IZGUBLJENI ANĐEO

10. Drugi su samo tvoj odraz. Ne možeš voleti ili mrzeti nešto što je u drugima, ako to nije odraz tvojih sopstvenih osobina. 11. Život postavlja stranice, a knjigu pišeš ti. Ako ne preuzmeš odgovornost za pisanje knjige, tada će je za tebe pisati drugi. 12. Svi odgovori nalaze se u tebi. Znaš više nego što je napisano u knjigama. A sve što treba da uradiš je da gledaš u sebe, slušaš sebe i veruješ sebi. 13. Traži svoje predodređenje, maksimalno se realizuj u njemu i predaj mu se u potpunosti. Ono može da se menja tokom života. Stalno uči nešto novo i ne boj se da počneš ispočetka. 14. Najvjerovatnije ćeš zaboraviti sve ovo. 15. Uvek ćeš moći da se setiš ovoga kada poželiš. 51

Šta je „Srpska bajka“? \"SRPSKA BAJKA\" je san o novoj, lepšoj, sretnoj Srbiji. Toma knjiga SRPSKA BAJKA sastoji se od sedam knjiga: 1. Izgubljeni Anđeo (buđenje duša-distorzija) 2. Ruža i Zmaj 3. Ruža i Zmaj u Nemačkoj (moderna pepeljuga) 4. Duh iza susednih vrata (zaljubljeni duh) 52

5. Ruža i Zmaj (ponovo u Srbiji) 6. Rađanje Srpske bajke 7. Nebeska Srbija (stvaranje nove Nebeske Srbije) \"I ne pišem ja knjigu. Knjiga piše mene.\" Molitva za spas Srbije i sveta Gospode Bože, Oče moj jedini molim ti se da se Srbi slože i umnože i Obože. Oče moj molim ti se da Srbija bude kao što je nekad bila da Srbi ponovo u zagrljaj Bogu pođu. Još ti se molim Oče moj da izbrišeš svu neslogu 53

i sve različitosti među ljudima da ujediniš svet i doneseš mir, zdravlje, ljubav i blagostanje. Amin 54

Knjiga prva: IZGUBLJENI ANĐEO Buđenje duša – distorzija „Pričali su da imam bujnu maštu. Njima je to bila mašta, meni je to bio život.“ 55

UVOD Srbija je zemlja koja je predodređena da iz nje krene preporod ljudske civilizacije. Grad iz koga sve kreće je Čačak. Izraz „Nebeska Srbija“ nosi mnogo dublji smisao nego što ljudi misle. Mnogi, naročito ti Nojevi potomci ismevaju sopstveno poreklo, sopstvene korene, negirajući same sebe. Smeju se. A ne bi trebalo. Ovim činom ismevaju ono najuzvišenije u sebi – ismevaju Boga. A da li je Bog za igru? Sva sreća da je Bog dobar i pravedan, i daće nam upravo ono što zaslužujemo. Nije sve najbolje uvek za naše najviše dobro. Čovek mora da prođe nevolje, kako bi naučio da ceni dobro. Jer, drugačije, kako bi dobro od lošeg razlikovali? Srbija prolazi teška vremena, ali ni to nije bez razloga. Nema novca, nema posla, svako želi svoj deo Srbije, svetske sile trude se da je rasparčaju i unište. Kome treba ova malena zemlja? Kome treba ova šačica ljudi na Balkanu? I zašto? Kako glasi kletva srpskom narodu? „Ne daj Bože da se Srbi slože.“ Postoji još jedna, slična ovoj koju pričaju naše stare bake: „Ne daj Bože da se Srbi sete.“ Zašto da Srbi ne budu složni? Zato jer su udruženi Srbi nesalomivi, nezaustavljiva energija. 56

A čega da se sete? Da se sete da su direktni Nojevi potomci, odabrani narod. I da je među njima izabrani, jedini koji je u stanju da reši Gordijev čvor. A ko reši Gordijev čvor – BIĆE GOSPODAR SVETA. Upravo ovde i sada odvija se iskonska borba između dobra i zla, tame i svetla. Ko će pobediti? I da li će doći dugoočekivano biblijsko zlatno doba? Glavna radnja počinje 2010. godine, smeštena je u Zapadnoj Srbiji, Šumadijski region, Čačak i okolina, potom Beograd, Novi Sad i Fruška Gora, zatim se deo radnje premešta u Nemačku. Glavni likovi: Viktorija i Viktor. 57

SRPSKA BAJKA I kao i sve bajke, ni ova bajka neće biti završena dok na kraju ne bude pisalo: „I živeli su sretno do kraja života.“ Jer ako nije sretan završetak – onda nije kraj.“ Nadam se da će ova bajka doneti svetu bar malo nade i svetla kome je to itekako potrebno, a na Srbiju baciti zraku svetlosti u oku njenoga posmatrača. Ja sam počela verovati u sjajnu i svetlu budućnost pred nama, ali je potrebno da našu energiju i snagu vere prenesemo na druge ljude kako bi smo je oblikovali. Čovek je Anđeosko biće stvoreno od Boga po njegovoj slici. Njegova suština je dobrota. Tokom života menja ga sredina u kojoj se rodi i odrasta, okolnosti u kojima se nalazi, i ljudi kojima je okružen. Potreba za samoodržanjem i borba za opstanak menjaju njegove reakcije, ali ne menjaju njegovu suštinu. Čovek je uplašeni Anđeo. Rečenica „Šta će reći ljudi?“ ubila je više snova od bilo čega drugog. Čovek je Izgubljeni Anđeo. U svetu kakav je danas, vremenu poljuljanih normi i moralnih obrazaca čovek luta tragajući za smislom života. Pita se: „Ko sam ja? Zašto sam ovde?“, pokušavajući da se probudi. Retki srećnici kojima uspe da se probude, shvate i prihvate svoju misiju, delima grade stepenice ka nebu, i zasluženom povratku kući. 58

Kada želiš da uspeš kao što želiš da dišeš. Tek tada ćeš uspeti! \"Da najlepše svetlo nastaje iz mraka i da najlepše boje krije dno okeana pokazaće vam ova naša Srpska bajka.\" POČETAK SRPSKE BAJKE Naša Srpska bajka ovako počinje: ... Nekada davno bila jednom jedna malena devojčica, koja je živela je u jednoj maloj zemlji na Balkanu zvanoj Srbija i zvala se Viktorija. Ta devojčica više je vremena provodila u svom svetu mašte, nego u ovoj surovoj realnosti koju nazivaju stvarnost. Ovaj svet joj se nije naročito sviđao, niti joj je bio posebno zabavan. Pre bi rekla bio je bezličan, da ju je neko pitao, ali nije. Njen svet bio je mnogo lepši, satkan od mašte, idealan za beg od stvarnosti, svojevrsan melem za dušu, mesto na kome su čuda moguća. Živela je svoj život kao u snu. Deca su sklona da veruju u magiju. U toj svojoj zemlji čuda tražila je nova značenja događajima, dajući im novu prizmu, koristila ju je kao „ogledalo“ pomoću koga bi sagledala svoje probleme i iznalazila način da ih reši. Nekada nam naš život liči na neku poznatu bajku. Njene bajke su bile pune prinčeva i princeza, vitezova i dvorskih dama koji su živeli u srednjovekovnim zamkovima, vila i vilenjaka, čarobnjka i raznih mističnih bića. Ponekad se osećala kao Pepeljuga koja je vredno radila, trudeći se da uradi i najteže poslove, sanjajući da će joj više sile poslati princa na 59

belom konju koji će da je spase, svesna da bajke nikada ne počinju idilično. Na početku bi bio neki gubitak, nedosanjana čežnja, želja, žudnja. Utehu bi nalazila u muzici, čudesni tonovi lečili su njenu dušu. Pevušila bi: „Moj svet, čaroban i lep, sigurnost mi daje, ka novom me vodi, moj svet, čaroban i lep, sigurnost mi daje, ja verujem u to.“ Njen čarobni svet iza zatvorenog pogleda. Plovila bi po „svom“ svetu, prelazeći iz jednog u drugi lako i neosetno. Bio je to jednako opipljiv svet jednako stvaran kao i ovaj drugi koji nazivamo realnost. Izdvajala se od svojih vršnjaka, učila neverovatnom lakoćom, zanimale su je stvari koje nisu bile karakteristične za malu decu. Zainteresovale su je ciganske pesme iz knjige filmske muzike „Idu dani“, morala je znati šta tu piše, tako je sa četiri godine naučila da čita pesmu iz te knjige: Idu dani \"Od života na svi strani prijatelji razbacani, idu dani, idu dani... Dok po noći mrak se rađa, a po vodi tone lađa, idu dani, idu dani... Ode Moto da se mota, ode Oto da se ota, 60

idu dani, idu dani... U kravama mleko peva, a na šporet zagoreva, idu dani, idu dani... Mačka plače za mačetom, majka plače za detetom, idu dani, idu dani...\" „Idu dani“ je bio jugoslovenski film iz 1970. godine. Režirao ga je Fadil Hadžić, koji je napisao i scenario. Pesmu „Idu dani“ je napisao Brana Crnčević, dok je muziku za tu pesmu kao i za pesmu „Uspavanka“ komponovao Vojislav Kostić. Detinjstvo je imala sretno, zadovoljavala se sitnicama i životom u svom čudesnom svetu. Kao kroz maglu sećala se da je sa pet godina pričala čitava izmišljena dramska dela nepoznatog autora u muškom rodu o njegovoj ženi Turici. Ceo komšiluk bi se okupio na njenom javnom „nastupu“. Sela bi u turski sedeći položaj, prekrštenih nogu nasred sobe okružena ljudima, i pričala. Od malena je pokazivala talenat za javni nastup i pričanje priča, danas bi to nazvali Storytelling. Od kada zna za sebe bila je svojevrsna Šeherezada. KO JE BILA ŠEHEREZADA? I ŠTA JE STORYTELLING? ŠEHEREZADA I CAR ŠAHRIJAH Šeherzada je legendarna persijska carica i pripovedačica priča iz Hiljadu i jedne noći. 61

Hiljadu i jedna noć je drevna knjiga, jedna dugačka priča u kojoj Šeherzada svoje priče priča caru Šahrijahu koji je omrznuo celi ženski rod i svaku noć u svoju palatu dovodio po jednu novu devicu za ženu, koju bi jutrom ubijao. Šahrijah je mrzeo žene zbog prevare koju mu je učinila njegova supruga sa robom. Šeherzada se dobrovoljno prijavila da ode kralju i noći sa njim. Zamolila ga je da se pozdravi sa svojom sestrom koja joj je tada tražila da ispriča priču. Šeherzada je započela svoju priču i prekidala je ujutru na najzanimljivijem mestu, tako da bi svaki put car odložio njenu smrt da bi čuo kraj priče. To je trajalo hiljadu i jednu noć. U tom periodu ona je uticala na kralja, njegovo ponašanje i razmišljanje i rodila mu tri sina. Nakon toga kralj ju je ostavio u životu i učinio je svojom suprugom. Činjenica je da je njena lepota, hrabrost da se suoči sa strahom, ali i izuzetna inteligencija ono što joj je omogućilo da provede najduže vreme uz cara i postane njegova prava carica. Upravo ove karakteristike su je izdigle do nivoa fatalne lepotice. Žene neobične lepote i izražene inteligencije bile su i ostale večna inspiracija za pisce i pesnike. Fatalnim ženama se divimo kroz vekove, a danas ih možemo prepoznati po harizmi kojom zrače. Najveći značaj Šeherezada je pridavala bajkama u kojima je sve moguće. I baš kao u bajci, Šahrijarh se zaljubio u tu nadasve osećajnu ženu koja je hiljadu i jednu noć odlagala svoju smrt. Ljubav prema Šeherezadi sasvim ga je promenila i od nekad okrutnog vladara koji se krvavo svetio ženama, postao je brižan i nežan otac, a svoju Šeherezadu obasipao je pažnjom i ljubavlju. 62

Nakon 1001 noći priče koje su ga učinile novim čovjekom, bogato je nagradio njenog oca, a svim stanovnicima Bagdada podelio darove i upriličio za svih svečanost i bogatu gozbu koja je trajala 30 dana. Homay, kćerci Bahmana, koja je imala epitet Čehrzad (što znači: uzvišenog izgleda) po kojem je nastalo ime Šeherezada u knjizi. Takođe se smatra da je majka Harun al-Rashida oblikovala Šeherzadin lik. Harun el Rašid (763-809) bio je peti i najpoznatiji abasidski kalif. Vladao je od 786. do 809, i njegovo vreme je ostalo zabeleženo po naučnom, kulturnom i verskom napretku. STRATEGIJA ŠEHEREZADE Na osnovu pričanja bajki i uspešne taktike koja je Šeherezadu održala u životu, nastala je strategija u marketingu zasnovana na pričanju priča, zvana Storytelling. Ljudi vole da slušaju priče. Kako kaže Bernar Krušen: \"Moramo ponovo krenuti u osvajanje naracije sveta. Narod koji je nesposoban da širi svoju poruku postaje nevidljiv i nečujan narod.\" Naš Ivo Andrić govori da je želja za pričom neuništiva, ona je u dahu i u krvi. Možda dah i krv i struje toliko uporno kroz telo da bi rodili želju za pričanjem i da bi joj našli prolaz iz svesti u svet. Sve je začarano, svi su očarani Šeherezadinim glasom, kao da priču ljudi koji su se okupili oko prve vatre osluškuju duhovi i zvezde, svi hoće da čuju nastavak, razgoračenih očiju kao mala deca, sve tamo do dalekih sazvežđa, niko ni da šušne. To je u bezbrojnim oblicima, sa bezbroj opravdanja, ili bez i jednog opravdanja, \"pričanje i pričanje\", bez prekida i bez kraja, u istoriji ljudi. Tako da je to trajalo dok neki reklamni agent, ili sam Mefisto u trenutku inspiracije, nije imao genijalnu ideju kako da bezbroj puta uveća vlast i bogatstvo. Kada je shvatio da je želja za pričom neuništiva, da teče dahom i krvlju, odjednom mu je sinulo da je ta želja izvor fantastičnih mogućnosti za uvećanje vlasti i bogatstva. 63

Da ostanemo u priči, meni se čini da je to izgledalo ovako: Slušajući Šeherezadu iz noći u noć, svaki put iznova očaran, dželatu je konačno pala na pamet toliko jednostavna ideja da je usred dana, sav zadihan od trčanja, kao da se plašio da ne zaboravi ideju, uleteo u odaje Šeherezade. \"Slušaj, slušaj...\" zbrza dželat unoseći se u lice pospanoj Šeherezadi i izloži joj veliki plan. Zahvaljujući svojoj fantastičnoj sposobnosti da očara \"srca i svest\" ljudi, Šeherezada će od sada govoriti javno, obezbediće joj se tehničke mogućnosti da odmah dopre do svih ljudi, u bilo koje doba dana ili noći. Dok je ovi budu zblenuto slušali, mi ćemo ih opljačkati i poubijati, tako da niko neće znati šta se dešava, a mi ćemo u beskraj uvećavati bogatstvo i moć, našoj moći, zapravo, više neće biti kraja. Samo ti pričaj, dušo moja, pred tobom je fenomenalna karijera!\" Tako je Šeherezada postala ratni dopisnik, humanitarni propovednik i urednik televizijskog dnevnika. Zaposlila je celu armiju pripovedača, živih i mrtvih, od holivudskih scenarista (koji od tada učestvuju na sednicama Pentagona na kojima savetuju u koju priču treba umotati sledeći rat) do Homera i Šekspira. Sve će priče ponovo biti ispričane, priča se nikada neće prekidati, svi će imati više uspeha nego ikada, Stanko Cerović VIKTORIJA ODRASTA Vreme je prolazilo, odrasla je. 64

Nedaće je nisu zaobilazile. Put kojim moramo proći ne možemo zaobići. Koračamo kroz život sitnim koracima, prolazeći loša iskustva sa ljudima oko sebe. Povređuju nas, jednom, drugi, treći put. I tako redom. Onda naučimo da uzvratimo, onda nam uzvrate. I tako u krug. Zatim izgradimo oklop oko sebe da bi se zaštitili od povređivanja. Spolja je tvoje naličje, predstava za široke narodne mase. Unutra si \"Ti\" onaj pravi kakav zaista jesi. Taj pravi \"Ti\" nisi za svakoga, to je privilegija za povlašćene, one koji su uz nas prošli devet krugova pakla, smejali se i plakali sa nama, brinuli naše brige, sanjali naše snove, pomagali kada su mogli. Kada nisu mogli, nisu ni odmagali. Ti samo „naši ljudi“. I zbog toga pre nego što bi dopustila nekom da uđe u njen život i upozna onu pravu koju je sakrila ispod oklopa, tu osobu bi stavila na test zvani „Sistem eliminacije“. Prolazak kroz njenih devet krugova pakla. Ne, nije ih eliminisala ona. Nikoga. Eliminisali bi se oni sami, izdrže ili ne, ostanu ili odustanu. Život nastavlja dalje, ili sa njima ili bez njih. „Ja sam mačka koja ide sama i sva su mi mesta ista,“ bila je rečenica iz Egziperijevog romana u kojoj se pronalazila. Živela je život bez kukanja nad sudbinom. Posedovala je sposobnost regeneracije, rađanja iz pepela poput ptice Feniks. Sa dvanaest počela je da razmišlja o drugim svetovima pitajući se šta se dešava sa ljudima nakon smrti, gde odlaze, ima li života nakon života. Rekli biste šta zna dete sa dvanaest? I bili biste u pravu. Ne zna ništa. Ali nam život često namesti situacije kako bismo dobili odgovore na pitanja koja nas muče. 65

PLANINSKI OBRONCI, SEOSKA REKA Vreo letnji dan okupan suncem. Dve devojčice od dvanaest godina, Nina i Viktorija su roditelji poslali da čuvaju ovce na obroncima planine. U podnožju protiče brza planinska reka prepuna brzih virova. Pre polaska dobile su naređenje da nikako ne zalaze u reku i da ne smeju da se kupaju. Na toj reci su se zbog jakih brzaka utapali iskusni plivači. Devojčice su obećale, ali deca sklona neposlušnosti krišom nose kupaće kostime, smatrajući da niko neće saznati za njihov mali prestup. Dok ovce miruju u debeloj hladovini one se spuštaju do reke. Svesne su da ne znaju da plivaju, ali ipak ulaze u vodu držeći se za ruke šetaju ivicom reke, po plićaku. Dno reke popločano je velikim klizavim kamenjem obraslim ma- hovinom. U sledećem trenutku Viktorija udara petom o kamen, oklizne se i upadne u dubinu. Nina pokušava da je zadrži, dok mokra ruka klizi, ona ostaje ukočeno da stoji zenica raširenih od straha. Zanemela posmatra sestru koja tone. Kroz plavetnilo hladne planinske reke nazire se Viktorijino telo koje propada u dubinu. Ne hvata je panika, niti guta vodu kao što se dešava davljenicima. Trenuci izgledaju dugi kao večnost, kroz glavu joj prolaze misli: “Utopiću se, ne znam da plivam”, i dalje propada kroz vodu. Ne oseća gušenje ni strah, apsolutni mir je u njoj. Sledeća scena kao na filmskoj traci u par sekundi prolaze joj slike iz života: škola, mama, tata, brat, detinjstvo… smenjuju se brzinom svet- losti, izlistavaju se. Potom ona oseća da više nije u vodi, nalazi se gore, odozgo gleda u vodu u kojoj vidi svoje telo. Začuđeno misli: 66

“Kako sam gore, ako sam dole? Kako me ima na dva mesta?”, malena devojčica i dalje zbunjena posmatra svoje telo, ali bez straha. Odjednom nešto kao da ju je počelo usisavati i ponovo povlačiti u njeno telo koje pluta u vodi. Ponovo se nalazi u svom telu. Tada je prvi put začula glas koji se nečuje, to je bio početak: “Nije ti vreme. Počni da plivaš.” Zaplivala je iako do tada nije znala kako se pliva doplivavši do obale sa glavom u vodi. Osetivši tlo pod nogama uspravila se i snagom očajnika udahnula vazduh punim plućima. Kao dete koje se rađa, ponovo je udahnula život. Svo to vreme Nina je ukočena stajala na mestu gde je ispustila sestrinu ruku. Videvši je kako ustaje počinje da plače, kroz suze govori: “Mislila sam samo kako ću da izađem pred tatu i da mu kažem da smo se kupale iako nam je zabranio.” Dete ne zna šta je smrtna opasnost u tim godinama, jedino što za njega postoji je strah od roditeljske kazne. Viktorija se trese, onako mokra sluša sa pola pažnje. U mislima joj i dalje stoji slika koju je maločas doživela, kroz glavu vrtoglavom brzinom smenjuju se mnogobrojna pitanja: šta joj se to desilo, gde je bila, čiji glas je čula, ko joj je naredio da pliva, i kako ga je bez pogovora poslušala i doplivala do obale? “Ja i dalje ne znam da plivam”, pomislila je \"kako sam doplivala?\" To je bio njen prvi razgovor sa Bogom, čula je glas koji se ne čuje. Početak njihovog druženja. Od tada kada bi je neko upitao da li veruje u Boga, ona bi odgovarala: „Da li verujem da postoji Bog? Ne verujem. Ja pričam sa njim.“ Ogromna razlika je između doživljenog i religijskog objašnjenja koja često nema mnogo smisla, mislila je tako čitavog života. Boga se ne plašim kako uporno propovedaju u crkvi, jer Bog je ljubav. Koliko su religije manipulisale ljudskim osećanjima i strahom, da bi njima 67

upravljali. Ako je Bog ljubav, a znam da jeste, zašto se onda njega trebamo plašiti? Kada nas On voli baš ovakve kakvi jesmo, nesavršeni. Uvek je uz nas i nikada nas ne napušta, vodi nas po ovoj linearnoj putanji u materijalnoj dimenziji, zvanoj život. Posle ovog doživljenog iskustva bliske smrti počela je da istražuje šta joj se u stvari tog danad esilo. Pojavila se ogromna želja da napiše knjigu o paralelnim svetovima i skrivenim tajnama koje su poznate samo povlašćenima. CIGANKA MI GATALA Tog leta dok je još uvek bila u selu kod dede i babe, dogodila se još jedna neobična stvar koju je upamtila. Sedela je ispred male seoske kuće sa mamom, i bratom i sestrom koji su tu živeli. Iznenada niotkuda u dvorištu se pojavila stara ciganka. Na sebi je imala staru maramu, dugu suknju prekrivenu slojem prašine, pohabanu obuću. Ispružila je ruku, govoreći njenoj mami: \"Gospoja, daj jedan dinar. Bog ti dao sreću i zdravlje, vidiš kako si lepa.\" Njena mama je pogleda tako staru i smežuranu, sažali se i ode u kuću da iznese nešto novca i hrane. Ciganka sede ispred kuće, pogleda je i reče: \"Gospoja, hajde da ti gledam u dlan.\" \"Ne treba, meni je sve poznato,\" kaže mama. Ciganka pogleda u decu, koja su je sa velikom znatiželjom posmatrala. Izgledala im je kao čudno biće iz neke bajke. Ugledala je Viktorijine plave oči koje je znatiželjno gledaju, okrenula se ka njenoj mami: \"Hajde, ako nećeš tebi, gledaću njoj\" upirući prst na dete \"to ti je ćerka?\" \"Da, to je moja ćerka\", reče mama. 68

Ciganka priđe devojčici koja ju je gledala širom otvorenih očiju, pomalo uplašena staričinom pojavom. Ispruži maleni dlan. Starica se okrete prema mami i započe: \"Ima dugu liniju života. Jako je bistra. Puno će ostvariti. Imaće život kao na filmu. Ali ne sretan, već neverovatan kao na filmu\", zatim se okrete, ponovo duboko zagleda u Viktorijine oči, pljunu na pod nešto promrm- ljavši sebi u bradu, ispusti detetovu ruku i reče: \"Hvala gospoja. Bog ti dao sreću i zdravlje, tebi i deci. A naročito ovoj plavookoj ovde.\" Nakon tih reči nestala je u nepoznatom pravcu, jednako tajanstveno kao što se i pojavila. Viktorija je još dugo u mislima ponavljala njene reči, pokušavajući da u njima nađe smisao: \"Imaću život kao na filmu, ali ne sretan, već neverovatan kao na filmu.\" KO JE U STVARI BILA VIKTORIJA? Postoje ljudi Anđeli koji su poslati od Boga da se inkarniraju u ljudskom telu, kako bi pomogli ljudskoj vrsti na Zemlji. Viktorija je jedna od njih. O LJUDIMA ANĐELIMA Anđeli su nebeska, ali nekada mogu biti i zemaljska bića. Ljudi Anđeli su ljudska bića obdarena izvanrednim senzibilitetom. Kako da prepoznaš da li si ti jedan od Ljudi Anđela? • Od detinjstva osećaš potrebu da iskoreniš patnju • Sretan si kad druge činiš sretnima • Imaš prirodan talent da možeš pomoći drugima 69

• Svestan si Božanske Prirode svakog ljudskog bića kao neodvojivog dela Jedinstva u Ljubavi • Na svet gledaš srcem • Osećaš da je tvoj zadatak važan i njemu si posvetio svoje postojanje ovde na Zemlji • Napustio si “redovan” posao i karijeru i počeo slediti svoj životni put: stvaranje Božjeg Plana • Ceo Univerzum te podržava u tom projektu. Da li osećaš da imaš poseban talent za pomaganje drugima? Onda si ti jedan od Ljudi Anđela koji se pokušava setiti razloga svog dolaska na Zemlju. Bezuslovna ljubav je naš izvor beskonačne energije, naše božansko nasleđe. Voli sebe da bi mogao voleti druge. Budi sretan da bi mogao usrećiti druge. Uživaj u miru svog srca i duše da bi drugima mogao doneti mir. Ukratko: Budi Anđeo. Cilj Ljudi Anđela: Da svi zajedno na Zemlji stvorimo Raj. 70

VIKTORIJA U 20. GODINA U trenutku početka priče Viktorija je mlada žena četrdesetih godina. Frizuru, dužinu i boju kose menja shodno životnim prekretnicama i promenama na koje nailazi. Kada bi se našla na važnoj životnoj prekretnici, to se prvo primećivalo na njenoj glavi, menjala bi boje kao kameleon: crvena, crna, plava, smeđa. Bila je 168cm visoka, skladno građena sa tendencijom da nabaci kilograme kada bi bila pod velikim stresom i pritiskom, ili kada je želela da pobegne od nekih stvari i da se zaštiti, naročito da muškarci u njoj ne gledaju lepu i poželjnu ženu već da je slušaju, i čuju o čemu priča. Stil oblačenja zavisio je od situacije u kojoj se nalazila. Preferirala je sportsku eleganciju uglavnom. Znala je biti i vrhunski eleganta, uvek sa nekim svojim upečatljivim detaljima. Najbolje se osećala u farmerkama, dugim majcama, i martinkama. Omiljena boja garderobe joj je crna, mada ponekad zna da zaluta u boje. Buntovničkog duha, borac za slabije, obespravljene, omalovažavane, potlačene. Kada se neko nalazi u opasnosti, ona bez razmišljanja stupa u akciju rizikujući svoj život. Zbog toga je još kao dvanaestogodišnjakinja dobila nadimak Nokauter, jer je nokautirala starijeg dečaka koji je maltretiroa mlađeg. Držala je do jako sebe, bila je ponosna osoba. Čast i poštenje bile su joj iznad svega, njena deca i porodica na prvom mestu, potom njen posao kojim se bavila. Trudila se da sve što radi, radi časno i pošteno. Kao upozorenje znala bi reći: „Sve mi diraj, ali u porodicu i u posao ne diraj. Tada ne odgovaram za svoje postupke“. 71

Hodala je ponosno, uzdignute glave, neki bi rekli parala je nosom oblake. Zbog njenog takvog hoda ljubomorni su joj nadenuli još jedan nadimak „Kočnica“, za koga je doznala kao odrasla. Detinjstvo joj je bilo lepo, mada kao mlada nije bila naročito društvena, iako se trudila da se uklopi u okolinu. Često nije znala kako se trebala ponašati u društvu. Tada bi posmatrala kako se ponaša njen stariji brat i kopirala bi ga. Kasnije u životu, kada bi se našla u nekoj nepoznatoj i nepredviđenoj situaciji trudila bi se da zamisli nekoga ko joj je bio uzor, i kopirala bi ga shodno situaciji u kojoj se našla. Vremenom je to napravilo veliki problem, sve više je bila neko drugi, a sve manje znala ko je ona. Bila je savršena osoba za svakog muškarca sa kojim bi bila, tačnije savršena verzija žene koju je taj muškarac želeo da ima. Dugo nije bila svesna šta radi. Bila je poput \"Odbegle mlade.\" Osvojiti muškarca bila joj je dečija igra, jer je razmišljala kao muškarac, a bila u telu žene. Psihologija joj je bila jača strana. Ono što je zaista volela oduvek – volela je svoj maleni svet iza zatvorenih vrata. Svoj čarobni, nestvarni svet u kome se osećala na svome. Tu je mogla biti šta god bi poželela, živela je u svom svetu iz knjiga satkanim od mašte i junaka. Nije pričala puno, više je volela je da bude uronjena u more svojih misli i životnih filozofija. Retke su bile osobe sa kojima bi poželela da se upusti u intelektualnu razmenu mišljenja, raspravu ili konverzaciju. Od dvadesete godine počela je da oseća na svojoj koži i ono drugo naličje života. Od kad zna za sebe imala je osećaj praznine, nedovršenosti, neispunjenosti... usamljenosti. Nije znala zbog čega je to, i šta joj to toliko fali. Tragala je za stvarima koje bi joj popunile tu bolnu prazninu koju je osećala u predelu grudnog koša. 72

Da li je to bilo, srce? Ni to nije znala. Neki su govorili da tu stanuje duša. „Hmmm... neproverena činjenica“, mislila je. „Ko je to još video dušu pa da tako nešto može sa sigurnošću da tvrdi?“ Nije bila ateista, mada ne bi mogla reći ni da je nešto posebno verovala u Boga, barem ne na ovakav način na koji ga je religija prikazivala. Verovala je u Boga, ali na neki sebi svojstven način. Oduvek je volela da koristi svoju glavu, da traži i sama pronalazi odgovore na pitanja koja su joj se tu stalno motala. Nekad bi znala da pretera sa pitanjima i učenjima, konstantno željna nepresušnog znanja. Imala je široki spektar interesovanja, toliko veliki da je nekada imala osećaj da joj reči zuje kao roj pčela oko glave, od kojih se nije mogla odbraniti. Viknula bi iznervirana: „Bežite, hoću svoj mir!“ i osamila bi se na neko vreme. Bilo joj je potrebno samo da ćuti tada, i da je niko baš ništa ne pita. Trebala je reset kako bi mogla da nastavi dalje. Onda, u nekim dvadesetim godinama otkrila je muškarce i ljubav. „Hmmm“... razmišljala je „ovo ispunjava onaj osećaj praznine, nedovršenosti, usamljenosti. Možda je to ono za čim tragam.“ I bila je sretna. Bar joj se to u početku činilo. Nažalost, ta sreća ne bi trajala dugo. Prvo bi se osećala voljenom i željenom. Ili barem samo željenom. Nakon toga sledilo bi ogromno razočarenje u neispunjena očekivanja. Šta znaju muškarci da razmišljaju u tim godinama, osim da se prepuste svojim nagonima? Da li samo u tim godinama, ili u svim godinama uopšte? 73

Odgovor na ovo pitanje vrlo rano je dobila, i to na najgori mogući način. Teške stvari koje je od toga doba počela da doživljava i preživljava zauvek su ostavile trag na njoj. Posle njih nikada više nije bila ista. 74

POKUŠAJ SAMOUBISTVA Brzo je prošlo je nekoliko bezbrižnih godina detinjstva, malena devojčica je porasla, sada ima oko dvadeset godina. Scena: nalazi se u malom kupatilu u roditeljskoj kući. Ide u kupatilo, korača prema kadi, zatvara odvodnu cev, pusta vodu iz slavine puni je. Pogled joj je prazan, bez sjaja. Skida sa sebe bade mantil ispod koga nenosi ništa, ulazi u kadu i leže. Suženog je stanja svesti u ruci drži žilet, u glavi pomračenje uma. U svesti se nalazi u mračnom tunelu, oko nje sve crno, ispred stoji samo jedan cilj \"ubiti se\". Suze joj teku niz obraze, ali ih ne oseća. Kroz misli prolaze nedavne slike: Dvoje mladih sede u autu, nervozno se raspravljaju. “Zbog čega si me zvala?” čuje Jovanov glas. “Moramo da razgovaramo” kaže Viktorija. “Reci”, reče Jovan odbojnim glasom, hladno bez trunke osećaja. \"Zar je to muškarac koga sam toliko volela?\" prošlo joj je kroz glavu. Nije imala volju ni želju da priča, a morala je. Tiho progovori: “Trudna sam.” Lice joj je bilo ophrvano strahom, stidom, boli. “Šta me briga! To dete nije moje. Prekinula si samnom. Ko zna čije je!” Ove reči su joj se urezale u sećanje i kao oštrica noža zabole u srce. “Ti si mi bio prvi i jedini. Kako si mogao tako nešto i da pomisliš, a kamo li da kažeš?!” ote joj se krik iz grudi. Osećaj ogromne odbojnost prema muškarcu koga je do skoro volela čitavim srcem preplavio ju je. Bio je njena prva ljubav, sada vidi najveći promašaj njenog života. Nakon ovoga nastupio je prekid filma u njenoj glavi, emocije su se zaledile. Pokušaj da dopre do nje bio je be- zuspešan, prestala je svaka komunikacija. Kao da više nije bila u sebi, već negde daleko od tog mesta, čak i sebi strana. 75

Imala je želju da što pre izađe iz auta i da ga više nikada u životu ne vidi i ne čuje. Užurbano otvara vrata da izađe, za malo izbegava udarac drugih kola koja u tom trenutku nailaze iz suprotne trake. Ne razaznaje kuda ide, suze joj zaslepljuju vid, dok u glavi odzvanjaju njegove reči: “Dete nije moje. Dete nije moje. Dete nije moje...” Tog dana u tom autu ubio je dva života, jedan tek nastao, život njihovog nerođenog deteta, drugi njen. Tačnije tog dana nije joj uništio život, već dušu, postoji li veći greh? Hladna voda ju je trgnula vrativši je u sadašnji trenutak. Vidi da se nal- azi u kadi u kupatilu. U ruci joj je žilet, u očima strah, očaj, beznađe, u glavi pomračenje uma. Nevidljiva sila tera je da nastavi to što je zapo- čela. Piskav glas joj govori: “Zaseci vene, nemaš više razloga da živiš, skrati muke. On te ne voli, ni tebe ni dete. Nikada te nije ni voleo!” Podiže žilet zasecajući venu, pravi rez, gleda kako kapi krvi boje vodu u crveno. Podiže žilet ponovo kako bi još jednom zasekla venu i dovršila započeti posao. U tom trenutku posle dugo vremena ponovo čuje spasilački glas koji se ne čuje, zapovest kojoj se ne suprotstavlja: “Prestani. Nije ti vreme!” Prestravljeno baca žilet dolazeći sebi. “Šta ja to radim?” Gleda u ruku koja krvari, zatim u vodu pa oko sebe, kao da tek sada vidi gde se nalazi. Panično izlazi iz kade dok krv lije na sve strane. Obmotava ruku peškirom kako bi zaustavila krvarenje, drugom uzima telefon i zadnjim atomom snage zove Jovana. “Jovane, Viktorija je. Isekla sam vene. Dođi… vodi me u bolnicu...” Nakon toga mrak joj je pao na oči, izgubila je svest. Ruši se na pod. 76

Jovan dolazi, zatiče onesvešćeno telo podiže je i odvozi u bolnicu gde joj ušivaju ruku. Bolničkom osoblju kažu da se slučajno povredila. Nije im jasno kako, ali progutali su tu laž bez uplitanja policije. Dovezao ju je nazad kući i stavio u krevet da legne. \"I šta sad, misliš da će ovaj čin nešto promeniti? Šta si mislila da ćeš postići sa tim? Šta hoćeš sada da uradim?\" razdraženo će Jovan. \"Neću ništa. Hoću samo da odeš\" prošaputala je bez snage. Jovan odlazi ostavljajući je na krevetu ruke umotane u zavoj. Osluškivala je da čuje zvuk ulaznih vrata kako se zatvaraju. Nije htela da vidi njenu slabost, zatim je zarila glavu u jastuk. Iz grudi joj se ote krik ranjene životinjekoga je pokušala prigušiti jastukom, dok joj se niz lice slivalo more suza. Više od svega na svetu želela je da rodi svoje dete, ali nije imala po- dršku za to. Suviše mlada nije imala sa čem da ih izdržava, nije radila. Bila je prinuđena na abortus, nije imala izbor. Mlade osobe često blokira strah, u takvim trenucima ne razmišljaju ra- cionalno. Čini im se da nemaju mogućnost izbora, iako izbor postoji. Nismo uvek dovoljno jaki za taj korak, usuditi se da kreneš tim putem spremno prihvatajući posledice koje odluka sa sobom nosi. Ni ona nije bila. Taj greh obeležiće njenu dušu za celo život, utičući na promenu njene celokupne ličnosti i razmišljanja. Posle ovoga više nije biti ista, nešto u njoj zauvek je umrlo. Godine su prošle od ovog nemilog događaja, dobila je uvid: duša njenog nerođenog deteta koje ju je odabralo da mu bude mama bila je dečak. Kada umru duše ubijenih beba rastu u paralelnoj dimenziji čekajući pravo na svoje ponovno rođenje. Sada je u toj dimenziji na- punio 24 godine, zove se Nemanja i uskoro treba da se ponovo rodi. 77

CRNA MAGIJA Iako je želela da rodi, bila je prinuđena da abortira. Posle toga dugo nije mogla da se oporavi, svakim danom sve više je tonula u sebe, ven- ula je i umirala iznutra, gubivši volju za životom. Njeni roditelji videli su da se sa njom nešto dešava, uplašili su se da je ne izgube. Nije imala apetit nije mogla da jede, mnogo je omršala. U glavi joj je bila samo misao o njenom nerođenom detetu. Roditelji su pokušavali da joj pomognu, ali svaki njihov pokušaj ostajao bi bez uspeha. Jednog dana prelistavala je časopis Treće oko i ugledala lice čoveka sa brkovima u kome je iz njoj nepoznatih razloga prepoznala spas. Poka- zala je na njegovu sliku i rekla roditeljima: \"Vodite me kod njega. On će mi pomoći.\" Sledećeg jutra rano u zoru krenuli su put Beograda, i u pet ujutru su stigli ispred njegove ordinacije, gde je čekalo more ljudi, svaki sa svo- jom mukom. Dok je čekala da dođe na red čula je razne neverovatne priče na koji način je i kome pomogao spašavajući mnoge živote. Do tada nije verovala u postojanje crne magije i da neko može biti toliko zao da drugoj osobi poželi i uradi bolo šta loše. Nije bila takva i to joj nikada nije bilo jasno. Došao je red na nju. Obuzela ju je strepnja, poželela je da pobegne. Nekako je uspela da iskontroliše sebe, skupila je svu svoju snagu i ušla. U ordinaciji je čekao poznat lik iz Trećeg oka, Zoran. Koščati, visok, mršav muškarac prosede kose sa brčićima joj se smešio, razbijajući tremu koja ju drmala. \"Zbog čega si ovde?\" upita. \"Ne znam\" tužno oborenog pogleda prošaputa Vikgorija \"Videla sam vašu sliku u novinama. Nisam dobro, nemam volju da živim. Bila sam ostala u drugom stanju sa dečkom koji mi je bio prva ljubav, i on je rekao da dete nije njegovo\" na te reči pođoše joj suze. Trebalo joj je 78

vremena da se malo smiri. Nakon kraće pauze smogla je snagu da nas- tavi: \"Ništa mi nije jasno, voleli smo se pre toga tako mnogo, toliko da su svi osećali našu ljubav. Bili su ljubomorni na nju. Odjednom, kada smo tre- bali biti najsretniji dogodilo se ovo. Prekinuli smo. Nije hteo da prizna dete, bila sam prinuđena da abortiram. To je za mene čin jednak ubistvu. Morala sam da ubijem svoje dete, a toliko sam želela da ga rodim. Posle toga počela sam da umirem u sebi. Moji više nisu znali šta da rade samnom. U vama sam, ne znam zašto videla spas. Zbog toga smo došli kod vas.\" Zoran je zamišljeno pogleda, nekako duboko kao da gleda kroz nju i reče: \"Dušo moja draga, znam koliko si propatila. Nisi to zaslužila. Učinjena vam je crna magija. Detetu nije bilo dozvoljeno da se rodi. Morala si da abortiraš. Ženska osoba bliska tvom dečku je to uradila. CIlj je bio da prekine vašu vezu, da vas razdvoji. Da ste ostali zajedno jedno od vas dvoje bi bilo mrtvo. Ponovo ćete biti zajedno.\" \"Nikada!!\" uzviknula je Viktorija. \"Nakon ovoga što mi je uradio, ubio je naše dete, ne želim nikada više u životu da ga vidim niti da znam za njega!!\" \"Bićete ponovo zajedno\" ponovi Zoran \"sada prvo treba da se oporaviš, i da se otkloni ovo što ti je urađeno. Daj mi svoju sliku. Uzmi ovaj napi- tak i popij\" reče pružajući joj malenu staklenu bočicu u kojoj je bila neka tečnost \"a svoju sliku bacićeš sa mosta u reku uz ove reči\" pri tom joj pruži papirić sa ispisanim rečima, nastavljajući priču: \"Na vašu porodicu su mnogi jako ljubomorni. Imaš brata? On često ima saobraćajne udese. Na kolima je prosuta mrtvačka voda.\" \"Da, skoro je imao dve nesreće\" potvrdi Viktorija \"jednu za drugom u kratkom razmaku. Prvo mu je autobus zakačio retrovizor i otkinuo ga. Par dana nakon toga imao je lančani sudar. Srećom ostao je živ i nije bilo povređenih.\" 79

\"Dajte mi njegovu sliku, doćićete ponovo daću vam šta da uradite. Sada možete da idete. Biće sve dobro.\" I dalje nije znala zašto, ali ovaj čovek joj je ulivao poverenje. Osećala je da dolaze bolji dani. Nije pogrešila. PONOVNI SUSRET Od ovog susreta prošla su tri meseca. Uradila je sve po dobijenim uputsvima. Polako počela joj se vraćati volja za životom. Te večeri prvi put je izašla sa prijateljem u grad. Sedeli su u separeu cafea ispijajući piće, razgovarali smejući se. Nije primetila kada je za susedni sto došao i seo njen bivši dečko, sve vreme gledao je u njih. Ispred njega je stajalo mnogo ispijenih čašica alkohola. Ustala je i pošla kući. Ustao je i on, preprečivši joj put. \"Hoću da razgovaramo\" rekao je. \"Ne, mi nemamo više o čemu da pričamo\" zaobišla ga je i brzo istrčala napolje. Potrčao za njom, stigao je i uhvatio za ruku. Nije odustajao od namere da moraju da pričaju. Posle puno navaljivanja pristala je, dogovorili su se da se vide sledećeg dana. Došao je taj dan. Sa ogromnim bolom u grudima krenula je na zakazani sastanak, s mišlju samo da završi sa tim. Našli su se u jednom lokalu gde je bilo prisutno mnogo ljudi, ali oni ih nisu registrovali, osećali su se kao da su sami na ovom svetu. Počeo je razgovor o prethodnim nemilim događajima. Ispričala mu je da je abortirala, da nakon toga nije mogla da nastavi sa životom, umirala je iznutra. Pomogao joj je čovek iz Beograda, zahvaljujući njemu danas je živa, i da joj je rekao da to što im se desilo nisu bila čista posla, da im je učinjena crna magija. 80

Jovan je ispričao šta se za to vreme dešavalo u njegovom životu. Bio je kod jedne žene koja je gledala u karte, rekla mu je isto što i Zoran iz Beograda njoj. Za ova tri meseca koliko su bili razdvojeni, dva puta mu se desilo da zamalo izgubi život. Iz čistog mira su mu otkazivale kočnice na opasnim deonicama puta. Jovan ju je zagrlio, suze su same krenule obojma, emocije su ih savla- dale. Nisu videli ljude oko sebe koji su ih u čudu posmatrali u prepu- nom kafiću, niko nije postojao za njih osim njih dvoje. Nije im bilo jasno ko može biti toliko zao i želeti da uništi plod njihove ljubavi i njih. Zar zaista postoje takvi ljudi? Tog dana dogovorili su se da će Jovan otići kod Zorana, da bi se sa obe osobe otklonila crna magija. Odatle su otišli u fotografsku radnju da se slikaju. Sliku je trebala dobiti onog dana kada ponovo budu zajedno, ali to se nije desilo. Iz nekog razloga Jovan nikada nije otišao kod Zorana. Viktorija mu nije mogla oprostiti jer nije održao datu reč. Po drugi put osetila se izneverenom. VIKTORIJINA UDAJA Ponovo izneverena Viktorija više nije mogla ni želela da prelazi preko svega. Izgubila je i ono malo poverenja što je imala prema Jovanu. Že- lela je samo da ga zaboravi, a to nije bilo nimalo lako. Ipak, vreme i to što ga nije viđala činili su svoje. Polako je dopustila sebi da u njen život uđe drugi muškarac, za koga se posle godinu dana udala. Zbog gubitka koji nije mogla preboleti, imala je želju samo da ima svoje dete. Godinama je palila sveće za dušu svog nerođenog dečaka koga joj je sudbina tako surovo oduzela. Njenoj sreći nije bilo kraja kada je ostala u drugom stanju uprkos kom- plikacija koje su je pratile tokom čitave trudnoće. Kada je ugledala te malene plave okice sve je konačno došlo na svoje mesto. Celu sebe je dala svojoj devojčici. Ona je bila smisao i razlog njenog života, da živi i da nastavi da se bori. 81

Njena ćerkica je imala dve godine kada šetajući sa njom iznenada ugleda svoju prvu ljubav kako pokušava da im priđe. Želeo je da vidi njenu devojčicu, ali ona nije smatrala da ima pravo na to, pomislila je: \"Ti si ubio moje prvo dete, ne zaslužuješ da upoznaš moju ćerku.\" Hitro je uzela svoje dete u naručje i prešla na drugu stranu ulice. Jovan je stajao na mestu kuda su trebale da prođu. Sa tugom u očima gledao je za njima kako se udaljavaju. JOVANOVA ŽENIDBA Dugo o Jovanu nije čula ništa. Znala je samo da je u vezi sa jednom devojkom i ništa više od toga. Jedne večeri kada je legla da spava, sanjala je čudan san: Nalazi se u nekom velikom tržnom centru na drugom spratu. Pored nje je Jovan. Sa jedne strane stoji njegova devojka sa kojom je u vezi, držao ju je za ruku. Sa druge strane stajala je ona. On je pustio ruku svoje devojke, uhvatio je njenu i stavio prsten na njen prst. Probudila se sa osećajem njegove neizmerne ljubavi. Znala je da nije prestao da je voli. Sledećeg dana spremala se da ide u šetnju sa svojom tada četvorogodišnjom ćerkicom. Kada su i stigle do kružnog toka ugledala je svadbenu povorku. Držala je ćerkicu za ruku, dok se približavala svadbena povorka. Na čelu povorke su bila kola u kojoj su bili mlada i mladoženja. Znatiželjno je bacila pogled i u njima ugledala Jovana sa njegovom ženom, pošli su na venčanje. Ogromna bol presekao je njeno srce. DRUGI POROĐAJ Dugo opet nije ništa znala o Jovanu. Ostala je trudna po drugi put. Došlo je vreme da se porodi, počeli su bolovi morala je u bolnicu. Dok je u bolnici čekala da dođe na red u holu ga je ugledala sa ženom. Istog 82

dana se porađala sa njegovim drugim sinom. Tog dana rođeni su Viktorijina druga ćerkica i Jovanov drugi sin. RAZVOD Suviše teške i bolne stvari su bile deo zajedničke prošlosti koja je povezivala Viktoriju i Jovana. 15 godina nije mogla da priča sa Jovanom, niti da mu oprosti to što joj je uradio. Bio je jedina osoba sa kojom toliko dugo nije progovorila. Njen brak je od početka bio loš. Prvi put je htela da se vrati kući sa venčanja, samo ju je majka zadržala da to ne uradi. Sledeći put bilo nakon mesec dana od venčanja, pošla je kući, stigao je i vratio je. Loše se osećala u tom braku, njen muž se ponašao kao da je lepa stvar koja treba da stoji na polici. Nije joj poklanjao pažnju, ljubav ni nežnost. Tonula je u tom braku. Došlo je dete pa je pokušala nedostatak ljubavi zameniti tako što je svu svoju potrebu da voli preusmerila na dete. Zatim nakon 6 godina na drugo dete. Potom se posvetila svom poslu, bežala je u rad. To je tako funkcionisalo 13 godina, a onda više ni to nije moglo da nadomesti nedostatak ljubavi koji ju je gušio. Osećala je da nije voljena, dan za danom polako su prestali razgovori. Kada u braku zamre razgovor gasi se brak. Svakim danom bila je sve više usamljena, sama pored nekog. Jednoga dana namestila se situacija i to je jednostavno puklo, više se nije moglo sastaviti. Došao je dan završne brakorazvodne parnice, pošla je na zadnje ročište. Stigla je do gradskog trga kojim je trebala proći da bi stigla do sudnice. Na sred trga ugledala je Jovana kako joj ide u susret. Začudo, po prvi put nakon 15. godina nije pokušala da ga izbegne. Dopustila je da joj priđe. \"Zdravo\" rekao je obazrivo. Zbog svega ranije nije znao kako će ona reagovati, da li će ga i ovoga puta ignorisati. 83

\"Zdravo\" polako je odgovorila Viktorija. Zid ćutanja dug 15 godina konačno je srušen. \"Šta radiš?\" pitao je Jovan. \"Pošla sam na završnu brakorazvodnu parnicu.\" \"I ja sam se razveo. Upravo idem iz suda. Išao sam da preuzmem rešenje o razvodu\" nastavi on \"mislim da bi bio red da ovo proslavimo i odemo na piće\" nasmejao se. \"Mogli bismo\" nasmejala se i ona. Sedeli su u cafeu ispijajući piće. Tišinu prekinuše Viktorijine reči: \"Znaš, dugo nisam mogla da ti oprostim ono što si mi uradio, nisam mogla da pređem preko toga. Nikada ovoliko dugo nisam sa nekim bila da ne govorim. Suviše dugo. 15 godina. Osećam da je došlo vreme da ti oprostim. Opraštam ti sve\" prošaputa. \"Veliko je srce onoga koji oprosti\" reče Jovana iz očiju mu potekoše suze. NOVI - STARI PRIJATELJI Od toga dana s vremna na vreme bi se videli, popili neku kafu i ispričali se. On je prolazio teške faze nakon razvoda, kao i ona. Pokušali su da čak i da budu zajedno, ali nije išlo. Viktorija to više nije mogla. Oprostila mu jeste, ali koliko god se trudila nije mogla da zaboravi. Više ga nije gledala očima punim poverenja i bezrezervne ljubavi, tako da je jedino što je mogla da mu pruži bilo prijateljstvo. Rekla mu je to, nije mu bilo nimalo svejedno, ali prešao je preko toga. Nastavili su, ovaj put kao prijatelji. Bila je njegov najbolji prijatelj kome je mogao da poveri sve najgore što je prolazio u životu, bez straha da će širiti priču dalje. Razumela ga je, bila mu rame za plakanje, podrška. 84

Sve ovo što im se dešavalo, sve teškoće koje su imali i jedno i drugo okrenulo je Bogu. U teškim trenucima tu su pronalazili spas. Njegova bivša žena bavila se raznoraznim crnomagijaškim radnjama. Dešavalo se ujutru da on ustane i na drvetu ispred kuće nađe mnoštvo okačenih omči, na bračnom krevetu sa druge strane dušeka nalazio je iscrtane krsteve, prijavljivala ga je policiji i namestala mu da ga privode, svim sredstvima pokušala je da ga psihički uništi. Okrenuo se molitvi i Bogu. To mu je vraćalo mir. Viktorija je imala svoje lomove i težine svog životnog puta. Utehu i snagu pronalazila je u molitvi, veri i Bogu. Veza između njih bila je zasnovana na iskrenom prijateljstvu. Barem je Viktorija tako mislila. ZAVRŠETAK MAGIJSKOG CIKLUSA Viktorija je radila na projektu za koji su joj bile potrebne slike Ovčarsko Kablarske klisure. Nije imala auto, i Jovan joj se ponudio da je vozi kako bi obišla par lokacija koje su joj bile potrebne zbog projekta. Jedno od tih lokacija bila je pećina Kađenica, mesto stradanja nedužne dece i žena koje su Turci svirepo ugušili. Odvezli su se do nje. Ona je bila presretna i zahvalna što joj je pomogao u tome dugo jer je dugo želela da ode i slika ga. Imala je potrebu da ode na još jednu lokaciju takođe u Ovčarsko Kablarskoj klisuri, u Savinu isposnicu koja se nalazila visoko na planini na izuzetno nepristupačnom mesu. Dogovorili su se da će je odvesti nerednog dana. Našli su se i krenuli na put. Sedam godina je imala potrebu da obiđe ovo mesto. To je nije bila samo potreba već više od toga. Ona je bila deo njenog sna, jednog od onih živih snova koje je znala da sanja. Kada joj je počeo proces duhovnog buđenja jedan od tih snova bio je vezan za Savinu isposnicu. Tada još nije znala da ona postoji, pa je ukucala reč u Google u potrazi za slikom iz sna. Pojavile su se dve isposnice. Jednu je uspela da poseti prilikom izleta čiji je sastavni deo putanje bila 85

poseta ovoj svetinji pre nekoliko godina. Ali nije mogla sa sigurnošću da utvrdi koja je prava isposnica iz njenog sna dok ne poseti i drugu. Konačno san joj se ispunio, a zaslugu za to imala je njena prva ljubav.Bila je presretna. Čitavog puta nije mogla da prestane da ponavljala koliko mu je zahvalna i da ne zna kako će mu se odužiti. Duga i teška staza strmim stepenicama vodila je do isposnice. Sa strane je bila samo sajla, ispod duboki ambis. Nakon sat vremna hoda uspeli su da se ispenju do isposnice. Sreća na Viktorijinom licu bila je neizmerna kada ju je konačno ugledala. Bilo je nekoliko izvora koje je videla u svom snu. Bili su tu u ovoj isposnici. Prepoznala ih je. To je bila ona prava Savina isposnica iz njenog sna. Tada se desilo nešto neverovatno, klupko je počelo da se odmotava. Tu pred svetinjom Jovan je sasvim otvorio svoje srce. Ispričao je da je doznao ko im je tada radio crnu magiju, zamolivši je da se ne sveti i nađe snagu u sebi da oprosti. Rekao je ko su te osobe, kao i šta i kako su im radile. Sada je znala sve. Konačno je dobila potvrdu za sve protekle godine da nije umišlja. Dvadeset pet godina nosila je teško breme dela zlih žena koje su želele njenu smrt i totalnu propast i sve su učinile da do toga dođe. Ni Jovan nije bolje prošao. Šta uraditi takvim ljudima? Protekle godine su je smirile, promenile. Sve teškoće koje je proživela uticale su na to da otpočne njeno duhovno buđenje. Kao prvo učila je kako funkcionišu kosmički zakoni. Osveta nije u rukama ljudi. Na čoveku je da oprosti i prepusti sve u Božje ruke. Sedeli su i pričali ispred Savine isposnice. Iznenada Jovanu je zazvonio mobilni. Mati iz susednog manastira u kome je bio redovan i rado viđen gost, zamolila je da svrati i pomogne joj da prenese jednu tešku stvar. Pitao je Viktoriju da li mogu da svrate kada budu pošli, pošto im je to bilo usput. Nije imala ništa protiv. Do manastira su ubrzo došli autom, i parkirali se. Ušli su u dvorište manastira. Dočekala ih je jedna umiljata monahinja. Po gestikulaciji 86

bila je slična malom detetu. Viktoriji je manastir delovao poznat. U prvom trenutku nije bila sigurna, posle izvesnog vremena postalo joj je jasno zašto. U ovom manastiru venčala se sa bivšim mužem. Taj brak joj nije bio suđen. Manastir se zvao Jovanje. Zakazali su venčanje, svi svatovi su došli, ali sveštenik koji je trebalo da ih venča nije se pojavio. Dva sata su ga bezuspešno čekali, na kraju su morali da zovu da dođe drugi sveštenik da obavi venčanje. Koliko dugo su čekali, kada se sveštenik konačno pojavio Viktorija je bila zaboravila zbog čega je tu došla. Svi znaci su govorili da to nije bilo ono pravo. Jovan joj je rekao da je njegova krsna slava Jovanjdan, i da često posećuje ovaj manastir. Tog dana osetila je da je tu na tom mestu među svetinjama završio ciklus crne magije, agonija duga dvadeset pet godina kojoj su oboje bili izloženi. Jovan je pokušavao da ponovo budu zajedno, ali Viktorija to više nije mogla. Znala je daje to deo prošlosti i da ne može biti nikada više. Jovan je još uvek živeo u tom vremenu, da li zbog osećaja krivice koji je živeo u njemu, ali ona odavno više nije bila ona stara. Nekadašnja Viktorija umrla je zauvek u njoj. Kao simbol novog početka i novog rođenja promenila je prezime. Postala je Viktorija Zmaj. SRPSKI HOLYWOOD Prošlo je nekoliko dana od ovog događaja. Jovan je nazvao rekavši da mu je bio rođendan pre nekoliko dana, ali nije bio u gradu. Video je na FB da je objavila da je promenila prezime. Pogodilo se da su se njegov rođendan i promena njenog prezimena kao simbol novog rođenja dogodili istog dana. Rešili su da to ovoga puta zajednički proslave. Rekao je da izabere mesto proslave. Izabrala je Srpski Holywood koji se nalazio na padinama planine Rudnika. Nikad ranije nije bila na tom mestu. Dok su se autom vozili morao je zastati milion puta kako bi ona slikala likove iz Čarobnjaka iz Oza. U čarobnoj šumi stajali su Doroti, Limeni, Strašilo i kao šlag na tortu glavom i bradom sam Čarobnjak iz Oza. Ova 87

šuma zaista je bila čarobna. Na samom vrhu ove planine velikim slovima stajao je natpis Srpski Holywood. Osećala se kao da se nalaze u Los Anđelesu u pravom Holywood-u, i da je glavna zvezda ovog filma. Bila je ushićena kao mala devojčica. Ovo je bio još jedan od snova koji se zahvaljujući Jovanu ostvario. Ljuljali su se na ljuljaškama, istražujući lokaciju, sedeli u velikoj praćki za katapultiranje ljudi, slikali se i smejali. Završnica je bila sa šampanjcem i roše kuglicama povodom proslave njihovog zajedničkog rođendana. Ispred njih na stolu stajale su i dve karte za Holywood. Posle dvadeset pet godina tuge i bola ponovo su se smejali iskreno iz srca. Uskoro je pao mrak. Došlo je vreme da se vrate u grad. Ustali su da pođu. Jovan se približio, njegove ruke su se obavile oko njenog struka. Zagrlio ju je. \"Viktorija, i dalje se kod mene ništa nije promenilo. Sećam se svega što smo imali. I dalje osećam da si samo moja. Ti pripadaš meni.\" Pogledala ga je, setno se nasmešivši. Ništa nije rekla, reči su joj zastale u grlu. Ćutala je. Gledala je oči čoveka koga je nekada toliko neizmerno volela. Ali ovoga puta njeno srce bilo je hladno kao led. Nikakvih emocija više nije bilo u njoj. Ni tuge, ni sreće, ničega. Samo ravna linija stajala je tu. Znala je da više nikada ovog muškarca ne može posmatrati onim zaljubljenim očima naivne devojčice koja je bila spremna život da da za njihovu ljubav. Tako bezdušno, ničim zasluženo, zabio joj je nož u srce. Da, bila je crna magija, ali ipak... Ožiljci zarastaju, ali rez zauvek ostaje vidljiv. Na mestu gde je bio rez nikada se ne može ponovo sastaviti. Sada je to znala. \"Odakle ti ovi ožiljci?\" pitali su me. \"To su ožiljci dobijeni u borbama\" odgovorila sam. \"Protiv koga si se borila?\" \"Protiv sebe\". 88

Postoje izvesne stvari koje nas bogovi primoravaju da proživimo. Nije važno koji je njihov razlog, i ništa nam ne vredi da se upinjemo svim silama ne bi li nas mimoišle. Čovek misli da mnoge stvari ne može izdržati. Ali kad mu se dogode, tek tad shvati koliko je jak. Stare nje više nema. Umrla je onog dana na onom stolu gde je ubijeno njihovo dete. Sve drugo je mogla da mu oprosti, da zaboravi. Ali to ne. Čitav njen život zbog toga se promenio. Toliko posledica je povukao ovaj njegov potez, toliko ljudi je nenamerno povređivala sve ove godine, ali na prvom mestu dvadeset pet godina toliko je povređivala sebe. Zbog svega toga ona stara odavno više ne postoji. Umrla je. Rodila se jedna nova koju tek polako upoznaje. Mnogo toga što ju je tek čekalo još uvek joj je bilo nepoznato. Ali jedno je bila savršeno sigurna: u njenom životu više nije bilo mesta za ljude koji su je izdali. U ovom trenutku to je jedino znala. 89

VIKTORIJA U 40. GODINA Sve ono što je nije uništilo kroz život uticalo je da je izgradi i očvrsne. Često se sećala čuvenog dela „Kako se kalio čelik“, pronalazila bi se u tim rečima. Misao koja bi je uvek razveselila i nasmejala bila je: „Sve ono što me nije uništilo ovaj put, možda će me uništiti drugi.“ Imala je pomalo morbidan smisao za humor, poput „Maratonaca“ i „Ko to tamo peva“, svojstven ljudima koji potiču sa ovih prostora, poput likova iz Kusturičinih filmova. Jačinu i razlog za život u najtežim trenucima nalazila je u svojoj deci. Kada bi dolazila u situaciju da odustane od života, izgubivši svaki smisao i veru u bolje sutra, pogled na njih nije joj davao da odustane. Rekla bi sebi: „Lutko, nemaš pravo na to. Nije ti dat život, da bi ga sama sebi oduzimala. Ovde si došla sa razlogom, sa razlogom ćeš i ostati.“ Iako joj tada ti razlozi nisu bili poznati, podizala bi se i hrabro nastavljala dalje. Mislila je da je proces buđenja otpočeo 2010. ali kad pogleda svoj život unazad, za ovaj trenutak bila je pripremana ceo život. Imala je deset godina kada joj je kroz glavu prošla misao: „Ti ćeš uraditi velike stvari za ljude i svet.“ Misao nije bila njena i nije znala otkuda se tu stvorila. Odbacila je tu misao sa osmehom na licu, pomislivši: „Ja da uradim velike stvari za ljude i za svet. Ko sam ja da tako nešto mogu?“ Smejala se nakon toga. Druga misao koja joj se javila u to vreme bila je da će napisati knjigu naučne fantastike koja će govoriti o vremenskim kapijama, prolasku u drugu dimenziju, i paranormalnim pojavama. Čak je počinjala da priča o temama o kojima ništa tada nije znala. 90

Slučajnosti ne postoje. Shvatila je da je ceo život bila pripremana da se jednog dana probudi. Do 2010. Viktorija je bila kao sav ostali normalan svet. S obzirom da je došlo do krize čovečanstva i da su vrednosti poremećene, možemo se zapitati ko je danas u stvari normalan? Normalan je onaj čija se ludost poklapa sa ludošću većine. 2010. počinje se menjati ceo Viktorijin svet, počinje njeno duhovno buđenje. Kako prepoznati početak duhovnog buđenja čoveka? Nije nimalo lako, jer: „Mnogi su pozvani, malo njih se odazvalo.“ Ne bi se ni ona \"odazvala\", ne što kukavica, čak naprotiv, od kada zna za sebe bila je žena ratnik, borac. Ali težine i iskušenja su ogromne, često hoda po ivici provalije, pada, dotakne dno, ali samo zato da bi se sa dna posle kratkog predaha još jače odgurnula i isplivala na površinu. Snagom očajnika, koji se bori da udahne vazduh na površini punim plućima, da udahne život. Kažem, ne bi ni ona ostala na tom putu duhovnog buđenja, da nije prvo u pitanju bio suviše veliki ulog, a to je: - Život njenog brata. A zašto je posle svega ostala i dalje na tom putu? - Jer je bio u pitanju još veći ulog: Život i opstanak jednog naroda i jedne zemlje koju je neizmerno volela, Srbije. 91

ŠTA JE DUHOVNO BUĐENJE I KAKVA JE NJEGOVA TAMNA STRANA O KOJOJ VEĆINA LJUDI NIKADA NE GOVORI? Duhovnost je povezivanje sa sobom i sa svim onim što jeste. To je zaista lepo i čarobno iskustvo sjedinjenja sebe sa svim oko sebe, sa Bogom. Pitamo se ipak, kako doći do te tačke? Kako postajemo duhovniji i kakvo je zapravo to putovanje na duhovnom putu? Postoji mračna strana duhovnog buđenja, i da budemo iskreni, većinu vremena sam proces je vrlo nezgodan. Put ka otkrivanju vašeg duhovnog sebe nije nimalo gladak, pun je „jama i blata“, i mnogo je prepreka na tim putevima. Neću vas lagati da sam prosvetljen guru sa savršenim životom. Neću vam reći da je duhovnost samo savršena i lepa. Jer nije. Duhovnost postaje lepa kada shvatite da je putovanje ono što je bitno u svemu. Jednom, kada prihvatite sebe, druge i svoja iskustva onakvim kakva ona jesu. Postati duhovniji znači da morate biti u stanju gledati sebe, druge ljude i situacije sa malo ili nimalo pristrasnosti. Duhovnost nas uči oprostiti onima koji su nas najviše povredili. Ona nas uči da shvatimo lekcije u svakoj boli pre nego što se bol i rane mogu zaceliti. To uopšte ne deluje kao savršena slika, zar ne? Ne bi li vas duhovnost trebala smiriti i učiniti sretnijim? 92

Mnogi ljudi ovo ne znaju, ali ono što pokreće duhovno buđenje jeste veći životni ili traumatičan događaj. Ovi životni periodi često nas bacaju s jednog kraja na drugi, ponekad gore, ponekad dole. Tada život započinjemo gledati iz drugačije perspektive, a često to vodi u potragu za duhovnim blagom. Počinjemo tražiti odgovore, znajući da mora postojati razlog za sve što nam se događa. Mogu se pojaviti nove senzacije, poput pojačanog sluha, osećaja i viđenja nečega višega od ove realnosti. Napokon počinjemo prihvatati ideju da možda ovo iskustvo ima i više od onoga što se može primetiti golim okom. Stalno tražimo odgovore. Kada se počnemo buditi, često se osećamo potpuno nepovezani sa onima oko nas, kao da se odvajamo od starih života. To je prekrasno zbunjujuće i bolno u isto vreme. Ono što se zapravo događa je da se naša duša budi i traži da „otkopamo“ ono ko smo uisitnu. Kako možemo otkopati autentično sebe, a da ne otkopamo one aspekte sebe koje baš i ne volimo? Kako možemo izlečiti aspekte sebe, a da prethodno sami ne priznamo rane. Probuditi se znači gledati sve u sebi i sve oko sebe. 93

Morate pogledati sebe, svoj život i ono u svom životu. Morate duboko i pažljivo zuriti u situacije koje se pojavljuju pred vama. Tada počinje isceljenje i preobražaj. Duh nas vodi na put kada otkrivamo svoju duhovnu stranu. On nas ne tera na ovaj put ne da bi nas povredio ili nam naudio, već da bi nas izlečio i pomogao nam da opet postanemo celi. Moramo se setiti da povećanje vibracije ne znači samo živeti pozitivan život i misliti samo sretne misli. Prisiljavanje sebe na pozitivno razmišljanje i ponašanje oduzima puno energije i vremena, pogotovo ako ste još uvek slomljeni iznutra. Morate se vratiti svom autentičnom jastvu kako biste uskladili svoju vibraciju sa istinski duhovnim iskustvom. Da biste se vratili svom autentičnom jastvu, morate zaceliti sve rane koje više ne želite u svom životu. Put ka duhovnosti je neureda, trnovit i pun prepreka i iskušenja. Ali putovanje je lepo, a krajolik oduzima dah. Ashley Strong KAKO IZGLEDA POČETAK DUHOVNOG BUĐENJA Godine prolaze tiho neosetno. Život odvlači ljude svojim tokom, zaboravi se sve što se dešavalo do jednog trenutka koji naša duša nesvesno čeka. Trenutka kada dođe vreme za buđenje. Ni tada čovek nije svestan šta mu se dešava. Barem ne na početku. 94

Ono što pokreće duhovno buđenje jeste veći životni ili traumatičan događaj. Čovek jeste duhovno biće, ali njegovo duhovno buđenje i razvoj retko se odvijaju prirodno i skladno. Obično kao okidač prethodi neka životna kriza, pokušaj razumevanja smisla sopstvenog postojanja. Duhovni put nije lagan, zahtevniji je nego što možemo misliti. Usamljen put. Usput srećemo mnoge ljude, ali najvažnija pitanja moramo sami odgonetnuti, doneti važne odluke, prihvatiti posledice. To zahteva hrabrost, rizik i duboku veru. Duhovni put zahteva preuzimanje odgovornosti za svoje postupke, misli, osećanja, raspoloženja. Biti iskren prema sebi, spreman na suočavanje s tamnom stranom svoga bića. Tu pokleknu mnogi duhovni tragaoci, pa takav duhovni put postane samo način bega od života i problema koje on nosi. Nerazrešene emotivne rane, uverenja i odluke, nastali u ranom detinjstvu tokom raznih kriza, utiču na čovekovo viđenje duhovnog, ometajući ga na razne načine. Naporno je živeti s osobom koja prolazi duhovnu krizu. Prividno normalne i stabilne veze ugrožene su promenama ponašanja i raspoloženja, što od okoline traži dodatno razumevanje i prilagođavanje. U prirodi čoveka je da se opire promenama, bliske osobe postaju zbunjene reagujući na razne načine, od otpora, srama, osećaja krivice, zatvaranja očiju pred novonastalom situacijom, samooptuživanja i straha, do okrivljavanja i odbijanja osobe koja ih je u to “uvalila”. 95

Svako od nas može upasti u duhovnu krizu i može se dogoditi da njemu bliska osoba upadne u duhovnu krizu. Budite iskreni prema sebi i toj osobi, jer su ljudi u duhovnoj krizi jako osjetljivi i intuitivni, ne možemo ih zavarati. Tu situaciju iskoristite za vlastiti duhovni razvoj i jačanje. Kada kriza prođe, a jednom se to mora dogoditi, oboje ćete uživati u plodovima tog iskustva. Pre toga imate puno rada. Prestanak krize i vraćanje u “normalno stanje” praćeno je privikavanjem na male svakodnevne stvari, osećanja srama, krivice i osude vlastitoga ponašanja za vreme krize, posebno ako je bila praćena nekontrolisanim telesnim radnjama i snažnim provalama emocija. Teško je shvatiti uvek šta se događalo. U toj fazi osoba je još uvijek izuzetno ranjiva i prijemčiva za razna iskustva suptilnijih nivoa, poput iznenadnih naleta milosti, zahvalnosti, ljubavi, čuđenja, poniznosti i strahopoštovanja, razumevanja i želje da pomaže i služi drugima. Kada prođe ta prva faza, mnogi ljudi počinju zapažati pozitivne promene, a duhovnost im postaje važan i vredan sastavni deo života. Prošli su dug put i sad idu dalje. Iako se naizgled ništa nije dogodilo, mnogo toga se zauvek promenilo. U krizi su proradile mnoge stvari, mnogo toga postavilo se na svoje mesto. Odnosi s okolinom postali su čistiji i iskreniji, osobe su bliže sebi i svojoj istinskoj prirodi. 96

DUHOVNO BUĐENJE Buđenje, evolucija i Nova Zemlja Da li su promene pred nama ili ih već živimo? Ono što su predvidele Maje, znamo već da nije bio kraj sveta, već su predvidele kraj vremena kakvog mi poznajemo a koji je izazvan radikalnim promenama u našoj svesti. Jedan manji deo populacije opaža i shvata da se čovečanstvo suočava sa izborom da li da evoluiramo ili nestanemo. U sebi polako počinjemo da raskidamo egoistične obrasce našeg života i da osećamo rađanje nove dimenzije svesti. Već dugo vremena naše telo i svest je usredsređeno na jednu dimenziju, našu trenutnu 3. dimenziju. Međutim, naša duša je istovremeno prisutna u više njih i retko ko je do sada bio svestan toga. Postati svestan jedinstva i nedvojnosti svega je glavna lekcija koju treba naučiti u 3. Dimenziji. Ljudi na Zemlji imaju potencijal da iskuse sve dimenzije kao i da telepatski komuniciraju kroz svoj viši um ili svest, međutim ono što nas ograničava su kruta verovanja i uski identiteti sebe koji se uzimaju kao nešto normalno na Zemlji. Naše više JA, Anđeli, Kosmos i drugi duhovni vodiči za ljude iz treće dimenzije su uglavnom iz 5. dimenzije, i više i uglavnom nemaju fizička tela već postoje kao energetska tela, čista energija i svetlo. Obično se vide kao svetleće lopte ili kugle koje lete, često se vide kod nas kao orbovi na fotografijama, mada je sve više ljudi koji mogu i golim okom da ih vide. Jedinstvo svega i bezuslovna ljubav i prihvatanje, oproštaj i neosuđivanje su stalna iskustva koja se osećaju u postojanju u 5. dimenziji. To je ono što se mnogi duhovni ljudi na Zemlji danas nadaju da će iskusiti tokom svog života i žele da se probude i prosvetle. 97

Planeta Zemlja se trenutno nalazi na prelazu iz 3. u 4. ili 5. dimeziju. Neki kažu da je ova tranzicija započela 1960-ih godina a neki da je krenula 2012. a da se poslednjih godina veoma zahuhtalo a posebno 2021. godine i priča se o rađanju takozvane Nove Zemlje (New Earth). Četvrta dimenzija će biti kada se većina ljudi probudi iz “spavanja“ treće dimenzije da bi saznala da ima duhovnu svest izvan svog fizičkog tela. U 4. Dimenziji učimo kako da koristimo svoju duhovnu svest kako bismo stvorili svoju stvarnost. 5. dimenzija je kada bića shvate da ne postoji razlika između njih i univerzuma i da svoju stvarnost uvek stvaraju iz svoje veće i više svesti. Sve će ovo dovesti, u sledećih desetak godina, do velikih promena: - Otvoriće se novi besplatni izvori električne energije - Novi modaliteti lečenja - Svest o jedinstvu i poštovanju različitosti - Okonačanje ratova, sukoba i siromaštva - Komunikacija sa drugim bićima i još mnogo toga. U ovom važnom trenutku ne samo za planetu Zemlju i nas ljude, već za ceo Univerzum, veoma je bitno da su sa nama bića koja generišu više pozitivnih energija, zasnovanih na ljubavi. Svi mi imamo tu mogućnost samo treba da se probudimo, da budemo svesni promena i da ih podržimo čistom ljubavlju i vibracijom. Mnogo je duša došlo i inkarniralo se baš u ovom trenutku da budu sa nama i svojom energijom i svojim mogućnostima da nam pomognu da dostignemo ovaj cilj. Oni su svuda oko nas i neki od njih smo i mi sami, i sve više i više ljudi postaje svesno toga. Postoji mnogo simptoma duhovnog buđenja. Pratite ih i prepoznajte ih, i ne plašite se jer živimo u najuzbudljivijem trenutku za našu planetu i za nas. 98

Simptomi buđenja - Emocionalni simptomi buđenja Kada počnete da postavljate sebi pitanja poput: Zašto sam ja ovde? Koja je svrha mog života? Šta se dešava posle smrti? Kada počnete da preispitujete svoja verovanja, navike i socijalnu uslovljenost, uviđate polako da postoji nešto mnogo više od onoga što su nas učili od rođenja i upravo ovo su prvi znaci duhovnog buđenja. Malo uznemirujuća ali podjednako i lepa stvar kod duhovnog buđenja je što se ono dešava u najmanje očekivano vreme, uvuče se u naš život i protrese nas kao razorni zemljotres, a opet se javlja tačno kada nam je potrebno. Kada se naša vibracija poveća i kada se otvori put ka višim energijama primetićemo razne simptome koji se mogu manifestovati na emocionalnom, duhovnom, fizičkom i mentalnom nivou naše stvarnosti. U mnogim oblicima to je oblik prolaska kroz smrt Ega. Velika stvar je spoznaja da je sve u našoj stvarnosti iluzija i dolazimo do trenutka kada se moramo suočiti sa sopstvenom unutrašnjom tamom i ponovo pronaći svetlost u našoj duši. U stvari ovde se ne radi o učenju već o otključavanju, treba samo da se setimo. 99

Veoma je važno da naglasimo da ukoliko ovi simptomi ne nestanu posle nekog vremena ili ako jednostavno osećate da nešto nije u redu nemojte oklevati da odete kod lekara. Vaše zdravlje je na provom mestu, slušajte svoje telo. Emocionalni simptomi buđenja: • Emocionalni rolerkoster - Ovde ćete iskusiti ekstremne promene koje prelaze iz euforije u depresiju kao da su vaše emocije potpuno van vaše kontrole. Ovo je rezultat promene hormona kroz endokrini sistem. Jednog minuta ćete se osećati na vrhu sveta, a sledećeg će vas zapljusnuti talasi osećanja koji će vas dovesti do suza. Ovo je posao uravnoteženja centra solarnog pleksusa u srčanom centru jer je solarni pleksus centar Ega. • Osećate se izgubljeno / zbunjeno / kriza identiteta - ovo je osećaj zbunjenosti oko toga šta je istina. Postaje ne samo teško povezati se sa drugima, već postoji i duboka tuga jer vas ljudi oko vas više ne razumeju. Počinjete da se osećate potpuno odvojeno od stvarnosti i onih oko vas. Takođe može doći misao da čitav vaš život nije stvaran ili da je celokupno postojanje izmišljotina. Javlja se dubok strah da ne možete da se nosite sa materijalnom stvarnošću jer su svi oko vas još uvek u iluziji. Ovde Ego počinje da gubi svoje stavove nad vašom svešću. • Tamna noć duše - Ovo se povezuje sa gore navedenom krizom identiteta. Mračna noć duše je prirodni deo buđenja, to je razdiranje stare duše da se preporodi u novu evoluiranu svest. Čini nam se da u naš život ulazi još više haosa i to se dešava kada ne možemo da pustimo staro, gradimo otpor jer je lakše biti u onome što nam je poznato. Tamna noć duše stvara izolaciju u odnosu na one oko nas, sve počinje da se raspada unutar naše stvarnosti, naših prijatelja, porodice i onih koje najviše volimo, osećamo da više ne možemo da se povežemo sa njima, jer Univerzum od nas traži da pogledamo unutra i preispitamo sebe, svoju stvarnost i koja je naša svrha ovde. Obično ga pokreće mračni događaj kao što je gubitak poput smrti, lošeg raskida, gubitak posla, kuće, silovanja, bolest i dr. To je kataklizma koja pokreće 100