Pljevlja - Novopazarski sandžak

199 Tu i tamo začu se stravičan krik, zatim su se ponovo začuli tupi udarci granata o zid. Napadači su izgleda zauzeli svako prikladno mesto za napad. Svuda su se čule topovske paljbe, puščani hici, ili bi sevali bajoneti, avetinjski beli. Te- ški topovi pobesnelo plešu po tvrdoj steni. Točkovi i kočni- ce su pucali kao tanka trska na jakom vetru. Pomahnitala kiša padala je na glave napadača. Ali, samo: “Napred!“ i „Napred!“ – volju im nije umanjila. Nakon dva dana nepre- kidnog napadanja još je stajao frontalni deo zida, napravljen od tvrde stene, izazivajući novi napad. Međutim, topovska vatra neprijatelja je utihnula: kucnuo je čas za poslednji po- kušaj - napad bajonetima. Skriveni pod sivilo zore vukli su se po zemlji naši vo- jnici. Ispod niskih kapa ili šlemova sa perjem jednako je bu- ktala čvrsta volja za borbu. Veličanstven prizor! Napadači su sama vatra! Oduševljenje, snaga! Iza stena vodi se strašna bitka! A teške granate divljom snagom ruše kamene zidove orlovskog gnezda! Čini se, čovek je opljačkao sve podze- mne radionice vulkana i pomoću njih hoće da pretvori u pla- men ovaj hladan, tmuran svet stena! Iz guste linije napadača najednom se izdvajaju oficiri spremni za juriš. Od sjajnog sečiva odbijaju se prvi zraci sunca, nagoveštavajući zoru. Iz pogleda vojnika zrači odlučnost, volja i plemenita hrabrost. Poručnik Vajnberger i natporučnik Vagner na čelu prvog re- da, visoko podignutim sabljama glasno pozivaju svoje ljude u napad: ─ Napred, momci! Na razdragani poziv stene su oživele i kotrljale se kao velika nepremostiva bujica. Tvrđava Klobuk mirno je čekala napad. Još samo minut, i iz svih puškarnica začula se ubitačna paljba. U početku su napadači bili skriveni iza dima baruta da bi ponovo postali

200 vidljivi. Dva oficira i tri borca padaju mrtvi. Bujica se pono- vo skrila u koritima iza stena. Neme stene, pak, mirno podnose prskanje krvi po njima. Posmatraju kako od dodira smrti iz smrznutih ruku ispadaju sablje junaka a slava ostaje iznad njihovih glava. Jurišanje je prekinuto. I napadači i branioci bili su umo- rni. Tamna noć, bez zvezda, i po treći put obavila je tvrđa- vu Klobuk, dobronamerno prekrivši rušilačko delo ljudskih ruku. Nastao je mir i tišina. Klobuk je ostao veran nasleđu, delovao je neosvojiv! To ogromno orlovsko gnezdo samo je jednom zapalo u neprijateljske ruke, 1694. godine, kada su Venecijanci izgladneli njegove stražare. Kasnije, 1806. rusko oružje uzalud je nastojalo da ga osvoji. Tvrđava je tvrdoglavo odbijala svaki napad, a šuštanje orlovskih krila nove pogibije čulo se iznad starih zidina, tri dana zaredom – uzalud. Napadači su se potpuno povukli iza stena. Kao da vi- dim, na tren, ružičasti plamen skrivene vatre staržara a vetar mi donosi zvuk njihove daleke pesme. Konačno, polako sviće i u raširenom sivilu i dalje stoji tvrda, kao stena, tvrđava Klobuk. Tišina je gotovo zaprepašćujuća. Čini se da skriva novu nevolju u svojoj materici. General-major Nađ izdaje novo naređenje. Manja izviđačka patrola puzi prema tvrđavi. Po- red patrole je i vodič, kapetan Stojan Stajičić, noseći belu za- stavu i Mulaga Hadžević, tumač. Tvrđava je veličanstvenom tišinom posmatrala malu grupu smelih ljudi koji su dozivali one u njoj da se konačno predaju. Iz stenovitog gnezda nije se čuo nikakakv zvuk. Nikakav znak života. Očekujući sva- ko iznenađenje, lovački bataljon spremao se da odbije svaki napad.

201 Kapetan Stojan Stijačić naglo se izdvojio i pretrčavši od zaklona do zaklona krenuo napred. Iza njega se čulo sa- mo kotrljanje kamenja koje je slučajno šutnuo. Zadržao sam dah, diveći se spretnom čoveku koji je vijugao poput ma- čke. Skoro je stigao do zida tvrđave... Već se penje koristeći udubljenja načinjena granatama. Stegnutog srca očekujem neprijateljski napad, ali on sve više kasni... Već je gore na frontalnom zidu i sunce u punom sjaju pretvaralo je njegov fes u slavu. Nastaje nekoliko minuta neprijatne neizvesnosti, zatim sa belom zastavom u jednoj ruci, pobedonosno puša radostan uzvik pobede, u suncem obasjano korito planine. Branioci napadnute tvrđave, savladavajući strašne napo- re, spustili su se niz konopac na jugozapadnom delu tvrđave i pobegli među tamne planine Crne Gore. * Jak vetar vratio me iz prošlosti. Naglo je počeo i duvao je kroz kosti. Mesečina ponovo obasjava ruševine Klobuka. Kroz puškarnice, male otvore bez ramova, probija se bela avetinjska svetlost. * Kao što smo i došli, bez reči, vraćali smo se u utvrđenje. Ostala je humka sa posmrtnim ostacima naših junaka. Viju- gav put na serpentini ponekad bi vratio tvrđavu u naš vido- krug kao i plamenom obasjan grob. Konačno se pojavio goli zid utvrđenja. Stražarev prodoran glas u potpunosti me je vratio u stvarnost. Rekao sam lozinku i lanci velike kapije su pali, uz veliku buku. Čula se škripa metalnih reza. Raširila su se krila velike kapije. U pratnji sevajućih bajoneta, ušli smo u stražaru. Stražara nije bila osvetljena. Svi su bili na kuli i ushiće- no, bez reči, posmatrali krst u plamenu. Iz očiju, na produ-

202 hovljenim, tamno-crvenim licima, je sijalo sećanje, očišćeno plamenom božanskog znaka.

Poručnik u ulozi lekara ikako nismo uspeli da se oraspoložimo prve zime N u društvu naših ljubaznih turskih prijatelja. Savla- dala nas je melanholija. Nije nas utešilo ni sa- nkanje, ni lov, ni prijatni izleti u cipelama za sneg koje smo nazivali skije. Većina momaka bila je tužna. Istina, pristizali su im, po- nekad, preko sinjeg mora, domaći paketi sa ponudama, ali ko zna zbog čega, oni bi još više rastužili vojnike. Verovatno zbog toga što su ukusni zalogaji podsećali na domovinu. Jedino bi Ciganin Laci bio savršeno zadovoljan. Toliko mu je bilo lepo tu gde je bio da se ne bi menjao ni sa trideset šestim sinom poznatog primaša Rac Lacija, koji je uspeo zaradom na svojoj violini, da sagradi kuću u Pešti. Naš ciga Laci nije imao drugog posla sem da udara u bubanj. Nije bio vešt s oružjem, ali kada bi se radilo o repe-

204 ti, duploj užini, vinu, rakiji, bio je uspešan potrošač, ravan ostalima. Nikako nije mogao da shvati zašto su vojnici toliko po- tišteni? ─ Ne tuguj, blesane! – znao je da teši druga jakim debre- censkim narečjem. – Lud si ako patiš! Da li ti je kod kuće ikad bilo bolje? Za doručak supa ili kafa. U podne meso, koliko hoćeš, a uz to i vino. Pa večera! Čaj pride! Ha? Ne pravi facu kao da te deru! Hoćeš li da ti odsviram onu tvoju omiljenu? Šta nudiš? Pola porcije? Može? Tužan vojnik je bezvoljno slušao Cigu ─ šaljivdžiju koji je uvek uspevao, pored svoje porcije, da ućari još pola porci- je gulaša ili granatskog marša. ─ Granatski marš? Granatski marš nije ništa drugo već do kuvan krompir, pomešan sa makaronama i prženim lukom. Kad bi Ciga prezalogajio, nije ga mrzelo da izvadi svoje blago, svoju violinu koju su i vojnici duboko poštovali. Znao je da napravi tako dobar izbor pesama da bi vojnici odmah predložili da pređu u kantinu. Naravno, ne samo zbog to- ga što je krčma ipak krčma, već i zbog toga što je kantiner Albanac imao zgodnu, ne previše staru ženu, garavih očiju, koja je znala kako da oraspoloži vojnike. U kantini bi tugu pretočili u veselje koje je trajalo dok kaplar ne bi naredio fajront. Momci bi tada poslušno otišli u tabor. Čim bi se ispružili na udobnom vojničkom krevetu, nastavljali su da se vesele u snu. U snu su se provodili u nekoj, za nih, poznatoj domaćoj kafani u kojoj su podizali prašinu svojim plesom. Nekima od njih bio je toliko stvaran san, da su nogama snažno udarali ispod pokrivača na gvozdenom krevetu. Zbog jakog trzaja jedan od šrafova bi otpao, pogotovo ako bi ga prethodno neki drugi namerno olabavio. Nogari bi ispali a vojnik, uvijen u ćebe, obreo bi se na zemlji.

205 Na zvuk pada izveštačeno hrkanje je utihnulo. Nije se ču- lo ništa sem nesigurnog i nimalo prijateljskog gunđanja vo- jnika koji je pokušavao da se oslobodi ćebeta. Ležeći ispod susednog kreveta ne bi znao ni gde se nalazi, pogotovo to, da li je raj iznad ili ispod njega. Sem toga, sa raznih strana, dopirali su do njega glasovi... Momak ispod kreveta polako je shvatio zbog čega se ostali smeju i da se radi o nestašluku. Sad mu se rugaju. Zbog toga se neizmerno naljutio, a svoj bes pretočio u reči. Više nije gunđao, urlao je. Sva ta galama, neminovno, je probudila komandira koji je ljutito intervenisao: ─ Dežurni sobe! Dežurni vojnik je odglumio da se upravo probudio iz na- jlepšeg sna. Najpre se protegao, zatim se naglo pridigao, tražeći šibice. Ključeve i šibice najteže je pronaći, pogotovo po mraku. Krenuo je u pravcu gde je pretpostavljao da se vi- seća lampa nalazi iznad stola. Dok se probijao po mraku, spotakao bi se u nešto me- kano. Od straha, dežurni bi levo-desno mlatarao, trudeći se da zakorači. Međutim, izdala bi ga ravnoteža i pao je preko mekane stvari. Zaurlao je jer mu se istovremeno nešto pričvrstilo za ko- su. Mlatarajući i dalje, uhvatio se za nečiju kosu, na šta je vlasnik dotične kose zaurlao. Dvojica nepoznatih protivnika grčevito su stezali jedan drugog. Stolice su popadale a bakandže letele kroz vazduh. Nastaje opšta zbrka. Niko ne zna šta se tačno dešava. Neko je pohitao po šibice, neko po vodu, a neko za po- moć. Niko nije našao šibice, ko da ih je đavo sakrio. Da bi zavrzlama bila veća, još nekoliko kreveta se ra- spalo. Zarobljeni vojnici su ispod njih, preteći, negodovali. Tamo-amo se jurcalo, kotrljalo, sudaralo. Haos je prekinuo oštri komandirov glas:

206 ─ Dežurni! Narediću da te izmlate ako smesta ne upališ svetlo! Ovaj je uz očajničko dahtanje zastenjao: ─ Ne mogu! ─ Zašto ne možeš? Ti, ništarijo! ─ Za nešto sam se uhvatio ali ne znam za šta! ─ Budalo! Pusti to! Nađi šibice! ─ Ne mogu! – stenjao je i dalje,očajan vojnik, kao da mu je gvozdena šaka ščepala kosu. I on drži mene, ali čvrsto! ─ Hundstausend Donnenwetter! – čuo se podoficir ─ jeste li poludeli?! Iskače iz kreveta i nakon silnog saplitanja, kroz sobu, stiže do vrata, neprekidno preteći. Otvara ih, uzima prvu la- mpu sa hodnika i osvetljava poverenu mu sobu. Stajao je zgranut zbog prizora. Zastao mu je dah od ha- osa u kome se našao. Nastala je tišina kao, ponekad, usred oluje, pre nego što bi se podigla još veća bura. Vojničkom oku, naviknutom na besprekoran red, prizor je bio zastrašujući, istovremeno i neverovatan. Daske od kreveta, gvozdeni okviri, čaršavi, ćebad, jastu- ci, bakandže, vojnici, sto i pod u neverovatnom su haosu. U bespomoćnoj gužvi negde bi se videla noga, negde ruka, a negde bi virila raščupana kosa. U sređenoj sobi, nakon povečerja, od besprekorno na- meštenih kreveta bili su netaknuti samo podocifrov i Cigin krevet. Delovali su, među ruševinama, poput dva uspravna klasa na gradom uništenom žitnom polju. Nasred i ispod loma prevrtali su se ciga Laci i dežurni vojnik, glavama okrenuti jedan prema drugom. Ležeći, sa nogama podignutim u vis i rukama iza sebe, čvrsto su držali kosu jedan drugom, kao da su se na ivici ambisa uhvatili za granu da ne bi pali. ─ Ko je ovo uradio? – zagrmeo je od besa komandir, na- kon što je pogledom prešao preko sobe.

207 Zbog njegovog glasa prestalo je da se diše. Oni sa poda su se pridigli. Niko nije odgovorio. U tom trenutku niko ne bi znao da odgovori ni na pitanje: ─ Ko je stvorio zemlju? ─ Ko je ovo uradio? – ponovio je preteće pitanje. Ni tada nije dobio odgovor. Morao je sam da istraži slu- čaj. Samo su njegov i krevet cige Lacina ostali netaknuti. Niko drugi nije mogao da napravi ovu zbrku osim on, Laci. Jedino je on mogao da olabavi šrafove. O njega se spo- takao dežurni sobe, tražeći šibice. On je zaurlao od bola i ščepao za kosu dežurnog vojnika. Dežurni oficir je zgrabio prvi kaiš na koji je naišao i udario po cigi koji je još ležao na podu. ─ More! Ustaj! ─ Ustao bih davno, bogami, ali me ne pušta ovaj blesan, molim lepo! Đavo ga odneo! ─ Balog! Pusti Cigu! Balog ispušta ciginu kosu iz šake i ovaj njegovu. Uspra- više se obojica češući glavu. Nakon nekoliko udaraca kaišem komandir ponovo pro- govori: ─ More! Ovo ćeš da mi platiš! Jen─dva! Da ste sredili sobu! Sutra ćemo da se obračunamo! Stvoriti red? Lako je reći! Lakše bi bilo srediti sobu neke svetske pomodarke, načičkanu raznim džidžabidžama nego haos u vojnoj spavaonici u kojoj i bakandže imaju svoj geo- metrijski ugao pod kojim treba da stoje. Sređivanje bi trajalo do zore. Sve dok se ne bi začuo zvuk trube koji označava ustajanje. Nakon tog zvuka spava- nje više ne bi ni dolazilo u obzir. Nije im drugo preostajalo nego da čaršave i ćebad uredno slože na krevet.

208 Savijanje prekrivača zahtevalo je veliku veštinu. Ćebad nisu imala samo funkciju da obezbede toplotu na vojnicima u prostoriji gde su leti i zimi bili odškrinuti gornji i donji spoljni i unutrašnji prozori. Ćebe je veoma prikladno za batinanje ─ ćebovanje.. Šta je ćebovanje? Upravo ćemo saznati. Čim bi se oglasilo buđenje, vojnici bi iskazivali prigušen bes, usmeren ka glavnom osumnjičenom vojniku, cigi. Ovaj bi se zaklinjao zemljom i nebesima da ništa ružno nije uradio. Ciganska zakletva ne bi imala pravu vrednost, niko mu ne bi verovao... Osetio bi opštu opasnost koja mu je pretila. Za vreme sređivanja svog kreveta trudio bi se da se ne približi nije- dnom vojniku. Ako bi ga posao ipak doveo blizu njih, gledao bi da bude, makar licem, okrenut prema njima, da mu niko ne priđe s leđa. Trud bi bio uzaludan! Niko ne može da izbegne svoju kaznu! U trenutku kada mu je ruka već bila na kvaki u sred na- mere da napusti “osinjak“, neko je bacio ćebe na njegovu glavu. Bio je to znak za opšti napad. Ciga se otimao, pokušavao da skine ćebe, ali je svaki trud ostao uzaludan. Narednih trenutaka prekrili su ga sa još pet-šest ćebadi. Što bi se više otimao, sve više bi se upetlja- vao u njih. Započelo bi ćebovanje. Kao pobesneli roj pčela, vojnici su navalili na bezobli- čnu masu ćebadi. Nastalo bi udaranje. Tuča, bubetanje. Ne- ko praherom, neko puščanom cevi, neko bi kaišem udarao po njemu. Batine su prštale kao grad na polju dinja. Batine su trajale dok besan nije uspeo da se iskobelja iz opšteg haosa. Zaslepljen, krvavih očiju, poleteo je prema prvom vojniku, da ga šakama nauči pameti. Najednom je

209 došao k sebi i ustuknuo pred vratima. U sobi više nikog nije bilo. Za tren oka svi su napustili „mesto zločina“. Ćebova- nje nema krivca, nema nikad svedoka. To je stari vojnički zakon. To bi bilo ćebovanje. Ponekad bi bila nedužna zabava ali u nekim slučajevima i najsnažniji vojnik bi osetio posledice ćebovanja. Tako je prošao i ciga Laci Ijarto. Prilikom jutarnje smotre narednik je prijavio da je Ciga bolestan, ne može da ustane. ─ Šta ti je, Ijarto? ─ Jao! Jao! Odkud bih mogao da znam? Umreću! Sa mnom je gotovo! Veštice su me spopale! Gori mi utroba! Gorim spolja! Jao! Jao! Šta će da bude s Ružom? Šta sa če- rgom? – žalio se. ─ Hm. Ciga simulira – pomislio sam u sebi. – Skidaj će- be! – naredio sam mu. ─ Molim lepo! Trese me groznica! Ako skinem ćebe, umreću! Kaplar je na moj znak strgao ćebe sa cige. Na belom čaršavu ličio je na braon somot načičkan vezom u stilu sece- sije: plave, zelene, tamno─crvene modrice i uzdužne linije bile su mu svuda po telu. Odmah sam znao o čemu se radi. ─ Ijarto! – podviknuo sam – priznaj ko te je unakazio? S kim si se potukao? ─ Nisam se tukao ni sa kim! Sve su čini i vradžbine! Da ih đavo nosi! ─ Jesu li te ćebovali? Ne poriči! Ko su bili? ─ Mene ćebovali?! Neka mu se iskrive obe ruke i noge ko bi me ćebadao! – proklinjao je Ciga. ─ Dežurni! – obratio sam se podoficiru. ─ Izvolite! ─ Umoči čaršav u ledenu vodu i umotaj Cigu u njega.

210 Daj mu kinin! Za dva sata nalij ga gorkom vodom! Ako mu do sutra ne bude bolje, ponovi postupak! ─ Razumem, molim lepo! Biće! ─ Preklimnjem vas! – moljakao je Ciga – ne treba mi taj lek! Neće mi biti ništa! ─ Neće, sinak, da znaš, ali samo posle leka! – doneo sam presudu. Šta se desilo? Sutra ujutru, pre nego što je taborski lekar stigao iz uda- ljenog garnizona, javio se ciga na jutarnjem raportu: ─ Gospodine kapetane, ozdravio sam! Slučaj cige Ijarto i njemu slični slučajevi pali bi mi na- pamet svaki put kada bi se neko razboleo ovde u zabiti, gde smo potpuno odsečeni od sveta, bez ikakve pomoći, pet mi- lja od prvog vojnog lekara koji bi nam samo jednom nede- ljno došao u posetu. Koliko bi ljudi patili zbog običnih bolesti kojih bi mogli lako da se reše? Tako su i mene obuzele misli Samarićana. Naručio sam iz Sarajeva priručnu apoteku koja je vredela čitavo boga- tstvo a čije je lekovito dejstvo opšte poznato. Setio sam se pokojne bake koja je na meni isprobavala dejstva odličnih sredstava kod kuće (na salašu). Čim bi stigli lekovi, započeo bih sa lečenjem. Imao sam baš dosta pacijenata. S oduševljenjem bi ih lečio i nisam morao da brinem zbog zavisti svojih kolega ili da će me neko prijaviti kao nadrilekara. Moje uspešne lekarske delatnosti posebno su se pročule među turskim poznanicima. Moj valjani gazda, hodža, bio je jedan od redovnih pa- cijenata. Kao učitelj, bio je vlasnik kafane i dućana sa kra- tkometražnom robom. Osim marama i papuča prodavao je i brašno kao i petrolej. Teško sam se sporazumevao sa dobrim

211 Turčinom. Pomoću reči, pantomime, shvatio sam da je bole- stan jer se najeo zelenih šljiva. Otvorio sam svoju riznicu lekova i potražio nešto u njoj. ─ Šta bi moja baka dala da progutam u takvim slučaje- vima? – razmišljao sam. Naravno, prethodno bi me podmitila nekim krajcarem ili bombonom. ─ Evo ga! Bila je tu gomila Sajdlić-praškova i ricinuso- vih bombona. Oni će pomoći Turčinu! Klin se klinom izbi- ja! Prvo sam mu dao da proguta tri ricinusove bombone, ve- ličine lešnika. To mu se baš i nije svidelo jer je zagrizao jednu. Naglo sam usuo u čašu slatke vode dve vrste šajdli- covog praška i pružio penušavo piće svom pacijentu da rici- nusovi bomboni ne bi propali. Ono što pripada želucu neka ostane u njemu. Hodža je verovatno imao loše mišljenje o lekovima, što me nije iznenadilo, nakon pređašnjeg iskustva sa ricinusom. Dok je podizao čašu sa penušavim napitkom, menjao je du- gine boje uz nagon za povraćanje. Tupo je posmatrao mehu- riće. Možda je pomislio u tom trenutku: ─ Ako bi me ovaj đaur otrovao, hoću li stići do Muha- medovog raja? Podsticao sam ga da što pre popije. Dopao mu se ukus napitka. Razvukao je izborano lice u širok osmeh. Protrljao stomak i pošao rekavši: ─ Hvala, dobro je! Sutradan je moj gazda bio zdrav. Terapija je bila radika- lna, ali je pomogla. Moja praksa je, nakon gore navedenog uspeha, iz da- na u dan postajala sve poznatija. Bolesnici su se najčešće interesovali za izvanredan, penušavi napitak od Sajdlićevog praška.

212 Hodža se navikao na lek i često je dolazio zbog istih te- goba. Teško bih uspevao da nadoknadim dragocenost. Cena Sajdlićevog praška, u velikim količinama, bila je nesrazme- rna u odnosu na poručničku platu. Nakon što bi sadržaj moje ručne apoteke u velikoj meri nestajao, odlučio bih da „zasviram povečerje“. Bilo bi to lepo kad bi moja oficirska čast i urođena lju- baznost dozvolile da odbijem pomoć bolesnim ljudima, tako da sam se odlučio za blažu varijantu. ─ Odviknuću vas ja od lekova – pomislio bih. Od tog trenutka bih u slatku vodu sipao razne, bezazle- ne, gorke stvari protiv zubobolje i temperature. Ponekad bi ispili mršteći se ljutito. Jednog jutra, dok sam se oblačio, pogledao sam kroz prozor i ugledao hodžu kako veselo ćaska sa komšijama. Nekoliko minuta kasnije, baš kad sam krenuo da izađem, ušao je kod mene. Čudnog li čuda! Prethodno veselo lice najednom mu se pretvorilo u tužan izraz, kao da ima velike bolove. S obe ru- ke stiskao je stomak i žalio se na tegobe. ─ Šta je mnogo, mnogo je! Ti sa glupim smicalicama do- laziš po moje Sajdlić praškove! Neka te hodža, neka!.. Plati- ćeš mi za ovo! – razmišljao sam. Ipak, primio sam ga sa razumevanjem. Ispio je mleko iz polalitarske čaše koju sam odmah oprao. U jednoj flaši imao sam još dva decilitra gorke vode. Prvo sam nju sipao u čašu, zatim osam do deset kapi drugog leka. Dobro sam zasladio i nasuo vodu. Hodža je zadivljeno posmatrao moj trud. Kada sam za- vršio, dao sam mu čašu u ruke. Dobro sam promešao sadržaj i dodao dve kesice praška, jednu za drugom. Bućkuriš je zašuštao i počeo da penuši. Da ne bi nijedna kap propala, hodža je tečnost ispio naiskap.

213 Duboko je uzdahnuo i naglo lupio čašom o sto tako da joj je otpalo dno. Kao obezglavljen, počeo je da jurca po sobi i na kraju pao na stolicu. Jaukao je držeći se za stomak. Rekao je šta ga muči. Otrčao sam do ormana, zgrabio flašu sa orahovačom i mimo njegove veroispovesti dao mu da povuče nekoliko gu- tljaja. Čim je to uradio počeo je još jače je stenje. ─ Šta da radim sa njim? – razmišljao sam. Nisam se pla- šio da mu je pozlilo od moje terapije jer se radilo o blagim sredstvima. Dok se sklupčan žalio zbog grčeva, ponovo sam se pri- setio svog detinjstva: ─ Šta bi moja baka dala protiv grčeva? Aha! Ako ni ora- hovača nije pomogla, tu je papir od gorušice. Poslednji lek u ispražnjenoj apoteci. Namestio sam hodžu da legne. Natopio sam papir od go- rušice, zalepio na bolno mesto i pokrio ga. U početku je oblogu strpljivo podnosio. Tiho, stenjući, uzdisao je: ─ Ah!Ah! Dobro! Dobro! Počeo sam da sanjarim o di- plomi priznatog lekara kada se hodža uznemirio. Obratio mi se na našem uobičajenom, izmešanom jeziku: ─ Gospodine! Komšija! Štipa tebe moja...itd. ─ Ako! Neka štipa, komšija! To je dobro! Znači da delu- je. Izvlači bolest iz tebe! Bez obzira na moje ohrabrujuće reči, nakon nekoliko tre- nutaka, iskočio je iz kreveta i otvarao usta kao riba na su- vom. Iskolačio je oči i mlatarajući rukama hvatao vazduh. Nije dirao samo papir koji mu se revnosno zalepio za stomak. Pružio sam mu čašu vode ali je ljutito odbio. ─ Samo strpljivo! Tešio sam ga, ali ni to nije pomoglo.

214 Amo-tamo bi skakutao i rušio sto i stolice oko sebe. Uzalud sam vikao na njega da bi me razumeo da skine papir sa stomaka, jer mi nije dozvolio da mu se približim. Konačno, morao sam da pozovem svog pomoćnika u pomoć. Čvrsto ga držeći, primorali smo ga da skine papir. Odmah mu je laknulo i bolovi su prestali da ga muče. Dok je ustajao, čelo mu je bilo orošeno. Odmahivao je glavom dok je posmatrao crvenilo izazva- no papirom od gorušice koja mu je izvlačila bol. Otišao je bez pozdrava. S olakšanjem sam pomislio: Hvala Bogu! Više neće tražiti lekove. Šta sam drugo mogao? Ponovo sam napunio svoju ručnu apoteku. Zbog toga što mi apotekar nije dao popust na sku- pe lekove, kao ostalim lekarima, umesto Sajdlićevog praška koristio sam sodu bikarbonu u zaslađenoj vodi sa sirćetom. Efekat je bio isti a što je najvažnije, bio je znatno jeftiniji lek.

Misije sveštenika u Novopazarskom Sandžaku M isija logorskog sveštenika, na okupiranim teritori- jama, nije se odnosila na jedno mesto već se četiri puta godišnje širila i na ostale, udaljene garnizo- ne, gde je pružao religiozne utehe vojnicima. Svaka takva poseta za vojnike je značila praznik. Jedva su dočekali logorskog sveštenika jer su u tuđini rado slušali njegove utešne reči. „Nulla dies sine linea“, kaže latinska izreka. Na mojim putovanjima (1892-1897) izdešavalo se mnogo toga što mi je privuklo pažnju i ostavilo jak utisak na mene.

216 U Pljevljima je bilo glavno sedište odakle bih odlazio i odsustvovao po dve-tri nedelje, putujući na razne strane. Jabuka, Prijepolje, Priboj, Višegrad, Rogatica, Čajniče, Me- taljka, Boljanići i Gotovuša bile su moje stanice. Novembra 1891. godine stigao sam po drugi put u oku- pirane pokrajine, a svoju svešteničku misiju započeo sam februara 1892. po najvećoj zimi. Po Sandžaku nisu svuda bili izgrađeni kolski putevi, tako sam veći deo puta morao da pređem na konju. Prva stanica gde je trebalo da obavim svoje duhovne delatnosti bila je Jabuka. Krenuo sam lepog zimskog popo- dneva. Kad sam stigao, visoko na planinu, panorama Plje- valja ostala je ispod mene. Kada sam primetio da moj konj neprekidno hvata sneg, pomislio sam da ga moj pomoćnik nije napojio pre polaska. Znajući da je izvor blizu puta – na kojem su starosedeoci pojili svoje životinje – pošao sam i ja da napojim svog konja, da bi me sa više volje nosio na sebi. Na moje najveće iznenađenje, samo je stajao pored vode. Nije hteo da pije. Bio je nečim uznemiren. Pokušao sam da ga uzjašem. Nažalost, nakon polučasovnog putovanja, ni- sam proverio da li su popustili kolani. Jedna noga mi je već bila na njemu, kada se sedlo iskrenulo. Skliznuo sam ispod konja. Zbog neočekivanog preokreta konj se dao se u trk. Svaki pokušaj da se izbavim bio je uzaludan. Već me sna- ga napuštala kada je konj poskočio a ja, zajedno sa sedlom, tresnuo na šiljati kamen. Raskrvavljene glave, onesvešćen, ležao sam u snegu. Proteklo je nekoliko trenutaka dok sam se osvestio, a ko- nj se već odavno udaljio od puta. Pola kilometara od mene trčao je po snegu. Krv sa mog lica obojila je sneg na kom sam ležao. Pad je mogao da bude koban da sam udario sle- poočnicom ili okom. Srećom, pao sam na lice.

217 Na ranu sam pritisnuo šaku snega i krenuo za konjem. Sneg je na najplićem mestu dopirao do kolena. Kada sam se približio konju, koji se valjao po snegu, brzim trzajem je poskočio i pobegao. Gotovo sat vremena poigravao se sa mnom moj zli konj, mestimično, u snegu do struka. Nekad bi nestao u uvalama i pomislio bih da sam ga izgubio. Insti- nktivno, on se pridružio čoporu konja, koji su nosili teret sa Jabuke ka Pljevljima. Kada je vođa karavana ugledao konja bez gazde i čuo mo- je zapomagnje, pretpostavio je da nešto nije u redu. Uhvatio je konja. Bio je to težak poduhvat, ali uspešan. Valjani Alba- nac mi je pomogao da nađem sedlo i sredim konja. Hteo sam čoveka da častim, ali je on uvređeno odbio. Rekao je da od sveštenika ne sme da uzme čast, pre bi hteo da ga blago- slovim, što sam i uradio. Pomogao mi je da previjem glavu i krenuli smo u suprotnom pravcu. Nakon jednog sata stigao sam na Jabuku, gde sam i prenoćio. Noć nisam proveo u velikom spokojstvu jer me je kost od udarca prilično bolela. Do jutra se stvorio i crn otok, sa krvavim podlivom. Bez obzira na ozledu, održao sam misu. Nakon toga sam se spremio da krenem ka Prijepolju. U Prijepolju mi je lekar pregledao oko i hteo da me vrati u Pljevlja. Pretio mi je, ako ne pripazim na sebe i prehladim se, teško ću izbeći crveni vetar. Reči lekara nisu bile ohrabrujuće, tako da sam popodne proveo u toploj prostoriji oficirskog doma sa oblogama od leda na licu. Ujutru rano u Prijepolju sam održao misu mađarskim vojnicima, koji su tu bili stacionirani. Nakon obavljenih oba- veza krenuo sam ka Priboju. Put do Priboja je bio pun opasnosti, jer je na obali Lima, na trideset do četrdeset metara visine, imao, mestimično, je- dva pola metra širine.

218 Zbog opasnog puta, sve do Bistrice, morao sam da vo- dim konja. Desile su se mnoge nesreće na tim putevima. I ja sam se teško probijao. Ne jednom bih se na putu uhvatio za grivu mog konja i tako se spasao sigurnog survavanja. Stigao sam srećno u Priboj. Nakon što sam obavio svo- ja zaduženja, trećeg dana, krenuo sam ka Višegradu. Ova varošica, izvanrednog položaja, izgledala je kao ruševine nekadašnje tvrđave kralja Matije, pored Dunava, koja je u srednjem veku bila mesto važnih zbivanja. Višegrad se prostire na padini planine Bikavac. Na vrhu planine ponosito stoje vojna utvrđenja. Na osnovu preda- nja, navodno, Kraljević Marko je na tom mestu preskočio na svom konju sa jednog vrha planine na drugi. Drugo predanje govorilo je o tome da je paša Sokolović, pomoću zarobljenika koje je doveo iz Mađarske, sagradio kameni most koji spaja dve obale. Od Višegrada do Rogatice, tj. do Semeč-hana, oštrim krivinama krivuda glavni put preko borove šume, tako da se stiže za četiri sata bez problema. Na tom putu sam sreo, blizu Semeč-hana, mog dragog pravoslavnog kolegu F. M. kojeg odavno nisam video. Nakon šaljivog „andivand“ pozdrava dugo smo razgovarali. Bilo se smaračilo kada sam nastavio put. Hteo sam, prečicom, da skratim put na serpentinama. Krenuo sam šumskim putićem koji su, obično, starosedeoci koristili. Već je i mesec izašao i prijatnim sjajem obasjavao put. Nakon pola sata jahanja prečicom, put je polako nesta- jao. Izvaljeni i poprečeni borovi su potvrdili da sam zalu- tao. U daljini su se začuli urlici vukova i cviljenje lisica. Zabrinuo sam se.

219 Bio sam primoran da se vratim istim putem do mesta gde sam se odlučio za prečicu. Sa sat i pô zakašnjenja stigao sam do sela Branković i odseo u hanu. Posle ispijenih crnih kafa i nakon obilnog ko- njskog obroka nastavio sam preko glavnog puta prema Ro- gatici. Usput sam morao da pokažem isprave bosansko-he- rcegovačkoj žandarmeriji. U to vreme, čim bi pao mrak, bilo je zabranjeno kretati se glavnim putem. Nakon tri sata zakašnjenja, oko deset sati, stigao sam u Rogaticu. Već smo brinuli – reče tamošnji komandant – da se nije desila neka nesreća! Primili smo telegram iz Višegrada da je logorski sveštenik krenuo kod nas u dva sata popodne. Sutradan sam u jednoj od baraka održao misu kojoj je prisustvovalo i hrišćansko stanovništvo. U okolini nije bio nijedan katolički sveštenik. Povremeno sam obavljao i osta- le crkvene funkcije, npr. krštenje, na svojim misionarskim putevima, pogotovo, među hrišćanskim stanovništvom. Ko- mandant korpusa je preneo plan mojih putovanja komandi garnizona koja je obavestila stanovništvo. Tom prilikom, misi je prisustvovao i načelnik okruga koji me zamolio da krstim njegovo dete kao i novorođenu decu drugih roditelja iz unutrašnjosti. Bilo je četrnaestoro dece, raznog uzrasta, a među njima i devojčica od šest godi- na, koja je sama držala ritualnu sveću. Pitao sam njenog oca iz kojih razloga kasne toliko sa krštenjem? Odgovorio je da je finansijski inspektor na gra- nici i zbog svojih kompleksnih obaveza, godišnje jednom uspeva da ode do grada. Nakon dve, tri nedelje odsustvovanja vratio sam se u Plje- vlja. Za to vreme mi je nestao i otok sa lica, stigao sam u punoj formi, mada se ožiljak dugo video. Izrazito crvenilo go- dinama mi je služilo umesto barometra, zbog ozlede kosti.

220 * Moje svešteničke misije nisu bile u toku ostalih godi- šnjih doba toliko problematične kao zimi. Putevi živopisnog predela na kojima sam više sati provodio, vodili su me me- đu višestoletne borove. Od blagodatnih sunčevih zraka oma- mljena borovina, cveće i žbunje širili su bogat miris. Šetnja u prirodi bi me uvek oraspoložila. Jednog letnjeg dana, (1892), krenuo sam iz Rogatice. U Ustiprači me jedan Hrvat, Ilija, zamolio da sutradan održim misu za šumske radnike. Rado sam prihvatio. Noć sam pro- veo u obližnjoj kući. Ujutru su vernici improvizovali oltar, ispod bukovih stabala, gdje sam smestio svoje rekvizite. Njih sam uvek nosio sa sobom u bisagama. Stotinu vernika se okupilo oko mene. Započeo sam sa svetom misom. Bila je dirljiva scena pod vedrim nebom slušati stotinak vernika kako svim srcem pevaju oko oltara, slaveći Boga. Ilija, vođa radova u šumi, zamolio me da, ako me put na- vede, još jednom u toku leta navratim i održim misu. Obećao sam i obećanje sam rado ispunio. * Ono što ću sad da ispričam, desilo se u toku mojih zi- mskih putovanja (1893). Stigao je telegram u pljevaljsku komandu da odem u Pri- jepolje i obavim sahranu. Naređenje je glasilo da sutra ujutru u šest sati krenem na jahaćem konju – koji će me čekati ispred pošte, zajedno sa poštanskim kolima, koja će obezbeđivati vojnici, za Jabuku i Prijepolje. Kola nisu mogla da se kreću tim putem. U označeno vreme, s karabinom na leđima, oko pojasa naoružan sa 40-50 patrona, pojavio sam se ispred zgrade po- šte, gde me konj već čekao.

221 Nisam se zbog razbojnika do te mere naoružao. U zi- mskom periodu su i arnautske grupe zazirale od neizvesnih avantura. Zbog napada vukova ili zbog nepredvidivih situa- cija prilikom mećave, radi predostrožnosti i poziva u pomoć, bilo je nužno ispaljivanje kuršuma. Temperatura je bila na dvadeset šestom podeljku ispod nule. Komandant 44. puka, koji se pojavio pre polaska, za- branio je da pešačka pošta krene po ovakvom hladnom vre- menu. Na moju odluku, naravno, nije mogao da utiče. Vođen snažnim osećajem odgovornosti krenuo sam na put. Koliko sam se napatio na šestočasovnom putovanju, zbog neizmerne hladnoće, ne mogu rečima da izrazim. Po- red svega, morao sam da pešačim da bih mogao da pratim put, koji su utabali kiridžije. Sa obe strane polumetarskog puta, pak, sneg je bio dubok. Ako bi čovek ili životinja upali u njega ne bi mogli da se izbave, što se i dešavalo prilikom mimoilaženja jahača i kiridžija. Do Prijepolja noge su mi se ukočile od zime. Nisam mo- gao ni uzde da držim u rukama. Morali su da me skinu s ko- nja. Leva noga mi je promrzla. U oficirskoj trpezariji doče- kali su me sa bezgraničnom radošću. Nudili su mi začinjeno vino i topli čaj, od čega sam se brzo ugrejao. Vratili su me u život. Ništa strašno. Popodne sam, u prisustvu oficira i vojske, obavio sahranu. Sutradan, u društvu kapetana koji je prekomandovan u Pljevlja, na još većoj hladnoći – dvadeset osam stepeni ispod nule, vratio sam se kući. Komandant mi je dao štitnike za noge i kapu za sneg da bih se nekako zaštitio od hladnoće. Obe stvari poslužile su svrsi.

222 Usput smo zbog jake mećave zapali u sneg. Blizu Jabuke, u jednoj uvali, nestali smo sa vidika, zaje- dno sa konjima, kao da smo upali u vučju jazbinu. U toj prilici moj karabin je dobro došao. Nakon ispa- ljenih hitaca shvatili su na Jabuci da je neko u opasnosti. Dvadeset do trideset vojnika, naoružanih lopatama, priteklo nam je u pomoć. Iz opasne situacije smo se izbavili, nakon polučasovnog rasčišćavanja snijega. Posle dužeg odmora na Jabuci kao i nakon suzbijanja manjih i većih poteškoća, predveče, stigli smo u Pljevlja. * Iz kasarne u Boljanićima, po prilično hladnom vremenu, krenuo sam (1895) ka Pljevljima. Začuo sam plač deteta iz pravca kolibe pored puta. Okrenuo sam svog konja u pravcu zvuka. Žena je zamahivala po snegu kao da riba. Kada sam bolje pogledao, video sam da kupa dete u snegu. ─ Zašto radiš to? – upitao sam ženu. ─ Moram da očistim dete, rodilo se pre nekoliko minuta ─ odgovorila je. Otišao sam bez reči. Usput sam razmišljao da li će novo- rođeni Bosanac da doživi sutrašnji dan? Nakon nekoliko meseci prošao sam tim putem i posetio detence. Bio sam znatiželjan, da li mu je naškodila hladna kupka? Kada me je mlada Bosanka ugledala, krenula mi je u su- sret. Radosno mi je saopštila da je mali Nikola živ i zdrav. Na takav spartanski način postupaju sa novorođenim djetetom u Bosni i u Sandžaku. * U toku mojih svešteničkih misija uočio sam koliko je muhamedanska vera u Boga, u Alaha jaka.

223 Možda je bila jesen 1896. godine. Iz Višegrada sam, na iznajmljenom konju, krenuo kroz slikovit pejsaž Međeđe, prema Goraždu. Nekoliko stotina metara ispod mene video sam nabujalu Drinu i čuo njen zastrašujući zvuk. Vodič se naglo okrenuo prema meni i rekao da zbog na- bujale reke ne možemo da nastavimo put. ─ Zašto me nisi vodio pravim putem? – upitao sam ga. Odgovorio je da se potpuno prepustio meni, jer nikad nije išao ovim putem. ─ Zalutali smo! Na moju primedbu Turčin se uspaničio. Opalo lišće skoro do kolena skrivalo je stazu. Polako je padao mrak. Jedva smo videli nekoliko koraka ispred sebe. Najednom je Turčin zaplakao: ─ Alahu! Šta će biti s nama? ─ Zašto se plašiš? Valjda ćemo, uz Božju pomoć, na- ći put! Ne znaš da je njegova volja nepregledna? „Allah ekber?“ Na te reči se ohrabrio. Reči: „Allah egber“ navele su ga da hrabro krene kroz tamu. Nakon kratkog vremena izašli smo na pravi put. ─ Vidiš? Bio sam u pravu da će nam Bog pomoći! Zajedno smo se obradovali što smo pronašli pravi put. Klečeći, nekoliko puta podizao je ruke u vis, ponavlja- jući: ─ Allah egber! Zatim je nastavio put. Turčinova religioznost me jako ganula i duboko mi se urezala u srce i dušu! * Dok sam bio u Sandžaku (1891─1897), uprkos svim te- škoćama, svoju svešteničku misiju na putovanjima obavljao sam sa posebnim zadovoljstvom.

224 Na tim putevima mnogo toga sam video i iskusio. Najveće zadovoljstvo pričinjavala mi je činjenica da su povereni mi mađarski vojnici rado slušali reči koje bi im slu- žile za utehu. Da moje reči nisu bile uzaludne potvrdila je činjenica da su me ti vojnici, kasnije civili, prilikom naših ponovnih su- sreta, srdačno pozdravljali i zahvaljivali na utešnim rečima, rečima podstreka koje sam im uputio prilikom svojih misio- narskih putovanja. Iz malih dela rađaju se velika dela!

Poslednji bojevi okupacije Boj na Bandin Odžaku 21. IX 1876─1878. (tekst: Tibor Barna) emlja Bosanaca i Hercegovaca uveliko je pila Z mađarsku krv. Veći deo Bosne i Hercegovine bio je pod našom vlašću kada su i ustanici upoznali hrabrost mađarskih vojnika i njihovo oružje. Austro-ugarska vojska je već krvavim slovima upisala u istoriju ustanaka imena: Maglaj, Jajce, Banja Luka, Donja Tuzla, Gračanica, Kremenac, Han-Bjelalovac, Visoko, Do- boj, Ključ, Bihać. Gde god se pojavila okupatorska vojska, spremna na sve, ubrala bi plodove pobede. U sarajevskoj tvrđavi mađarski momci su već stražarili, ali su se i Bosanci i Crnogorci čvrsto branili. Zbog dotadašnjih izgubljenih ra- tova bili su spremni da se krvavo osvete austrougarskoj vo- jsci. Za to je bio, bez sumnje, idealan predeo Novog Pazara, koji je, zbog svoje stenovitosti i šuma, služilio kao prirodni štit. Isto važi i za jugoistočni deo Bosne. Razbijeni, zapušte- ni, sa mnoštvom krvavih rana i uboja, očajni ustanici su se

226 baš tu sjatili. Ovde su pronašli i verne saborce. Iz Pljevalja i Kolašina skupilo se oko hiljadu petsto arnautsko-turskih vojnika. Prekaljene čete vodili su turski begovi u više ratova u pokušaju da zauzmu Sarajevo. U slučaju neuspeha, bio je blizu Novi Pazar, utočište dobre, stare Turske. Vođa ustanika bio je beg Smail) Selmanović, školovan vojnik, koji je vešto zauzeo tri tvrđave Rabar brda: vrh Buko- vice, Mlade i Vitanja. Tri planinska vrha su se visoko uzdiza- la. Na četiri sata hoda, širokoj visoravni Glasinca, trebalo je da se pojave napadači. Na severoistočnom delu nalazi se, u svojem siromaštvu, Bandin Odžak sa nekoliko kamenih ku- ća. Ime siromašnog i beznačajnog mesta može da se pronađe samo na vojnoj mapi. Bez obzira na njegovu beznačajnost, ime mu je prilično krvavim slovima zabeležila – Klio (Klio je – muza istorije!)! Ustanici, koji su dobili pojačanje iz Novopazarskog Sa- ndžaka, značili su pretnju Sarajevu. Iz tih razloga baron gene- ral potpukovnik Filipović, vođa okupacionih snaga, naredio je potpukovniku Večeiju 19. septembra 1876, da svojom me- šovitom divizijom iznenadi ustanike koji su kod Senkovića i Bandin Odžaka bili ulogoreni i razbije ih preko Mokrog. Vojska general-potpukovnika bila je sastavljena od sle- dećih pešadijskih divizija: 1. Planinska brigada pukovnika Keniga: dva bataljona 37. pešadijskog puka; tri bataljona 41. pešadijskog puka tj. ukupno pet bataljona. 2. Planinska brigada pukovnika Rasakovića: dva bata- ljona rezervnog 16. pešadijskog puka; dva bataljona reze- rvnog 78. pešadijskog puka tj. ukupno četiri bataljona. 3. Planinska brigada pukovnika Lemaiča: dva bataljona 38. pešadijskog puka pod vođstvom barona pukovnika Pi- tela: 1/4; IV/1 i tzv. Planinska baterija Filipović tj. ukupno dvanaest topova. Raspolagala je sa ukupno četrnaest bataljona, pola ko- njičkog puka i dvanaest planinskih topova. Pešadijskoj divi-

227 ziji pripadalo je i pola puka husara, železnički odred, tovarne životinje za teret i sanitetske grupe. Devetnaestog septembra odredi su već boravili van šana- ca koji su služili za odbranu Sarajeva. U III i IV utvrđenju, koje je zatvorilo put kod Mokrog, nemo su čekali krupovi topovi da krenu odredi. Topovi su sad već bili u rangu prija- telja, iako su, mesec dana ranije, devetnaestog avgusta - pri- likom osvajanja Sarajeva – njihove čelične kugle prilično proredile prve redove naših odreda Odredi general-potpukovnika Večeija su se 21. septe- mbra u deset sati pre podne okupljali kod hana Romanija. Ustanici nisu uništili dve telegrafske linije sa Sarajevom, ta- ko da je telegrafski saobraćaj sa prestonicom Bosne odmah uspostavljen. Špijuni su tada imali o neprijateljima tačnije informa- cije. Na osnovu njihovih javljanja, na planini Rabar, iza Ba- ndin Odžaka, pojačan neprijateljski logor je čekao na odre- de generala potpukovnika Večeija koji su se polako probija- li. Koliko neprijatelja je bilo brojčano i kakvo naoružanje su imali, to niko nije znao da kaže. Nakon saznanja o njihovom položaju i prilikama, naši odredi su se zaustavili i zauzeli odbrambeni stav. Major Bola, vođa generalštaba I divizije i oficiri ostalih generalštabova pod zaštitom husarskog voda još su 20. pre podne osmotrili okolinu. Ustanovili su da se neprijateljima ne bi mogli približiti neprimetno. Cela visoravan Glasinca zadovoljavala je potrebe neprijatelja. Na sve strane bio je otvoren vidik i močvarna livada, beskrajna ravnica, koja je neprijateljima pružala savršen pogled. Već sa 4000-5000 ko- raka mogli su da započnu smrtonosnu topovsku paljbu. Napad, na osnovu plana general-potpukovnika Veči- ja, izveden je u zoru, 21. septembra, u tri kolone. Prva, le- va, kolona bila je brigada pukovnika Keniga, dopunjena IV planinskom baterijom i trebalo je da napadne preko Bandin

228 Odžaka, u pravcu Senkovića, desno krilo neprijatelja. Sre- dnja kolona, pod komandom pukovnika Pitela, kretala se pu- tem Mokro - Rogatica, prema Kuli Tanković i trebalo je da napadne srednje utvrđenje neprijatelja i to sa dva bataljona 38. pešadijskog puka i sa četiri bataljona 16. pešadijskog pu- ka, pomoću baterije iz Filipovićevih snaga, sastavljene od zaplenjenih neprijateljskih topova. Ovoj koloni trebalo je da se pridruži i general-potpukovnik Večei. U trećoj koloni, pod vođstvom pukovnika Rakašovića, krenula su dva bataljona 78. pešadijskog puka i jedan bataljon 16. pešadijskog puka, kao i jedna četvrtina planinske baterije. Trebalo je da ispod desne ivice visoravni Glasinac zaobiđu levo krilo neprijate- ljskog položaja i preseku im put prema Sandžaku. U skladu sa planovima pukovnici Kenig i Rakašović su se već u tri sata popodne 20. septembra odvojili od srednje kolone pukovnika Pitela i stigli na svoja odredišta, gde su se i ulogorili, čekajući do sutra vreme napada. U tihoj noći videle su se izdaleka vijuge duge linije lo- gorskih vatri neprijatelja. Bleda mesečeva svetlost je znati- željno obigravala oko očiju stražara koji su stajali sa zapetim puškama. Neprijateljske linije, navodno, nisu znale ništa o našim odredima u pripravnosti za napad, nije bilo nikakvih pokre- ta. Glasinačku visoravan prekrila je beskrajna tišina, jeziva tišina ravnice ispod stenovite, šumovite planinske oblasti. Bilo je tri sata posle ponoći kada je general pukovnik Ve- čei krenuo sa srednjom kolonom putem Mokro – Romanija. Vojnici su se, sa bajonetima na puškama, oprezno kretali u jutarnjim satima u sve većoj magli. Druge dve ulogorene ko- lone su se još odmarale. Njih je čekao kraći put i morali su da sačekaju srednju kolonu da bi linearno krenuli u napad. Pukovnik Kenig je ujutru, u pola šest, krenuo sa levom kolonom napred. Trebalo je da napadne Bandin Odžak i nje- gove topovske salve su označile vreme napada srednjoj i le- voj koloni.

229 Izlazeće sunce se još borilo sa planinskim vrhovima Ko- šutice, kada je Kenigova brigada već pešačila ispod Bandin Odžaka. Na kamenom, teško prohodnom putu, sa bajone- tima na puškama, napredovala je prethodnica 37. biharske vojske. Sem šuma kamenja ispod njihovog koraka, ništa se nije čulo. Visoravan Glasinca još je bila prekrivena maglom. Do- bronamerno je skrivala i prijatelja i neprijatelja. Brigada Kenig je u dve kolone napredovala: na levom krilu sa tri bataljona 41. pešadijskog puka, a na desnom sa dva bataljona 37. pešadijskog puka. U šest sati i četrdeset pet minuta sunce je dobilo bitku sa planinskim vrhovima i pobedonosno je obasjalo vrhove planine Romanije, koja se protezala ka zapadu. I na bajonetima su zaigrali nestašni zra- ci, a odsjaj je nadaleko najavio dolazak vojske. U šest sati i pedeset minuta se začula neprijateljska topo- vska paljba sa vrha Čitluka. Kenigova brigada je odmah zauzela ratnu formaciju a ra- spoređena artiljerija je zauzela uzvišicu ispred Bandin Odža- ka. Topova su uzvraćali paljbu, dok je 37. pešadijski puk pregledao selo i prodirao u obližnji šumarak. Sa startne linije sigurnosnih prednjih odreda začuli su se pucnji, na šta su se neprijateljski izviđači brzo pridružili gla- vnim odredima. Među zelenim žbunjem zasjalo je nekoliko tamno-crvenih fesova, da bi ponovo munjevito nestali među strmim stenama. Prisustvo neprijatelja je naelektrisalo vojnike 37. pešadi- jskog puka. Biharski momci su u roku od deset minuta pre- češljali dve šumske parcele i nakon što su naišli na neprijate- ljsko štabno mesto, nezaustavno su se probijali napred. Poručnik Karer, vođa predhodnice sa 7. pukom, zauzeo je gorski greben jedva 1800 koraka udaljen od neprijatelja i odmah je naredio artiljerijsku paljbu. Podržane paljbom 7. puka i ostale čete 37. puka su se razvijale i pre sedam sati

230 kod Bandin Odžaka je naveliko trajao rat. 37. puk ne plaše- ći se smrti, sam, ne čekajući podršku svojih suseda, krenuo je da ubere lovorike nad pet puta brojnijim neprijateljem, ali njihova smelost se nije krunisana uspehom. Neprijatelj je, naime, desno od puka sa Kule Tankovića topovskom paljbom osujetio njihovu bezglavu smelost. Ba- taljon se i dalje sam borio i čvrsto održavao svoju poziciju sve dok mu nije pritekao u pomoć 2. bataljon. Sada se već bataljon 37. pešadijskog puka punih pola sata nalazio u va- trenoj liniji i sam je zadržavao napade sa Mlađa, Čitluka i Kule Tanković. Sa leve strane puka, koji je vodio težak okršaj, konačno su se začuli pucnji. Stigao je jedan od bataljona 41. pešadi- jskog puka, ali je najpre morao da vodi tešku borbu da bi sti- gao do svojih saboraca. Šume ispred Cavarina bile su pune neprijatelja. Prvi deo Arnauta iz Kolašina, koji se tu sjatio iz Novog Pazara, napravio je ispred svog desnog krila zase- du odakle je planirao da napadne naše levo krilo. Međutim, prvi bataljon 41. pešadijskog puka primetio ih je i bacio se na njih. Vojnici hrabrog puka iz Bukovine započeli su napad usredsređenom paljbom, zatim trudili su se da, uz pomoć bajoneta, onesposobe neprijatelja. U šumi se razvila neve- rovatna borba izbliza. Iza svakog drveta pojavio bi se nov neprijatelj. Usred kovitlanja handžara, noža, pištolja, puške, bajoneta ubijalo se, klalo, ubadalo i rastrzao prijatelj kao i neprijatelj. Albanci su se borili divljim besom, neljudskim neprijateljstvom, ali su bukovački momci istrajali, čak su i teritoriju zauzeli. Redovi Arnauta su se zaljuljali. I najbolji među njima su padali, čak i od udarca kundaka ili bajoneta. Ostali su se izbezumljeno pridružili svojim odredima. U šu- mi, svuda okolo, ležali su mrtvi i ranjeni. Krv onih na samrti svedočila je o strašnom okršaju. Šuma, čiji mir je do tada remetio jedino poj ptica, odzvanjala je od očajničkih jauka,

231 izbezumljenog straha i bezglavog bežanja, smrtnog hropca i puščanog praska. Bila je potrebna gotovo nadljudska snaga da se izdrži na paklenom mestu. Konačno su nestale krvave senke, neprijateljska paljba se proredila. Borbena linija 41. puka, probivši se kroz šumu, stigla je do njene severne ivice. Vojnici 41. puka, umorni od šumske bitke, odmah su shvatili položaj onih iz 37. puka. Ne gubeći nijedan trenu- tak, potrčali su im u pomoć. Zauzeli su brda ispred sebe i za- počeli s paljbom. I IV planinska baterija probila se napred i napadala je gnezdo neprijatelja u steni. Činilo se međutim da su redovi ostajali nepomični. Kenigova brigada, sada već u potpunosti razvijena, vo- dila je vatrenu bitku. U osam sati, konačno, podigla se magla sa visoravni Glasinca i u sledećem momentu oglasila se i topovska paljba srednje kolone, Filipović-baterije. Fanatični borci, međutim, nisu očajavali što im iznad glave eksplodiraju topovski šra- pneli. Uzalud se oglašavalo zloglasno oružje molinerskih vojnika 38. puka. Neprijatelji su i dalje držali u svojoj vla- sti Mlađ, Čitluk, Bukovac, Kulu Tanković, Vitanj i inženje- rskim snagama učvršćene bedeme od stena. Strahote duge, teške, artiljerijske borbe stavljale su na probu viteštvo prijatelja i neprijatelja. Topla, crvena krv obo- jila je stenovite planine, zauzete od strane neprijatelja kao što je natapala zemlju ispod tela naših vojnika. Gusta, dimna zavesa htela je da sakrije krvavo delo ljudskih ruku. Desna kolona pukovnika Rakašovića je uporno kasni- la, iako su poručnik generalštaba Gerber i dvojica pouzda- nih Bosanaca vodili brigadu. General-potpukovnik Večei je nestrpljivije gledao na svoj sat i grozničavo posmatrao kroz svoj dvogled šumu ali nije video ništa. Okolinu Ivan-polja još nisu uznemiravali puščana paljba ni divlji prasak topova. U osam i četrdeset minuta konačno je i pukovnik Ra- kašović začuo topove Filipović-baterije i požurio da nepri-

232 jatelja napadne sa strane ili sa leđa, nakon što je napustio uporiše na Golom brdu. Međutim, 4. bataljon 78. pešadijkog puka neprijatelji su divljim jurišanjem napadali. Nabrzinu učvršćen bataljon, davao je sve od sebe ali ga je svaki pedalj koštao mnogo krvi i napora. Momci iz Eseka nisu gubili gla- vu, već su i dalje osvajali teritorije. Vrh Vitnja bio je na sto metara od njih. „Za mnom, momci!“ viknuo im je kapetan Topić i vojnici su krenuli za njim kroz pljuštanje kamenja i metaka da bi zauzeli vrh. Tek je sada nastala najnemilosrdnija, očajnička borba. Ustanička vojska, ne hajući za smrt, hrabro se borila, iako su im najbolje vođe Hadži Hasan efendi i Omer- beg poginu- li junačkom smrću. Bosanci i Arnauti su se i dalje očajnički borili, iako su bili u polukrugu opkoljeni, uzalud je bljuvalo na njih vatru dvanaest bronzanih topova. Ponovo su pokušali da probiju i unište obruč koji ih je obgrlio, živi štit. Pozna- vali su svaki levak, čistinu, sitno žbunje, svaku stenu karsta i gde bi samo mogao da stane čovek oni bi se uvukli, vrebali i ispaljivali smrtonosni kuršum iz svog oružja. Bilo je to pravo titansko mučenje, dok konačno nije bio uzaludan svaki trud neprijatelja. Biharski momci, uočivši napad susednih kolona, pobedonosno su, korak po korak, napredovali. Više nisu morali samo oni da podnose pljušta- nje metaka, svi odreda su se uključili u boj i presekli nepri- jateljski odred pred sobom. Bubnjevi su oglašavali napad, trube su zatrubile juriš, a momci su se pobedonosno probijali da konačnu pobedu ugrabe pomoću bajoneta! Neprijatelji nisu uspevali da zaustave snažni napad. Du- gi, pravi bajoneti sada su već uspešno izlazili na kraj sa za- krivljenim handžarima i neprijatelji su morali da beže. „Momci! Kod topova!“ – viknuo je poručnik Venedikter i 9. četu 37. pešadijskog puka sa sabljom u ruci poveo je protiv topova koji su grmeli na planini Čitluk. Momci, crni od dima baruta, oduševljeno su sledili svog poručnika.Već

233 su stigli blizu topova, kada je jedan Arnaut, majstor za vatru, opalio iz topa. Venedikter je primetio opasnost u kojoj se ži- vot čete stavljao na kocku i zaurlao: „Na zemlju!“ Vojnici su ga poslušali ali za njega je bilo kasno. Karteč ga je pogodio po sred srca. „Samo napred!“ vikao je uzbuđeno. Dok su njegovi ljudi išli napred da upotpune pobedu, on je izdahnuo na rukama poručnika Gratca, pomoćnog oficira bataljona. Zamagljenim pogledom još je video kako artiljerci jure ka neprijateljskim odredištima, još je čuo zvižduk šrapnela ispaljenog za nepri- jateljem koji je bežao ka Sandžaku. Zatim je njegovo juna- čko srce prestalo da kuca. Sudbina je bila zapečaćena. Ime Bandin-Odžaka blista- vo je ušlo u mađarsku vojnu istoriju, ali je cena bila visoka. Na bojišu su ostala tri oficira i osamdeset četiri vojnika. De- vet oficira bilo je ranjeno kao i trista šezdeset šest vojnika. Ukupni gubici (zajedno sa nestalima) bio je dvanaest oficira i četiri stotina šezdeset šest vojnika. Vojni plen se uvećao sa još dva topa, mnoštvo hrane, opreme, šatora i zastava. * Kod Bandin Odžaka su se prvi put borili prekaljeni no- vopazarski vojnici protiv austrougarske vojske. Tu su prvi put upoznali moć mađarskog oružja. Tu su se prvi put divi- li neustrašivoj mađarskoj vojsci. Bandin Odžak je ulio prvi strah divljem narodu Sandžaka zbog hrabog držanja naših vojnika i možda je tu, iz zajedničkom krvlju natopljene ze- mlje, izrasla prva bela ruža mira i hrabrosti. Ispod Bandin Odžaka, gde potok Resetnica skromno žu- bori, žureći u svoj stenovit grob, stoji obelisk u znak večne slave palih junaka austrougarske vojske. Među njima sneva večni san i poručnik Venedikter. O čemu li sanja? O pobedo- nosnom boju ili o slatkoj ljubavi?

234 Spomenik od mermera podigao je oficirski odred na čelu sa pukovnikom Konjom, u spomen hrabrih junaka palih u krvavom boju 21. septembra 1878. godine. Radovi su započeti pod nadzorom tročlane oficirske ko- misije u maju 1893. godine, uz pomoć vojnika koji su se Spomenik palih boraca u poslednjem okršaju razumeli u taj posao. Članovi komisije bili su: kapetan Vi- domir Popović, natporučnik Robert Kampf iz Baldenštajna i poručnik Ivan Gika iz Dežanfalve. Pošto su prebrođene teškoće oko prevoza prikladnog mermera, konačno je izgrađen lep obelisk. Uz izuzetnu vojnu svečanost otkriven je 23. oktobra 1893. godine.

Nuri - beg ao vojnik i konjanik bio je beskrajno smeo, kao K drug spreman za požrtvovanost i vernost, kao mu- škarac otvoren, direktan, rečit, kao prijatelj bio je zabavan i lakomislen, spreman na svaku šalu i bez uvredljivosti, u ljubavi bio je uplašen i naivan kao dete. Takav je bio Nuri-beg. Savršenstvo muške snage i lepote. Heroj. Ne samo zbog toga što je umro na bojnom polju, već zbog toga što je i u mirnodopskom stanju zračila iz njega želja da postane junak.

236 Pored toga bio je i junak srca. Poznavao je samo jedno osećanje, jedan ideal, jednu ljubav. Za to jedno prošao bi pakao i umro na bojnom polju pre nego što je vrelina leta njegovog života uspela da uništi krila na kojima je lebdeo na visini svojih ideala. * Kao mlad oficir dospeo sam u Novopazarski Sandžak. Garnizon je bio u Pljevljima. Tu je bio smešten i jedan od najelitnijih pukova turskog carstva. Istovremeno smo dobili naredbu za tamošnji boravak. Mi smo stigli iz velike mađa- rske nizije, a oni iz Konstantinopolja. Turski oficirski odred ne bi trebalo dovesti u vezu sa ha- remom i ostalim istočnjačkim pojmovima. Većina njih bili su obrazovani kao pruski premijer. Naveo sam taj primer, jer su u to vreme oficirima kao uzor spominjali pruske ofici- re. Francuski gardisti odavno nisu važili za primer. ─ Da. Ubrzo sam se sprijateljio sa jednim dragim, nezabora- vnim članom turskog oficirskog odreda. Nije to bilo obično prijateljstvo kafanskog tipa već prijatelstvo stečeno na bazi sličnih osobina i karakternih crta. Zvao se Nuri-beg i tada je još bio poručnik. Veći deo slobodnog vremena provodili bismo u nama sličnom društvu. Kat-kad bismo se zabavljali, drugom pri- likom bismo ćutali kako je kad vetar - dobrih vremena - du- vao. Nuri- beg bi u svemu bio sa nama. Jedino nije znao za šalu kada se radilo o ženama. Imao je široke vidike, evropsko obrazovanje sa naklono- stima prema religioznom vaspitanju. Usred zbrkanog shvata- nja pojmova i sopstvenih osećanja posmatrao je ženu kao što su ih trubaduri videli ili naši preci iz vremena kavaljerstva. Desio se, međutim, taj komičan slučaj kada se dobri efe- ndija zaneo zbog krčmarice. Devojka je bila dobra. U Plje-

237 vlja ju je dovelo siromaštvo, loša sudbina i revnost dušebri- žnika. Kafana je bila blizu turske kasarne i Nuri-beg je kratku relaciju često koristio za šetnju. Šetnje su se završile tako da se Nuri-beg poprilično za- ljubio u mađarsku krčmaricu. To je samo po sebi bila dovoljna ludost, ali još veća bila je činjenica da se i Mađarica zagledala u njega, usput, prave- ći se naivna. U početku su razgovarali na nekom izmešanom jeziku, koristeći mađarske, turske, srpske, francuske reči, da bi na kraju Nuri-beg, iz ljubavi prema njoj, naučio mađa- rski. Da, ali kako? Bio je zanosan dok joj se obraćao: ─ Jako voliš ovu malu devojku! ─ Dragi, dobri Nuri-efendi! Da li je još uvek voliš? ─ Vidiš, vidiš! Koliko ludosti si dozvolio sebi zbog nje! Da li se sada kaješ što nikad nisi prekoračio prag pred kojim bi trebalo da izuješ papuče? Sanjario je i ostavljao lepu Mađaricu da čezne sve dok nije stiglo ono glupo naređenje. Od svega je samo toliko razumeo da u roku dvadeset če- tiri sata mora da krene na grčko-tursku granicu da preuzme 2. redifsku brigadu pomoćnih oficira... Tada sam mu video pogled koji nikada neću zaboraviti. Otići znači zadovoljstvo, slava! Ipak, 24 časa da se opro- stiš od devojke od koje lepšu ne bi poželeo ni u Muhamedo- vom raju, to je već bilo surovo! Ganut zbog borbe suprotnih osećanja koja sam prepo- znao na njegovom licu, mahinalno sam mu pružio ruku koju je ushićeno zgrabio. Pitao me: ─ Da li me je volela? Oči su mu zasjale neobičnim sjajem.

238 Luckasti Nuri-efendija! Kako sam ja mogao da mu odgo- vorim? Zagrlio sam ga. Stajali smo ispred konaka. Cela brigada je izašla da se pozdravi od turskog puka. Nuri je grlio svog bezbojnog tatarskog konja, stegao ga i sa vrha kolone dojahao do mene. Munjevito je skočio sa svog vatrenog pastuva i zagrlio me. U tom trenutku se ogla- sio „bum-bum“ turskog orkestra. Kada smo se razdvojili posmatrao me s neizmernom tugom. ─ Da, Nuri, ona te je volela! Na isprekidanom mađarskom ponavljao je reč: ─ Volela me je – volela... Srce mi se stezalo. * Jadan dečko! Idi svojim putem! Onim koji ti je Muhamed namenio. Tamo gde te čeka omamljujući miris ružičnjaka. Rastali smo se. Uskoro sam i ja premešten iz Pljevalja u pustu Herce- govinu. U međuvremenu je izbio surovi rat između Turske i Grčke. O toj sramoti ne bi smeli da pričamo. Ne bi smeli da spo- minjemo taj sraman maratonski vojni pohod što je ostavio posledice na kržljavom pokoljenju. Bolje da prećutimo. Nakon popularne, grčke larisa-trke, jednog dana, u Mo- staru, sedeo sam u „Kefe luftiu“. Ovom drvenom zdanju, bo- lje rečeno kavezu, naš prestolonaslednik Rudolf je dao naziv prilikom svoje prve posete okupiranih teritorija. Dok smo sedeli u poznatom kafeu, pojavio se dr Z., pu- kovnik koga dugo nismo videli. U toku razgovora se ispostavilo da traži poručnika L. kome je hteo da prenese poslednji pozdrav od turskog oficira koji je poginuo u boju kod Larise.

239 ─ Odakle ti to? – pitao sam zapanjeno. ─ Bio sam načelnik Crvenog krsta na bojištu. Među mnogima, pronašao sam i jednog teškog ranjenika na polju kod Larise. Bio je turski oficir i kada sam mu se obratio na francuskom, boreći se sa smrću, odgovorio mi je na mađa- rskom. Možete da zamislite, kao Mađar, sa koliko spremno- sti sam mu stajao na usluzi. Nažalost, nije mu bilo spasa. Jedva sam razaznao reči koje je pokušavao da izgovori: „Da li si ga voleo? Dragi hrišćanine, reci mu da sam je voleo. Voleo sam lepu mađarsku devojku. Iznad srca jedan paket, mađarski oficir L. U Bosni, pošalji mu. On zna! Reci mu, on zna: voleo sam!“ ─ Ja sam taj poručnik! – skočio sam s mesta. Zbog opšteg iznenađenja, nakon uzajamnih objašnjenja, ispričao sam priču o Nurijevoj ljubavi. ─ Da neko na bojnom polju uzdiše zbog konobarice! Svašta! – prokomentarisao je poručnik koji je dospeo kod nas iz bečkog garnizona. Dr pukovnik izvadio je iz unutrašnjeg džepa manji, ali težak paketić. Zajedno smo ga otvorili. U njemu su bili: plavi čuperak, požuteli listovi, dve izlo- mljene, presovane ruže, nekoliko potvrda o poslatom novcu, mala fotografija i šaka zlatnika. Na potvrdama, na francu- skom jeziku, bila je ispisana adresa Nurievog ideala. Zalepili smo ostavštinu, napisali nekoliko propratnih re- dova i poslali gospođici X u Budimpeštu. Nuri! Nuri! Ti si u Muhamedovom raju! Da li ti je tamo dobro? Da li ti je sve potaman? ─ Trebalo bi da znaš, jer si sigurno dospeo tamo! Umro si na bojnom polju sa sabljom u ruci i imaš pravo na to! Da li te i tamo vole? Da li imaš slađu huriju od ove koju si osta- vio ovde? ─ Ako te i tamo vole, dobri moj Nuri, onda je to sigurno raj i tebi je tamo bolje! Pogledaj nas odozgo!

240 ─ I sad sedim u kafani sa još dvoje. Ja i „ona“. Tvoje me- sto, međutim, mesto trećeg, zauzeo je neko treći. Kralj je umro, živeo kralj! ─ Ne ljuti se, dobri moj Nuri! Ona te je volela i voleće te. Šta bi drugo mogla? Prošlost, sadašnjost, budućnost. Zašto bi tebe zanimala ova jedna, kada tamo gore ne znaš koju da voliš od njih stotinu? Bio si junak i umro si! Ona te je volela i voli. Takvi su životni tokovi, jer svi volimo... dok god znamo, dok god možemo!

Poslednji zvuk zvona u Novopazarskom Sandžaku oslednjem poglavlju našeg kazivanja dali smo ve- P dar naslov. ─ Poslednji zvuk zvona u Novopazarskom Sa- ndžaku!? Onaj ko nije pročitao knjigu ne može ni da zamisli tužno raspoloženje onih koji su, usred turske pokrajine, prvi put čuli kako počinje da zvoni i poslednji put odzvanja zvono. Naš čitalac koji će jednom da čita ove redove, da bi sve razumeo iz knjige, trebalo je da zna da je jedno okupiranje Bosne i Hercegovine, a drugo zauzimanje Novopazarskog Sandžaka. Sa aneksijom prethodne dve pokrajine postale bi sasvim naše, priključile bi se austrijskoj i mađarskoj mona- rhiji. Postala bi jedna, samostalna pokrajina. Dve matične ze- mlje bi joj obezbedile kulturni razvoj, zavisila bi od njih i

242 bez obzira što nije direktno povezana sa njima, postala bi njihov sastavni deo na osnovu nacionalnih prava i zakona. Novopazarski sandžak, suprotno od toga, austrijska i mađarska vojska, u dogovoru sa turskom vojskom, zapose- la je kao tursku pokrajinu. Nakon aneksije, spajanja Bosne i Hercegovine sa monarhijom, Sandžak se vratio pod vlast i suverenitet Turaka. Nakon aneksije bosanskih pokrajina morali smo da po- vučemo vojsku koja je tri decenije bila na tim prostorima. Naši putevi, zdanja, utvrđenja i sve što je postalo drago, prešlo je u svojinu turske riznice. Teritorije koje su pre aneksije pripadale nama, i na ko- jima su naša svest i zastava uživale eksteritorijalna prava i povlastice, vratile su se pod vlasti polumeseca! * Naš logor, u prestonici Sandžaka, kao kulturno-obrazo- vni centar zapadne Evrope, – ukinut je. Logor je svetleo, nekada, poput ogromne baklje usred istočnječke noći zaostalosti. Snaga njegove kulturne moći bila je tako velika da smo u središtu muslimanstva, gde su svaku religiju i ideal, istina, podnosili, podigli crkvu. Prvu crkvu čija zvona su smela da zvone! U skrivenim uvalama, često, na nenastanjenim mestima, do kojih se dolazilo dugim pešačenjem našle bi se, istina, crkve ali u njima nikad ne bi zazvonila zvona. Muhamedanci ne bi dozvolili! Zato i nemaju zvona te crkve. Klepalom bi pozivali praznicima vernike na misu. Novopazarska turska gospoda, nakon okupacije Bosne i Hercegovine a pre zauzimanja Sandžaka, kao što smo pisali u jednom od naših poglavlja (Sveto drvo), dogovorila se, blizu turskog groblja, da se neće oružjem odupreti zauzima- nju njihove teritorije, pomiriće se s tim.

243 Bili su mudri, dalekovidi. Zauzeta pokrajina se munjevito razvijala. Izgradili smo im put strateškog značaja od granice Bosne do Pljevalja, koji su oni svojeručno nastavili prema Solunu. Stvorili smo no- rmalan saobraćaj između mesta i gradova koji su bili povo- ljni za podizanje garnizona. Moramo priznati da su i oni, Turci, pokazali naklonost prema svim našim zahtevima. Kada se stvorila neobična ideja da sagradimo crkvu na turskom tlu, paša je bio prvi koji je ponudio višestoletna drva iz šuma turske riznice. Izgradila se crkva a zvona su zazvonila. U početku su muhamedanci pokazali negodovanje zbog zvonjave, ali zahvaljujući paši i oficirskom odredu kao i ne- posrednom, predusretljivom, ljubaznom i dopadljivom po- našanju austrijske i mađarske vojske – kako službeno tako i privatno – stišale su se uzburkane strasti. Ponosom, bez nadobudnosti i verodostojno tvrdimo da je ponašanje i držanje naših odreda stvorilo takav ambijent za koje vojna istorija ne bi našla još jedan primer. Bili smo rado viđen neprijatelj! * U pljevaljskoj crkvi, dugi niz godina, oglašavalo se zvo- no koje je dobilo ime po sv. Mariji. A to je probudilo veru, nadu i samouverenost onih koji su bili daleko od domovine, roditelja, srcu dragih. Ko bi to znao da kaže? Koliko puta bi se oglasilo zvono na poziv vernika zbog zajedničke molitve „Oče naš...“ za dušu samrtnika. Jedino Bog zna znao koliko puta je našeg saborca, pogi- nulog među stenama, pratio zvuk zvona na njegovom posle- dnjem putu.

244 Pre zvaničnog proglašenja aneksije, 1908. godine, pre- thodno obaveštena komanda brigade pokupila je ključeve crkve, krst, unutrašnju opremu i skinula zvono. U to vreme bila su ulogorena u Pljevljima tri bataljona 54. pešadijskog puka, jedan vod ulana iz 12. puka, tri bateri- je planinske artiljerije, jedna grupa inženjeraca; vod putara, jedna trein četa i projektni vod vojnih graditelja. U Prije- polju je bio bataljon 30. pešadijskog puka. U Priboju jedan bataljon 86. pešadijskog puka. Stražarna mesta ostalih garnizona su delom oni pokrili, delom graničari iz garnizona blizu Bosne. Osveštavanje crkve obavljeno je uz veliku svečanost. Za svog kratkog života videli smo brojne istaknute ličnosti i biskupe – na turskom tlu! Zaćutala su zvona! Obrušili se zidovi! Ali ne od zuba vremena! Čim smo napustili logor, poslednja obaveza pionirskog voda bila je da sravni crkvu sa zemljom! Kraj! Nije žal, samo uzdah!

IZDAVAČ SE ZAHVALJUJE Dragoljubu Borović antikvaru iz Beograda koji ustupi rijedak primerak ove knjige Radojici Grba za novčanu donaciju Ljubiši Ćurčiću Radomiru Terziću za tehničku pomoć za priređivanje ove knjige