба дошло, на главицу спустило се, вековима ту остало село моје. Крај бадема, горког садио сам чешњак бели, међу шкриљце црвеније њега мећ’о - рађало је благодатно, рађало је берићетно. Род му дав’о фармацији - здраво њима, здраво мени - изио га пуно пута, чув’о ме од здухача, гвоздензуба, видина, вештица и, богами, вједогоња - штитио ме од свих морâ. Све је било тако до онога лета када је дошла Блага Марија, пресвета На ручак ти си дошла, змијо чуваркућо, није нас за столом било; мислила си: к цркви очли, вратиће се, причекаћу. Како нисмо долазили, под праг си привирила, ни тамо нас ниси нашла, крај огњишта склупчала се чекајући ту почиваш. 63

Батин Борислав, Нови Београд РАСТАНАК НА ВИШЕГРАДСКОМ МОСТУ ... Мало тужних речи у сну расорак За растанак жени средином моста Држао је руку њену,а био је уторак Да л' икада ишта на обалама оста Сузе су реком заветрале косе Kроз завичај уснама трагом дима Жалом усуда без судбе још пркосе Пред безданом и отвореним вратима Страхом сумње одлазе месечином У посутом праху једне љубави Растајући се са заједничким сном Нестаје додир, посустају руке Дели се спомен и запис на кожи А вода, све памти и гуши јауке... 64

Бег Драгутин, Бачка Паланка НЕБЕСКА РИЈЕКА – ЧУДО ПРИРОДЕ Кањоном Дрине тече небеска ријека - чудо природе, koјa спаја и ове и оне од искона до вазнесења. И нигдје толико извора и знакова поред пута. Нигдје толико душе. мира и спокоја за спас од погибли и мржње. Нигдје толико небеске тишине и нигдје толико врлети и рајских шума! Очувајмо ово чудо природе - nебеску ријеку и облутак из врлети уградимо у њене обалe. Чудо природе! Сачувајмо по једну латицу рајског цвијета, и сачувајмо кап свете водице с извора! Сачувајмо барем по једног лептира и по један Вишеград! 65

Бибин Милорад, Зрењанин У ПОДНОЖЈУ СТОЛЕТЊИХ ХРАСТОВА (проширени сонет) У подножју са страхопоштовањем израслих брда, где сваки камен своје место вековима тражи и чува, где је свака животна веза сачувана,снажна и тврда, осећам како ми благи поветарац кроз моју душу дува... И знам, много је ту жеља, надања и хтења уткано у животне приче столетњих храстова који ту стоје, много се кроз векове ту долазило, знано и незнано, време као да је стало, више се сати и минути ту не броје... Затечен том снагом која врхове храстова њише, који под овом несвакидашњом лепотом дише, стихове своје песник у хладовини храстова пише... И свака је реч овде на изворишту настала и записана, пратила рана јутарња свитања и смираје свакога дана, у једном даху, из душе, с поштовањем са усана читана... Сва та брда која су подигла своје уморне , пркосне главе до у недоглед, до узвишених плавих, недокучивих небеса, спој овоземаљске љубави, мира и слоге са животом праве, ту у подножју тих громада лахор росу са крошњи стреса. И знам, да одем некуд одавде нећу, не смем и не могу, захвалан сам тој оштрој планинској клими и благом Богу... 66

Бијелић Милица, Београд КРИВИЦА Твоје бистро око, Дрино, Мутиводе смутне муте, Водом благом као вино, Теку жучи наше жуте. И отрови што се шире, Биће гори од свег рата, Људи с' бију, па се мире, Загађење нема брата. Дрино, мила, даље теци, Ми те нисмо заслужили, Остављамо нашој деци, Тело што смо окужили. Примисмо те бисер перлу, Рибом белом бремениту, А сад депонију целу Створисмо ти у кориту. Силна реко од давнина, Грешне нас на груди приви, Кажу :\" Крива ј' река Дрина\", Није крива, ми смо криви! 67

Бошковић Александар, Уб ДЕЦЕМБАРСКО СУНЦЕ Децембарско суце надвило се изнад осушеног грања позне јесени. Оно као да је пробудило све шуме, све потоке хладне и све мирисе тајне. Сви су путеви у праскозорје празни, орожени ледном росом и посути ињем благога чемпреса тужног. Сво биље које још снег није дочекало своје очи упрло је ка сунцу које пече. Ех! Када би само нека нека светолост далеке измаглице могла прекрити ову долину. Од све те светлости сија се читав хоризонт помешан са смогом далеког плаветнила. Корз кишна јутра с прозора своје собе видећеш да је само успавана зима стигла баш у твој мали ледени сан. Сва поља,њиве,пропланци делују тако благословени,прекривени оголелим грањем влажне зимске долине. Док децембарско сунце надолази 68

Бошковић Цовен Жанка Жана, Италија ДРВЕЋЕ Не дирајте дрвеће Гране му не сјеците Не чупајте му корјење У жилама његовим Повјест свијета живи У лишћу станују душе нове Будућа бића Синови и унуци наши Kисик нам шаљу Душу нам чисте Љети нас собом штите Од врућине Зими нам душу грију У хладним ноћима Далеке бајке тихо Нам причају Не сјеците ми дрвеће Не убијајте моје Будуће кћери У прољећа рана ће Са првим сунцевим Зракама новог буђења Младим латицама Весело заплесати Не дирајте дрвеће Не желим да ово Буде задња јесен Kојом ме грле 69

Бранка Тирнанић, Крњево РОДНОМ СЕЛУ Месечином ноћу птредем нити, да разбојем њима ја уткам поњаву. Да прекрије сва орања плодна, која обавија Морава ми родна. Ту још негде у корито старо, током својим враћа се Језава. Нема оних жена ни конопља, што сећају на детињства рана. Где нам дивни цветаше локвањи, своја ту смо напајали стада. Над нама се чуо клепет рода, из Језаве громки крекет жаба. А на дрвеној протрулој ћуприји, Очекујем трактат старих кола. Фркут коња и топот копита, тежак јарам на врату волова. У очима оста сетна слика, дивног села Лугавчине моје. Нема фруле, стада ни пастира, Ту нам сада фијук ветра свира. 70

Васић Глушац Милка, Београд КАДА ВЕТАР Када ветар са горе захуче и кроз поље оранице брише, када грана о прозоре туче а облаци набрекну од кише Када магла уз реку табори само чавка понека се чује, дуња жута престане да зори кишне капи јесенски забрује... Кад по парку лишће свело лежи а пролазник ревере навуче зима љута хладноћом зарежи топло сунце остане у јуче Троми корак а уморна душа поред реке, њено место свето тужбалицу мутног вала слуша док не дође опет топло лето 71

Васић Симо, Београд СНЕГ Изађи напољу бели дажд развеја запис по пољу незнанац трагове крије док цвили ветар на грани изађи под скутом мраз сикће и дрхти гавран у долу и хладан ветар тка да гладан прозор нахрани Само понеки трептај на зиду још рами сен пуцкета смрзнути лист леден га окова дах куда ћу изађи на само један трен безглава ноћ растера месецу прах Изађи учини нешто тешко је бити сам заплетен корак шкрипи у соби и ваздух мре промиче крилати дажд из груди пробија кам чуј како рже белац и он би још небом да гре 72

Величковић Мирослав, Бујановац ПРИРОДА МЕ ИЗЛЕЧИЛА Леукемија језива Богиња зла хрли, страх силно моје младе кости грли. Тешка бол ме приковала за кревет, душу држи влакно, кобних дана девет. За доручак пуна ми уста рођене косе, немам снаге да зајецам, а венце носе. Страдам срца празна, нем к'о роб, за моју младост већ је ископан гроб. Болесног човека у Природи лек чека, мени мученику продужи век Морава река. Шетам пољем, снагом ме храни, пшеница с јесени у бразду бачена, лечи се стопу по стопу душа моја о влакно закачена. На моју срећу, први пут је небо плаво, плод оранице на мене делује здраво. Бол не осећам, не плаше ме змије гладне, ширим здрава њедра, поздрављам ветрове хладне. Мирно Сунце крв моју греје, виноград зрели у живот ме врати, друкчији сам, Природа живи у моја плућа, болест преста да ме прати. У болничком кревету не заспе, онај ко дар природе себи наспе. Гутљај козијег млека ко мелем прија, у мени убрзано нови живот клија. Излечен сам! Најзад! На моје тело једино Природа има тапију. 73

Величковић Радоњић Сања, Подгорица У ЗЕМЉИ ФАРАОНА Твој пророк Мој тиранин је највећи. Kако да убијем Свог непријатеља у теби, Kад ниједан мач Тај гордијев чвор Не може да пресјече. Поштујем те као Божанство До којег ниједна тајна не допире, Чулне насладе твојих немани Чине те овоземним и смртним. Своју вјечност и величину Даје ти неслућена моћ Сахаре, Отуд у твојој грешној природи Робиње, пјешчане олује, сунце и камен. Ћутим у миру Да не би у зависти и покуди, Дошло до издаје, Kао правобранитељка не могу помоћи ни себи. Варничи мрачно сазнање Отровним стријелама, Рањава, а не убија, Шири се задах невјерства, А ми смо творци Сопственог пропадања. 74

Вељовић Милоје, Београд ЗАРАСЛЕ СТАЗЕ Зарасле су стазе чедне Као брада пустињака Паукови мрежу плету — Попут горских чаробњака! Зарасле су стазе среће Као рана од јунака Испарише успомене — Као вода из бардака! Зарасле су стазе медне Као њиве од корова Препрела их судба трњем — Место јела и борова! Зарасле су стазе вечне Као пилад у кучини Остала је гола пустош — Као морнар на пучини! Зарасле су стазе наде Као обор гладан брава Не чује се жамор више — Као да је пустош сама! Зарасле су стазе вере Као горе завејане Замрло је место родно — Туга куља на све стране! 75

Видаковић Сретен, Гацко ВЕЧЕ У МОМ КРАЈУ Небеску ведрину мјесец рогом боде, тихо, благо вече к’ о прича из бајке, потоцима слушам мрморење воде, прва роса пада на њиве, окрајке Корачам полако, мјесечина жмирка, њене меке зраке мој завичај злате пружила се мајска шарена простирка, у барама жабе весело грлате Кога ово вече у шетњу не мами, о љепоте ове, моје родно село, хорови су птица свуда распјевани, од мириса пјесме вече узаврело Пријатељу драги, дођи ми у мају што је мјесец наде, љепоте, живота да проведеш вече ти у моме крају а да себи кажеш: ово је љепота 76

Витић Горан, Београд И ЋУД ТИ ЈЕ ПЛАХОВИТА И ћуд ти је плаховита цветногојно колоритна, листопадно бајковита прошарана класјем жита. Као јато ластавица испод овог свода плава, зеленплодних узданица што их мије још Рзава. Где шум валом нови влада урезујућ год времена, задужбином Андрићграда пламом искре од бремена. Којa топи мермер стену снагом моста лечећ рану, у семену и корену с’ оковима закивану. Што светлосну буди сену кад зазвоне прошли дани, ко драгуљи у пламену жарким сунца окупани. 77

Влаховић Владислав. Белгија БРЕЗА Посустала бреза Укочених грана Окована ледом Пркоси вјетру Не видим шта је На гордост позива На падини бијелој Можда снива снове О времену лијепом Трзајима задњим Свијета изгубљеног. 78

Војиновић Ана, Пљевља ЉУБИШЊА – ИСКРА ПРИРОДЕ Свако негђе оде да види даљине Да пронађе оно што је срцу страно Не знајући тако да се ув'јек прво Бескрајне љепоте пружају пред оком. Баш на длану срца и у нашој груди Умивена росом као чарна вила Ођенута звуком пастирских пјесама И жубором воде са горских потока Са мирисом густих јела и борова Љепотица једна наочита стоји. Љубишња јој име, од давнина знано Легенде су многе настале баш тамо У њедрима њеним од зеленог смиља Са влатима трава и трагом јелена Постојбини древној орлова крсташа. Планинске су зоре најведрије, чисте Љета пуна топлих, раздраганих боја На пропланку прегршт здравог шумског воћа У шипражју меком скрила се воденица... А са врха поглед на пређеле друге Kоји краја нема у својој љепоти Сви су смјерни људи ув'јек добродошли Љубишња је њима раширила крила. Kао нада, искра, поносито стоји Планина над планином то природа збори! Чувајмо је зато ко птицу у лету Kо латицу цв'јета на вјетру што титра Kао кишу која доноси свуд' живот Kао сунце јасно и смијех дјетета! 79

Врећо Татјана, Београд ПОНЕKАД Понекад сањам брезу на пропланку Дах ветра у грудима крошње Расуто лишће што јури ка уранку И пада по трави уместо росе. Понекад сањам да нестају слике Испред себе видим само белину И гуши ме ужас јер ништа се не њише И немам речи да испишем тишину. Понекад видим колевку у снег Kао знак да ми се рима враћа Да ће песма оцртати стопе у небу Уместо продорног дечијег плача. А понекад уморна под брезом паднем Склопим очи и у молитву зађем Цео свет у чуду нада мном се нагне Васиона клекне да се са Њим нађем. Тад опет живот набуја, потече Kроз мене пројури нека силина И срце заигра од изненадне среће У строфама и песми запева милина. 80

Вујић Томљановић Љиљана, Градишка НЕ ДАТИ БЕТОНУ ДА ЈЕ ЗАБОРАВИШ Можеш ли бар накратко Ископчати мозак који непрестано бруји И вратити се мајци природи Не дати бетону да је заборавиш Има ли ишта љепше када осјетиш Мирисну свјежина ваздуха у прољеће Кристалну јасноћу сунчесве свјетлости... Луфтају главу и бистре мисли Другачије послагују опште стање ума Покрећу мини депонију која изједа изнутра Међама у ставовима и туђим у вибрацијама Уносе се у лице као у огледало У које се бојиш погледати – Чујеш ли бубњеве страха гласно у ушима Надгласавају све остало Док ходаш шумарком далеко од свих... Ах колико често издајемо своје свето биће Колико често га поричемо продајемо или трампимо У сужањ претварамо за шарене перлице материјалног И не чујемо Истину која нам лупа о бубњић – Како видиш шта те тишти Јеца ли ти душа под одијелом тијела Којим смјером идеш... О можеш ли бар накратко Ископчати мозак који непрестано бруји И вратити се мајци природи Не дати бетону да је заборавиш 81

Вуковић М. Бранислав, Беране БАГРЕМОВИ Дивота каква! Миришу багремови! Гојан мирис протиње се на све стране, Заголица као жудња, као снови, Уздах мора које себе препознаје Кроз немире и таласа свјетлуцање, Кроз облутка њежну љубав, тужне ваје. Миришу, жедна душо моја, миришу! Мај је мјесец па цвјетају; од цвијета Затрепери у ваздуху, крене сјета; Наге сјенке на свјетлости већ се њишу. Забрбори изненада збиље врутак, Разлије се наоколо благост млијечна, И љепоте отклопи се књига вјечна, Мир и спокој да нађемо за тренутак. 82

Вуковић Славко. Беране ЛИМСКА ЕЛЕГИЈА Вечерас у висовима Карадага умиру шуме. Чуј драга како се руше стабла и пада лишће, лагано, к`о твој поглед. Вечерас, кад сунце заноћи у твоме влажном оку, пићемо росу с латица пољског цвијећа. Пехаром од ковна мјесеца наздрављаћемо горју. Тишино чедна уснулог пејзажа, кажи гдје штедра ноћ ми отпочину? Ту шуме шапћу баладу завичајних киша, и јеца космос настањен у моме крвотоку. О бистра, о слатка, о зелена водо мога далеког Лима, шта нас то ноћас Црном мору вуче? 83

Вучићевић Лазар, Обреновац И ЈЕСТ И БУДЕТ Пролећа сваког, кад Земљине груди, Покрену ланац цветања и зрења, Наизглед успавана природа се буди, У вечитом кругу смрти и рођења. У чаробном реду где све се слаже, Где нема кидања ланаца и круга, Природни закони под конац важе, И нема праштања, вересије и дуга. Уредно бележе на свом рабошу, Људску небригу и непоштовање, За опомену пошаљу годину лошу, А за теже грехе - веће страдање. Од дажда река зна да помахнита Па од мутне воде сви траже спас. Поплави домове и поља жита, Да све подсећа на судњи час. Подсети на своје законе и ћуди, Та сила Божијом руком вођена, Кад крене по заслузи свима да суди, У вечитом кругу смрти и рођења. Свет смо позајмили од потомака, И мора се вратити какав је узет. Tај закон је важио од памтивека, Тако је било, „и јест и будет“. *Рабош = Посебан комад дрвета на коме су се некада бележила дуговања и потраживања урезивањем црта и зареза. *Дажд = Библијска киша која је за 40 дана потопила Земљу * И јест и будет= јесте и биће, реченица којом се потврђује да је Христос међу нама 84

Гаврановић Мирела, Челинац ВАСЕЉЕНА Прве капи млијека са мајчиних груди поништиће гријехе развратнога рода Да пркоси смрти са новим животом ријеком бесконачно тећи ће слобода. Свуда гдје је камен свједочио трагу споменица давна немушта језика Окитиће папрат платинасту снагу да препознаш претка без слике и лика. Вратићеш се срцем беспућу галопа дивљих коња са мајке планине Да славиш бразде ораница плодних и трунчицом свјетлости да одагнаш тмине. Стала је васиона у кошницу као недоношче у родитељство самохрано Јер почива васељена у свему што мигољи земљом овом незнано и знано. Раздраганост бди над сваким бићем и топи санте гријући му стопе Па гдје год крочи на кам маховину да зна да може крочити и опет. У сваком потоку одабраних птица пролазности једне оживјела кућа Васкрснуће рађањем коло изабраних као лава јарка из вулкана врућа. Подсјетник скривени имаш на сваком ћошку незнани пролазниче Да дугујеш свега црној земљи и гробовима из којих плод што једеш ниче. Мален кад се скупиш под небеском капом остаћеш поштујући закон јачег Колико и црв у боровој кори имаш само дјелић планетарно нашег. Савршенство природе безусловно опрашта и изнова чудима нуди Сву сребрну вјечност за човјеков корак и докле ње дотле и људи. Прве капи млијека са мајчиних груди поништиће гријехе развратнога рода Да пркоси смрти са новим животом ријеком бесконачно тећи ће слобода. 85

Гаћина Иван, Хрватска У ЋИРИЛИЧНОЈ БАШТИ АНДРИЋГРАДА Као јутарњи шетач у одећи од златописних сунчевих зрака, спуштам се спиралним степеницама које воде до различитих разина свести, изграђених од облака,историје и лепоте стваралаштва, док ми душу преплављује калиграфија стихова коју дрински вилењаци вежу у химну љубави и слободе. Прстохвати ћирилице, краснописне и ванвремене, испадају ми из џепова, а голубови их разносе преко хоризонта у свим смеровима како би пустили корење у корову и проклијали, у част свих шетача кроз време заустављених дашком лепоте како би се могли дивити лепоти Андрићграда којег у колевци маште љуљају виле. Неимар Раде и ја испијамо чашицу вина за стара времена и бољу будућност док ме река Рзав преплављује загонеткама које зилијуни лептира носе у вечност окруњујући разбацане листове Андрићевих дела срцоликим путањама, како бих могао следити божанствене стазе којима нико није крочио. На размеђу светова, ванвременско клатно њише мостове пријатељства, стапајући тајне бајковите природе на ортодоксним мозаицима, а животна дела јунака који су обранили Републику Српску похрањена су у шкрињи мира, како би будућа поколења могла спајати ланце љубави све до звезда. Враћајући се кроз прохујала времена, ренесансни трг вибрира од песме старог гуслара, док боје фрондесцентне природе, чаробне и маштовите, купају душу Андрићграда, а лахор се поиграва с хаикаи сликама, распршујући дарове из корнукопије кроз молитву Светог Саве здружујући лепоту, љубав и осебујност природе како би мирис пролећа могао тећи лабиринтима мојих вена према пиједесталу савршенства. 86

Грбић Драгица Драга, Вишеград МОЛИТВА ПРИРОДИ Држи се дан За обале сунца Растежу се Гугути у срцу Мирноћа се У Дунаву купа Слушам звоно Склапам трепавице Бројаницом мисли красим Панонским бисером Душу китим Салаш Царско око поља Сунцеглави Свјетлост ишту Ђерам клања Сунцу прије зоре Зри зри жуто море Пшенице и љета Ври ври Булка крај сунцокрета То жар птица Панонијом лети 87

Грошин Биљана,Меленци ДРВЕНАСТА СИМФОНИЈА Бор – роб оштрих иглица, у ноћну тајну плетива, плашљиву сову скрива. Липа, мирис, жути цвет клупа, пчела, чај у пет. Врба у крај баре расте, танушне јој гране, одмор за вране, вилинске коњице и ласте. Јоргован траје и памти кад с пролећа запламти ружичастим цветом, Јелену Анжујску. Неспретни витез бодљикави Robinia pseudoaccacia L., багрем, отмен и китњаст, у мају. Октобра, одрпан му шлем. Узалуд јаблан високи чека Црњанског издалека. Песника нема више, ал’ и листове јаблана скрише ветрови, магле и кише. 88

Грујић Јелена, Батајница ОЧУВАТИ ПРИРОДУ – СРПСКО ТЛО Ми имамо красну земљу – природа нам дар је дала, И вредност јој ко не види – збиља тешка је будала, Предивне су наше реке, шуме, планине и поља, Но, јасно је већ одавно да им треба нега боља! Аљкави смо и немарни, бахати и неуредни, А околиш сваки тражи да смо марљиви и вредни – Њиве своје запустишмо, рекама нам плови смеће, Ни Бог није од помоћи, јер ништа без рада неће! И ваздух нам загађен је, градови од смога сиви, А дрвећа све је мање, а тако се тешко живи, Сиромашни уранијум додатно нам земљу трује, А сав угаљ потрошисмо само да би било струје! А где су нам они други, извори те струје чисти, Што се могу обнављати – на то нико и не мисли, Не штедимо сировине, не знамо за рециклажу, А то би нам баш значило, прорачуни сви то кажу! Побринимо се сви скупа, да живимо у лепоти, Настави ли се овако – умрећемо у срамоти, Заврнимо ми рукаве, нек’ никоме није мрско, Па да сви на свету виде какав драгуљ је тло српско! 89

Грујић Љубисав Груја, Пожаревац БЕШЕНОВО Рушиле га усташе,Немци га рушили у рату, наша небрига још тужнији део приче… Kао божур црвени када је у цвату, као цвет из камена Бешеново нице ! Немањићи га саградише,Богу и нама, под налетом Павелића морао је пасти. Споменик прошлости и нашега блама Бешеново ће опет из срца израсти ! Вратимо младост томе диву старом, опет ће петлови да запевају зором, и са песмом свештеника за олтаром певаће и птице свом Фрушком Гором! 90

Дамњановић Д. Славица – Саша, Бачка Топола ОПОМЕНА Рађање сунца на Истоку почетак живота Пахуља снежна чисто срце и душа Јутарња роса цвркут птице у лугу погледи и откуцаји срца Сокола лет слобода Немар и заборав човека да сам на планети овој није и да сат убрзано одбројава Живот потоцима отиче куцање детлића у старом деблу што дом гради опомена је Шума са нама дише летње кише жедној земљи спас Бођош друг и разговор Токови потока извора и река крвоток у нама житна поља хлеб и живот сам Храст свети мудрост Векова Различак око твоје планински врхови мисао и хтења Мириси јунских липа када миомирисима ваздух испуни бенђелук опојна трава Ватре вулкана силина жеље у нама у Различку око Неба тражимо на освиту зоре Честица Васељене и шум потока носи нас кроз Време путевима Постања и Искона Зов тетреба и јелена буђење новог живота рзање Вранца и лепршање гриве његове Са ветром када се утркује мисао Босиљак и рузмарин радост стварање и живот сам Светлост муње удар грома оркани који бесне буре у нама и опомена Да не заборавимо да сами на Земаљском шару нисмо Под руку са сном и животом у крошње Неба погледајмо Једном је Ноева барка запловила шансу смо другу добили за опстанак и за спас 7528. година 91

Даниловић Мајо, Београд ЧОВЈЕК-ПТИЦА Не упознах птицу која би човјек да је, а ми бисмо сви крила. Онако, људски, да летимо. До Бога, у сунце, небо да парамо, васељену кљуцамо. . Птицом бих и ја! На небу не би ми било небо, но ту, око мене – члан неба. Научио бих кликтај шта је, за лакост бих знао, за беспрекор! У крошње бих слетао – гнијездо ми у брезама. Људи доле, тек да су ми ко мрави. Гледајући ме, да им се отме: птицо, соколе! Међ' птицама да сам, макар – не летио. Још да пронађем птицу, која би да је човјек, па да јој руке за крила ђорам. 92

Дара Мусолиновић, Врњачка Бања СУРОВОСТ ПРИРОДЕ И ЖИВОТА Изумиру наша лепа села где се некад пуцало од здравља, не вије се више из оџака дим замрла су скоро сва сеоска славља. Што је у снази оде у туђину трбухом за крухом, бољитак да нађе, неоране њиве у коров зарасле може ли нешто горе село да нам снађе. Кроз многе од њих тужно је прошетати свугде наоколо језива тишина, оронуле куће руше се полако све је захватила некаква дивљина. Дечији плач се и не чује више где –где се закашље старица нека, која неће са свог родног прага већ ту жели свој крај да дочека. Нигде петла зору да најави подивљали мачак наоколо кружи, многе школе остале без ђака у некој се двоје-троје дружи. Узрело воће ветар отреса па оно пада у густој слами, мало ко сада ракију пече већ воће трули у коровској тами. Ах, туго, туго, преголема јеси много боли због несреће ове, хоће ли се некад вратити житељи што одоше а село их зове. 93

Драгичевић Радомир Пуцо, Будва РИЈЕЧ БОЖЈЕГ СИНА Залуду ви безбожници, Његова је света свака, Он одваја данас часне, Од издаје и од мрака. Они који мисле да су, Богом дати да Ти суде, Међу њима немој тражит, Нити браћу , нити људе. Знам да их је забољела, Мудра ријеч за спас рода, С’њом се брани Света земља, Част образа и слобода. Горе главу о Владико, Са тобом су Срби прави, А ко неће , и не смије, Нек' на образ заборави. Ти који си у злом добу, Док Косметом ватра горе, Скупљо мртве по међама, Да о тебе ружну зборе. Ми памтимо , и Бог памти, А гдје они бјеху тада, Кад су звона Пећ-аршије, Јаукала изнад града. Опасаше сунце мраком, Зликовачког злога пира, Ти их скупљаш са свијећом, Да у земљу нађу мира. Ти земаљски Божји сине, Заштитниче Пећког трона, И сад видим Твоје сузе, Са свијећа и икона. 94

Дувњак Здравко Др.Сц., Канада СУПЕРИОРНОСТ ПРИРОДЕ Kад ноћу муње по небу сијевају Оне своју свјетлост по тами разлијевају, А људи нехотично склапају своје очи Да у њих не би могло превише свјетла доћи. И тако се смјењују свјетло и тама Kао да је та пригода неким чудом изрежирана При којој природа показује своје моћи, Указујући да би и грмљавина могла доћи Kоја би заглушила наше уши И изгледало би да се све што је изграђено руши. Тад се у нама понизност према природи рађа, А природа у нашој машти изгледа као неизмјерна лађа Kоја је у стању да заталаса и сиње море, Чији валови могу да поплаве и поља и горе, И да проузрокује и вјетар који хучи, А све то људе узнемирује и мучи И спознају како су они ситна бића, При чему долазе и до открића Да је природа господар ове планете, А да се људи треба да посвете Да планету као око у глави чувају, Те да у супериорност природе уопште не сумњају. То су само неке од природних сила Kоје говоре да природа овом планетом доминира, А не човјеково охоло биће Kоје жели да своју неувјерљиву премоћ над њом истиче. 95

Ђого Вулић Пламенка, Београд ВРАПЦИ Грм, још зелен у позлати јесењој личи на чудо што крај пута стоји, чини се као да хода, као да дише, то ниска врабаца години дане пише. Оживели су грм, крајпуташицу стазу и цео крај, тако сваке јесени чаробно оживе завичај. Лепотани мали у лишћу се скрили, у студени зимској чуваће гнезда што су свили. Ускоро ће ветар фијуком да збори, скинуће лишће, врапцима заклон потоњи. Можда ће ветар и гране ломити нежне док их буду пахуље красиле снежне. Све ће то врапци спремно да сносе, отиске кад снегу даривали буду мале, ни мрвице неће хтети да просе, горостаси, од длана мањи, неће да се жале. 96

Ђуковић Данијела, Бијело Поље ЖУДЊА Загрлио сам мост на Дрини Kад тебе не могу И газио ријеку до твојих кољена Док сам зеленом чојом покривао гола сјећања У мом оку заливала си хризантеме Истргнуте из обрушене брижности невјенчаног пејзажа На раскошној пољани додира Једра и сунчана пупила си Према западу Мој ток си окренула ка истоку Мој сан си пробудила безусловно Дрином се нијеси умила Мојом слутњом јеси Спустио сам главу на иглице од бора Да бих ти прсте препознао И када их не пружиш Моја Дрино не пливам као некад Зелени миру не плачем као онда Бојом сам се твојом обзнанио Никад поред тебе нијесам био сам 97

Ђурић Јовица Мајор, Ниш НА ГРАНИ Стојим на јабуковој грани Распет Међ` октобарске чаролије Док ми ласте машу Ко да ми кажу: Одустани! А све ми се чини Да сам у њиховој близини А доле... Доле На травнатом трбуху Растрчале се јабуке Ко перле разнизане огрлице Стојим на јабуковој грани Распет Међ` сунчане чаролије Док стабло лишћем подрхтава Ко соко влажним крилима И чека, чека да сиђем Па да полети 98