6. ШЕСТИ ЗБОРНИК -ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2020 Божидар Шкобић

Петрашиновић Зорица, Београд ЗЕЛЕНЕ РЕКЕ МОГ ДЕТИЊСТВА Зелениле се реке мог детињства, дубоке и слане, једне тихе ноћи. И морала сам попити све те реке и све изворе боли, сутра да бих била жива и осећала ово Сунце. Морала сам скинути најлепшу звезду и јака бити. И морала скрити све трагове, стопе неког млечног пута из детињства белог, смисао живота целог да бих спознала ове ноћи. И оне сенке испод липе и врата што шкрипе, хтела сам брисати из сећања. И бежати истим путем од прашине свих боли да бих сутра била жива. Морала сам ноћас плакати, да бих сутра могла поћи из детињства сланог. 149

Пећић Савко Песа, Дервента ЈАНУАРСКО ПРОЉЕЋЕ МОРАНА ВАРА БОЖИЦУ ВЕСНУ (по Славенској митологији) Старац Чангриз је дуго загледао у свој чворнати штап није му било јасно све је на њему од давнина записано чудио се како је прољеће дошло раније вријеме без сивог мраза и иња није добро У пријезду дигао би штап према сунцу шкиљећи очима по штапу педљом мјерио лијево и десно се помијерао и гледао старац је слутио Морана кује најгоре Вара Сварога и призива божицу Весну Липа је запупала храстови као да ћуте закључио је старац Чангриз у бриге пао то нас опака божица Морана заварава све што пупа овако рано то не ваља Кад прође више излзака и залазака сунца све ће леденим оковом Морана да стегне под бијелим покривачем завладаће тама сјајна Даница јутром ће слати хладне зраке У пријезду Даницу ће покрити сиви облаци донијеће бијеле огртаче и оковати све мразом пуцаће ноћу сочно дрвеће мора ће их ледом пробадати и на муке пупољке стављати А онда ће моћни бог Сварог да се наљути јужина ће брзо стићи сјеверац отпирити сунцем ће дрвеће божица Весна оживити 150

Поледица Милановић Верица, Београд ГРАНО МОЈА ГРАНЧИЦЕ Последњи сјај са звезда се круни Ено зора на брегу се плави, А ја нисам још увек заспала О детету нашем сам маштала. Видела сам коње окићене Како јуре кроз горе зелене, Возимо се кочијом од злата Дечје руке око мога врата. Видела сам ливаде у цвећу Младе роде по њима се шећу, Слатке крошње ветром зањихане И нас троје срећне, насмејане... Реци мени гранчице мирисног ђурђевка Кад ће се у нашем дом заљуљат’ колевка? 151

Поповић Ратко, Шњеготина Средња БЛАГВА - КРАЉИЦА ГЉИВА Бог је на те благослов излио Па плијениш ти својом љепотом Љепшу гљиву ја нисам видио Најљепша си кунем се животом Не могу те оставит у шуми Жао ми те у тави пржити Ипак ћу те док си тако лијепа Са радошћу неком поклонити Не љути се што ти репић сјечем И што гледам твоје поре танке Теби морам ја нешто да речем Ти ћеш таква ући у читанке У шуми си од постанка дама Краљица си ти међу гљивама 152

Пуповић М. Слађана, САД ВАПАЈ Завапи Осмех: хоћу да сијам На дечјем лицу, широм планете, Да уместо суза што теку Радост обасја свако дете. Завапи Месец: хоћу да засјам Сребрним сјајем ноћи ове, Па да сва деца на овом свету Имају увек безбрижне снове. Завапи Семе: хоћу да клијам, Да свако поље прекрије жито, Да хлеба има довољно свима И свако дете да буде сито. Завапи Земља: хоћу да рађам, Само поштене, честите људе Па да љубав завлада светом И да никада рата не буде. Завапи Мајка: живот ћу дати И све остало што се даје За децу нашу, да срећна буду, Да не осете, никад, туга шта је. 153

Раденковић Митровић Верица, Ниш ЈЕДАН СУНЧАНИ ДАН Јутрос ми дође да од сунца плачем. Заклопих очи на вашару мириса и слика. Цео дан на мом лицу звоне нека звона, а ја слутим неке радости док гледам пламене цветове по ливадама и пољима. Чудом, није прошла слава пролећна. Мирише жалфија...погушићу се... Троши се и бере биље, а све клија, расте и шири се... Kао прамен ветра изнова ме збуњује погажена биљка, усамљен камен, кад заћуте шуме од драгости. Додирује ме трептаво дрво јасеново и одмотава се предео као нада без краја. Гибају се сунчеви сати... Ја идем и идем с мирисима убраног биља изнад вода и поља. Kако су слабе моје руке када морам украсти цвет покрај пута? Kако сам могла бити срећна? Дрхтимо сви пред тамницом закона. 154

Радмила Рашић, Железник-Београд УНО МОЈА Док пролећни ветар нежно трепери, са смешком на лицу шетам уз вољену реку. Присећам се неких давних љубави, Загрљаја нежних и пољубаца украдених. Видела сам многе реке, ал' ниједна није дивна као ти,вољена Уно моја. Сва лепота у имену ти стоји... Једна,једина,најлепша. Уживала сам у брзацима хладним и очаравајућој зеленој боји, одмарала очи гледајући у те, Реко младости моје. Увек ћу се теби радо враћати и шетати обалама твојим. Причаћу ти где сам била и да те никад нисам заборавила. 155

Радуловић Сања, Добој KОРАK ми је кратак и плах шушкају мисли опорошћу дисала бих гласније да побиједим буку али лијепим се за подлогу људи умиру у селима непримјетно и тихо градови се утркују у гужвама коме наздрављају самци у хладноћи мемљивих зидова на чија окна слијећу птице можда лете чак из Париза можда су посљедњи пут уталиле жеђ капима Сене или су се препиле Дрине па постале кривудаве ходам спорије од времена мања сам од простора готово невидљива град увијек бљешти прије сумрака ако ме препознаш заустави моје колебање осјетим скамењене извирују им главе из земље хране се извором ако ме наслутиш причекај да слетим носим ти пелцер борове шуме кријем под лијевом мишком кору тамо сам једном спасила душу ако ме наслутиш, кажем буди стпљив као дрвеће 156

Рундић Љутомир, Лозница НА ИЗВОРУ БИОШТИЦЕ Је ли ово она некадашња шума што је рану младост моју закопала? Ноћу изгледаше попут грозног хума, а дању је са мном овце повраћала. Опaло је лишће што је мене знало, опашће и оно што сутра излиста. Од млaдости моје је л` ишта остало, има л` плама њена на срцу заиста. Ил` је само варка у пепелу своме, ако чак и она већ ишчезла није? Гај је мени био, место тебе, доме, кад зелену младост у лишће завијe. Ено пања старог, јеле, букве, бора, и путића уског што извору води, тог младића лаког, вечно живог створа, лепотана витког што звезде заводи. У овој се шуми сви мелеми праве, из дубока мира и ваздуха чиста, како би све болне душе биле здраве... Младост моја ту је остала заиста. Па сад хоћу само маштом да је такнем, да оживе искре, трептање пламена; хоћу л` моћи тешки камен да помакнем, камен налегао на сплет успомена? 157

Сандић Миљан, Пљевља ГОРО МОЈА Остала си утемељена у зеници ока, први поглед кад ми одлута, небу – Горо моја! Од тад' си вјечити дио мојег бића, саткан у животу предака мојих и мене. Ти си моја гора, чаробно – чарна, велика, висока, бајна, лијепа, мирисава, развигора, вилогора – милогора ... моја. Извори твоји су дамари живота - моје напојнице. Језера као велови плави, што красе косе дјевојачке. Вене - стазе живота, што по њима ходим у загрљај сунцу. Моја си кад си црна натмурена, олујна љута и сурова – хучна и громовита. Муње кад по теби сикћу, громови ломатају, мећаве кад те бију, кише мију и вуци вију, и тад' си Гора моја дична и поносна. Моја си и кад си Лелејска. Опрости ми што те више не походим! Дођоше они што ми отеше – најљепше успомене, дивоте раја – тебе узвишену Гору моју. Ребра ти ломе, косе чупају – утробу ваде, кидају жиле куцавице – душу ти узимају. Постала си Симонида – без вида очњег. Поносан – немоћан, бранићу те и животом, да будеш опет, силна горда и лијепа, поколењима за вијек вјекова – Горо моја! 158

Сарић Гордана, Никшић МУДРОСТ ПРИРОДЕ У расцвалом грању трепери прољеће, сва природа изнова младошћу шумори, њишу се бехари и мирише цвијеће небо блиста ко сунце да гори. Све што цвате, што расте и буја поново се рађа и вјечно обнавља, само ми смо пролазни на овој путањи прах нашег живота вјетар развијава. Зато журно уживајмо у чистоти зора, загрљају трава, ријеци бистре воде, нек нас опија дах смарагдних гора, упијмо мудрост и снагу природе. Она увијек изнова свој вијек проживи храбро се борећи своме циљу стиже трована и гажена, олујама шибана жудњом за животом вјечно се уздиже. С љубављу чувајмо то божје уздарје, над благом природе ко анђео бдијмо и не дајмо ником да јој такне скуте као мајци уз њу њежно се привијмо. 159

Стаjкова – Иванова Ани, Бугарска ОЖАРЕН ЦВЯТ Да изгориш до есенно през юли от взривовете слънчеви, огън и жупел. А да си дърво красиво и зелено – с резедави цветове окичено. Да изгориш, преди да си опитало от лятната любов на юли, от августовското море разплискано, от кошерите на пчелите медоносни, от житен клас на ниви хлебородни. А можеше до ранния септември зелено да си, с резедави цветове. Под звуците на слънчева Месембрия, в духовен пир да бъдеш под небе и влюбена зора да те докосва с лъчите златни, с нишки златокоси. Морето да изпръсква стръвна пяна и мидени черупки на брега да носи. В полето да се вихри сенокос. Коса да пее с влюбени откоси. Но изгоря… Опърпаха листата ти невидими езици огнено пламтящи. А беше талисманът във душата ми – пролетна звезда, след сън горяща. Какво да кажа за опърпани листа от взривовете слънчеви през юли? Огромна е вселената – с безкрайни правила. Ожарен цвят, аз пак ще те целуна! 160

Стаjкова – Иванова Ани, Бугарска ЦВЕЋЕ УВЕЛО (ОЖАРЕН ЦВЯТ - Превод са Бугарског Денко Рангелов) Месембрију на обали мора краси дрвеће прелепих боја, као да је са Синајских гора, сваки је цвет, расадник спокоја. Ушло у јули дрво зелено привукло га тек стасало лето, сада ћути тужно, напуштено, к`о ничије, остављено псето. Небески огањ по земљи хули, сумпорно сунце одозго пржи, шта да се ради такав је јули, причаће о њему ко издржи. А све је почело прошле среде, засјала са небу лопта врела, па спржила цветове резеде, над кошницом медоносних пчела. Баршунасти цвет под сунцем вене, врелина јула баш му не прија вапаји његови опијају мене, лепуту жали сва Месембриjа. Кроз море газе туристи боси море се ваља, невино пени, седефне шкољке обали носи, и чудне слутње буди у мени. Хоће ли икада ово стати, хоће ли сунце уништити цвет хоће ли наново процветати, хоћу ли га пољубити опет? 161

Ставрева Слађана, Сјеверна Македонија ЈАЗ’К Јаз’к да ви е на сите до еден што пепел сторивте наоколу и ја разнебитивте секоја стопа од природата и питоминава наследена од предците наши и ваши. Што ја испоганивте грутката земја хранителка ја сотревте нивата и шумата од татковината водата и коријата сосе домот од мајковината. Што им ја земавте иднината на сите и родени и неродени Да би ви се голтката од млекото со кои ве задоиле во пелин престорила на вас чудни луѓе-нелуѓе ненајадени, ненапоени со очи ненаситни за ерес и со маси врз човечки гробој распослани дојдени место чума се’ да пеплосате па на крај и сами себе да се уништите. Јаз’к да ви е за умот безумени крвта и раните што на великаните и мачениците на оваа света земја им и ги поплукавте Јаз’к да ви е што дојдовте денот во ноќ да ни го престорите, насмев со солза да ни прекриете 162

Ставрева Слађана, Сјеверна Македонија JAZUK - srpska verzija - Jazuk vam bilo svima do jednoga što pepeo od svega napraviste i što uništiste svaku stopu prirode i ove pitome zemlje naslјeđene od prijedaka naših i vaših. Što ispoganiste svaki grumen hraniteljke satreste njivu i šumu otadzbinsku vodu i livadu sa domom majčinskim Što oduzeste budućnost rođenim i nerođenim. Da vam se gutljaj mliјeka kojim su vas nadojili u pelin pretvorio vama čudni ljudi-neljudi nenahranjeni, nenapojeni sa očima nezasićenih erosom, sa stolovima iznad ljudski humki rasrtih. vama koji ste došli umesto kuge sve u pepepo da pretvorite pa da na kraju i sami sebe uništite. Jazuk da vam je zbog vašeg uma, bezumnici što ste krv i rane velikanima i mučenicima ove svete zemlje popljuvali Jazuk vam bilo što dođoste pa nam dan u noć pretvoriste osmijeh suzom prekriste. 163

Секуловић Жељка, Јаково - Београд ПОЉУБАЦ Пољубише се човек и природа. У кратком налету страсти- разнели су свет. Она се испрва не опираше, али када човек стегну јако њена плућа, када притисну јој кичму, она- тако јака и тако чврста, под његовим додиром остаде крхка и пуста. Рекла му је она “Стани! Умрећемо обоје ако не зауставиш своје набујале страсти.” Преполовише се њена прса, земља се преко земље просипа- и пуца. Осушише се њене усне, умираше свет без воде- пресуше реке где год да човек оде. Потече крв из њених пора, подигнуше се и поплавише свет сва њена мора. Запалило се њено срце, дрвеће попадаше и оставише човека без ваздуха и без светских плућа. Замутиле јој се очи, Сунце се сакрило да не гледа тугу. У мраку заспало је човечанство, још увек несвесно да је погрешило. 164

Спинчић Милица, Хрватска ЛИЛИ Малене ручице моје унучице И безуби осмех њен, У трену су су учинили свет бељим и сјајнијим. Kао да се сунчева кугла спустила ниже, Kолевци ближе. И увек нам поново долази спасоносна вера У живот и постојање. Још јуче сам слутила опште нестајање И сламао ме немир. Међу птицама сам видела само црна крила гаврана И вода је текла мутна и муљевита, Смог се увлачио у стегнута плућа И врућа се смола разливала. Снивала сам само невољу. А онда се роди дете, малено и немоћно И поново покрене точак живота. Запршти и засја бљеском лепота И поново заблиста свет око нас. У исти час те осови снага, Љубав те плени и прожима свега Јер твоја брига и твоја нега Kажу ти за шта си способан. Да својом вољом и својим маром, Бригом и жртвом и хтењем и жаром Да свако од нас без изузетка Покрене живот испочетка. 165

Станојевић Слава, Теслић ОТАЦ, МАЈКА И ЧЕДО БУДУЋНОСТИ Из Земљиних вена црна крв потекла, И већ много љета неуморно тече, Црно благо поста за многог човјека, Али једног дана ни ње бити неће. Сагорјеће, тако, у дим претворена, И плућа Планете завиће у црно, Згаснуће мотори чађавих машина, И птице ће задње покљуцати зрно. О, да ли ћеш, Сунце, опећи човјека, Да у твојој снази препозна доброту, Ни нафта, ни угаљ, нису ту довијека, Ми требамо, Сунце, сву твоју топлоту. Позови и Вјетар, распјевану хуку, Умови су људски спремни да га чују, Да уз ријеке бистре, низ брда што теку, И уз тебе, Сунце, подари нам струју. Па да отац Вјетар, или мама Вода, С тобом Сунце – чедо, радосно се смију, Док год на Планети буде људског рода, Ваше руке да нам точе енергију. 166

Стевановић Витомир, Добој ДВИЈЕ БРЕЗЕ На пропланку шумском расле брезе двије Једана око друге своје гране свила Све док једног дана људска рука није Са сјекиром вишу брезу оборила. Прелијепо стабло у једноме трену Због по метра дрва људска рука сруши А од туге друга бреза ко да свену И сама полако поче да се суши. Туговала мала бреза цијелу зиму Гушила се тако од мраза и студи А с прољећа топло сунце када сину И природа цијела крену да се буди. Само тужна бреза настави да вене Вјетар суве гране отпоче да ломи Фалио јој загрљај друге брезе б'јеле И од вјетра да је бар мало заклони. Тако ми је жао ове брезе б'јеле Јер чух да у пару само могу расти И једна без друге живјети не желе Једну сруши, друга, и сама ће пасти. 167

Телеску Алики, Кипар ИМИТАЦИЈА ДАНА Док ветар полако котрља маглу, хладноћа се претећи приближава влажној земљи. Сунце шаље последње зраке који не греју, једино њихова вишебојна светлост вара својим сјајем малобројне пролазнике што журе улицама сивог града док он полако пали своје свеће како би створио неку имитацију дана тек толико да ублажи тугу. 168

Тијанић Зорица, Нови Београд ПРЕДЕЛИ МАГЛЕНИХ ТИШИНА Након што звезде утрну, порађа се планинско јутро. Израња из магле немо и протеже се даљинама. Облаци сиви помере делић модрине и спусте кишне капи на озеленеле пределе. Једна птица би могла најавити пролеће али магле су гласници најдужих тишина зимских јутара у којима сам немушти посматрач. У леденицама осликане леже ињем посуте јеле што се у висинама својим посребреним гранама милују. 169

Товарнички Сања, Уљма У ДУХУ ПРОЛЕЋА Да отворим прозор, да уђе сунчев зрак док сунце иза облака греје, Да уђе светлост и отера мрак да ми се опет лице смеје. Док све се буди, блиста и живи осећај као почетак нови, Заборавим на прошли дан сиви и не допуштам да нестану снови. И птичице цвркућу на глас оне лете, радосно око нас, Пролеће је ту и све се буди срећа, нада и одавно изумрли људи. Док ветар нам милује косе и шири се мирис кафе и јутра, Гледам часне људе што грехе носе сви негде журе к'о да не постоји сутра. Погледај са брега дрво се зелени, Цвеће се шарени и нема више снега, благо мени. 170

Томић Даринка Бела, Раковица Београд У МЕНИ МИСЛИ У мени мисли, има скоро триста ни једна не да ико да страда и брижна ми у оку суза заблиста, здружена с другима у крило пада. Призивам кишу, о, а радости неке, милине коју љубављу подгревам, на обали сам моје родне реке у срећи с њом и песме певам. Знате ли, како се планине грле? А поглед мио и делом пада. Призивам мале, велике, врле, да мир и љубав у свима влада. Народ сав исти у погледу широком, о, Дрино, брза, силовита, хладна, однеси сву патњу у виру дубоком, утопимо и песмом сва времена гадна. Тромеђо моја, сва си к'о Тројство! Од милоште неке, плаче Мокра Гора. Измешани дијалект, право је богатство, у народу истом, три су изговора. Некима долази, лето, врело, топло, некима ће скоро, љетњи дан доћи. Од богатства речи свак' је нешто пробр'о, с једним дијалектом нико неће моћи. У мени мисли, има скоро триста и свака тече ка току истом, с љубављу што радује, милије, блиста, с непресушних извора, сузом, чистом. 171

Томичић Игњац Игњатије, Канада МРВИЦЕ ЈЕДНЕ Човјече врели и ти жено лијепа - ти мужу снажни, вјерујете слијепо да сте ви - природи толико важни. Мртва, она између, ви мрвице ине природе живе, 'сте у благословљеном јединству космичке вреве. Трнчићу у оку сунца, насталом од дјелића капи воде, даде ти се и памет слатка да уживаш - да худа не буде. Да природа је и, сво вријеме, ти то никако да прихватиш, па прљаве џепове, похлепне душе, неприродно пуниш. А кад су пуни, нико као ти, самољубиво силан постанеш, Те непотребно у прашини и убогом робљу сав нестанеш. Превише свега имаш, повратак у мртву природу чекаш. Kолико си је успут промрвио иза себе, не знаш и не хајеш. Због охоло ужарене властите љепоте, цвијетове си тргао. Ти мрвице једна, само вријеме смрвити ниси могао. Гледај сунце како се с осмјехом умиљато подиже. Поздрави молећи са њим, све живо око себе, њежно - ближе. Јеси ли икад видио како из облака ријека напија се, Зато, да биљна и животињска природа живи и развија се. Јеси ли икад пјевао о јединству у природи што влада? Почни да пјеваш, да твојим потомцима остане нада. Човјече врели и ти жено лијепа - ти мужу снажни, вјерујете слијепо да сте ви - природи толико важни. Мртва, она између, ви мрвице ине природе живе, 'сте у благословљеном јединству космичке вреве. 172

Хрнчић Амина, Сарајево KАД УБИЈУ СТАРО СТАБЛО Имао је јаке гране и јаче коријење, Kрошњу зелених листова прољећем. Зими бијелу, пробехарао снијег, С јесени - испод нас и над нама Сијало би златно. Мада су га посјекли, Нису успјели испрати Уколијевчено убјеђење, Kако се неке разгранате руке Пружају небом, Грле ноћу док спавамо, И штите од злих вјетрова. Повјерујеш ли када тврде- Kако је свијет немјењив, Учећи те да мијењаш себе, Јер - то је записано у стопалима, Kоја пазе кога газе, И гледају да не буду згажена, У твојим отрованим дубинама очију; Црна тачка тада тоне, Одвија се миоза космоса, Сажета у модел, који представља губитак - Стругање наде, савјести, и ега Док слијегањем рамена Изнова обараш стабло. И мислим да се зјенице васионе Баш тада гасе У њеним дужицама, Kоје умиру у годовим тијелима, Док цјелина подрхтава, Можда посљедњи пут, У невјерици због твога Одустајања. 173

Цакић Света, Параћин ЛЕТЊЕ НОЋИ Дан лагано клизи губећ летње боје, намигује месец , показује жуто лице своје, небо сво крваво, уједно и плаво после пљуска кише, ваздух сав прозрачан те се лакше дише. О како ми шетња годи док лагано ноћца пада, последњи тренуци дана завлаче се међ улице мога града, да овлада небом тиха ноћ све је јача док звезде се шире, прикрада се месец небом сунце док замире. Горе на висини звезда небо обмотава, све се брзо мења, ноћ постаје нежно плава, пространством се леже зрикаваца пискав глас, летњи мирис покошеног жита, опија све нас. Над Црницом реком ноћ лагано пада од сенке је црња, месец чешља своје зраке, док вода жубори као каква грдња, ка свом ушћу река клизи, у мирноћи својој милујућ обалу, певајући птице на санак одлазе, док светиљке шаљу светлост устрепталу. Ноћ је летња, ветрић пири ко по каквом перју шушти, у даљини муња севну те одједном сво се небо стушти, црни облак залет узе, пљусну киша ко предходног дана, сво је небо црно, грми, сева, са свих четири страна. Утихнуло све је, црни облак отишао нашао свој пут, опет небо плаво загрлило месец у свој широк скут, ваздух целе ноћи замирисо те растапа свет, ноћ, зрикавци, месец жути и опојни мирис ко најлепши цвет. 174

Церовић Тасић Мира, Ниш ПРИРОДА РЕЧИ Слутим природу речи, духовну димензију стварања, будност и узалудност, моћ еха, рађање и разарање. Наздрављам ћутању у чашици ишчекиваног разговора. Опијена сам вином мојих предака, још тече у мени, песма неба, ватра вулкана и снага океана док пени. Под сумњом и у неспокју, остављам непојмљива питања. Трагам за природом спознаје у илузији закатанчених начела. Све мисли, све неизречено и речено осмишљава мене саму. Поистовећујем се са ницањем семена, са добом цветања, са бојама бехара, плашим се да не избледе у болу сећања. Осамљујем се у природи речи, тражећи бит у печату изговора. Варљиви, ум покушава одвојити ме од суштине природе. Бесмисленим глагољањем наводи ме кроз трње нестрпљења. Спотиче ме суза, падам ничице пред лепотом ружичњака. Борим се против себе саме, слутим обману, празнину таме, Тишина речи одмара! Sлушам је, вођена мелодијом дамара! Сводим поглед испод дуге, на земаљско светилиште, на ред исписан невидљивом руком, довољан самом себи, Ту где се из вере рађа воља и цвета у божје провиђење, ту говорим срцем, ту тече моја јава и моје сновиђење 175

Чабаркапа Миодраг, Подгорица НЕИЗБРИСИВ ТРАГ Оно што природа створи Божија милост благослови Човјек у својој помами Све спаљује и лови. Док се моћници свијета Око планете Земље гложе Шта ће нам кисеоник Без њега се може. Некадашње бистре ријеке Кроз разне цјевоводе теку А често нас ужарена љета Као усијани шпорети пеку. Док се ледене санте топе Пијавице мора испијају На Земљиној мученој кори Корови разни клијају. Угљен-моноксид и оксид Наша плућа хране А са њима скраћујемо Садашње и будуће дане. Нашем потомству Пред њихов кућни праг Остављамо заувијек Неизбрисив еколошки траг. 176

Чорак Милан, Хрватска ТЕЧЕ ДРИНА Дрина нам је артерија што нам срца вечно спаја - Дрина српску земљу веже и никад је не раздваја. Тече Дрина, шуми снажно да ни камен не одоли, ње се нико не одриче искреним је срцем воли. С обе стране исти људи, и по крви ми смо браћа сад нећемо туга наша из прошлости да се враћа. Уз Дрину смо мили брате своје гнездо оба свили, од давнина душмани су од ње међу направили. Две обале једне реке ал’ ни једна нема краја Дрина браћу раздвојену таласима својим спаја. Мостове смо преко Дрине од љубави изградили, спојили смо две обале брзу реку премостили. Тече река кроз Подриње кажу да је она крива преко реке са обала, брат свог брата сад дозива С Kолубаре и са Цера српска труба у бој зове да се брани отаџбина зове српске соколове. Родољубље у срцима нису само празне речи. за слободу ко’ некада црвена ће Дрина тећи 177

Џелајлија Горан, Лешак ДОКЛЕ Све око нас материју и енергију у изворном облику здушно уништавамо Рапидно се умножавамо а ипак нестајемо. Планирано каскамо са решењима. Генетски модификовани принос устостручујемо симулирамо срећу. Јуримо ко на солило проћердати у презенту футур. Добровољни даваоци туђе крви препаметни за изговор незнањем. Уместо симбиозе борба човека и природе дрибла смисао есенције постојања. Докле? 178

Шаровић Милорад, Београд ОРАО И ПТИЋИ На стрмој литици при врху планине Чучи ор'о сури спуштенијех крила У близини нема поља ни равнине Све је густа шума хладом опколила Оштрим оком прати околину своју Kанџама се чврсто везао за камен Свим чулима држи орлиће на броју Док нестаје сунчев иза горе пламен Kад се задња румен иза брда спусти Kликну ор'о сури и замахну крилом Па хитро полеће у шумарак густи Својим орлићима у гнијезду милом Донесе им храну и заштиту пружи Родитељску дужност своју испољава Док порасту он ће тако да их служи И потребну сваку заштиту им дава Али једног дана кад порасту птићи Подићи ће крила и винут' се к небу Својим путевима сваки ће отићи Јер сви за слободом имају потребу! 179

Шестаков Оливера, Београд ОРАХ Прадавна тајна од природе задана, крије се у ораху, у његовом језгру у облику мождане коре. Ту почивају вијуге спознаје и путеви судбине, у сигурној сфери љуске, као у космосу. Језгра ораха, приљубљена у дугом загрљају, себи довољна, под истим небом, на истој земљи, пробуђени шапатом лишћа, са скривеном светлошћу у јегру, која чека јесен. Зар је љубав нешто више од тога? 180

Шолкотовић Снежана, Корбово ЛЕТО Миришу поља зрелог жита, злате се главице сунцокрета, кроз цветне ливаде цврчак скита да се опије росом са латице цвета. Ветар шара кроз влати траве ужива у песми птица док гране њише у оближњем жбуну покуњене главе тужна стоји рада, за лепитром уздише... У близини поток хуком жубори, разиграни враголан у загрљај реке жури ту понеки мрав стане да се одмори да посматра талас који обали јури... Миришу поља, ливаде цветне зарудела трешња и по која шљива, ту би бубамара пријатеља да стекне да се овог лета сита одмора наужива. Понекад небом залута облачак сунце би хтело на моменат да заклони, љути га понеки насртљиви зрачак врелина лета од које би да се склони... У хладовини старог храста млади пастир у фрулицу свира, у близини гнездо је свила ласта тражи мало спокоја и мира... То је слика лета мога завичаја коју дочарава сваки пчелин лет, угњежди се у грудима сваког детета, игром осваја, улепшава својом сликовницом свет... 181

Шуљманац Шећеров Мирјана, Нови Сад УВАЦ – КРСТАРЕЊЕ Спокој на пучини зелено – плавој. Поветарац таласе круни. Катамаран лагано плови воду сече – никуд не жури. (Највиша на свету брана. Десет метара набијана). Насип ту је што држи брану. Штити и чува обалу знану. Нама „ужитак“ даје, рибама храну! Околна брда шумом зелена. Природа чиста –умивена! Какву лепоту даје то горје, Белоглавог супа станиште то је. Загрлио језеро Златар са једне, Пештер са друге стране! А језеро? Меандри бисерни! Царске путе ,некад, пресецало је; кад стизало се Од Дубровника до Цариграда за тридесет и пет дана! Пролазили су каравани. На одмориштима водом богатим застајали. Одмарали се, али стизали... Још Увац са Јадовника тече а белоглави орлови у пару лете кроз земни рај. Путниче, по милости Божијој, не заборави Увац и овај крај! 182

ПРИРОДА – ЖИВОТНА ТЕМА Тема конкурса – Која се намеће одавно! Све око нас што се шири и брине о здрављу људи Природа је, што нам своја – неизмјерна блага нуди. А Ми!? – Човјек не зна то да цијени и поштује, страшне повреде и увреде - својој Створитељки – Мајци наноси! Чиме се то поноси!? Узрованом утробом родне планете, Експлозијама злим и силним – Срам те било Свијете! Па - Затрте потоке и притоке, уништена врела – водотоке, благодарне – затроване ријеке, Мора и Океане – загађене и осрамоћене! Неко мора платити. Па макар то било и Вирусом, којег ће свијетом вјетрови пронијети и у сваки кутак стићи – да један на други личи! Мора се Платити за уништене шуме и неприродне науме. Зли људи ради свог добра – залудише милионе – који немају више гдје да се склоне! Преостаје само да клекну пред Храст и Бор – И од природе да траже Савјет и Одговор. Природа се свети – Њен куцнуо је час! – А човјечанство нека себи тражи спас!? Лијепо су неписмени сељаци из Кремне у Србији 1876-те - Тарабићи, рекли и Прорекли: Kада се човјек и превише замјери природи – нико и ништа му неће помоћи! И зашто се чудимо што освета долази!? Преостаје нам само да клекнемо и Замолимо: „Опрости нам Природо све наше Гријехе, Даруј нам опет Здравље и осмјехе!?“ СПАМЕТУЈ СЕ СВИЈЕТЕ – МОЛЕ ТЕ ПОЕТЕ! Божидар Шкобић Чика Бошко 183

С А Д Р Ж А Ј: Шести Конкурс - Божидар Шкобић 5 6 СВЕ БИХ ВАС НАГРАДИО - Тодор Бјелкић 8 10 У СТИХУ АНДРИЋГРАД - Слађана Миленковић 12 13 ЗА ПЕТИ ЗБОРНИК – РИЈЕЧ - Трипко Драганић 14 15 Поетски клуб „ЗНАКОВИ“ Вишеград 16 17 Житије камена Терзић Недељко, С. Митровица 18 19 Киша у равници - Божић Смиљана, Београд 20 21 Андрићградска киша - Маринковић Драган Драма, Ниш 22 23 Земља се брани Слободом - Бајчета Милан, Пљевља 24 25 Милост велике кише - Радовић Весна, Београд 26 27 Ватре Ивањске - Матић Александра, Братунац 28 29 Горо мога ђеда - Ђурић Стефан, Бијељина 30 Љепота си била - Јањушић Рада, Добој 31 Предвечерје на Мајни - Чордашевић Зорка, Бијељина 32 Пролази и остаје - Тодоровић Снежана, Kраљево 33 Сенке које ћуте - Манчић Сања, Смедерево 34 35 У сјећању: Светлана Ратковић Топаловић 36 37 - Остајте овдје* - Мијајловић Душан Адски, Ниш 38 Успомена на пријатеља: Зоран Недељковић Жиравац 39 - Кад одлазе пријатељи - Божидар Шкобић чика Бошко 40 И Ненад Радош се преселио у Незаборав: 41 Бајка о рекама - Ненад Радош 42 Чување природе - Бojкoвaц Eвитa, Дeрвeнтa Цијевна - Брновић Веселин, Подгорица Истина природе - Бундало Н. Јован,Београд Не зна се Ђурић Драгица, Ужице Чудотворни буј Живојиновић Емилија, Крагујевац Крик галеба Игњатовић Кнежевић Миљана, Ниш Згажен цвет Вера, Крагујевац Р аздоли Костић Новица, Шабац Свака река слична је... Лепосава Пејовић – Лепа, Чачак На Голији Ломовић Бошко, Горњи Милановац Пут са таласима Дрине Мајдов Милован Миле, Ужице У галерији људи сам Максимовић В. Весна, Крагујевац Гласник пролећа Marković Dr. Radmila, Мали Иђош

Tavasznak hírnöke Marković Dr. Radmila, Мали Иђош 43 Плес са олујом Миленовић Јасна, Сремска Каменица 44 Аутопортрет Пајић Марко, Врњачка Бања 45 Сенка белих вода Ремс Игор, Бар 46 Молитва планете Ристић Владан, Београд 47 Пробуђена природа Савчић Бранислава, Ламинци 48 Спасимо плаву планету Станковић Драгољуб, Београд 49 Стид Терентић Љиљана, Смедерево 50 Импресија пред долазак Томић Миодраг Стублински, Стублине 51 Андрић Град Тривунчић М. Милан, Шипово 52 Дрина Ћаласан Станка, Нови Сад 53 О дрвећу Фекете Весна, Сремски Карловци 54 Пчела Хаџи-Перић Нада, Врачар - Београд 55 Текућа жудња стиха Цимбаљевић М. Милан, Беране 56 ЗБОРНИК 57 Стивсон Ајтић Тања, Канада 58 Долази зима Ашћерић Александра, Зворник 59 Природа – животна тема Бавчић Дина, Горажде 60 Висећи мост Бандовић С. Павле, Подгорица 61 Расцвјетава душа и ... Бандука Јововић Милојка, Подгорица 62 Моје село Банић Никица, Инђија 63 Растанак на Вишеградском мосту Батин Борислав, Нови Београд 64 Небеска ријека – чудо природе Бег Драгутин, Бачка Паланка 65 У подножју стољетних храстова Бибин Милорад, Зрењанин 66 Кривица Бијелић Милица, Београд 67 Децембарско сунце Бошковић Александар, Уб 68 Дрвеће Бошковић Цовен Жанка Жана, Италија 69 Родном селу Бранка Тирнанић, Крњево 70 Када ветар Васић Глушац Милка, Београд 71 Снег Васић Симо, Београд 72 Природа ме излечила Величковић Мирослав, Бујановац 73 У земљи Фараона Величковић Радоњић Сања, Подгорица 74 Зарасле стазе Вељовић Милоје, Београд 75 Вече у мом крају Видаковић Сретен, Гацко 76

И ћуд ти је плаховита Витић Горан, Београд 77 Бреза Влаховић Владислав. Белгија 78 Љубишња – искра природе Војиновић Ана, Пљевља 79 Понекад Врећо Татјана, Београд 80 Не дати бетону да је ... Вујић Томљановић Љиљана, Градишка 81 Багремови Вуковић М. Бранислав, Беране 82 Лимска елегије Вуковић Славко. Беране 83 И јест и будет Вучићевић Лазар, Обреновац 84 Васељена Гаврановић Мирела, Челинац 85 У ћириличној башти Андрићграда Гаћина Иван, Хрватска 86 Молитва природи Грбић Драгица Драга, Вишеград 87 Дрвенаста симфонија Грошин Биљана,Меленци 88 Очувати природу – српско тло Грујић Јелена, Батајница 89 Бешеново Грујић Љубисав Груја, Пожаревац 90 Опомена Дамњановић Д. Славица, Бачка Топола 91 Човјек - птица Даниловић Мајо, Београд 92 Суровост природе и живота Дара Мусолиновић, Врњачка Бања 93 Ријеч Божјег сина Драгичевић Радомир Пуцо, Будва 94 Супериорност природе Дувњак Здравко Др.Сц., Канада 95 Врапци Ђого Вулић Пламенка, Београд 96 Жудња Ђуковић Данијела, Бијело Поље 97 На грани Ђурић Јовица Мајор, Ниш 98 Црна пруга Ђурић Мр Сања проф. Бања Лука 99 Ода Шафрану Живановић Миљана, Швајцарска 100 Кроз класје житно Живанчевић Душан, Добановци 101 Божански дах Жигић Ана. Нови Београд 102 Траг живота Зечевић Божа, Ниш 103 Лепота остала, бол буди Илић Гордана, Добој 104 Пролећна Илић Зоран, Београд 105 Сонет о природи Илић Теодора, Владичин Хан 106 Поље Јагић Загорка Зага, Ужице 107 Живјети вјечно Јагодић Радомир, Рудо 108 Сутон Јакшић Павле, Ниш 109

Жиг Јеж Лазић Гордана, Нови Београд 110 Недам ти ништа Јеловац Милојка, Пљевља 111 Постоји разлог Јовичић Слађана, Брчко 112 Камен наспрам дима Катана Љупка, Београд 113 Врби Караколева Надица, Северна Македонија 114 Врбе Караколева Надица, Северна Македонија 115 Назебла ода природи Китамура Јелена, Београд 116 Само да рата не буде Клајн Славица, Аустрија 117 Пустопоље Кузмић Н. Милан, Добој 118 Дрво заветно Лешовић Станојевић Зорица, Чачак 119 Искон Ломовић Бошко, Горњи Милановац 120 Весна Лучић Лалић Гроздана, Београд 121 Мало острво пролећа Макљеновић Бранислав, Београд 122 Знао сам Мали Славко, Прокупље 123 Ћар Манић Милан, Панчево 124 Природа Мариловић Александра, Дервента 125 Небо моје плаво Марјановић Исидора, Ниш 126 Равница Марјановић Милош, Београд 127 Поток једва дише Марковић Даринка, Београд 128 Човек и природа Милован Илић, Баточина 129 Обала од скелета Миловановић Марко Марун, Сребреница 130 Визија Милојевић Радмила, Параћин 131 Земља Мајка Милутиновић Тања, Београд 132 Уни Mирoсaв Дaлибoр, Шeвaрлиje 133 Мирис Завичаја Митровић Ашћерић Цвија, Аустралија 134 А у јутро ... Мишић Александра, Чачак 135 Завичајна Мугоша Петрић Радојка, Подгорица 136 Пјесма земљи Мутић Миља, Хрватска 137 Непрежаљено Нашпалић Тијана, Кикинда 138 Сава код Београда Недимовић Драган, Београд 139 Зашто Недовић Р. Душко, Бијело Поље 140 Просути одјеци времена Ненадић Вида, Бела Земља 141 Ново Распеће Николић Дејан Kрсман, Шабац 142

Јутро на ријеци Обреновић Милад, Рогатица 143 Танка о Природи Охаши Драгица, Јапан 144 Поглед сунца и месеца Панчић Миленковић Каја, Пирот 145 Природосологување Пенцова Рената, Сјеверна Македонија 146 Поправка Пенцова Рената, Сјеверна Македонија 147 Природа пати Пауновић Рада, Чачак 148 Зелене реке мога детињства Петрашиновић Зорица, Београд 149 Јануарско прољеће Морана ... Пећић Савко Песа, Дервента 150 Грано моја гранчице Поледица Милановић Верица, Београд 151 Благва – краљица г... Поповић Ратко, Шњеготина Средња 152 Вапај Пуповић М. Слађана, САД 153 Један сунчани дан Раденковић Митровић Верица, Ниш 154 Уно моја Радмила Рашић, Железник-Београд 155 Корак Радуловић Сања, Добој 156 На извору Биоштице Рундић Љутомир, Лозница 157 Горо моја Сандић Миљан, Пљевља 158 Мудрост природе Сарић Гордана, Никшић 159 Ожарен цвят Стаjкова – Иванова Ани, Бугарска 160 Цвеће увело Стаjкова – Иванова Ани, Бугарска 161 Јазќ Ставрева Слађана, Сјеверна Македонија 162 Јазук Ставрева Слађана, Сјеверна Македонија 163 Пољубац Секуловић Жељка, Јаково – Београд 164 Лили Спинчић Милица, Хрватска 165 Отац, мајка и чедо будућности Станојевић Слава, Теслић 166 Двије брезе Стевановић Витомир, Добој 167 Имитација дана Телеску Алики, Кипар 168 Предели магених тишина Тијанић Зорица, Нови Београд 169 У духу пролећа Товарнички Сања, Уљма 170 У мени мисли Томић Даринка Бела, Раковица Београд 171 Мрвице једне Томичић Игњац Игњатије, Канада 172 Кад убију старо стабло Хрнчић Амина, Сарајево 173 Летње ноћи Цакић Света, Параћин 174 Природа речи Церовић Тасић Мира, Ниш 175

Неизбрисив траг Чабаркапа Миодраг, Подгорица 176 Тече Дрина Чорак Милан, Хрватска 177 Докле Џелајлија Горан, Лешак 178 Орао и птићи Шаровић Милорад, Београд 179 Орах Шестаков Оливера, Београд 180 Лето Шолкотовић Снежана, Корбово 181 Увац – Крстарење Шуљманац Шећеров Мирјана, Нови Сад 182 Природа – животна тема Божидар Шкобић Чика Бошко 183 Жири: ТОДОР БЈЕЛКИЋ СЛАЂАНА МИЛЕНКОВИЋ ТРИПКО ДРАГАНИЋ Организација и асистенција: Поетски клуб „ЗНАКОВИ“ Вишеград БОЖИДАР ШКОБИЋ – Чика Бошко

П О К Р О В И Т Е Љ И!