Pljevlja - Novopazarski sandžak

99 Podrazumeva se, na takvim mestima o crkvi ili kapeli nema ni govora. Albance koji tako žive posećuju jezuitski oci. U grupi, pod vedrim nebom, slave Boga. Molitve tog religioznog, dobroćudnog naroda Gospod je slušao i bez crkve. Njegova duša vlada celim svetom. Viso- ko na vrhu planine gde su sjajnije zvezde i jasnije se vide. Jednako je prisutan u skrivenim uvalama u podnožju plani- na među koje drhtavi zraci sunca jedva dopiru. Prisutan je i tamo gde tamna krila noći sve prekriju svojom senkom. Postoji li neko skriveno mesto na svetu gde ne bi on bio pri- sutan? O čemu peva David, krunisani prorok? (38. psalm) U nedrima prirode je vojvoda Mihajlo odrastao. Bio je krasan čovek. Zagazio je u četrdesete godine. Iako je bio du- boko religiozan, nije bio nikada u crkvi. Slavio je Boga u prirodi, ispod božjeg neba, pred priro- dnim oltarom. Dočekao sam ga ispred crkve. Kada sam ga uveo u crkvu, Lufi, u ulozi prevodioca, re- kao je: ─ Klekni vojvodo Mihajlo! Na ovom oltaru caruje Go- spod. Tamo je oltar o kojem su sveštenici jezuita toliko pri- dikovali do sada. Tamo je i sveta hostija u kojoj je prisutan Gospod. Klekni! Bio je dirljiv prizor kada je dete prirode, među plani- nama odrastao muškarac, kleknuo pred tabernakl i glasno, produhovljenim pogledom, počeo da se moli. ─ Srećan sam – rekao je – da sam i ovo doživeo. Sutradan je bio na misi, pričestio se i olakšanom dušom vratio se u planine. * Zapis Ispričaćemo vam priču o narodnim običajima a u nepo- srednoj vezi su sa logorskom crkvom.

100 Pri kraju sunčanog, letnjeg dana, šetao sam u svojoj ba- šti iza kuće. Sunce na zalasku plivalo je u moru zlatožutih boja na zapadnom rubu neba i nestalo između jarko crvenih preliva. Vladalo je prijatno večernje raspoloženje iznad vidika. Ptice na drveću i po žbunju cvrkutale su svoju večernju mo- litvu, uspavanku svom voljenom paru, vernoj čuvarki gne- zda. Mirišljav, blag povetarac krao im je pesmu i mešao je sa nepoznatim, tajanstvenim šumovima noći. Na nebu su se se, poput znatiželjnih pogleda usmerenih ka usnuloj zemlji, postepeno sjajem oglašavale zvezde. Tu i tamo, sitni oblaci bi im remetili vidik, a na Mesec, kraljicu neba, bacali su srebrnasti veo. Obuzet savršenstvom prirode, nisam ni primetio da su se baštanska vrata otvorila. Ugledao sam krupnog Turčina. Delovao je iscrpljeno. Njegove razgolićene, od sunca potamnele, grudi uzbu- đeno su se podizale i spuštale. ─ Gde je imam ove crkve – pitao je prstom uprtim u ta- borsku crkvu jedva dolezeći do daha. ─ Zašto pitaš, komšija? ─ Moram hitno da razgovaram sa hrišćanskim imamom. Izgubiću svoju jedinu ženu koju obožavam ako joj pop ne pomogne! Izgubiću je! – reče očima punim suza. ─ Prijatelju, ja sam pop te crkve! Pomislio sam da je Turčinova žena možda bolesna hri- šćanka koja želi da se ispoveda i pričesti pre smrti. Allah me ipak dobro usmerio. Hvala Alahu što sam uspeo da te pronađem! Pomozi nam! ─ Ali, ja sam katolik! Da li ti je to poznato? Možda si pogrešio. ─ Nisam! Uveravao me je Turčin. ─ Onda, u redu. Ispričaj mi brzo šta imaš!

101 ─ Došao sam izdaleka kod tebe – započeo je. – Žena mi je već dva dana jako bolesna. Ni žene vračare ni moj imam nisu uspeli da joj ublaže bolove. Konačno me je moj mudri imam posavetovao: “Tvoju ženu može da izleči zapisom pop bezbožnika one crkve koja stoji u sred pljevaljskog tabora.” Gospodine! Molim ti se! Daj zapis mojoj ženi! Već je bez svesti, svakog trenutka može da umre. Bez duše ću da otrčim do kuće sa zapisom. On će da je izleči! ─ Šta je zapis? - s pravom se pita čitalac. U Bosni i Hercegovini, pre okupacije, u narodu je vla- dalo prastaro sujeverje, da, ako popovi nekih sekti iz Svetog pisma i muhamedanski imam iz Kurana prepišu rečenice na parče papira od čega naprave kuglicu koju bolesnik, uz po- moć rodbine proguta, on će ozdraviti. To je bio zapis. Veliki uticaj i snaga zapisa potiče iz drevnih vremena. Možda su popovi u svojoj revnosti da na svaki način pro- svete zaostale i od ratova ogrubele vernike, u te papiriće stavljali lekovite biljke. Pretpostavka je da je način lečenja zaista pomogao, međutim, takođe je velika verovatnoća da su vernici svojom autosugestijom pomogli u izlečenju. Ne znajući za to, u svom sujeverju, uspeh bi pripisali isključivo moći zapisa. Ne treba da se čudimo ni zbog detinjastog sujeverja ni tome što bi popovi nižeg reda zažmurili pred tim verova- njem. Pod uticajem ekonomski zaostalog naroda i njihovog izraženog sujeverja i običaja koji su ostali iz vremena paga- nstva, pristajali bi da zapis napišu. U bedi nije ni moglo drugačije da bude. Pre okupacije, u zabitim pokrajinama, nije bilo nigde le- kara. Uopšte, na Balkanu, lekari su bili retki kao bele vrane. To su bila balkanska vremena, ali u pogledu lekara čak i na početku prošlog veka veći deo obrazovane Evrope nije

102 uspeo da se uzdigne iznad balkanskog stanja. U tim uslo- vima, jadan neuki narod, pomogao bi sebi kako je umeo i znao. U Bosni i Hercegovini okupacija je stvorila nove uslove, jer u mestima na tom prostoru bilo je na raspolaganju dovoljno vojnih i civilnih lekara i za imućnije i za niže narodne klase. Međutim, u Novopazarskom Sandžaku u to vreme vla- dalo je prastaro stanje. U nedostatku lekara ljudi bi se poslu- žili “kućnom apotekom”, ili načinom tajnog lečenja koji su u porodicama prenosili sa oca na sina. Često bi i nadri lekare, vračare pozivali u pomoć. Ako ništa ne bi pomoglo od toga, pribegli bi moćnoj snazi zapisa. Zapis bi jednako mogli da dobiju kod turskog imama, kao i kod istočno-rimskog sveštenika. Ponekad bi jedan, ponekad drugi zapis pomogao pri izle- čenju. Kao što je i moj Turčin naknadno priznao, njihov seoski imam već je dao nešto od svojih zapisa njegovoj ženi, ali joj nisu pomogli. Jadnoj ženi se od njih samo pogoršalo stanje. Imam je pristupio krajnjim merama i videvši neuspeh svojih zapisa pristupio je smeloj ideji da bi možda zapisi po- pa pljevaljske taborske crkve mogli da pomognu paćenici. Postoji i ta mogućnost da je dovitljivi imam nešto načuo o mojoj “apoteci” koju sam tokom svojih putovanja obavezno nosio sa sobom i zahvaljujući tome, ponekad sam uspeo da ublažim tegobe bolesnika. Nakon Turčinove iskrene ispovesti da ga je imam po- slao, rekao sam: ─ Žao mi je prijatelju, ne mogu da ti dam zapis jer to ne radim. ─ Nećeš da pomogneš mojoj ženi?! Gospodine! Daću ti za zapis jednu medžediju (turski novac u vrednosti četiri krune).

103 ─ Da mi nudiš trideset medžedija ne bih mogao da ti dam zapis. ─ Gospodine! – zavapeo je čovek sklopljenih ruku. – Nemoj da me odbiješ! Bogat sam. Novac mi mnogo ne zna- či. Platiću ti za zapis koliko god hoćeš! ─ Rekao sam ti, dobri čoveče, nemaš toliko međidija za koje bih napisao zapis. Postao sam nestrpljiv zbog njegove tvrdoglavosti. Posmatrao me je u neverici. Zatim, kao da mu je sinula ideja, uhvati me za reč: ─ Nećeš međidije? Daću ti napoleona (zlatnik u vredno- sti dvadeset franaka). Dva. Tri!...eh! Neka bude pet! Valjda će ti biti dosta? ─ Prekini! – obrecnuo sam se na njega. – Shvati da ne mogu da ti dam zapis ni za novac ni za lepu reč! Krupni Turčin bio je još skrhaniji. Pognuo je glavu na debelom vratu. Isprekidanim, drhtavim, jedva čujnim gla- som je ponovio: ─ Ni za novac ni za lepu reč neće da dâ zapis! A ja mu ponudio toliko novca! Umreće! Umreće! – stenjao je. Naglo se ispravio. Više nije bio skrhan, ni ponizan. Mi- rno se osvrnuo oko sebe. ─ Neka bude volja Alahova. Još više me je ganula hrabrost religioznog čoveka s ko- jom je potisnuo bol; više od plačljivog moljakanja i nutkanja u istočnjačkom stilu. Prišao sam mu, spustio ruke na njegova ramena i pogle- dao ga pravo u oči. Mesečina nas je obasjavala srebrnim sjajem. ─ Prijatelju! Slobodno idi kući bez zapisa! Budi ispu- njen verom u Boga u svom domu. Umesto zapisa daću ti dobar savet, ali ne za novac. Čim stigneš kući, uđi kod svoje žene i reci joj: ─ “Logorski pop crkve iza planina ti je naredio da ozdra- viš! I ozdravićeš!” razumeš?

104 ─ Razumem, gospodine! ─ Idi putem svojim, reci joj od reči do reči kako ti rekoh i strogo joj zapreti! Oteraj vračare od nje. A ja ti dajem reč da ću u svojoj crkvi da se molim Bogu za nju, Bogu ljubavi, ko- ji je jednako voljeni otac svima na zemaljskoj kugli, da tvoja žena ozdravi. Mora da je valjana čim je ti mnogo voliš. Ako pak kao što se nadam i verujem, tvoja žena ozdravi i ojača, nemoj da žališ trud da me obavestiš o tome da bi moje srce podelilo radost tvog srca. Turčin je nakon stiska ruku žurno otišao. A ja sam se molio... Od njegove posete prošli su dani, nedelje. Polako sam zaboravio na čoveka sa zapisom. Jedne večeri, kao i prvom prilikom, neočekivano se po- javio u mom domu. ─ Agkšamlar hair oslum! (Dobro veče) – pozdravio me je. Na Turski pozdrav sam otpozdravio na isti način: ─ Hair oslun efendum! (Bog ti pomogao, gospodine!) Ne var, ne jok? (Šta ima novo?) – pitah ga. ─ Ponovo sam došao, gospodine! Da li me se sećaš? ─ Vidim da si tu i sećam te se! Nije se videla tuga na licu mog Turčina. Imao je blage tople crte lica koje se ozarilo dok je sjajnim očima opširno prepričavao kako je moje naređenje bilo uspešno i da mu je žena zdrava kao dren. ─ Gospodine! - završio je besedu na istočnjački način – Došao sam da ti zahvalim na dobroti! Čim sam vračare isterao, a ženi preneo tvoje naređenje, odmah joj je laknulo, a do sutradan beše joj bolje. Zahvalno misli na tebe i šalje ti poklon. Zgrabio je vreću s ramena i nespretnim pokretima ruku izbavio ispred nje tanjir od gline ukrašen zelenim listovima. Na njemu je bila pita od meda, njihovo nacionalno jelo!

105 ─ Primi od nas s radošću! ─ Uzeću sa zahvalnošću, u znak dobrote vašeg srca. Mahnuo sam svom ađutantu da preuzme poklon. Na na- čin kako sam to uradio, razumeo je da je danima obezbedio sebi slatkiše. Turčin je otišao uz brojno zahvaljivanje. Možda još i danas spominju sada već vremešnog popa pljevaljske crkve? Oficirski klub Još uvek smo u logoru. Tako daleko od rodnog kraja. Toplina drugarskog sao- sećanja ne samo da je učinila boravak podnošljivim, već i prijatnim. Vojnicima je sloboda u spavaoni, uz muziku, pesme, igre u kolu pružala zadovoljstvo. O zabavama i burnijim provo- dima brinuli bi podoficiri dobre volje. Centar oficirskih zabava bio je oficirski klub. Svakodnevno bismo se u njemu okupljali. Tu smo igrali partije vista, taroka, kalabriasa, domine i šah. Ovde bi zase- dao nekakav zbor garde mladih oficira koji bi smišljali no- vije vidove zabava za opšte dobro. Ovde bi se organizovali balovi, koncerti, izleti, parole sa bakljama i lampionima, va- trometi i ostali programski sadržaji. Dnevno smo se okupljali ovde kao članovi velike poro- dice i osećali smo se kao kod kuće. Klub je podignut na ivici tabora. Bio je sazidan od cigala. Visoka, velika zgrada na sprat, frontalno okrenuta ka Pljevlji- ma. Sa prostrane terase razlio se vidik prelepe Ćehotine. Terasa bi posebno leti pružala veliko zadovoljstvo prili- kom ručka i večere. U toku ručka kao i uz mesečinu divili smo se šarolikom pejzažu kome bi i slikarska kičica zavidela. Oficirski klub bio je opremljen po potrebi savremenog čoveka. Sem gostinskih, dnevnih soba, bile su i čitaonice, kartaške sobe i prostorija za bilijar.

106 Trpezarija je bila dvadeset pet metara duga, široka, pro- strana prostorija. Na jednom kraju bio je podium za orkestar. Prilikom svečanih skupova i ručkova tu bi vojni orkestar za- uzeo mesto. * Eldorado u logoru Život u klubu kao i u vojnim kantinama bio je neverova- tno jeftin. Jeftinoća je uveliko doprinela dobrom raspoloženju i olakšala je organizovanje zabava, što je značilo da je novca bilo u izobilju. Plata nam je bila dvadeset franaka u vidu Napolenovog zlatnika, ali po našem domaćem kursu. To znači da bi ume- sto deset forinti dobili jedan Napoleonov zlatnik u vrednosti od dvadeset franaka. Tako bi naša plata dvadeset krajcara po forinti bila veća od plate trupa u Bosni ili Hercegovini. Zla- tnici su učinili da Pljevlja liče na El Dorado. Na tome su nam zavideli, ne malo, naši susedi. Bez obzira na materijalna dobra, uslovi života bili su kao u bajci. U oficirskom klubu koji je imao osamdeset do devedeset članova, ručak je mesečno iznosio osam, najviše deset fori- nti. Zbog toga bismo dobili dnevno tri, a četvrtkom i nede- ljom ručak od četiri ukusna jela. Podoficiri koji nisu hteli da koriste gotovo dobar, mada monoton vojnički ručak, za šest forinti dobili bi tri odlična jela za ručak kod kantinera Maćaš Lufija i Gašpara Đurka preko puta logora na turskoj strani. Danas bi zazvučalo prosto neverovatno da par pilića ko- šta dvadeset, a više od kilogram kvalitetne govedine šesna- est krajcara. Ne bismo oskudevali ni u ribi. Planinske reke i potoci bili su puni riba. Mogao je da ih peca ko god bi pože- leo. Primerak pastrmke nudili bi za četiri i pet krajcara.

107 Sem oficirskog kluba na dobrom glasu bila je i kuhinja Albanca Lufija. Nije ni oskudevao u gostima. Ko bi jednom okusio slaninom špikovane pileće grudi, ili mekano i miri- šljavo pečenje, ne bi prestajao da ga hvali, što podrazumeva da bi se uveče povećao broj gostiju. Porcija špikovane pile- tine koštala bi dvadeset, a pečenje šest krajcara. Oficirski klub u Pljevljima Ne poznajem cene u El Doradu, ali bi vojnici i tamo mo- gli lepo da požive sa takvim cenama. Nije nedostajalo ni dobrog vina. Slično našem „tokajcu“ bilo je grčko vino za četrdeset, a malvacijsko crno vino za šesnaest do dvadeset krajcara po litru. Onaj ko bi bio raspo- ložen da proslavi svoj imendan, rođendan ili neki drugi zna- čajan datum, npr. unapređenje uz šampanjac, nekoliko flaša mu ne bi ni osetio novčanik. Francuska roba u Turskoj se nije carinila. Sudeći po to- me, najfiniji šampanjac, uvezen preko Soluna do Pljevalja,

108 koštao bi dve forinte. Tamo gde ništa ne manjka, ni dobro raspoloženje ne izostaje. Nije nedostajalo ničeg ni u logoru ni u oficirskom klubu. * Izvođenje “Trubadura” u Pljevljima Od okupacije do aneksije, u Novopazarskom Sandžaku tj. u Pljevljima pukovi koji su tu boravili, zaslužili su mnoge pohvale. Oficirski odred, daleko od domovine, nije mnogo očaja- vao. Na tim dalekim, istočnim predelima razvijao je kulturu i stvarao društveni život. Predusretljivim, ljubaznim, drugarskim stavom nisu pri- dobili samo turske oficire već sav kultivisan narodni sloj. Pokazali bi da prednjače ne samo u vojnim veštinama, ve- žbama i poznavanju vojnih nauka, već i u usmeravanju i ne- govanju sadržaja društvenog života. Pionir utemeljivač bio je oficirski odred 23. pešadijskog puka. Bili su inicijatori mnogih lepih, dopadljivih, simpatičnih stvari. Seme njihovih zamisli naslednici su lakše sadili, ne- govali i nastavili da ostvaruju. Agilni komandant puka je uviđao da vojsci nije dovoljno obezbeđivati samo bogatu hranu i vojno usavršavanje, već je osećao potrebu da njihovom mentalnom životu mora da obe- zbedi sadržaj i cilj da bi njihovo slobodno vreme bilo ispu- njeno plemenitijom razonodom od kartanja i zabavljanja. Muzika, pesma, oplemenjuju dušu. Pošavši od te večne istine, uhvatio se u koštac u organizovanju umetničkih ve- čeri. Dobro je poznavao svoje oficire. Jedan je bio talentovan predavač, drugi imitator, treći bi imao muzičke, četvrti ume- tničke sklonosti. To da su svi voleli da pevaju primetio bi na sedeljkama posle večere.

109 Za ostvarivanje svojih planova, iz prve ruke, dobio je ve- liku podršku od natporučnika Filipa Vintera. Natporučnik Vinter, pre nego što je otišao u vojsku, bio je jedan od boljih učenika velikog majstora i kompozitora Antala Šipoša. Natporučnik je i u vojsci robovao muzici. U slobodnom vremenu posvetio se muzičkom usavršavanju. Pukovnikova ideja se ubrzo otelotvorila u njegovoj sve- sti. S velikim oduševljenjem i neumornom revnošću, fanati- čnom verom, ponevši sa sobom čitav oficirski odred, počeo je da radi. Bila mu je neophodna pokretačka energija - zabio je se- kiru u tvrdo drvo: osnovao je opersko društvo. Prvo u Plje- vljima. Hrabra zamisao! Uspeh i sreća prate hrabre. Društvo je brojalo dvadeset do dvadeset pet dobrovo- ljaca. Premijeri bi predhodile šestomesečne probe. Za prvu predstavu izabrali su Verdijevo večno remek-delo: Trubadur. Dirigent, režiser, učitelj, znači duša svega bio bi neumorni nadporučnik Vinter. Sizifovski rad! Neki članovi operskog društva nisu znali ni da čitaju note. Sa njima bi, do iznemoglosti, uvežbavao glasove. Ipak, majstor i učenici se nisu lako predavali. Uvek iznova ponavljali bi započeto dok im trud ne bi bio nagrađen i krunisan uspehom. Već na glavnoj probi gde je i najmanja pauza na pravi način bila utrošena i gde su se i solisti ujedinili sa orkestrom, videlo se da je poduhvat urodio plodom. Mlađi oficiri i zastavnici bi pevali ženske, a ostali muške glasove. Veći broj oficira činili bi hor. Za dekoraciju bine starali su se natporučnici Nehtvatal i Gstetner. Ženske kostime su obezbedile oficirske dame. U zaostalom mestu udružen rad urodio je neočekivanim plodom. Uvežbavanje orkestra, uz učešće vojnog orkestra, oba- vljao je natporučnik Vinter.

110 Stigao je grozničavo iščekivan dan. Oficirski klub je adaptiran za gledalište, a njegov hol za binu. Ispred nje, orkestar. Iz kasarni sa raznih predela Bosne i Hercegovine pristi- zali su oficiri i činovnici više klase sa svojim porodicama. Do početka predstave prodato je svih pet stotina karata. Sem naših, skupilo se sto pedeset turskih oficira na čelu sa Sulejmanom Haki- pašom. Kao što bi u prestonici iščekivali dobro najavljene pre- mijere, s istim takvim žarom je iščekivala publika podizanje zavese. Nakon odlično odrađene uvertire, odjeknuo je gromki aplauz koji se u toku predstave često ponavljao. Ova čuvena pljevaljska operska predstava dokazala je da i sa skromnim sredstvima, snagom volje i istrajnošću, mogu da se stvore neverovatne stvari. U prvom činu nakon poslednjih akorda velikog vojnog hora, aplauz se nije stišavao. Publika je od neobične lepote zasuzila, dobovala, aplaudirala, mahala maramama i jedva uspevala da se obuzda. Činilo se da je sve samo san iz „Hiljadu i jedne noći“. Oduševljenje koje je prešlo i na izvođače, do poslednjih akorda se sve više pojačavalo. Sulejman- paša nikako nije mogao da poveruje da su izvođači oficiri. Nakon poslednjeg čina žurno je otišao na binu. Hteo je sopstvenim očima da se uveri u stvarnost. I tamo je jedva poverovao svojim očima da je lepa Le- onora niko drugi, no poručnik Bišof koji je za ovu priliku žrtvovao svoje brkove! Zgranuto je prepoznao u drugom izvođaču poručnika Huberta, a u ulozi glavnog tenora, po- ručnika Nehvatala. Prepoznao je nekolicinu. Stajali su tamo bez perika, usplahirani zbog uspeha, užarenih očiju i ostali učesnici: natporučnici Staničič Gstetner, Fišer, Patuci, Ha- rtman, i poručnici Akatš, Bišof, Henings itd.

111 Najteže mu je bilo da poveruje da je iza dirigentske pa- lice, koju su mu drugari poklonili, tom prilikom stajao po- ručnik Vinter. Na narednoj fotografiji vam predstavljamo opersko dru- štvo sačinjeno od vrednih oficira koje je bez subvencije i intedanta obavilo posao vredan poštovanja. U okupiranim pokrajinama godinama su spominjali ope- rsku predstavu kao značajan događaj zbog kojeg je i baron Apel, omiljeni komandant korpusa, izrazio svoje najveća za- dovoljstvo. Oficirski učinak čini još zanimljivijim detalj da su probe ne jednom morale da se prekinu zbog arnautskih pljačkaša protiv kojih bi se borili četiri do pet dana. Iscrpljeni nakon povratka, i dalje bi raspoloženi nastavili sa probama i bez primedbe slušali prekore poručnika Vintera. Oficirsko - opersko društvo

112 Koncerti U velikoj sali oficirskog doma svake subote održavani su društveni susreti. U tim prilikama bi se oficiri pojavili u pratnji svojih su- pruga. Našlo bi se tu i dovoljno devojaka. Vojni orkestar je svirao u toku prijatnih, neobaveznih ve- čeri. Nakon raspremanja stolova, otvorili bi ples. Plesali bi valcer ne samo mladi, već i oni ozbiljniji, sa reumatskim te- gobama u nogama. Često bi ih u zoru obasjali prvi sunčevi zraci. Sutradan ionako nisu imali aktivnosti u kasarni. Vreme poklada je redovno veseloj omladini donosilo je- dan ili dva bala. Monotoniju tihih, dugih zimskih večeri razbili bi pozo- rišnim predstavama, za koje bi se uvek nalazili raspoloženi i raspoloživi glumci i glumice. One ne bi samo u toku izvođe- nja donele prijatne trenutke i utiske pod budnim okom reži- sera, već i predhodno na probama koje bi protekle u vedrom raspoloženju ili kratkom neraspoloženju. Sem u pozorišnim predstavama uživali bismo i u muzici, kako u logoru tako i u klubu. Budimpeštanska momčad domaćeg puka bi priređivala uspešne predstave. Bili su među njima žongleri, akrobate, klovnovi, mađioničari, pevači. Prilikom takve predstave 1894. urnebesni aplauz je izmamio od publike na prvi pogled neugledan regrut. Stigao je sa jesenjom partijom. Imao je izrazit istočnjački nos i po- tpuno školovanim glasom, sjajnom mimikom i neponovlji- vom gestikulacijom izveo je kuplet “Jevrejski regrut”, koji je morao nekoliko puta da ponovi. Od tog trenutka postao je najomiljeniji vojnik u taboru. Bio je omiljen kao izvanredan komičar i kasnije u Budimpešti kao i u Beču.

113 Kuplet je glasio: Teška me nevolja spopala Zbog teških vojničkih dana Teška mi uniforma U nju me uguraše! Vežbu mi nametnuše Ove gulikože! Psuju me ko konja Umreću od tog muštranja I vojnih obaveza! Desno! Levo! Stoj! Mirno! Ko lutka iz pozorišta! I šinter tako hvata Bodrija! (ako ume!) Stomak uvuci! Grudi izbaci! Magarče! Vole! Dromedaru! Koža mi se ježi Kad me kaplar dohvati! Majko mila što me rodi! Izvođač kupleta nije samo u kasarni dobio buran aplauz, već i u logoru gde je još opuštenije, živopisnije i manje šte- deći drastične reči izvodio svoju tačku. * Svečanosti Na zabave u oficirskom klubu redovno smo pozivali i ađutanta Sulejmana Haki-paše gospodina Semija i turski ofi- cirski odred. Među glavnima koji su često posećivali klub bili su: Husein-beg i Sali-beg i to ne samo radi zabave koje su se organizovale u klubu, već su bilbi i redovni i veseli učesnici izleta. Oficirski klub nije bio samo mesto zabave. Tu su se odvi- jali susreti, predstavljanja, oficirski zborovi kao i na velikoj mapi “ igra rata”, zbog koje bi se učesnici jednako preznoja- vali kao da na terenu izvode vežbe.

114 U svečanoj sali bismo proslavljali i značajne datume. Takav značajan datum bio je 18. avgust, rođendan njego- vog Veličanstva. Tom prilikom turski zvaničnici, ne samo civili već i ofi- ciri, izrazili su svoje iskrene čestitke i želje izražavali su ko- mnadantu. Na čelu sa pašom prodefilovali bi do kluba. Paša bi obično jahao na konju. Ponositog držanja sedeo bi na zlatom ukrašenom, lepom sivom arapu. Iza njega išao bi kompletan oficirski odred u svečanoj uniformi koji bi ga pratio od njihovog konjičkog odseka. Konjicu bi pratili otme- ni meštani na kočijama, koji bi im se pridružili iz grada. Svečane zvaničnike primio bi naš oficirski odred u pu- nom sastavu u svečanoj sali kluba. Postavljeni u polukrugu, goste bi pozdravili dubokim naklonom. Paša bi se tom prilikom turskom besedom obratio koma- ndantu. Stajali bi okrenuti jedan spram drugog dok bi paša izrazio svoje lepe želje povodom rođendana njegovog Ve- Sa svečanosti povodom 18.avgusta

115 ličanstva, cara i apostolskog kralja. Njegove reči prevodio je konzul na nemački jezik. Komandant se na francuskom jeziku zahvaljivao na čestitkama i lepim željama, uz dato obećanje da će odmah da ih prosledi caru i kralju. I njegove reči bi konzul prevodio na turski. Nakon toga bi se oglasili topovi sa utvrđenja Bogiševac. Usred ljubaznih, ponovljenih izražavanja želja na ma- đarskom, nemačkom, francuskom i srpskom jeziku, taj deo svečanosti bi bio okončan. Turska gospoda i gosti kako su došli, na isti način, s pašom na čelu, vratili su se u konak tj. u tursku rezidenciju guverner-paše. Prilikom svečanog ručka, paša koji je stigao u ukraše- nom fijakeru ponovo bi prvi održao govor. Taj deo bi važio za zvanično oglašavanje, što bi značilo da je govorio na tu- rskom. Prvu zdravicu bi namenio u zdravlje njegovog Veliča- nstva. Taj gest bi naš komandant odmah ponovio za njim, ali bi svoju čašu podigao u zdravlje velikog sultana. Nakon nje- govih reči, oglasili bi se topovi sa vrha Bogiševca: odjeknula bi dvadeset četiri topovska pucnja. Iz logora bi se čuli veseli usklici i pesme koje bi se pomešale sa topovskim salvama. ─ Turci? Šampanjac? Zdravice? – pitale bi se neverne Tome. Razume se, turski oficir bi često održao govor pun duhovitih obrta nad belim stolnjakom i zalivao bi ga – ša- mpanjcem. Veliki muhamedanski prorok zabranio je korišćenje vi- na, ali ne i šampanjca. Šampanjac nije vino! Navodno, od vina je postao neki plemenitiji nektar. A nektar sme da se pije! Vera čini čoveka srećnim i srećna je vera onih koji će u takvom uverenju da žive u raju!? Slične, samo u detaljima različite, svečanosti bi bile održane u čast godišnjice sultanovog dolaska na presto. O tome ćemo kasnije da kažemo nešto više, kada budemo go- vorili o gradu i njegovim znamenitostima.

116 Izleti Aktivan život nije se vodio samo u oficirskom klubu već i u logoru kao i van njega. U cilju razbibrige vojnika, ne- deljom posle mise, od ranog proleća do kasne jeseni, pored jezera ispred crkve, svirao je vojni orkestar. U toku leta, za oficire kao i za vojnike, organizovali smo izlete u obližnjoj židovićkoj šumi , ili pored reke Ćehotine, usred čarobnog pejsaža. Reka Ćehotina je proticala čas među hridinama, čineći brzake, čas se razlivala u široku, lenju vodu, otičući ka Dri- ni. Kada su se izleti organizovali na tim mestima, ostajali smo čitav dan. O hrani su brinule prisutne dame i ribom bogata Ćehotina. Izletnici bi krenuli rano ujutru. Neko pe- šice, neko na konju, a neko na muli. I dame su morale da se odluče za jahanje, jer predeo pored puta bio je stenovit i nepogodan za kočije. Čim bi stigli na unapred izabrano odredište na južnom predelu, smestili smo se i započelo bi pecanje. Onaj ko nije znao da peca, pomogao bi u podizanju šatora, u prikupljanju suvih grana, pripremanju potpale vatre radi pečenja ražnjića, u donošenju vode. Do podne bismo prostrli stolnjake po mirišljavoj travi, pri tom bi stigli ribolovci i začas bi ispunili atmosferu mirisi segedinske riblje čorbe i pečene ribe na ražnju. Svako bi seo gde bi mu se svidelo. Čim bi počela gozba, negde iza drveća, začule bi se ma- đarske gusle ili vesela muzika koju je svirao improvizovani vojni orkestar od osam do deset članova. Dobar osećaj razbibrige ispunio bi srca. Brojni članovi porodica turskih oficira često su srdačno prisustvovali takvim izletima kao da se ne radi o vojsci stra- ne zemlje već o svojim vojnicima iz drugog roda. Šampanjac se hladio u svežim talasima Ćehotine sve dok ne bi bio popijen i dok ne bi palo veče.

117 Takav život tekao je u Pljevljima i nije mogao da se nazove strašnim. Ako bi se čovek uživeo, znao je da bude zanimljiv, veseo, zabavan. Istina, to bi se postiglo uz slogan: ─ Jedno srce, jedna duša i bliska saradnja! II Deo Grad Pljevlja – Tursko ime Taslidža Guverner paša Zasluga što vojna magistrala vodi iz prestonice Bosne tj. Sarajeva do sedišta Sandžaka tj. Pljevalja, rezervisana je za naše vojno rukovodstvo. Ova pokrajina koja se graniči sa te- ritorijama više županija u evropskom smislu, jedina ima ko- lski put. Ovim putem se obavljao gust saobraćaj ne samo do Pljevalja već i od Pljevalja preko manje kvalitetne magistrale, koju su izgradili turski vojnici do Soluna. Važnost tog puta je što vodi u sâm Solun, koji izlazi na slobodno more. Umesto transporta po makadamu, važna svetska trgovina i širenje ku- lture mnogo su se bezbolnije i brže odvijali na talasima mora. Pre nego što smo pored turskog groblja skrenuli prema gradu, naša kola su se zaustavila ispred pošte, na ivici magi- stralnog puta. Živahno logorsko raspoloženje okrepljuje umornog pu- tnika koji stiče utisak da je stigao u lepu oazu: sićušno ostrvo presađeno iz toliko drugačijeg zapadnog sveta u šarolik svet istoka. O taboru smo već pisali. Krećemo dalje našom pošta- nskom kočijom. Nakon nekoliko krivina stižemo u Pljevlja. Turci su ovoj varoši dali ime Taslidža, što na turskom znači kamena banja. Ovde je sedište vojnog i civilnog namesnika turske po- krajine Sulejmana Haki- paše. Opunomoćen je s pravom da bude gospodar njihovog života i smrti.

118 Veliki paša, albanskog porekla, u pogledu veroispovesti bio je muhamedanac. Njegova porodica je poticala iz tzv. plemena “ bektešija “ koja je, uprkos muhamedanskoj veri, poštovala i katoličke praznike. Od katoličkih praznika slavili bi dan sv. Nikole i Ilindan. Sulejman Haki-paša imao je evropsko obrazovanje. Sem maternjeg i istočnjačkih jezika, perfektno je govorio italija- nski i francuski. Mladost je proveo u Francuskoj, školovao se u Parizu, u velikoj svetskoj metropoli. I sinove je školo- vao u Parizu. Njegov najstariji sin, Ali, u to vreme već je bio pešadi- jski major u Solunu. Srednji, Izet-beg, završavao je više pra- vne nauke u Genfu i Parizu. Najmlađi Halil- beg, koji je rano okončao studije prava, postao je vojnik. Već hiljadu osamsto devedeset pete godine, kao mlad kapetan generalštaba, po- slat je u Berlin na usavršavanje nemačkih vojnih nauka. * Tursko pravosuđe Pljevlja su tipičan turski grad, a ne Sarajevo. Sarajevo već liči na devojku koja je došla iz unutrašnjo- sti u grad: skinula je seosku odeću i prevaspitana je za soba- ricu. Nešto je u njoj ostalo od starog domaćeg vaspitanja, ali na nogama su joj žute cipele i svilene čarape a nedeljom na glavi šešir sa perom. Asfalt, korzo, masa prolaznika, sjajna kupatila, Ilidža, raskošne kafane i ljudi već savremeni, činili su život u Sa- rajevu. Ponegde između kafane i palate, istina, još postoje tu- rska groblja, a na spomenicima, koji izgledaju kao tek izra- sle preplašene pečurke, vide se likovi sa turbanom. Tu i tamo, stare ulice popločane kamenom, dosezale su do asfaltiranog korzoa, ali ti usamljeni slučajevi ne bi osta- vljali utisak da se radi o istočnjačkom gradu. Kao da su ga

119 samo zato održali da bi strani turisti koji žele da upoznaju istočnjačku kulturu imali o čemu da pričaju kada se vrate kući. Mada i u Pljevljima može budno oko tu i tamo da primeti tragove zapadne kulture, oni bi ostavljali sasvim drugi utisak nego u Sarajevu. Pored parkova i urednog austrougarskog tabora evro- pskog tipa, Pljevlja su izgledala kao dadilja koja, odevena u narodnu nošnju, gizdavo, prigrli u svoje krilo neobično gra- dsko dete: malo evropske kulture i pri tom ne shvata kog vraga joj namiguje mnoštvo ljubaznih, stranih gizdelina? Čim je magistrala, dotakavši logor, ostavila za sobom tursko groblje i Sveto drvo, naša kočija je ubrzo truckajući ušla u Pljevlja. Stali smo najpre ispred najznačajnije građevine u gra- du - konaka. Konak je višespratna krilna zgrada u kojoj se nalazi vojna, politička, upravna i sudska vlast. Nisu tu bile samo upravna i sudska vlast, već i zatvor usko vezan za njih. U prostorijama zatvora kog nazivaju “aps” nema nikakve ra- zlike između zatvora, pritvora, tamnice. U apsu bi podjednako smestili zatvorenike, robijaše, za- robljenike i one pitome meštane koje bi administrativne me- sne vlasti osudile na dan-dva pritvora. Ubica na doživotnoj robiji, falsifikator novca i prevarant bili su zajedno u apsu sa neobuzdanim siledžijom ili sa opa- snim buntovnikom. Nije bilo razlike među njima. Ni što se tiče snabdevanja ni tretmana. U dvorištu konaka, zatvorske prostorije tj. apsane od spoljnog sveta odvajaju rešetke na širokom hodniku. Kroz rešetke je mogao da proturi glavu ko god hoće. Naoružani čuvari kao da nisu ni primećivali da zatvorenik glavom izvan rešetke vodi prisan razgovor sa rođacima ili strancima. Sa kraljevsko-pravnog aspekta posmatran apsurd tamo nikome ne bi smetao. Ni čuvaru, ni sudiji ni posmatračima.

120 Ta neobična pojava može da se objasni: troškove za ishranu zatvorenika ne obezbeđuje turska vlast iz državne kase već ro- dbina i humani ljudi. Robijaš koji nema ni rodbinu ni prijatelje dobije tek toliko hrane da ne bi umro od gladi. Dnevno jednom udelili bi im mali somun taze, nekakvo pecivo i vodu. Najveći praznik za zatvorenike bio je nedeljni vašar. Ta- da bi humani ljudi i čuvari zatvora prikupili u čaršiji dobro- tvorne priloge za ishranu. Nažalost, od tih priloga samo bi mali deo dospeo u gladni želudac onih kojima su raspoloženi darodavaoci namenili hranu. Srećom po zatvorenike, mnogi bi, ili zbog zainteresovanosti ili zbog sažaljenja, lično odneli humanitarnu pomoć do rešetaka. Tokom vašara dobrostojeći darodavci ispraznili bi tepsije sa poslasticama u pekarama. Stranac, koji bi prvi put odneo zatvorenicima nešto od tih poslastica, a čuvar negodujući zavrteo glavom, imao je utisak kao da ga gazdarica prekore- va što bez potrebe hrani slatkišima kanarinca u kavezu. Kome bi slatkiši bili nepotrebni? Šta je uopšte značilo negodovanje, to što bi stražar zavrteo glavom? Upravo je imalo suprotno značenje. Ako Turčin neće da progovori a želi da izrazi svoju sagla- snost, ne klima glavom odozgo na dole kao mi, već sa levog na desnu stranu, kao da negira. Taj gest imao bi značenje: ─ Alal vera dragi prijatelju! Slažem se sa tobom! Kada bi negirao, klimao bi glavom, kao da je najpriro- dnija stvar na svetu da kaže: ─ Da! Drugi svet je to. Drugi ljudi. Nije jednostavno prilagoditi se takvim običajima, a još teže bi čovek uspeo da prodre u dušu tom narodu. * Paša kao gospodar života i smrti Paša je u pogledu vojske, civilstva, politike i administra- cije najviša vlast. On je izvršilac naredbi i zakona padišaha.

121 Sila koja gotovo bezuslovno vlada životom i smrću. On je najviši organ za izricanja kazni zbog krivičnih dela. Primo- ran je da živi sa tim nametnutim pravom, mada ne više od zapadnoevropskog pravosuđa. Među potčinjenima vlada ne samo krvna osveta već i potpuno nejasno shvatanje pojmo- va: “moje”, “tvoje”. U smislu krivičnog prava uočavaju se granice između bespravnog prisvajanja, prekršaja protiv svojine, krađe, plja- čke, ubistva. Moja kuća - moja tvrđava! Ovo geslo u prevodu znači: sve što je izvan moje ku- će, tuđe je. Sve što je strano, neprijatelj je! Od neprijatelja prisvojiti, ukrasti, opljačkati nije sramota. Štaviše, često je vrlina. Zbog verskih i nacionalnih suprotnosti, guslari u na- rodnoj pesmi slave mnoge takve heroje, koje bi na Zapadu sasvim drugačije tretirali. Vlasti mnogo veće poteškoće imaju sa kažnjavanjem pljačkaša nego sa ubicama. Na ove druge nepotrebno bi tro- šili vreme. Zbog žrtve krvne osvete uzalud bi tražili krivca. Ni svedoka ni motiv vlasti ne bi pronašle, a hapšenje i ka- žnjavanje lopova ne bi bio redak slučaj. Dželatov mač bi se brzo domogao takvih zločinaca. U periodu između okupacije do aneksije, mnogom ta- kvom prestupniku paša bi skinuo glavu. Krv pogubljenih bi oticala sa vodom Begovog potoka čim bi im dželat odrubio glavu u čaršiji. Pogubljenja su se izvršavala na mnogo strašniji način nego kod zapadnoevropsih izricanja kazni vešanjem, gde su vešti reporteri, u novinskim izveštajima, hranili bolesnu ma- štu uzbuđenih čitalaca. * Maruša, dželatova pomoćnica Čim bi odrubljena glava pala u prašinu pljevaljske čarši- je, dželat bi je podigao i dao Maruši...

122 Maruša je bila žena. I zamisliti je strašno! Žena kao dže- latova pomoćnica! Zadatak jadnice bio bi da glavu, nabijenu na kolac, stavi na rame i prošeta dobro prometnim ulicama. Jadnica bi trčala ulicama i neprekidno uzvikivala: ─ Ovako prolazi onaj ko se zameri zakonu! Maruša je morala da prihvati zaduženje da bi spasla svoj život. Jednom, davno, ko zna kad i ko zna zbog čega, i nju je pljevaljski paša osudio na smrt. Zgrešila je nešto strašno. Njen ogroman greh više ne pamte ni njeni praunuci. Možda ga se ni ona ne seća više, odavno ga je zaboravila. Danas više ni vlasti ne bi znale da daju spisak njenih kri- vica. Pričaju stari ljudi, koji su čuli od svojih očeva, da je odgovorna za mnoge smrti. I sama je bila osuđena na smrt. Pre nego što je dželat podigao sekiru iznad njene glave, pomilovana je. Pomilovana pod uslovom da do kraja živo- ta bude zadužena da “šeta” glave nabijene na kolac pljeva- ljskim ulicama. Prihvatila je demonstriranje smrti u zamenu za svoj ži- vot. U to vreme... bila je još mlada i lepa. Činilo joj se da je i život lep. I živela je.. . živela nemilosrdne, duge godine. Svoju tužnu obavezu odradila je poslednji put 1888. go- dine. Tada su već i naše trupe bile u Novopazarskom Sa- ndžaku. Sa odrubljenom glavom na kolcu osuđenog čoveka, kojeg su uhvatili na delu prilikom pljačke, kao neka avet jurila je ulicama i trgovima. Njenu prosedu, neočešljanu kosu mrsio je vetar. Oči, du- boko usađene ispod obrva su podmuklo kolutale, dok je za- strašujući trofej pokazivala čas na jednu, čas na drugu stra- nu: ─ Ovako prolazi onaj...

123 * Džamija Iako bismo Sarajevo mogli da nazovemo gradom dža- mija, ni Pljevlja ne oskudevaju u vitkim minaretima. Istina, u mnogo manjem broju, ali u smislu značajnosti i lepote se- dam pljevaljskih džamija ne zaostaje za mnoštvom saraje- vskih džamija. Sa terase visokih minareta, pet puta se pozivaju pobo- žni muslimani da ispoštuju verske obaveze propisane Kura- nom. Kada bi se naglo i neočekivano oglasio pevljiv, otegnut glas mujezina, strancu bi delovalo čudno, ali ne i neprijatno za uvo: ─ Alla ekber, la llaha illa na Muhammed rasul Allahi! Što bi značilo: Bog je bezgraničan i nema drugog Boga sem Alaha. Muhamed je prorok Alahov! U mirnim večerima, bez vetra, sa visine daleko dopiru mujezinove reči koje i na vernike kao i nevernike ostavljaju takav utisak da bi morali da se zamisle... Begova džamija

124 Među pljevaljskim džamijama najlepša je, a po arhite- ktonskoj vrednosti najznačajnija Husein-pašina džamija. Kao što se vidi i na slici, impozantno se uzdiže iznad ostalih građevina. Njen minaret, koji se završava sa alemom u obli- ku polumeseca, visoko je iznad ostalih minareta. Najpre se oglasi mujezinov glas sa terase tog minareta, a potom se oglase i mujezini ostalih džamija. Blizu džamija su česme i bazeni sa vodoskokom umetni- čkog izgleda u svrsi verskih umivanja. Čim bi se začuo mujezinov glas, svaki muhamedanac, bez obzira da li je trgovac ili mali privrednik, bogat ili siro- mašan odmah prekida svoj posao, pregovore, prodaju, ku- povinu i žuri do džamijske česme. Izuva papuče, pere noge zatim ostale delove tela. Ako bi mnogo žurio, jedva bi malo dotakao vodu. Nakon umivanja ušao bi u džamiju. U pre- dvorju ostavlja papuče, jer bi prljavom obućom i nogama obeščastio molitvu. Hladnijim danima muslimani nose debele vunene čarape koje ih štite od prehlade. U blizini džemija i česama je medresa tj. škola. Ne treba je tražiti! Neprestana galama koja bi se čula kroz otvorene prozore izdaleka bi je otkrila. Turska deca uče Kuran napamet bez knjige. Jedni drugi- ma bi vikali na uvo pojedine rečenice. Toliko puta bi pono- vili redove da bi na kraju zapamtili. I način opšteg obrazovanja odvijao bi se na isti način: naglas bi ponavljali gradivo a to bi podrazumevalo veliku buku. Ta buka pokazuje gde se turska škola nalazi. * Turski praznici Pored beskrajnog poštenja, Turci su do fanatizma reli- giozni. Koliko su religiozni vidi se i na ritualima sahrana: potpuna pomirenost sa smrću. Dan smrti nije žalost već se

125 smatra radosnim događajem: čovek, postavši od prašine, ispunio bi zemne obaveze, zatim, duša bi mu odletela nazad ka raju! ─ Da li sme zbog toga da se plače? ─ Ne sme. Ne jednom su pokazali svoju dobronamernost prema au- strougarskoj vojsci. Vekovima potlačeni srpski i bosanski narod, u ulozi raje, bez političke slobode, postao je narod ro- pske duše. Snishodljivi i podmukli, pomirljivi i zlonamerni. Često bi se suočili izvidnici patrolne službe sa lukavošću i zlom namerom potlačenog naroda, kada bi, u nedostatku savršene mape, zatražili pomoć da pokažu pravi put. Kada bi vođa patrole zamolio bosanskog pastira za pomoć u cilju la- kšeg orjentisanja, na raskrsnici, usred gomile kamenja, ovaj bi odgovorio na dva načina: ─ Ne znam, gospodine! Ili: ─ Bogami, ne znam! A znao je. Zbog svoje bezbednosti, opreza radi postalo mu je sastavni deo prirode da ne pomaže strancima, da im ne čini dobro. Drugo, ako nije bio samo oprez u pitanju već i zla name- ra, vođa patrole koji bi naivno poverio cilj svog putovanja, bio bi namerno usmeren u drugom pravcu: komplikovanim stazama na Zapad umesto na Istok, ili bi stigao odakle je krenuo. Turčinovo usmeravanje bilo bi tačno i detaljno. Osnova Turčinove fanatične religioznosti poticala je iz zakonitosti Kurana koju je doslovce poštovao i sledio. Tursko dete pre nego što bi naučilo da čita i piše u osno- vnoj školi, znalo bi napamet važnije delove Kurana. Umesto naivnih predškolskih bajčica, dečjih pesmica, umesto idile, ono vežba reči Kurana u cilju psihičkog razvoja. Sedmi dan stvaranja i oni slave ali kod njih nije nedelja već je petak. Glavni praznici su im: Ramazan tj. mesec veli-

126 kog posta, Ramazanski Bajram tj. proslava povodom završe- tka posta i Kurban Bajram, praznik prinošenja žrtve. Ramazan je po muslimanskom računanju vremena u lu- narnoj godini deveti mesec koji ima trideset dana i zove se Ramazan el mubarek tj. blažen mesec posta. Njihovo raču- nanje vremena (tarikhi hidsi) potiče od dana kada je prorok Muhamed, osnivač religije, prešao iz Meke u Medinu. Taj dan se poklapa sa 16. julom 622. godine posle Hristovog rođenja. Godine se računaju na osnovu mesečeve rotacije i zovu se lunarne godine. Lunarna godina ima 354 dana. Dan počinje zalaskom sunca. Smatra se da je tada dva- naest sati. Podrazumeva se, da u različitim periodima godine u odnosu na zalazak sunca, dan počinje u različito vreme. Ta razlika bi često bila velika. Da bi se vreme tačno odredilo, posebno zbog predviđenog vremena za molitvu, svaka dža- mija u prestonici i u dvorištima džamija iz unutrašnjosti, ima sat sa zvaničnim vremenom prema kojem vernici navijaju svoje satove. Muhamedanska godina je kraća od naše godine jedanae- st dana, dvadeset jedan čas i pet sekundi. Svaki lunarni me- sec traje dvadeset devet dana, dvanaest sati, čerdeset četiri minuta i tri sekunde. Razliku između pojedinih meseci tako bi korigovali da bi u jednom mesecu računali dvadeset devet a u drugom tri- deset dana. Na osnovu takvog računanja neki meseci ne bi bili u istom godišnjem dobu kao po hrišćanskom računanju vremena. Vremenom, nakon više godina, iz jednog godišnjeg doba prešlo bi se u drugo. Trideset šest godina je potrebno da jedan mesec prođe kroz sva godišnja doba: zimu, proleće, leto i jesen. Nakon osamnaest ili devetnaest godina, zimski meseci postanu letnji. Iz tih razloga, deveti mesec lunarne godine, meseca Ra- mazana, premesti se u drugo godišnje doba. Ponekad ga sla- ve zimi, a ponekad leti.

127 Ramazan kod svih muhamedanaca počinje u istom tre- nutku. Njegov početak, nakon preciznog određivanja vreme- na, javljali bi iz sultanovog sedišta u Carigradu. Muhamedanci dane Ramazana provode u lenčarenju, li- šavajući sebe jela i pića, duvana i svih materijalnih dobara od svanuća do zalaska sunca, u strogom postu. Trideset da- na turske radnje i radionice bile bi preko dana zatvorene. One bi se otvarale nakon topovske paljbe koja je znak zala- ska sunca. Tog trenutka, kao čarobnim štapićem i bez ikakvog pre- laza, tihe ulice bi oživele. Palila bi se svetla i baklje, tekao bi rad, trgovina isto kao i preko dana. Izlaskom sunca svaka buka bi prestala i vernici bi otišli na počinak. Nakon ponovne topovseke paljbe, uveče, iz kasarne bi izašao vojni orkestar i uz svirku prodefilovao kroz čaršiju. Ispod osvetljenih prozora imućnijih meštana stao bi da osvi- ra serenadu. Zatim bi se vratio u kasarnu gde bi se vojnici cele noći veselili do zore uz živahnu muziku do sledeće to- povske paljbe. Ni meštani ne bi ostali bez muzike. Improvizovani orke- stri sastavljeni od bubnja i sviraljki zabavljali bi veselo dru- štvo u selamlucima. U toku Ramazana i mi bismo morali da se prilagodimo muhamedanskim običajima. Noću usred galame, gužve i glasne muzike nije ni bilo reči o odmoru. Prevremeni odlazak na počinak ništa ne bi pomogao. Ta- ko je oživela izreka: “Si fueris Romae romano vivito more!” tj. ako si u Rimu, živi kao Rimljani! U stvari, danju bismo i mi spavali a noću posećivali imućnije turske kuće u čijim se- lamlicima bismo od uljudnih domaćina uživali srdačno go- stoprimstvo. Ne bi samo u imućnim kućama tekao veseo život. I siro- mašniji meštani bi u kafanama i turskim mehanama prosla- vljali do zore uz muziku i ples.

128 Nakon tridesetodnevnog noćnog života, započeo bi na- jveći turski praznik: Bajram tj. praznik prestanka velikog posta. Proslava traje tri dana uz veliko veselje. Prvog dana Bajrama, na čelu sa generalom, naš oficirski odred bi posetio pašu kao i otmeniju tursku gospodu. Našu posetu bi turska gospoda doživljavala kao veliku čast i lep gest. ─ Mubarek olsun bajram! Tj. blagosloven bio Bajram!- pozdravljali bismo uobičajenim frazama domaćina, kao što bi kod hrišćana rekli “Srećan praznik!”. Turska gospoda bi nam takve posete uzvraćali prilikom nove godine i za Uskrs. Kao što bi kod nas ljudi darovima čestitali Božić, tako bi Turci činili radost za Bajram. Treći veliki praznik muhamedani slave sedamdeset dana nakon Bajrama, dvanaestog meseca u Zulhidse mesecu lu- narne godine, tj. u mesecu hadžiluka. Taj praznik je Kurban Bajram i traje četiri dana. Tokom tih dana, imućniji muha- medanci kolju jaganjce u znak prinošenja žrtve čije meso bi podelili siromašnom stanovništvu. Za vreme Kurban Bajra- ma kreću hadžiluci u Meku i Medinu, gde bi u znak sećanja na Kurban Bajram prinosili žrtveno jagnje. U Carigradu, prvog dana Bajrama, sultan bi pompezno, uz svečanu pratnju, posetio poneku džamiju. O tim svečano- stima opširno bi se pisalo i u štampi. * Čaršija - Tursko vašarište Najinteresantniji deo turskog grada je čaršija tj. glavna ulica. Žila kucavica grada. Ne vašarište, ni ulice, ni bazar, već mešavina to troje: čaršija. Najtipičnije, najzanimljivije mesto Pljevalja je čaršija. Svet Istoka.

129 Takvu istočnjačku notu nema ni sarajevska ni konstanti- nopoljska čaršija kao u Pljevljima. U širokoj ulici čaršije – koja više liči na trg – levo i de- sno otvaraju se ulice, prolazi, tesnaci kroz koje bi se kolima teško prolazilo. U zavisnosti od toga koji trgovci i zanatlije žive u tim prolazima, menja im se miris, boja, štimung i karakteristika. Po nekom starom esnafskom sistemu, majstori iste stru- ke bi se pripili jedni pored drugih. Nema ni govora o konku- renciji ili takmičarskom duhu. Cena robe bi zavisila od sreće i iskustva. Svi bi tražili izuzetno visoku cenu za svoju robu, a krajnji iznos vrednosti određuje procena kupčevog raspo- loženja, upućenosti i statusa. To da majstor za papuče preseli svoju radionicu u ulicu gde su radnje sa krovom pokrivenim crepovima i da tamo pravi konkurenciju, ne dolazi u obzir! Tako nešto istočnjačka opuštenost i komfor ne dozvoljavaju. Detalj iz čaršije

130 Sve je dobro tamo gde je bilo i gde jeste, a ne onako kako bi moglo da bude. U to vreme, pojmovi trgovine i privrede se ne razlikuju. I proizvođač sâm prodaje robu. Samostalan trgovac je bela vrana. Čak i ako ih ima, oni su bili Srbi ili Albanci. Turci nisu. Sve bi imalo početak i kraj. Izaberimo, dakle, neki početak čaršije. Uđimo u prvi prolaz. Tu su živeli izrađivači noževa. Slavan i unosan posao! Kako za koga! Treba znati posao! Pored dobrih, domaćih, turskih noževa, često prepoznajemo francuski, engleski i so- lingenov zaštitni znak u korenu sečiva, u bosanskim moti- vima ukrašenoj dršci. U tom pogledu pljevaljski nožari su prevazišli dobrog, starog, nedavno preminulog segedinskog izrađivača noževa. Naime, jednom, engleski trgovac je hteo da naruči deset hiljada primeraka njegovih izvanrednih no- ževa, ali je on ravnodušno istresao duvan iz svoje lule i s kraja usana rekao: ─ Poludeli ste gospodine! Toliko noževa ni za pet godina ne bi moglo da se izradi! Odoh u njivu, sazreo je kukuruz! Ajd, pa u zdravlje! Istina i među pljevaljskim nožarima ima velikih majsto- ra, ali je teško prepoznati ko prodaje svoje radove, a ko oštri- cu iz Damaska ili falsifikovan solingen. Turski gazda bio je ravnodušan ako bi neko ostavio nje- govu izvanrednu robu i kupio kod suseda neki jeftin falsifi- kat donet preko Soluna. Sledeću ulicu bi zaposeli majstori kazandžije. Nekada je i kod nas to bio cenjeni zanat. Danas bi samo Cigani, koji lutaju Evropom, nudili svoje usluge da ih zakrpe. Ovde je još bio cenjen zanat. Muhamedanci i hrišćani za spremanje i posluživanje jela korisili bi bakarne posude. Posvećivali su mnogo pažnje umjetničkom izgledu tih posu-

131 da. Bogate porodice, sa brojnom poslugom, uložile bi celo bogatstvo u bakarne sudove. Otmenim domaćinima bilo je ispod časti da koriste zemljane sudove. Zemljane sudove isključivo koristi siromašan sloj stano- vništva. Zlatarski zanat, u kombinaciji sa kazandžijskom stru- kom, uzdiže se do nivoa umetnosti. Na bakarnim sudovima imućnijih domaćinstava vide se tragovi zlatarskih majstorluka. Pompezni su veliki posluža- vnici na kojima bi služili jela. Prilikom proslave na takvom poslužavniku mogu da posluže osmoro-desetoro ljudi. Ka- zandžije, pored bakrača, prave i sprave za prženje - mlin za kafu. Bez tih stvari Turci ne bi krenuli na put. Nose ih ve- zane za sedlo zajedno sa čibukom. Naravno, i sirova kafa bi našla svoje mesto pored vreće sa hranom. Sledeća ulica već ima prijatniji miris. Tu bi se zaređale radionice obućara i čizmara. Ni ta struka nije zanemarljiva. Oni prave na istoku modernu, šarenu obuću. Istina, iznad firme nije istaknut zvučni naziv: Cipelar ili “Šuster” ili “Mu- ški obućar”, “Ženski obućar”. Ipak, umetničku veštinu izra- de savladali su do detalja. Imali bi dubokih i plitkih cipela u svakoj sobi, od kordu- ana izrađene ženske i muške čizme i sve vrste papuča. Počev od segedinskih nanula do zlatom bogato ukrašenih, plišanih i svilenih haremskih cipelica. Zanimljive su široke, crvene ili žute čizme bez potpetica od korduana koje isključivo Turkinje nose prilikom izlaska iz harema. U cipelama ili papučama ulaze u njih i otežanim koraci- ma vuku noge dok prolaze ulicama. Zbog specifičnog hoda i tada bi bile prepoznatljive čak i ako bi ogrnule ogrtač evropsok stila. Zanat čizmara, ipak, nije samostalna delatnost. Uzalud postoji veličina, kalup... To nije dovoljno za pravljenje či-

132 zama. Potrebna je koža, a kožu ne proizvodi obućar već šta- vljar. Upravo zbog toga, prirodom je dato da tamo gde ima vi- še obućara, nađe se i poneki štavljar. I u Pljevljima, dok bi razgledali papuče i čizme, već u sledećem prolazu dočekao bi nas miris štavljene kože. Ne- pogrešiv miris štavljene kože. Već bi nas na početku uličice dočekao poznati miris štava. U ulici kožara protiče potok pa, bi mogli da kažemo da je to mesto stvoreno za štavljenje ko- že. Na obali potoka opremaju svoje radnje, ovde štave i suše kože i tu na licu mesta prodaju. Mušterije ne bi dugo čekali. Miris mami obućare iz susedne ulice koji, ne samo prstima, proveravaju da li je prava, već bi je i pomirisali i liznuli. Nakon ulice štavljača prelazimo u drugu, manje otmenu i mirišljavu, ali bučniju i posećeniju. Tu caruju trgovci koji prodaju kratkometražnu robu. Oni već koriste meru i u zavisnosti od rafa uređuju radnje. Drve- nim stepenicama se stiže do radnje mada ispred nje ima više robe nego unutra. Ozbiljan i ćutljiv vlasnik bi sa prekršetnim nogama do- čekao mušterije, ili bi uvijao cigaru, ili držao lulu u ustima, ili srkutao crnu kafu. Nakon uobičajenog pozdrava: “Dobar dan!” obavezno je rukovanje. Ako bi mu se učinilo da je posetilac potencijalni kupac, ponudio bi i njega crnom kafom. Naravno, u početku kafa završava posao oko dogovaranja, tek nakon toga bi pre- šli na pravu trgovinu. Sklapanje posla bi sporo išlo. ─ Vreme je novac! Nakon čiftaške četvrti prešli bismo u veseliji, šareniji deo čaršije. Tu je bilo nekoliko poslastičarskih radnji. U njima su se prodavale šljive u medu, alva (poslastica od pirinča pomeša- na s medom i posuta bademom) i pita s medom. Pita sa medom je omiljena poslastica kod Turaka kao kod nas kolač s medom, ili knedle sa čvarcima i sirom, ili

133 kao što je kod Čeha kupus sa knedlama, kod Talijana maka- rone, kod Nemaca kotlet, kod Francuza rostbif ili kod Eski- ma loj od foke – bez hleba. Kao što bi za nabrojano želudac zahtevao vreme i prostor da bi ih primio i svario tako i za tursku pitu potrebno je isto. Sjajno napravljena, sveža pita s medom bila bi ukusna, ali ohlađena već nije za evropski želudac. Prilično se oseti na njoj manje goveđi, a više jareći loj. Poslastičari najbolje prolaze prilikom dugotrajnih prazni- ka Ramazana i Bajrama (ovaj drugi prilično podseća na hri- šćanski praznik Uskrs). Turski praznik Bajram traje tri dana, koji svi muslimani danonoćno slave. Tom prazniku predhodi tridesetodnevni post Ramazan. Tom prilikom muslimani bi ležali i spavali od svanuća do zalaska sunca uz strogi post i nakon večernje molitve uglavnom bi voće i testenine ko- nzumirali. Iz tih razloga bi poslastičarima Ramazan i Bajram značili kao lek na ranu. Posebno je Bajram vreme provoda, ugađanja i kupovine. Tada bi izašla na površinu dobra volja i veselje kod ozbiljnih Turaka. Kao i u svakom većem gradu, tako i u Pljevljima, u bli- zini mesta za zabave, nalaze se i prodavnice sa luksuznom robom. Između poslastičarnica, pečenjara i kafana udenute su kujundžijske radnje. Tursko juvelirstvo je posebno zanimljiv zanat. Ne pra- ve ukrasne predmete, senzacionalne činije i pribor za jelo. Njihova umetnost je povezana sa drvodeljama i više je na- menjena oku nego opštim potrebama. Pipav posao. Isto ta- kav pipav posao je i zlatni vez na Turkinjinoj feredži. Takav posao su zahtevali i persijski i turski tepisi ili ručna izrada francuske čipke. U Pljevljima je bilo više kujundžijnica. Bilo je među nji- ma i amatera i dobrih majstora. Neupućeni prilikom vašara jedva bi uočili razliku između majstorske i laičke izrade.

134 Kujundžiska umetnost je u tome da se na unapred pri- premljene, istočnjačkim motivima izrezbarene, drvene ka- lupe utisnu srebrne ploče. Istaknuti majstor kujundžija bio je Tadija. Nije bio mu- hamedanac, već albanski katolik. Majstor Tadija je, bez takmičarskog duha, daleko preva- zišao radnje svojih kolega. Ne samo zbog veličine, isticao se i zbog raznolike, nagomilane robe. Kasnije, posebno u Sarajevu i u zanatskoj školi u sklopu fabrike predavači bi prenosili na učenike Tadijine majstorluke. Majstor Tadija je sam radio u svojoj radionici. Prido- šlica ga ne bi ometao u poslu. Ne bi ga mučila ni pomisao da mu neko zato dolazi često u radionicu da bi ukrao tajne veštine. Bio je Bogom dani umetnik. Da li slavuj razmišlja dok peva, hoće li neki kompozitor, koji ne planira da svije gne- zdo već želi da sagradi palatu u nekom Jerusalimu sveta, da zapiše note njegovih pesama? I koji deo njegove umetnosti bi mogao da mu ukrade? Tajnu mašineriju koju koristi? Ve- štinu ruku? Jednostavne alatke njegovog pradede još su bile izložene pred očima javnosti. Svako je mogao da ih dotakne, da se sa njima posluži. Ne bi mu zasmetala ni znatiželjna eksperi- mentisanja ni bespredmetni razgovori. Nezgrapnim kleštima vadio bi usijane srebrne niti, - nežne, često tanke poput vlasi – iz užarenog kotla i ređao bi ih u pripremljen kalup. Stalno je imao u rezervi nekoliko filigransko-kujundži- jskih predmeta ukrašenih srebrnom gleđi, počev od omilje- ne turske tabakere i lule od ćilibara. Mnoštvo gotovih prime- reka čekalo bi mušterije. Pored tih stvari izašle bi iz njegovih spretnih ruku i stvari za svakodnevnu upotrebu: dugmad za manžetne, igle za kra- vate, zmijolike narukvice bogato obložene srebrom, držači za šibice, ukrasne kutijice.

135 Njegova dela bi bila do te mere specifična da bi ih stru- čnjaci i u Sarajevu, Solunu, čak i u Carigradu prepoznali i razlikovali od falsifikata. Tadijino savršentvo, istina, bilo bi jedinstveno mada ni veliki stručnjaci ne bi znali da prepoznaju da li dela potiču od njega, od njegovog oca, od dede ili pradede. Zanat bi se prenosio sa oca na sina. Sinovi bi krenuli očevim stopama sa nasleđenim ručnim veštinama. Tadijin otac, kao i deda, pradeda i čukundeda bili su ku- jundžije. Način smeštanja srebrnih niti u kalup od tvrdog drveta, kao što bi stari majstor i priznao, poticao je od Ve- necijanaca. Venecijanci su u to vreme još često posećivali obale Istre i Dalmacije, Crne Gore i Albanije. Uništavali bi šume da bi razvili mornaričku oružanu silu. Sve dublje i du- blje su prodirali kroz opustošene šume. Istina, uneli bi i ma- lo svoje kulture među zaostali balkanski narod koji od toga ne bi imao mnogo koristi jer bi ispred i iza zasejane kulture ostajala pustoš, a narod bi na opustošenoj visoravni ostao sam bez dotičnog učitelja i polako bi postajao oskudan. Moglo bi se reći da je iza uljeza plodna zemlja postala karstna. Ipak, tragovi njihovog visokog obrazovanja ostajali bi poput oaza u Sahari. Interesovanje za predmete majstora Tadije bilo je veliko. Ko god bi se našao u Pljevljima, nije izostavio da potraži njegovu radnju i kupi kod njega nešto. Imućniji su kupo- vali izvanredne muštikle, oni sa skromnijim mogućnostima ukrasnu iglu, dugmad za manžetne ili minđuše. Nedaleko od Tadije, u sledećoj ulici, bili su kovači. Ne bi znali mnogo više da urade od potkivanja konjskih kopita. Zvali su se potkivači. Potkovice ne bi imale oblik potkovice već – papuče. One ne bi štitile samo ivice kopita, već bi pre- krile celu površinu. To bi bilo neophodno zbog stenovitog, kamenog, planinskog puta koji bi povredio donje, meke de-

136 love kopita. Na sredini takve potkovice je rupa, koja služi za dovod vazduha. U susedstvu potkivača, nalaze se puškari. Mnogi od njih bi samo popravljali staro vatreno oružje brđana. Oni spretni- ji bili bi vični da sastave, rastave i poprave ne samo puške sa Mozerovim sistemom već i Manliher karabine koji se pozadi pune kao i revolver. Tapetari blage naravi nalaze se u njihovoj blizini. Bog zna kako su se našli u neposrednoj blizini dve suprotne stru- ke u tom podeljenom svetu. U Pljevima ima dosta tapetara. Tapetarstvo je dobar i unosan posao, jer na tim predelima i u turskim i bosanskim kućama retko bi se našle stolice. Umesto njih sofe krase enterijer. Dalje na putu našli bismo se na takvom mestu za koje se ne bi nadali da postoji u istočnjačkom gradu. Miris alkohola i vina deluje strano u tom okruženju. Ipak, postoje brojni trgovci alkoholnih pića i vina. Kupaca ima u izobilju. Bosanski, srpski, albanski stanovnici isto ta- ko nazdravljaju u prodavnici pića kao u čardi debrecenske stočne pijace. Našao bi se i poneki muhamedanac koji bi se oglušio o Muhamedove zapovesti. Bosanci nižeg staleža bi u neograničenim količinama trošili najeftinije piće: špirit. Imućniji su već pili mastiku, koja je u srodstvu sa fra- ncuskim uništiteljem ljudskog roda: rakijom, ubicom mozga i nervnog sistema. Nije ni čudo što Turci nazivaju životi- njama one koji piju rakiju. Vino bi, pak, bogatiji i otmeniji Bosanci i Albanci pili. Činjenica da u željenim količinama može da troši sokove grožđa ko god želi, dokazuju poređana velika i mala burad sa malvacijskim, grčkim, italijanskim, čak dalmatinskim i španskim ali i najskupljim markama mađarskih vina. Najugledniji među trgovcima vina u poslednjoj deceniji prošlog veka bio je trgovac Živković. Nigde se ne bi dobio

137 odličan beli asu kao kod njega. Parnas gde bi vinopije dobile pravi nektar, bio je Živković. Šetajući uličicama čaršije naišli bismo i na takva mesta na kojima se ne bismo osećali najprijatnije. Nećemo ih po- minjati! Mogli bismo da zaključimo, iz dosadašnjeg kazivanja, da čaršija nije ništa drugo sem kombinacija velikog tržnog centra i engleske robne kuće gde bi kupac uspeo da zadovo- lji sve svoje unutrašnje i spoljašnje potrebe. Zanatlije i trgovci čaršije, skoro bez izuzetka, bili su mu- hamedanci. Istina, našli bi se među njima i Albanci i Grci. Bosanski i srpski stanovnici koji se bave stočarstvom, pro- davali bi stoku. Čaršija bi ponedeljkom, prilikom nedeljne pijace, bila najživopisnija i najoriginalnija. Poput Vavilonskog haosa stvarala bi se gužva na trgu kao i u sporednim ulicama. Prostor bi ispunio metež i zaglušuju- ća buka. Onaj ko bi se prvi put našao usred čaršijske gužve, imao bi osećaj da se našao u epicentru neprijateljskog tabo- ra. Ponela bi ga bujica ljudi i kao brod bez kormila na moru, postao bi igračka talasanja mase. Ljudi koji bi zamahivali, svađali se, vukli jedni druge, imali bi promenljivo raspoloženje: na momente bi bili pomi- rljivi, tihi, da bi u sledećem trenutku postali još bučniji. Kupci su kudili a prodavci hvalili robu. Ne bi bilo toliko strašno što viču jedni na druge. Samo da im na ramenima ne vise puške a o pojasu na tuce krivih tu- rskih noževa sa koštanom drškom. Neki od njih mogli bi da preseku ogroman debrecenski ili segedinski hleb. Ljudi bi se neprekidno hvatali čas za puške čas za noževe, ali to bi bila samo bezopasna pretnja. Retko bi prelazili na delo. Mestimično bi se bez razloga stvorila gužva. U takvim situacijama, činilo se, ljudi bi ličili na mravinjak. Galama bi

138 Nedeljni pazar. Husein-pašina džamija se pojačala. Iz opšte vike jasno bi se izdvajali glasovi trgova- ca koji bi hvalili svoju robu i tako privlačili kupce. Tu i tamo iz meteža čuli bi se jači glasovi u talasima. Ti talasi glasova poticali bi iz središta okupljenih i označavali bi da je kupoprodaja obavljena. Tada, prilikom merenja robe, došlo bi do razmirice zbog odstupanja od stvarnih vrednosti. Za svađu bi se uvek našli opravdani i neopravdani razlozi. Značajan, obećavajući trenutak bio bi procenjivanje vre- dnosti i merenje robe. Dvojica, okrenuti licem jedan prema drugom, držali bi na ramenu motku od tvrdog drveta na koju bi okačili zarđali kantar sumnjive ispravnosti. Kada bi oka- čili robu na kantarsku kuku ili je stavili na tas, nastavljalo bi se cenkanje, odmeravanje robe, procena. Mimo buke i meteža među prodavcima i kupcima našli bi se i tihi učesnici. Oni bi zauzeli mesto blizu džamije. Ispod feredže i neuglednih crnih ogrtača tiho bi sedeli pored svoje robe. Ove rezignirane, neme spodobe koje bi iščekivale sre-

139 ću bile su muhamedanke iz nižeg, siromašnijeg staleža. One su prodavale peškire i maramice koje su vezle u haremu. Ako bi neko stao ispred njih s namerom da nešto kupi, podigle bi inače savijene glave a iznad crne ili bele feredže zasjale bi im oči dok su izgovarale cenu robe. Posle toga ne bi progovorile nijednu reč. Oskudnim zlatnim nitima izrađena roba, pravljena radi prodaje, ne bi svedočila o naročitoj ručnoj veštini. Ne bi ni zahtevale visoku cenu za nju, niti bi se cenkale. Ako bi se kupcu dopala ponuda, spustio bi novac na zemlju i uzeo pe- škir bez bojazni da će ga vratiti radi cenkanja. * Stanovnici Pljevalja i turski način života Pljevljaci su uglavnom bili muhamedanci. Istina, u le- pom broju bi se našli i srpski pravoslavci, ali i albanski kato- lici. Najugledniji, najobrazovaniji i najčistiji stanovnici bili su muhamedanci. Bajrovići i Selmanovići su važili za najuglednije i na- jbogatije turske porodice. Od Srba su se isticali Živkovići, Šećerovići i Bajići. Pljevlja kao prestonica Sandžaka važila su za centar či- stog muhamedanstva. Život muhamedanaca odiše jednostavnošću i skromno- šću. Bezbroj puta bismo bili svedoci njihovog skromnog ži- vota čak i kod eminentnih muhamedanskih porodica. Kada mi Evropljani, na osnovu priča iz Hiljadu i jedne noći, našim duhovnim očima zamišljamo harem, imamo pre- dstavu o blagoj svečanosti, bujnoj eleganciji, istočnjačkom komforu budoara. Moguće je da bi padišah ili poneki preterano bogati paša luksuzno opremio harem, gde je moć novca pretvorila že- nske odaje u raj koji odiše mirisom ruža, ali nezavisno od njih, harem je jednostavan životni prostor i ne razlikuje se preterano od muškog selamlika.

140 Jednom prilikom, nekolicinu nas ugostio je najemine- ntniji turski beg: Bajrović. Obišao je celu Evropu, bio je obrazovan i ljubazan čovek. Leto je bilo vrelo i poslao je svoje dame na letovanje na imanje kao da se ugledao na bu- dimpeštanske berzijance. Harem je ostao prazan. U toku razgovora spomenuo se i harem. Otvoreno, bez ustručavanja i bez uobičajene turske diskrecije govorio je o haremu. Mnoge stvari u vezi s njim, koje bi se u zapadnoj javnosti spominjale, smatrao je smešnim. Udovoljio je našoj znatiželji i pokazao prazne odaje. Naša bujna mašta je tom prilikom ostala zatečena onim što smo videli. Odaje su odisale neverovatnom jednostavnošću. Od pet ženskih soba samo su dve imale obojene zidove. Ostale tri su imale obične bele zidove. Podove su prekrivali upečatljivi persijski tepisi koji su svedočili o bogatstvu. Ispred svih zidova stajale su sofe ukra- šene zlatnim vezom. Služile su za odmor kao i spavanje. Na njima ležerno razbacani, zlatnim vezom ukrašeni jastuci. U svakoj sobi stajala su dva-tri stola iz Damaska. Na nji- ma kutije sa cigaretama, rasute cigarete i pribor za crnu kafu. I ništa više. Tako je izgledao harem kod najbogatijeg turskog gospo- dina u Pljevljima. U turskim kućama čak i kod uglednijih porodica sela- mlik bi bio najednostavnije opremljen. Nepotrebni komadi nameštaja tzv. ormani, džidžabidže, slike, nigde se ne bi videli. Brojna posluga, izvanredna erge- la rasnih arapskih konja, oklopi i oružja svedočili bi o bo- gatstvu Turčina. Oružje, oklopi, konji, tepisi! Njih bi rado kupovao, na njih bi rado trošio novac. Šarolike, nepotrebne stvari ga ne bi zanimale. U Pljevljima, na zidovima salemlika Bajrović bega, umesto slika, visilo je na stotinu raznolikog oružja: puške, jatagani i sečiva. Od kada je Bertold Švarc izumio barut, a ljudski um spoznao kako bi mogao mešavi-

141 nom uglja, sumpora i šalitre da uništava život, te stvarčice su u hronološkom redu od prve puške do najnovijeg tipa revo- lvera bile izložene na zidovima salemlika. Monotoniju izloženih sprava za ubijanje i pucanje razbi- la bi raznolikost noževa, turskih sablji, handžara i izvanre- dno izrađenih oklopa. Ponos i samouverenost bi zračili sa Turčinovog lica dok bi redom pokazivao i setno objašnjavao koji primerak kome je pripadao iz kog vremena potiče i kako je došao do njega, ili koja je od njih porodična relikvija. U toku našeg kazivanja u stilu mozaika čitalac će se ne- svesno zapitati: ─ Kakav uticaj ima Turkinja na javni i društveni život svog muškarca? Ženske intrige bi bile dozvoljene samo u haremu gde bi sluge bile prikladni akteri za prenošenje informacija, kao i robinje, evnusi tj. čuvari harema. Međutim, kod siromašni- jeg staleža ženske intrige nemaju uticaj i nisu dozvoljene. Tako nešto isključuje vaspitni karakter kod većine Turki- nja kao i prilično niski stepen obrazovanja. Turkinja bi se malo bavila domaćinstvom. O kulinarstvu gotovo ništa nije znala. Uglavnom se ulepšavala, šminkala da bi se svidela svom mužu. Slobodno vreme bi provodila u ka- fenisanju, uz slatkiše, pušenju cigareta i tračarenju o stvarima iz uskog vidokruga. O malobrojnim jelima brinuo bi muška- rac. Žena nije bila u obavezi da mesi i peče hleb. Pekara je bilo na svakom koraku. Kod pekara bi kupovali – ili bi on dostavljao bogatijim kućama umesto hleba – taze somun ili. U svežem stanju je prilično ukusna zamena za hleb. Na jelovniku su obično čorbe tj. supa spremljena od ki- selog mleka, barena ovčetina, omiljeni i neizostavni pilav i razne pite. Čim jelo skinu sa štednjaka, na velikom poslužavniku, u tepsiji ga serviraju na pola metara visokom stolu. Na stolu

142 ničeg ne bi bilo sem stolnjaka i dugačke salvete slične pe- škiru koja bi služila svim gostima za brisanje ruku i usta. Uz čorbasta jela postavili bi kašike od drveta šimšira za svakog gosta. Za ostala jela koristili bi Bogom datih deset prstiju. Meso, hleb i testenine ne bi doticali nožem. Meso sa žara, kako od pernatih životinja tako i kozje me- so, jagnjetinu ili teletinu, gazda komada svojim prstima, bo- lje rečeno čerupa. Lepše zalogaje dobio bi njemu najdraži gost ili važniji član porodice koji se ne bi poslužili sami već bi jeli šta im se stavi u tanjir. Po završenom ručku pranje ruku bi obavljali vodom iz dubokog bokala, zatim bi se obrisali zajedničkim, lepo ve- ženim peškirom. Ručak bi se završio crnom kafom i duvanom. Zadnji čin bi za zapadnoevropskog gosta bio najlepši doživljaj. Način ručavanja koji se ritualno obavljao bio je neprija- tan u pravom smislu reči. Za novajliju bio je pravi neukus. Reš pečen pileći batak bi se okrenuo u ustima gosta kada bi se prisetio na koji način ga je domaćin odvojio od ostalog mesa svojim, uvek besprekornim, rukama. Srećom, retko bismo bili gosti na ritualnom ručku kod turskog domaćina. Kod imućnijih Turaka, npr. oficira kao i kod paše, ručak bi se odvijao sedeći na stolicama uz protokolarno serviran sto bez obzira na to imaju li ili nemaju goste. Prilikom jednog muhamedanskog ručka, ugledni Turčin dobio je ulogu domaćina koju je vidno odigrao uz dozu ne- lagode. Na kraju se izvinjavao. Nije ni čudo, kod svoje kuće imao je francuskog kuvara! * Psi, čuvari prodavnica i čistači ulica Naše kazivanje u stilu mozaika, sastavljenog od reči a ne kamena, započeli smo opisom austrijskog i mađarskog tabo-

143 ra koji u smislu međunarodnih prava nije podlegao turskoj vlasti mada se nalazio na njihovoj teritoriji. Iako opširnim, na momente monotonim opisima logora, ipak smo sproveli čitaoce do susednog, turskog grada: Plje- valja. Pre nego što ćemo pored austrijskog i mađarskog, svrati- ti do turskog tabora, tj. velike kasarne, sem muhamedanaca, Srba i Albanaca trebalo bi da spomenemo još jednu, nimalo malobrojnu, populaciju u gradu: kerove. Namerno ne koristim izraz pse. Psi su dobri ili loši. Oni su već “civilizovane” životinje. Uzdigli su se do čoveka, oponašali bi njegove navike, moralne stavove do te mere da ga ponekad i prevazilaze. U nekim slučajevima ne bi čovek sebi zaradio za hleb već bi pas zaradio hleb čoveku: vukao bi kola, na daskama cirkuskih bina poput umetnika. Poneki od njih bi krao i donosio ukradenu robu svom gazdi. Da li zbog toga kažemo nekome kad napravi budalaštinu koju ne bismo očekivali od njega: ─ Čoveče, baš si se poneo kao pas! Pljevaljski psi

144 Znači, pas je savremena životinja kao marva kakvim imenom bi veliki umetnici počastvovali jedni druge. Ili ma- garac pretočen u ime i čije korišćenje može čoveka da košta kazne pred uzvišenim sudom ako se neprimereno koristi. Govorimo ne o psu koji šeni, aportira, skače na povocu već o vernom, glupom keru o onom koji nije čovekov poslo- vni partner već Bogom i prirodom data sluga. Ker koji bez čoveka ne bi znao da opstane. A kada ostane bez gazde, u svojoj tuzi i bespomoćnosti, krene za nekim neznancem koji bi ga pritom šikanirao, izgladnjivao, ali koga bi istom verno- šću služio kao i prethodnog gazdu. Onog, koji ga je obasipao svim dobrima. Dobrom posmatraču bi upalo u oči šta znači ker u hrišća- nskom, a šta u muhamedanskom smislu. Mi bismo im tepali, mazili, iskvarili našeg slugu: stavlja- li bismo im ogrlicu, povodac, korpu za usta, nutkali ih jelom i pićem i obezbeđivali posebno mesto za spavanje. Istovre- meno bi ih dobro držali na oku podignutim kažiprstom u vis: stiže šinter! Bez obzira da li bi bio bolestan ili zdrav. Omi- ljenog nevaljalca poneo bi šinter sa sobom! Nekada davno čuli smo dobru mađarsku poslovicu koja se odnosila na čoveka koji se uzdigao iz siromaštva, naglo, najednom se obogatio i izgubio tlo pod nogama. U svemu što je radio ranije ponašao bi se suprotno od uobičajenog. Za takvog čoveka bi se reklo: ─ Pas koji dobro živi, pobesneće. Ima istine u tome. Znači, ti pljevaljski kerovi ne bi imali lagodan život, ali ne bi ni pobesneli kao naši psi. Nije im data prilika i nisu imali vremena. Njihova pseća prava dosegla bi nivo oslobođenih kmeto- va koji više ne bi morali da služe pojedinca već ceo srez! Ne bi Turčin odredio koji pas kome pripada, već kereće porodi- ce bi odlučile koja ulica pripada nekom od njih.

145 Uz samonametnuta prava prihvatili bi obaveze umesto komunalne službe. Svaki od njih u svom kraju. Moramo pri- znati da su tu obavezu ne samo vredno obavljali već im je prešlo u naviku, ušla im je u krv. U istočnjačkim gradovima ne postoje komunalne službe za održavanje gradske čistoće. Nema čistača ulica iako bi se nezamisliva gomila smeća skupila na pljevaljskim ulicama i u čaršiji ne samo nakon nedeljne pijace već i običnim dani- ma. Zamislimo i uporedimo neku pijacu u evropskom gra- du gde bi po završetku vremena određenog za kupoprodaju ekipa čistača obavljala čišćenje zaostalog smeća. Na kraju bi perači ulica pomoću ogromnog mlaza vode spirali kamenu površinu. I posle svega bi ostao neprijatan miris na trgu. Na pljevaljskim ulicama se nikada ne bi pojavili čistači. Ipak se smeće ne bi nagomilalo. Moglo bi se reći da su sa- vršeno čiste. Stanovnici na Istoku izbacuju đubre na ulicu iz kuće ta- ko da bi stranac pomislio da nemaju osnovne pojmove o čistoći i da su higijenski uslovi na vrlo niskom nivou. A to nije tačno. Istina, svo smeće bi se našlo na ulici, ali zarazne bolesti uprkos tome bili bi retke. Pljevaljski psi bi progutali sve što nađu. Kerovi su između sebe podelili grad na kvartove. Loše bi prošli oni koji bi iz bilo kojih razloga – u nameri krađe ili iz znatiželje – zalutali na tuđu teritoriju. Petnaest do dvadese- tak pasa bi napali uljeza, izujedali i isterali sa svog reona. Neverovatno zvuči da kerovi podele grad na kvartove ali je tako. To bismo mogli da objasnimo time što ti psi nisu bili ču- varkuće, nisu imali gazdu. U čaršiji kao i u ulicama radnje bi bile građene tako da stoje na stubovima. Između poda i zemlje bio bi slobodan prostor od oko pola metra. Taj pro- stor bi psi prisvojili. Tu bi živeli i razmnožavali se. Pojedina porodica pasa postala bi samozvani čuvar dotične prodavni-

146 ce. Gazda bi ih nagrađivao ostacima hrane koju bi im ba- cao ispod prodavnice. Hrana nije bila obilna. Bilo je mnogo eskima a malo foke. Tako se podrazumevalo da bi susedni kerovi zarežali na uljeze koji bi zalutali na njihovu teritoriju. Razumljivo, i za njih je bilo malo otpadaka. Zakon opstanka bi uništio osećaj za gostoprimstvo. Kako bi mogli da ugoste još i strance? III Deo Turski logor Šetnja po logoru Nakon kilometar i pô hoda kroz čaršiju stižemo do druge strane grada gde se glavni put ponovo račva na dve strane. Put sa leve strane vijuga kroz serpentine uz planinu prema Jabuci. Desni put vodi do turskog logora. Nekoliko koraka od puta i duž njega, prostire se turski logor. Najuočljivija je visoka i dugačka pravougaona glavna zgrada, kasarna pešadije. Kod glavnog ulaza logora bila je smeštena straža. Dvo- jica naoružanih stražara propuštali su samo one koji su od komandira straže dobili dozvolu za ulazak. Oficiri su uvek ukazivali veliku predusretljivost i ljuba- znost prema strancima. Molbu da posete unutrašnjost logora gotovo nikad ne bi odbili. Kada posetilac dobije dozvolu za ulazak, stražari su ga pozdravljali sa oružjem i propuštali bi ga da uđe. U Turskoj je još bio na snazi pozdrav sa oružjem. Kod nas su se samo stari borci prisećali lepog ali napornog i te- škog pozdrava okretanjem oružja.

147 * Smena straže Glavna straža turskog logora smenjivala se oko podne. Smena ne bi bila samo svečan već i verski ritual. Trideset vojnika koji bi sačinjavali stražu tokom dvade- set četiri sata defilovali bi ispred orkestra do mesta smene. Stara straža bi se postavila i čekala ih. Nova straža bi za- uzela mesto nekoliko koraka od njih sa leve strane. Začulo bi se naređenje komandira straže: ─ Azdur! Selamdur! Mirno! Pozdrav! Orkestar bi odsvirao nekoliko muzičkih numera, dok bi jedan podoficir višeg reda držeći turu, sultanov rukopis, prodefilovao između dve smene straže. Svaki vojnik bi po- naosob pozdravio turu, izražavajući tako svoju poslušnost i vernost prema padišahu. Nakon prikazivanja ture muzika bi se utišala. Nova stra- ža bi zamenila staru i ponovo bi se začulo naređenje oficira: - Azdur! Selamdur! Tako bi se okončala smena straže. Stara straža uz muzi- ku otišla bi u kasarnu. * Izgled velike turske kasarne Strani posetilac najpre obilazi kasarnu pešadinaca. Vo- jnici pukova smešteni su u prostrane, velike prostorije. Po- red zidova poređani su drveni kreveti. Odmah smo primetili da na njima nedostaju bogato punjene slamarice. Umesto to- ga stavljeni su samo debeli prekrivači na kojima se odmaraju umorni vojnici. Iznad svakog kreveta, na zidu, pričvršćene su police. Na njima bi uredno složili višak garderobe i ostale potrebštine. Na sredini prostorije je stalak za oružje na koji bi oka- čili naoružanje i futrolu sa municijom. Svuda je vladao red i čistoća. Nigde traga prašini i smeću. Sličan red i čistoća je

148 Turska kasarna u Pljevljima uočljiva i kod konjičkog puka i artiljeraca, kako u spavaoni- cama tako i u štalama. U svakoj prostoriji, sem kod pretpostavljenih i kod ofici- ra koji su tu živeli, bio je prisutan i dežurni oficir. Oficirski stanovi su bili u paviljonima, zidanim objektima. Ti manji i veći zidani objekti imali su isti raspored prostorija: dve-tri sobe i kuhinju. U velikim kasarnama pešadijski bataljon, sa brojnim sta- njem za borbenu gotovost, sastavljen je od oko hiljadu ljudi. Tu je bila ulogorena i jedna četa izviđačke konjice, a bateri- ja artiljerije bila je smeštena na brdu Stražici. Kada je 1906. godine izbio rat između Turske i Grčke, poslali su i dva pljevaljska bataljona na ratište. Ta dva bata- ljona su do kraja rata ostala i učestvovala u bitkama. Sa ratišta nisu se vratili oficiri: obrazovani Husein-beg, prijatne spoljašnjosti, koji je bio jedan od komandanata bata- ljona i Nuri-beg, opšte omiljen u garnizonu. Obojica su pali