Pljevlja - Novopazarski sandžak

49 rvanje. Nismo provodili vreme u bioskopu već na poljani. Najveću radost nam je značila ekskurzija kroz šumu i polja. Ne samo detinjstvo, i mladost sam proveo u podnožju Mečeka na istom, ovekovečenom mestu inspiracije mnogih pesnika i pisaca. Tu sam naučio da volim prirodu, da cenim čoveka. Zlatni dani vere i ljubavi projektovani su na čitav moj život. Već za vreme gimnazijskih dana zanimao me je turizam. U slobodnom vremenu često sam obilazio romantična mesta brdovitog Pečuja. Kada sam u svojstvu vojnog sveštenika stigao u Bosnu, koja obiluje bogatim prirodnim lepotama, ponovo se probu- dila u meni ljubav prema turizmu. Kad god bi mi obaveze do- zvoljavale, prepuštao sam se svojoj strasti, šetnji i izletima. Posebno zadovoljstvo imao sam prilikom poseete ve- lelepnom Travniku, u podnožju šest hiljada stopa visokog Vlašića. Nije prošla ni nedelja, a krenuo sam na dugo pešačenje do raznih punktova znamenitih mesta. Ipak, najdraža mi je bila šetnja do sela Dolac, u neposrednom susedstvu Travnika. Dolac je zapravo predgrađe Travnika. Predivnim bašta- ma i predelima spaja se sa njim. I sam Dolac više liči na di- vnu cvetnu baštu nego na selo. Iz mog delokruga posmatrano jedna od zanimljivosti bi- la je nesvakidašnje prisustvo isključivo katoličke veroispo- vesti u Dolcu, za razliku od muhamedanske koja je vladala u kraju. Mali broj muhamedanaca živeo je izdvojeno, uz selo, na južnom delu planine, sa travničke strane, u kućama sli- čnim vilama. * Jedne letnje večeri odšetao sam dalje od uobičajenog. Po povratku prošetao sam kroz Dolac.

50 Župnik je sedeo na kamenoj klupi ispred kuće. Kada me opazio, pozvao me na jednu kvaterku. Rado sam prihvatio. Seli smo ispod šljive pored kamenog stola. Župnik je otišao po vino. Ostao sam sâm. Zadovoljan, ispružio sam se na klupi ali istog trenutka ponovo skočio. Kroz duboku tišinu odjeknuo je pucanj iz revolvera. Nakon nekoliko minuta začulo se još nekoliko uzastopnih hitaca iz pravca muhamedanske četvrti. Imao sam loš osećaj i žurno sam krenuo u susret župniku koji je nosio pun bokal vina. ─ Gospodine, šta to bi?- pitao sam uzrujano. Nasmešio se, pri tom odmahnuo rukom i pokazao da opušteno sednem. ─ Ma, nije to ništa! Izgleda da su oteli devojku. ─ Oteli devojku? Kako? Zašto? Zbog koga? Župan je sipao. ─ Kako vidim, zanima te tema. Ispričaću ti, ali najpre da popijemo, vidim da si umoran. Nakon što smo nazdravili, župan je ispričao: ─ Kod muhamedanaca je ostao stari običaj prilikom že- nidbe. Kada hoće da se žene, ukradu devojku. Kada mladi Turčin kroz drvene rešetke na prozorima turskih kuća više puta ugleda devojku koja mu se dopada, a ona njemu pogle- dima uzvrati osećanja, mladić joj znacima daje do znanja da njegovo srce kuca za nju i spreman je da podeli život sa njom. Nakon toga stupa na scenu jenđa – posrednik. Jenđa je starica čija je uloga da obavesti „golubicu“, tako zovu ne- vestu, kog dana i u koje vreme će mladić doći po nju da je ukrade. Zaljubljeni mladić, naoružan pištoljem, dojuri ispred ku- će svoje izabranice i devojku, brižno prekrivenu velom, po- diže na svoga konja. Munjevitom brzinom pobegne s njom. Na udaljenosti od nekoliko stotina koraka od kuće opali ku-

51 ršum iz pištolja. U okolini skriveni drugari, unapred obave- šteni, takođe pucaju sa raznih mesta. U tom trenutku svi znaju u kraju da je devojka oteta, a jenđa opširno upoznaje mladine roditelje o detaljima. Mladić, otmičar, odvodi svoju golubicu svojoj kući u ha- rem, ali se istog trenutka udalji od nje. Sedam dana nakon toga ne pokazuje se pred njom. Povučen je u selamluku, mu- škoj odaji. Sedam dana je potrebno da se pripremi svadba. Za to vreme mladić u selamluku prima svoje drugare u posetu, ta- ko da nikada nije sam. ─ A devojčini roditelji? – prekinuo sam zanimljivo pri- povedanje. ─ Roditelji devojke – nastavio je župan – obično daju svoju saglasnost za udaju. Smatraju da bi čast njihove kće- ri bila ukaljana boravkom u haremu nepoznatog muškarca i ostala bi neudata. Pored devojke u toku sedam dana nalaze se njene rođake i drugarice koje je kupaju, oblače u belo i zajedno sa njom izgovaraju molitve vezane za udaju. Golubica je u toku sedmice na strogom postu. Dnevno samo jednom, nakon zalaska sunca, jede i pije ponešto. Sedmog dana ujutru ponovo je okupaju drugarice i rođa- ke, uz veliki ritual obuku joj venčanicu. Venčanica je u stvari dugačka košulja bogato ukrašena zlatnim vezom sve do članaka. Na glavu joj stave takođe bogato izvezen fes i prekriju ga šivetkom. Šivetka je zlatnim detaljima ukrašen veo. Na velu probuše rupice i te zlatne de- talje pričvrste na njega. Bogati više, siromašni manje zlata stavljaju. Ceremonija je propraćena propisanim molitvama dok mlada poput kipa i spuštenog pogleda stoji među prijatelji- cama. Kada završe doterivanje mlade, one bešumno izađu iz kuće.

52 Kada i poslednja poznanica izađe iz kuće, otvore se vrata i mladoženja prvi put prelazi prag harema. Znači, taj način ženidbe muhamedanci nazivaju otmi- com devojke – završi župan svoje izlaganje. ─ Hvala velečasni za interesantnu priču. Ali reci mi sa- mo – pitam nakon kratke pauze – da li se svaka turska že- nidba odigrava na isti način? ─ A ne! – odgovara župan. – Drugi način sklapanja bra- ka se odigrava tako da se mlada i mladoženja gledaju oči u oči. To se dešava na sledeći način: Roditelji koji žele da spoje svoju decu u brak, posre- dstvom treće osobe kontaktiraju između sebe. Nakon što su obe strane načelno prihvatile plan o ženidbi (udaji) određe- nog dana kod devojačke kuće u selamliku, znači ne u hare- mu, dočekuju mladoženju. Čim posedaju na sećije, uvode devojku odevenu u najle- pšu haljinu i bez vela. Ponude gosta kafom, slatkišima, sokom, pri čemu mladić do mile volje može da uživa u prisustvu buduće neveste. Kada popije kafu, praznu šoljicu pruži budućoj nevesti: ─ Neka Alah plati! Ako mu se devojka dopala, treći dan pošalje burmu sa ugraviranim devojčinim imenom njenom ocu i za sedam da- na održe dujun tj. svadbu. Za vreme dujuna se predaju po- kloni. Nakon toga na zvuke daira okićenih zvoncima počinje veselje. Terevenka traje koliko i hrana i piće. Muškarci se vesele odvojeno od žena, u prizemlju, a žene na spratu. Treći način ženidbe kod Turaka dešava se putem izve- snog ugovora – nastavio je župan – koji je u modi uglavnom između bogatih porodica. U tom slučaju, voljom svojih roditelja, stupaju mladi u brak bez obzira što se nikada nisu videli. Nakon sklopljenog ugovora svatovi se okupljaju kod mladoženjinog oca na bogat svatovski ručak. Od njih uveče

53 uz zvuke daira i čestu pucnjavu kreće svatovska povorka sa obe srane puta. Na jednoj strani puta idu rodbina i prijatelji mladoženje, a sa druge strane mladini gosti, samo muškarci. Iz mladine kuće izvedu mladu, prekrivenu gustim velom. Ponovo kreće povorka odvojenih porodica kao i prethodnog puta ali sada prema novom domu mladih gde će oni prvi put biti u prilici da se pogledaju u oči. ─ Kako uspevaju takvi brakovi? – pitam. ─ Kažu da su najčešće veoma dobri. Ako se mladi mla- denci ipak razočaraju, odmah mogu da se raziđu. Pala je noć. Milion zvezde sijalo je na nebu. Opraštao sam se ali uz obećanje da prihvatam poziv na sutrašnji ručak. * Poziv na ručak sam rado prihvatio iz dva razloga. Najpre zbog toga što me je izuzetno zanimalo pripovedanje bistrog starca o narodima i onim običajima o kojima sam za vreme boravka u Bosni samo ponešto načuo. Župan je precizno bio obavešten o običajima naroda i očekivao sam da čujem još mnogo zanimljivih detalja. Ta očekivanja su mi se višestruko ostvarila. Drugi razlog je bio što nisam dobro upoznao bosanska nacionalna jela. Tom prilikom sam ih upoznao ali se ne bih hvalio njihovim kvalitetom. Pre ručka, dok sam sa nekoliko uvaženih Bosanaca išče- kivao postavljanje stola, vratio sam se na temu od pretho- dnog dana. Dozvolio sam sebi primedbu: ─ Muhamedanke su ipak u jadnoj poziciji. Naime, prave su robinje svojih muževa i moraju da ih dele sa njihovim ostalim ženama! ─ Jako se varaš! – primetio je stari gospodin. Muhame- danka uopšte nije robinja svog muža. U odnosu na okolnosti ima dosta slobode i prava, a što se tiče prihvatanje haremskih običaja i zakona, mnogo je konzervativnija od muškarca.

54 ─ A bigamija? ─ Ma! To je doduše dozvoljeno, ali taj luksuz malo ko ili samo jako bogati Turci mogu sebi da priušte. U našem kraju ne poznajem ni jednog. Bigamija se dešava kod manje uglednih, bogatih Turaka koji ne mogu da imaju potomke jer Turčin s obožavanjem voli svoju decu kao i svi istočnjaci. ─ Kakvim intelektom raspolažu žene srednje klase? – pitao sam. ─ Muhamedanke retko uče da pišu i čitaju – odgovorio je župan. Čak iako savladaju najosnovnije vidove obrazova- nja, u haremu neće ni jednu knjigu da otvore. Čak ni Kuran. Inače ga ne bi ni razumele jer nemaju gotovo nikakav dodir sa spoljnjim svetom. Ipak, nisu toliko izolovane u haremu kao doživotni robijaši. Retko izlazi na ulicu u šetnju ili u razonodu jer je ne zanima šta se dešava u svetu. Nije zainte- resovana čak ni za poslove svog muža. Njena glavna zani- macija je odlazak u posetu drugim haremima, voli da puši cigare, žvaće slatkiše i licka se. Nerazdvojno društvo joj je ogledalo. I najlepša od njih se ulepšava da bi se svom mužu još više sviđala. Za nju je najveći praznik kada muž stupi u harem gde ide samo da bi se zabavio. Sve brige, poslove, trgovinu, probleme, Turčin obavlja van harema, u selamliku. Harem je ono svetilište u koji nikada ne kroči izrazom brige na licu. ─ I žena se nikada ne bavi poslovima domaćice? – pitao sam čim bi napravio malu pauzu. ─ Kako da ne! Ako uveče preostane malo vremena na- kon nege i ulepšavanja sebe, bavi se ručnim radom. Najčešće veze zlatnim nitima filigranske motive i pravi čipku. Sem to- ga živi samo za svoju decu. Muhamedanka je, istina, pobožna, ali o religiji stiče sa- mo površna saznanja. U svemu prati muževljev savet i upu- tstvo. Čak i ritualne molitve koje izgovara prilikom umiva- nja, ponavlja za mužem.

55 Razgovor je prekinula žena mog prijatnog sagovornika župnika koja je najavila ručak uz snishodljivo celivanje ru- ku. Bilo je tačno podne. Neće da bude naodmet da opišem svom dragom čitao- cu moj prvi susret sa istočnjačkom kuhinjom, sa kojom sam kasnije, nažalost, još imao prilike da se sretnem i koju mom dragom čitaocu ne bih preporučio da proba. Pored niskog stola, ne višim od četrdeset do šezdeset ce- ntimetara, sedeli smo na stolicama koje su van upotrebe vi- sile okačene na zidu. Skinuli bi je onda kada bi zatrebalo. U toku dana bi ih retko upotrebljavali jer bi čak i hrišćansko stanovništvo upražnjavalo način turskog sedenja. Po njihovom mišljenju poza je jako udobna, ali je veoma neugodna onom ko od detinjstva nije naviknut na nju. Tanjiri i drvene kašike su bili postavljeni na grubo tka- nom, belom stolnjaku. Nadstolnjak je izostao kao i viljuške i noževi. Najpre je poslužena supa. Drvenom kašikom sam je za- hvatao zbog čega sam se odmah pokajao. U supi od ovčeti- ne, osim neprijatnog mirisa, plutao je debeli sloj loja. Dobro sam posolio i sipao alevu papriku. Stisnuo nozdrve i nekako je progutao. Drugo jelo je stiglo u tepsiji. Ličilo je na palačinke preli- vene kiselom pavlakom. Delovalo je kao neko jelo od teste- nine kojeg kod nas zovu kalvinistički raj. ─ Ovo obećava – pomislio sam. Nisam osetio miris i to je bio dobar znak. Uz ovo jelo nisu ponudili nož i viljušku. Ugledao sam se na župnika i zaposlio deset prstiju. Tako sam potrošio prili- čno ukusno jelo. Kakav je ukus imalo i njegove sastojke ni danas ne znam, jer u toku učestalog nutkanja i pohvale upu- ćene domaćici, bilo mi je neprijatno da pitam. Čim se tepsija ispraznila, sluga je krenuo od jednog do drugog gosta, s činijom u jednoj i ibrikom u drugoj ruci, si-

56 pao je vodu i svi smo oprali ruke. Peškir sličan nadsoljnjaku služio je umesto salvete. Svi smo ga koristili. Kao treće, sledila je pečena ćuretina. Onako cela, nerase- čena, na metalnom poslužavniku stigla je sa ražnja. Domaćin je zasukao rukave do lakata i latio se komada- nja mesa – bez noža. Rukama, prstima, zadivljujućom veštinom raskomadao je i sortirao meso u prvobitan oblik, kao da se izveštio u ana- tomiji. Čim je završio, uzeo je parče belog mesa i ubacio ga u moj tanjir: ─ Na, uzmi! Doživeo sam mnoge neobičnosti tamo dole, tako da sam i taj vid ljubaznosti prihvatio bez reči. Tada još nisam znao do koje mere sam bio počastvovan tim belim mesom od ćuretine u mom tanjiru. Kasnije sam saznao da je tako kod Turaka kao i kod Bo- sanaca. Gest ubacivanja najukusnijeg dela bilo kog pečenja u tanjir svog gosta veliki je znak pažnje i poštovanja. Uz pečenje smo več koristili i iskrivljen turski nož. Jeo sam s uživanjem. Usput smo pijuckali. Oko stola je kružila čutura od prugaste kože. Kada sam povukao prvi gutljaj iz nje, domaćin me upitao: ─ Sviđa li ti se? Pre nego što sam uspeo da odgovorim, objasnio mi je: ─ Pravo ramsko vino! U kozjoj koži stoji u podrumu. ─ Ne bi se ni moglo sakriti da je tako – pomislio sam. Osećalo se. ─ Dobro vino, samo je jako. Više volim blaža vina – odgovorio sam. Ma gde jako! Šta je jako?! Pre je bilo smrdljivo i imalo je nepodnošljiv ukus sirćeta. Domaćin me sažaljivo posmatrao. Smatrao je da je svoje najbolje vino poslužio!

57 Pozvao je svog slugu koji je donio drugu flašu napunjenu vinom. To je, pak, bilo besprekorno, belo, mostarsko vino. Stiglo je četvrto posluženje. Čim se gazdarica pojavila na vratima noseći nezgrapnu tepsiju domaćin je uzviknuo: ─ A sad nam stiže naša slavna nacionalna pita sa sirom i suvim grožđem! Ali! Gazdarica je izgleda pre vremena spremila poznatu bosansku pitu i zaboravila da je prekrije u kuhinji. Nije ra- zmišljala o tome da je i muve vole! Čuvena pita je bila gusto posuta usitnjenim peršunom prženim u šećeru i suvim grožđem. Na suvom grožđu, me- đutim. bile su sitne tačke. U početku sam mislio da je špino- vano suvo grožđe. Ali nije bilo tako. ─ Eto ti! – reče gostoprimljivi domaćin i sa deset noktiju otkačeno parče stavio u moj tanjir. ─ Oprosti gospodine, nikad ne jedem testenine – molio sam ga prosto. Ovako omalovažavanje nacionalnog jela nikako se ni- je dopalo domaćinu. Sasvim se rastužio. Uvređeno je uzda- hnuo: ─ Valjda ćeš makar da probaš naš nacionalni specijali- tet?! Šta sam drugo mogao? Prisetio sam se nekog ručka iz svoje mladosti na kojem nisam hteo da uvredim domaćicu i junačkim puduhvatom progutao sam muvu koja mi je upala u tanjir. ─ Ako sam tada mogao da pojedem, zašto ne bih mogao i sad? – pomislih. Tako, poskidao sam gornji sloj pod izgovorom da ne vo- lim suvo grožđe, zatvorio oba oka i progutao težak zalogaj. Čak sam morao i da hvalim, iako se okrenuo svet oko mene. Ipak, kada je moj domaćin na reči pohvale hteo još jedno parče da mi stavi u tanjir, sakrio sam ga ispod stola.

58 Blagosiljanje trpeze tim još nije okončano. Donet je još jedan nacionalni specijalitet: pečen crni luk punjen pi- rinčem. Na veliko nutkanje domaćina, sudeći da drugi specijali- tet i nije bio toliko loš, pojeo sam tri-četiri komada. * Nakon toga sam dohvatio čuturu i velikim gutljajem sprao sam neobične ukuse. Sad je več dobro leglo čuveno ramsko vino. Nije se osetio ni miris kozje kože. Nakon poslužene kafe i neizbežnog čibuka uz uobičaje- no formalnosti poželeli smo jedni drugima dobro zdravlje. Domaćini su uz naglašeno podrigivanje (turski i bosanski običaj) okončali ručak. Zbog toga bi u našem kraju zamerili i gostima. Zahvalio sam domaćinu na srdačnom gostoprimstvu i brzim koracima krenuo ka svom prebivalištu. Nakon toga sam namerno nedeljama izbegavao Dolac i okolinu. Dugo sam uspevao da izbegnem slične pozive na ručak, mada sam se kasnije pomirio s tim i nisu mi se ni nacionalna jela ni običaji učinili strašnim. Ukus prvog ručka na tom podneblju, ipak, nikada neću zaboraviti.

Par svilenih cipelica ar slatkih, malenih, svilenih cipela done- P lо је nesreću mladom poručniku. Onakvih kao u priči o Pepeljugi, laganih kao perce, cipe- lica od kojih pamet stane. Nestvarno lepih! ─ Koliko ljupkosti, poezije, koliko misterija postoji u par zgodnih, ženskih cipelica! Poručnik je dospeo iz Graca u jednu od novopazarskih kasarni. Bio je opčinjen lepim, ženskim cipelama. Nezavisno od svoje opsesije, bio je zamišljen, mlad, imao pesničku dušu i satima je znao da svira na svojoj citri. U trenucima slabosti priznao bi da su po njegovom mi- šljenju najveći umetnici obućari ženskih cipela. Izrada tih divnih stvari zahteva prefinjenu poetičnost koju prenosi na dve lepo oblikovane – možda bose i ne toliko lepe – ženske noge. Najveće čari, najveće privlačnosti! ─ Pogledaj ženske noge! – rekao bi često – i znaćeš ka- kva je žena u celosti i njen karakter, skrivena nevidljiva lepota.

60 Ako bi tražio lepu ženu u Ringu, nije ga zanimalo samo lice i njen stas već i noge, članci i cipele koje su diskretno virile ispod podsuknje. Doveli bi ga u stanje grozničave uzbuđenosti ni preveliki ni premali uzani članci, čarape skrivene ispod suknje, pripi- jene uz telo. Nakon doživljaja ženske lepote te vrste, nadahnut poe- tskim raspoloženjem, satima bi lutao. Ipak, nije imao ništa protiv ni ako je vlasnica poželjnih cipelica i koja bi se naglo okrenula prema njemu, na licu imala tragove poodmaklih godina. Iz Eldorada penzionisanih oficira, iz Graca je stigao u Novopazarski Sandžak i ovde nije baš bio u prilici da se di- vi lepoti ženskih nogu. Tužno je pomislio da na celom svetu nema tako lepo oblikovanih listova kao u Gracu. U početku je bio očajan kada je stigao u P. Uzalud je tra- gao svojim žudnim očima za vitkim nožicama lepšeg pola. Bosanke bi nosile klompe ili opanke, a Turkinje sa svojim žutim ili crvenim čizmicama ispod šalvara nisu pružale ve- liko zadovoljstvo. Nedostajala im je savršena lepota i ljupkost. Tada još nije znao da su ružne čizme, koje bi Turkinje nosile, upravo služile da sakriju pred nepoznatim muškarci- ma ljupkost nožnih članaka. Nije znao da ružne čizme često skrivaju veoma zgodne nožice u plišanim papučama ili mo- kasinama. Takve nezgrapne čizme obuvale bi sa papučama ili cipelama na nozi kada bi išle u posetu. A često su odlazile u susedne hareme. Kuhinjom, doma- ćinstvom, služavkama, kuvaricama ne bi opterećivale svoje živce. Samo bi se ulepšavale, vaspitavale i negovale decu. Briga o domaćinstvu pripadala je muškarcu. Celoj poro- dici kuvar sprema ručak, a kod siromašnijih kuća domaćin je zadužen za to.

61 Žene se bave samo spremanjem slatkiša. Harem, ženska odaja i deo kuće, u slučaju odsustva do- maćina večito je pun posetilaca. Žene iz komšiluka jedna drugoj daju ključ, ali pre nego što kroče kod komšinice pa- žljivo provere ima li napolju muškaraca. Ako ne postoji razlog za zabrinutost, na pragu harema izuju čizme i papuče i tek tada kroče na mekane tepihe že- nske odaje. Ako se gošća harema izula na pragu i ušla u njega može u potpunosti da se oseća bezbedna i opuštena. Neće tamo da uđe ni domaćin jer mu Kuran zabranjuje da uđe u harem ako na pragu ugleda papuče tuđe žene. To bi za njega značilo pravo svetogrđe koje se suprotsta- vlja zakonima života u haremu. * U to vreme kada je mladi, zaneseni poručnik stigao u P. slučajnost je htela da svaki prihvatljiv stan već bude zauzet. Neko mu je preporučio da okuša sreću u begovom hanu ne bi li dobio sobu na spratu. Han je skup drvenih zdanja. U prizemlju su bile turske prodavnice, kafana, obor, gde bi posetioci u proputovanju dobili mirišljavu crnu kafu, a njihove životinje hranu. Beg se smatrao veoma bogatim čovekom. Imao je brojne sluge, prostrane šume, a pored plodne zemlje i veliki broj stoke. Beg je i sam trgovao baveći se svim i svačim. Nimalo nije očajavao što mu domovinu uzurpiraju au- stro-ugarski vojnici, štaviše, nastalu invaziju okrenuo je u svoju korist. Jednako se razumeo u gazdinstvo kao i sa upravljanjem materijalnim dobrima. Stoičkom ravnodušnošću, pomiren kismetom tj. sudnjim danom, prilagođavao se situaciji smatrajući: „Ako mi je već seo Švaba za vrat, daj da imam neku korist od toga.“

62 Postao je prevoznik četa i počev od govedine snabdevao je bliže i udaljenije kasarne svim potrepštinama. Prevozio bi rum, čaj, šećer, vino, seno, zob, slamu. Naravno, sve po dobrim cenama, za zvonak zlatnik. Za Austo-ugarske plavo- zelene banknote nije mario. Nisu mu bile potrebne. Nisu one tamo ni imale vrednost, samo zlato i srebro, kao i bedne turske bakarne novčiće. Neka mu služi na čast, prilikom čestih susretanja sa ma- đarskim četama i mađarski je naučio. Tečno je govorio. Sa oficirima i vojnicima se jednako svojatao. Znao je svima da učini poneku sitnu uslugu. Kao što smo već rekli, u prizemlju hana bila je kafana, turska gostionica, gde su mesne glavešine od jutra do mraka igrale domine. Levo je imao prodavnicu mešovite robe, po- trebne selu, gde su se starosedeoci kao i vojnici snabdevali. Središnji deo prizemlja služio je za štale u koje se stizalo preko velikih dvokrilnih vrata. Na spratu sa leve i desne strane vodile su drvene stepe- nice u begov selamlik i odaje harema. Selamlik i harem bili su razdvojeni terasom. Sa nje su vodile stepenice iza kuće do prostrane bašte i voćnjaka. Sem nabrojanih prostorija bile su na spratu i dve zasebne gostinske sobe, rezervisane za tursku gospodu u proputovanju. I njihov namještaj bio je uređen u turskom stilu. Kada je mladi poručnik ostao bez stana, poslali su ga kod bega koji je jedva dočekao zgodnu priliku. Tražio je tri Napolenova zlatnika za kiriju mesečno za dve sobe, što je bilo preterano. Šta bi drugo, oficir je morao da prihvati ponudu. U slu- žbenim prostorijama vojske nije mogao da stanuje. * Zbog boljeg razumevanja ove priče moram da se vratim detaljnijem opisu uslova koji su se ticali prvog sprata hana.

63 Kao što sam rekao, prostor na prvom spratu delio se na dva dela. Jedan deo pripadao je haremu, čiji su prozori bi- li prekriveni gustim drvenim rešetkama, a na drugoj strani nalazio bi se prostrani selamlik, tj. muška odaja kao i gosti- nske sobe. Iz selamlika u harem smeli bi samo ukućani da pređu, ali iz dugačkog hodnika između dva dela u kome se nalazilo stepenište do gostinskih soba videle su se odaje sa obe strane. To nije smetalo ukućanima jer Turkinja koja bi izašla iz svog harema oblačila je nezgrapan ogrtač koji je, u potpunosti prekrio od glave do pete. Lice bi skrila iza ve- la, gore i pozadi crne, napred dole bele boje. Veo je skrio i njene nestašne uvojke. Beli deo vela padao joj je na lice od korena kose do obrva, a odozdo prekrio bi je do donjih trepavica. Slobodan otvor bio bi samo u predelu očiju. Preko otvora, napred, teško bi se videla, jedino kada bi se nagnula ka zemlji ili zabacila glavu. Ogrtač strogo doseže do zemlje, jedva da joj se vide džakaste, raznobojne čizme. Savest starijih Turkinja ne zadovoljavaju ni te stvari za skrivanje, jer kada bi se srela sa nekim strancem stala bi li- cem okrenuta ka zidu ili drvetu i nepomična čekala dok se nepoznati muškarac ne udalji. Gostinske sobe begovog hana bile su pored selamlika, a njihova vrata su se otvarala prema prostoru koji je vodio do harema. Do soba se stizalo preko stepeništa koje je vodilo do selamlika. Postojale su i posebne stepenice koje su jedna vrata delila od predvorja harema, ali se do ostave i gostinske sobe moglo doći samo kroz njih. Ključ ostave beg je predao oficiru pod uslovom da osta- vu drži uvek zaključanu. Takođe mu je rekao da koristi ste- penište koje vodi ka selamliku i njegovom stanu. Poručnik nije mnogo mario za sve to, prihvatio je uslove. * Započeo je jednoličan život uobičajen u novopazarskom garnizonu. Imao je malo obaveza i mnogo se dosađivao.

64 Ugledavši se na kolege oficire trudio se da svoj dom učini što udobnijim. Po veoma skupoj cijeni, došao je do stola i stolica – naravno begovim posredstvom – kojima je dopunio nameštaj i ćilime turske sobe. Iz krajnje dosade i u nedostatku vojnih aktivnosti, sati- ma bi svirao na svojoj citri u pratnji svog prijatnog baritona kojim je dočarao melodije beznačajnih, sladunjavih opereta koje su se u velegradu izlizale i postale nepodnošljive. Kada bi se i njima zasitio, puštao bi dim iz svoje lule preko pro- zora okrenutog ka glavnom putu gde se odvijao život ili bi čekao poštansku kočiju. Postepeno se zbližio sa begom i dan za danom provodio bi sve više vremena u njegovom društvu. Satima je boravio u selamliku i uz crnu kafu igrao domi- ne s njim. Iako je gubio, ovaj mu je redovno praznio dže- pove. Beg je u početku bio prema njemu uzdržano ljubazan, kao što bi se svaki bogati Turčin ophodio prema strancima. Vremenom se, ipak, privikao na njega i zavoleo jednosta- vnog, simpatičnog prilagodljivog oficira. Češće je tražio da bude u njegovom društvu. Čak bi i svoje poslovne tajne uz smešak podelio sa njim, a u toku sporenja o politici zauzeo bi pomirljiv i staložen stav. Samo je jednom bio hladan i neljubazan prema poručniku. Nakon bliskih, svakodnevnih susretanja njegov stanar je postavio nesmotreno pitanje: ─ Da li imaš više žena? Jer vidim da više žena dolazi i odlazi kod tebe. Beg je nervozno počeo da gricka ebanovinu svoje lule, ali čim je ugledao otvoren i naivan pogled svog mladog go- sta, naglo je ustao i rekao: ─ Ovako nešto nemoj više da me pitaš! – odzvanjale su stroge reči. – Po zakonima Kurana vređaš takvim pitanjima.

65 Ali kad već hoćeš da znaš, u ime Alaha udovoljiću tvojoj znatiželji. Imam samo jednu ženu koja je odavno jako bo- lesna. One koje je obilaze su rođake i negovateljice. Nemoj više da budeš znatiželjan ako hoćeš da ostanemo prijatelji. Nakon toga, još uvek uvređen, izašao je. * Posle nekoliko nedelja, poručnika je obavestio njegov ađutant (pomoćnik, sluga) da je begova žena preminula i da su je sahranili pre zalaska sunca. Beg je nakon sahrane ne- stao na nekoliko nedelja, meseci. Njegove poslove je preu- zeo stariji beg. Vratio se tek na proleće. Jednog popodneva kročio je u poručnikov stan i toplo, ljubazno, ga pozdravio. I oficir se obradovao ponovnom susretu. ─ Gde si bio? Šta si radio? – pitao ga je uz čvrst stisak ruku. ─ U Carigradu – odgovorio je mirno beg. Doneo sam svakojake lepe stvari kojima ćeš se i ti obradovati. Kako sam primetio, voliš cveće. Doneo sam izvrsne sadnice ruža. Dok je izgovarao te reči, tajanstveno se smešio. Poručnik je već upoznat o njegovom načinu izražavanja. Shvatio je da među ružama ima i jedna stvarna, živa ruža koju je doveo iz Cari- grada. Znajući za jadac, nije ga ništa pitao. ─ Mnogo sam ih platio i njihov transport je bio težak u saksijama, ali već pupe. Hoćeš da ih vidiš? – pitao je beg. ─ Kako ne bih? Do bašte su mogli da dođu samo kroz predvorje harema. Beg je žurno pošao napred. U predsoblju se na kratko za- držao. Tri puta je kucnuo na vrata harema. Neartikulisanim, dubokim, glasom dao je neki znak, zatim je pustio za sobom i svog gosta. I ranije je prolazio ovuda sa svojim gazdom, ali uz malo formalnosti. Tako je zaključio da su njegove prethodne pre-

66 tpostavke imale dobru osnovu: jedna ruža nije stigla ovde u saksiji. Zato je bio potreban oprez. Čim su ušli u tamno predsoblje odmah je primetio da se desila velika promena u njemu. Umesto starih, tvrdih, podnih asura, svilenkasti persijski tepisi su krasili prostoriju u kojoj se širio sladunjav, oma- mljujući miris. Niski otomani su smešteni u krug pored zi- dova, takođe prekriveni tepisima. Na njima su bili nemarno razbacani, zlatnim nitima ukrašeni jastuci. Na čivilucima vi- sila je šarena, ženska garderoba. ─ Bože! Ako ovako izgleda predsoblje, kako li izgleda iznutra pravi harem?! – razmišljao je poručnik. Beg, već priviknut na polutamu, prvi je stigao do vrata i širom ih otvorio ka stepeništu koje je vodilo do bašte. Čim su se vrata otvorila, poručnik je kročio za njim, a domaćin mu ljubazno pokazao put i krenuo prvi da bi se la- kše snašao niz stepenica. Kada se poručnik osvrnuo ka osvetljenom predsoblju, ugledao je par malenih, zlatnim zvezdicama i polumesecima ukrašenih papuča, nalik na polumokasine. Zadivljen, zastao je na tren. Nikada do tada nije video ništa ljupkije ni gracioznije čak ni na ženskim nogama u Gracu. Bile bi dostojne Pepeljuge te nestvarne lepotice. Podrhtavao je od lepote dok je posmatrao nemarno zba- čene haljine. Sticao je utisak kao da ih je žena svega pre nekoliko tre- nutaka skinula sa sebe i još zrače toplotom njenog ružičastog tela. Domačin ispred njega nije primetio da oficir zastaje i držeći se za gelender skoro je stigao do podnožja stepeništa. Mladi oficir se naglo presavio preko ograde, zgrabio je- dnu cipelicu koju je instinktivno pritisnuo na srce i sakrio je ispod dovoljno široke vojničke bluze.

67 Zatim je znatiželjnim pogledom osmotrio prostoriju. Ta- mo, preko otvorenih vrata harema među zracima majskog sunca ugledao je krhko, vitko telo žene. Bila je lepa, često bi uzdisao kasnije, toliko lepa kao pri- nceze u bajkama iz „Hiljadu jedne noći“. Ljupko stvorenje je iznenađeno, ali znatiželjno, bez ije- dnog znaka zbunjenosti, čak nekim šeretskim cinizmom u krajičcima usana – gledala kako uplašeni oficir skriva siću- šan plen ispod vojničke bluze. Oficir je bio obuzet zanosom koji ne poznaje strah od smrti. Instinktivno je potegao za sabljom. Zašto? Da bi ubio Turčina ili nestvarno lepu pojavu? Sablja nije bila okačena na njegovom boku. Neshvatljivom snagom se probudio u njemu neki živo- tinjski nagon: znao je, osećao je, ubiće Turčina i bez sablje ako se okrene u tom trenutku. Biće kako biti mora! Svemu kraj! Napredovanju, častoljublju! – Kraj životu! Turčin se nije okrenuo. Mirno je sišao sa poslednjeg ste- penika i kročio u baštu. Pojava iza vrata predsoblja je nestala. Poručnik, sav po- trešen od unutrašnjih doživljaja brzim koracima je sišao niz stepenice i pridružio se begu. Beg je uz opširno objašnjavanje pokazivao nove ruže, voćke, ali ga je oficir rasejano slušao. Imao je utisak da ga kroz rešetke haremskog prozora u stopu prate dva sjajna, čas vedra, čas srdita oka. Osećao je njihov uticaj i bio malaksao od njega. Konačno je i beg uočio ćutljivost svog gosta. Pogledao ga je i sažaljivo primetio da je bled. ─ Jesi bolestan gospodine? – pitao je brižno. – Možda su ti naškodili mirisi ruža i ljiljana na koje nisi naviknut? ─ Mislim, da. Tvoje drveće, cveće.. Ne, sada me ne zani- maju. Problemi sa cirkulacijom... mislim da sam bolestan.!

68 Beg je sa razumevanjem dopratio oficira nazad. Ovaj je imao toliko vremena da krišom baci pogled na mesto odakle je uzeo cipelicu, ali onu drugu više nije video. Nestala je. * Čim ga je doveo do stana, beg je hteo da mu pošalje svog posilnog. Odbio je. ─ Dobro mi je. Želim da budem sam. Kada je ostao sam, zaključao se i grozničavom brzinom je otkopčao vojničku bluzu. Ukradeni plen je stavio ispred sebe. Užarenim pogledom se divio Pepeljuginoj cipeli i padale su mu na pamet zaljubljene, sumanute, nestvarne ideje. Kako ju je netremice posmatrao, uzburkanim živcima je zamišljao imaginarnu, ljupku siluetu čiji bi samo jedan izdajnički pogled mogao da ga odvede u smrt, ali je među uzdrhtalim usnama uspela da zadrži uzvik. Pritisnuo je cipelicu na srce i celivao ju je. Kucali su na vratima. Odlučno je skočio do kreveta i i zgrabio oružje sa čivi- luka. Ta misao mu se motala po glavi da je Turčin došao da naplati greh zbog svetogrđa. Nervozno se nasmejao i vratio oružje na svoje mesto ka- da je čuo glas svog ađutanta. ─ Nije mi ništa! Možeš da odeš! Do jutra nemoj da me uznemiravaš! * Jedne letnje večeri dok smo lenčarili na kamenoj klupi pored glavnog puta čekajući poštansku kočiju, mladi poru- čnik mi je ispričao taj događaj. Brižno sam ga upozorio da

69 se ne umeša ni u kakvu avanturu. Nabrojao sam mu mnoštvo primera onih vojnika koji su naglo nestali i nikada više se nisu pojavili. * Stigla je i jesen. Bila je hladna i tmurna kao i naš sabo- rac. Jedva smo prepoznavali nekada pričljivog poručnika. Postao je ćutljiv i namrgođen. Nije zapostavljao samo svoje obaveze, bio je nemaran i prema svojim saborcima. Garnizonski major je već preduzeo korake u vezi s njegovim premeštajem.. Nekolicina nas kojima je iskreno bio drag, počeli smo da ispitujemo njegovog ađutanta. ─ Šta radi tvoj gazda po čitav dan? Zašto ne ide u lov? Zašto ne zalazi u oficirsku kasinu? Momak je bezvoljno odgovorio: ─ Poručnik mora da ima nekakvo blago u koje nepresta- no bulji. Drži ga u metalnom sanduku. Šta je to, ne znam. Kad bih ušao zalupio bi poklopac na njemu i ljutio bi se što ga uznemiravam. Mi, njegovi saborci, srdačno smo mu se približavali da bismo ga izlečili od ludosti. Nekoliko dana bi proveo u na- šem društvu, ali bi se ponovo povukao u svoju surovu samo- ću. Tada ne bismo uspeli ni jednu reč da izvučemo iz njega. Ponekad, ipak, obuzelo bi ga dobro raspoloženje, tada bi svirao na citri i pevao. U tim trenucima nam se činilo da je zdrav razum pobe- dio kod njega. Prevarili smo se... Nikad ga nismo videli toliko raspoloženog kao jednog kasnog jesenjeg popodneva u vojnoj kuglani. Bila je to poslednja partija kuglanja pre zime. Vedro je saopštio da će u narednom zvaničnom dopisu stići i njegova naredba za premeštaj u Grac. Bio je vidno srećan zbog toga.

70 Sutradan ga je pronašao njegov ađutant sa prostrelnom ranom na grudima. Najpre je dotrčao do mene sa tragičnom vešću. Po- žurio sam. Bio je mrtav. Na srcu mu je ležala filigranska cipelica kroz koju je pro- šao metak. U levoj ruci je stezao drugu cipelicu i veo nato- pljen ružinim uljem. Najpre sam otklonio te kompromitujuće stvari. Toliko sam mu dugovao.. i možda još nekome? Pre nego što smo zakovali sanduk, krišom sam smestio cipelice pored poručnikovog srca. Veo sam sačuvao za uspo- menu. Bio je neki nerazumljiv tekst izvežen na njemu. U jednom drugom garnizonu, kasnije, pokazao sam veo turskom oficiru. ─ Haremski vez Grkinje. – rekao je. – Veoma lep rad. Piše: volim te! Verovatno je neka zaljubljena žena ispisala svome mužu – dodao je nemarno.

PLJEVLJA 1. Deo Kasarna G lavni grad Novopazarskog Sandžaka, Pljevlja, udaljen je 142 kilometra od Sarajeva. Njego- vo tursko ime je Taslidža. Od Sarajeva put vo- di preko Pala, Prače, Goražda, Čajniča, Meta- ljke, (koja je na granici između Bosne i Turske) i vojnih garnizona sve do Boljanića (turske teritorije), kroz roma- ntične borove i bukove šume, preko vrtoglavih serpentina (na mnogim mestima) prema Pljevljima. Između pome- nutih mesta, vojnoj poštanskoj kočiji potreban je dan vo- žnje. Na odredištima se noću odmara i zamene se konji. Velelepni predeo, nakon Metaljke, prema Boljanićima, menja svoj izgled. Put vodi ka krševitoj visoravni. Na kamenom putu oivičenom oskudnom i kržljavom ce- rovinom, kolima se stiže za dan u Pljevlja. Pre nego što smo stigli do Pljevalja, pojavio se kompleks zdanja pored puta koji je nazvan po svom vlasniku, Selma-

72 novića han. Odavde ima dobra dva kilometra a da se Pljevlja još ne pojavljuju na vidiku. Blizinu grada, pak, ne nagove- štavaju samo tri, četiri vodena tornja nego i veća živahnost na putu. Kada ostavismo Selmanovića han daleko iza nas, kod oštre krivine, poput čarolije, pojavi se, u dolini prijatnog izgleda, između Bogiševca i Balibegovog Brda utisnut, plje- valjski vojni logor. Postaja na Metaljci na turskoj granici Na vrhu Bogiševca kao i na sv. Gelertu (Szent- Gellert planina u Mađarskoj pored Budimpešte prim.prev.), stajalo je utvrđenje slično citadeli. Tu su nam bile smeštene teške baterije čije su topovske cevi zevale ka Pljevljima. Dok smo se približavali kasarni, obuzimao nas je prija- tan osećaj, kao da stižemo u baštu cveća, a ne u nepristupa- čni vojni logor sinova Marsa. Između drveća i aleja cveća smješteno je deset vojnih baraka podignutih duž doline, crkva, oficirska zgrada na

73 sprat, oficirska kasina i usred ukrasne bašte vila komandanta garnizona. Između baraka vodi čist, uredan put do stana komanda- nta brigade. Sa obe strane puta uzdižu se visoki platani, a između baraka svuda su mirišljave zeleno-bele krošnje ba- gremova. Prednji deo vojnih baraka krase aleje cveća. U svakoj baraci živi četa vojnika. Pod vođstvom kapetana čete se ta- kmiče među sobom čije će dvorište da bude najlepše. Oficiri i vojnici jednako se dive ostvarenim rezultatima. Han - Selmanovića pored pljevaljskog puta Dočarali su domaću atmosferu u tuđini. U taboru bi uvek bila dva bataljona, tj. osam četa pešadi- naca, dve baterije artiljeraca i jedan odred husara (konjice). Treći bataljon pešadije živeo je u gradu. Logor je bio eksteritorijalan. Levo od logora u dolini vodi glavni put. S one strane glavnog puta bila je već turska teritorija. I tu je živelo više

74 srpskih i albanskih porodica, pekar – odakle bi nabavljali ukusne pite. Ovde bi se zaređale tzv. Gašpar i Lufi- kantine, zgrade, pošta, gostiona, kao i zgrada na sprat sa stanovima za izdavanje. Preko puta prostirala se komandantova bašta. Ova bašta je važila za granični pojas između grada i vojnog tabora. Na kraju te bašte glavni put se deli na dve grane: jedna polukružno obiđe preko velikog brda tursko groblje, dotiče u podnožju grada Sveto drvo i vodi kroz glavnu ulicu do čaršije, turskog trga. Ona na levoj strani, od ugla tabo- rske bašte, krivudavo se penje do krstate kasarne, odakle se spušta, dotakavši Sveto drvo, preko srpskog Moćevaca i po- red istoimene kasarne do prastarog srpskog manastira Svete Trojice. Pre nego što opširnije opišemo pljevaljski vojni logor kao i život u njemu, ne bi bilo na odmet da kažemo koju reč o Sve- tom drvetu, turskim sahranama i manastiru Svete Trojice. * Sveto drvo Sveto drvo, viševekovno stablo, čija krošnja dominira iznad ostalog drveća je na putu prema čaršiji. Tu bi Turci, le- ti ispod debele hladovine drveta a zimi ispod škripavih suvih grana, obično zastali nekoliko minuta pored svog pokojnika, pre nego što bi ga sahranili. Ovde, ispod Svetog drveta, znali bi da rešavaju i svoje probleme. Navodno, 1878. godine na vest da će na njihovu zemlju možda ući strane trupe, ispod drveta su vijećali da li da se toj okupaciji Švaba suprotstave oružjem ili mirno da podnose ulazak njihovih snaga? Turci su se, ipak, odlučili za mir. Turske sahrane Kada Turčin oseti da će umreti, on sastavi testament. Po- zove hodžu i slušajući njegove molitve umire. Izvestan deo svoje imovine obično ostavi džamiji.

75 Sveto drvo Oko pokojnika skupi se rodbina. Mole se, ali nikada ne plaču. A i zašto? Pokojnikova duša će svakako da dospe u Muhamedov raj. Ipak, da se zlo ne bi uvuklo u pokojnika, zatvore mu nozdrve, uši i usta vatom. Spuštanje pokojnika ispod Svetog drveta bilo je sastavni deo pogrebnog rituala. Turci ne sahranjuju svoje pokojnike kao što to rade hra- išćani. Oni to obave bez kovčega. Umotaju ga u platno i po-

76 put mumije polože na dasku, ispod koje su ukrštene šipke, pomoću kojih podižu pokojnika. Užurbano ga odnose do njegovog večnog prebivališta: na groblje. Turčinu koji sretne ožalošćenu povorku, nije dozvoljeno ni da stane ni da prođe pored nje. Na osnovu Kurana neko- liko koraka mora da pomogne pri nošenju pokojnika i da kratko otprati povorku. Nakon ispunjene obaveze može da nastavi svojim putem. Zbog ubeđenja da takav gest može da bude nagrađen odlaskom u raj, Turci se bukvalno otimaju ko će da ponese pokojnika. Tursko groblje u Pljevljima Povorka sahrane zastaje ispod Svetog drveta, da bi imam, okrećući se na sve strane sveta, pročitao molitvu. Nakon mo- litve brzo odu na groblje gde je već pripremljena raka dubo- ka dve stope. U raku, glavom prema istoku to jest prema Me- ki, malo uzdignutim podglavljem, smeste pokojnika. Veruju da će iz takvog položaja brže da vaskrsne. Iznad pokojnika, ukoso, postave dasku. Gornji deo daske, onaj do glave, malo

77 viri iz zemlje. Nakon postavljene daske u raku se baca ze- mlja. Neposredno nakon sahrane najpre imam, zatim svi pri- sutni naprave levak od obe šake i pritisnu ih na uši. Naginju se iznad groba i osluškuju da li sahranjeni daje ikakav znak života. U slučaju da nema znakova života, konstatuju da je po- kojnikova duša na putu ka raju. Usprave se, dakle, i zajedno sa imamom skoro u trku na- puste groblje. Nije preporučljivo stajati u senci smrti. Nepristupačna turska groblja jedva imaju posetioce. Po Kuranu pokojnik mora da se sahrani pre zalaska sunca. Taj zakon se pretvorio u običaj: ako neko umre, u roku dvadeset četiri časa pre zalaska sunca mora da se sahrani. Pretpostavka je da Turci bukvalno shvataju Kuran, jer njihova dela nemaju realnu vezu sa njegovom duhovnošću. Ako je neko umro pred zalazak sunca, brzo ga uviju u dugačko platno njegovog turbana i nose ga u večno prebi- valište. U slučaju da smrt nastupi nakon zalaska sunca i nije preostalo vremena ni za brzu sahranu, ritual počinje nare- dnog jutra. Može li da se zamisli koliko puta je sahranjen čovek u nesvesti, koji nije bio mrtav? Češće se dešava da se sahrani bolestan čovek u stanju kliničke smrti. Hiljadu osamsto devedeset pete godine u Pljevljima se pojavila epidemija tifusa. Oni koji su prolazili pored turskog groblja, po povratku iz grada, prema vojnom logoru, često su čuli jezive glasove u toku večeri i noći. Ako bi privukli pažnju nekog Turčina takvi glasovi, on bi ravnodušno slegao ramenom i mirno produžio svojim pu- tem, kao da je znatiželjniku hteo da kaže:

78 ─ Ono što je dospelo u majku zemlju neka i ostane u njoj. To je kismet. Pomirenost turskog muškarca sa sudbi- nom. * Manastir Svete Trojice Okrenimo se od tmurnih slika kaleodoskopa ka starom, visokom, oronulom manastiru, kamenih zidova prekrivenih mahovinom. Manastir Svete Trojice sagrađen je nekoliko stoleća rani- je na padini planine pored Pljevalja. Manastir Svete Trojice Muhamedanci do skorijeg vremena uopšte nisu podno- sili da u njihovom okrugu katolički Albanci ili srpski pravo- slavci kao ni Bosanci podižu svoje crkve ili hramove. Oni su morali svoje crkve da sazidaju na udaljenim me- stima tek kad bi dobili dozvolu nakon dužeg traženja.

79 Ako im je ipak dozvoljena izgradnja crkve, nisu smeli da upotrebe zvona na tornju. Udarali bi drvenim čekićem u metalnu ploču. Zvuk, sli- čan rodinom klepetu, čuo se na veliku daljinu i bio je znak za vernike da požure u crkvu jer počinje liturgija. Nakon dobijene dozvole za izgradnju crkve na udalje- nom mestu, sazidali bi je od čvrstog materijala, a zbog straha od turske navale, ogradili bi je kamenim zidom. Ni danas, dok pišem ove redove, nema podignute hri- šćanske crkve u Pljevljima. I dan danas hrišćanski narod sa celog područja odlazi na molitvu u manastir Svete Trojice. Manastir Svete Trojice je u okolini Pljevalja najprijatnije mesto za izletnike. Za vreme sabora mase dolaze sa velike daljine. Nakon večernje liturgije slikovit prizor stvaraju gru- pe na poljanama oko manastira. Okupljeni do kasno u noć, uz pesmu i svirku, igrali bi svoje nacionalno kolo, odeveni u narodnu nošnju, bogato ukrašenu zlatnim vezom. * Život u logoru Život u pljevaljskom logoru, koji su činili momci puni snage i razigranog raspoloženja, a ne stariji od dvadeset do dvadeset četiri godine, proticao je u dobrom raspoloženju. Od jutra do mraka odzvanjala je u taboru njihova vesela pesma. Večerima, ispred baraka, grupe vojnika, uz violinu i mađarski klarinet, slušali su one stare slatko-tužne pesme, zbog kojih, lica oblivenog suzama, lumpuje Mađar. Ko zna koliko je stara tužbalica: „Ako odem, anđele moj, Hoću li ostati i dalje tvoj Ili ćeš me zaboraviti...“ Nije bilo sramota ako su nečije oči jače zasvetlele od su- za u polutami.

80 Austro - Ugarski tabor u Pljevljima Nakon odlaska poljskog puka, u ovom vojnom taboru bi uvek dovodili mađarsku momčad. Ovde se smenjivala vo- jska 2, 23, i 44. puka, a duge godine proveli su ovde veseli i razigrani momci budimpeštanskog 32. puka koji su bili spre- mni za svaki nestašluk. Znali su da pevaju i da se vesele. Bilo je među njima mnogo momaka dobrih glasovnih mogućnosti, čak profesi- onalnih pevača. * Logorski sveštenik u ulozi turskog veleposednika Nakon dugog lutanja, u ulozi vojnog sveštenika, kona- čno, pored kuće Albanca prodavca u kantini Lufija i u suse- dstvu tabora, pronašao sam stalni boravak. Kuća u koju sam se uselio bila je vlasništvo gospodina Lufija. Uveče, iza kuće u mojoj bašti, i u društvu kolega ofici- ra, prilikom prijatnih druženja za vreme sedeljki sa zadovo- ljstvom smo slušali veselu graju koja je dopirala iz logora.

81 Maločas sam namerno naglasio reč „moju“ koja se odno- sila na baštu. Da, zaista je bila moja bašta. Na papiru bi i danas bila moja. Ko zna ko je uzurpira od tada? Da li je još uvek krase ruže i ljubičice? Ispričaću vam kako sam postao vlasnik bašte. Bila je opšta krilatica na snazi: ─ Ulepšajmo logor! Kada sam se uselio kod Lufija, osećao sam snažnu potre- bu da imam baštu cveća. Pala mi je na pamet smela ideja: ─ Zar samo ja da zaostajem iza vrednih vojnika? Samo ja da ne ulepšavam? Ulepšavaću i ja. Napraviću baštu iza kuće, baštu cveća! S obzirom da Lufi nije stavio veto na nju, jednostavno sam zaposeo parče turske zemlje iza kuće u kojoj sam sta- novao. Moja bašta na vrhu brda

82 Sada sigurno neko od čitalaca s nevericom odmahuje glavom: ─ Zaposeo. Jednostavno je zaposeo. Malo sutra! Čovek izdaleka priča šta hoće... Ipak sam jednostavno - zaposeo. Nije bilo teško tako ne- što uraditi u Pljevljima. Ovako se desilo. Jednom prilikom bio je u poseti kod mog gazde Lufija žandarmerijski komandant Pljevalja, efendi Ibrahim. Tu smo se sreli. Sudeći po mom zavidnom znanju svega što se tiče Tu- raka, bili smo u dobrim odnosima. Postavio sam mu sledeće pitanje: ─ Šta misliš, efendi Ibrahime, o tome da iza kuće na- pravim lepu baštu? ─ Bila bi pametna ideja – odgovorio je Ibrahim – samo ti napravi lepu baštu. Istina, u neverici je posmatrao stenovitu planinsku pa- dinu. ─ Da, samo što Lufi tvrdi da nije njegova zemlja no pri- pada turskom eraru. ─ To ti nije razlog da ne napraviš baštu na njoj – smiri- vao me Ibrahim. – Ionako je kamenjar. Državna kasa nema nikakvu korist od nje. Uostalom, voleo bih da vidim baštu koju ćeš urediti na tom mestu. ─ Prepusti samo meni, efendi Ibrahime. Znači, s tvojim blagoslovom mogu da ogradim parče zemlje? ─ Koliko god parče želiš! – nasmejao se turski gospo- din. Tako sam pola hektra zemlje prisvojio od Turčina bez Berlinskog sporazuma. Lakše sam obavio posao od Italijana u Alžiru. General mi je ustupio vojne kažnjenike. I oni su imali korist od posla, jer im je bilo prijatnije da rade u prirodi nego

83 da čame u ćeliji. Zajedno sa zatvorenicima lomio sam kame- nje. Od kamenja sam napravio nekakvu terasu i ogradio ba- štu. Čim su bile uočljive konture moje bašte, uzvišenja nalik na terase, prekrio sam je sa oko dvesta kola plodne zemlje. U jesen, sa obe strane ulaza zasadio sam po jednu jelu, a u bašti razne voćke i ukrasno žbunje. Na proleće sam ponovo započeo radove. Ushićeno sam ulepšavao svoju baštu. Od najlepše brezovine, na najuzviše- nijim mestima, okrenutim prema gradu i logoru uz pomoć mojih radnika, napravio sam držače. Oko njih sam zasadio puzavice. U aleje sam posejao seme cveća koje sam tu i tamo nabavljao, a najčešće u generalovoj bašti. U plodnoj zemlji i zahvaljujući povoljnim uslovima sve je brzo napredovalo. Ubrzo su bacali zavidne poglede iz tabora prema mojoj bašti. Početkom leta, jednog prijatnog jutra efendi Ibrahim prolazio je pored kuće. Pozvao sam ga na tursku kafu. Pre nego što smo seli uz mirišljavi napitak, prošetao sam sa njim po bašti. Iznenađeno ju je posmatrao kao da ne veruje svojim očima. Tek je grlatim glasom ispuštao zvuke: hm. ─ Sad me nećeš više ismevati, Ibrahime, zar ne? – pitao sam ga. ─ Neću efendi! – odgovorio je ozbiljno. – Štaviše, ispri- čaću paši kakvu lepu baštu si uredio ovde. Predložiću mu da ti pokloni ovo parče zemlje koju si sopstvenim rukama i snagom volje stvorio ovde. Ispunio je obećanje. Paša mi je nakon nekoliko dana, u znak svog velikog za- dovoljstva, poklonio parče zemlje. Postao sam posednik turske zemlje! Saznanje da čovek ima nešto što je samo njegovo povećava mu samopouzdanje. Bezazleno sam se pravio važan. U lepoj bašti na prijatnom mestu, uz mirišljavi duvan, zanosnim večerima leta, zamišljen, slušao sam vesele pesme

84 vojske iz 32. puka Pesme mladih bi i mene oraspoložile, umirile. * Druženje mađarskih i turskih vojnika Saborci koji su se našli u tudjini iako su služili pod razli- čitim zastavama, interesovali bi se jedni za druge i medjuso- bno privlačili. Kao da su instinktivno znali da iako su slušali naredjenja različitih komandanata, misija je bila ista – i jedni i drugi služili su svojoj domovini. Susreti madjarskih i turskih vojnika bili su prijateljski, ljubazni i sapatnički. Turski vojnici su svakodnevno dolazili na izlete u tabor da obiđu svoje mađarske drugare. Iako nisu tečno govorili jezik onog drugog, smisao mnogih reči i rečenica su preuzeli jedni od drugih, i družili bi se uzvraćajući simpatije i prija- teljsku naklonost. Turski vojnici svoju platu primali bi čim se naplati po- rez, tj. retko. Snalazili bi se za novac na razne načine: napra- vili bi od šarenih bisera futrole za satove i njih prodavali za nekoliko novčića svojim madjarskim drugarima. Sem toga, ugađali bi jedni drugima i prošvercovanim, mirišljavim tu- rskim duvanom za jeftine pare. Ovo zadnje samo krišom, jer turski carinik ne zna za šalu. * Logorska crkva Na sred tabora stajala je ljupka, prijatna, taborska crkva koja je nosila natpis: „Glorija in excelsis Deo!“ Za nju se vezuje interesantna priča. Nakon našeg ulaska, 1879. na osnovu turskog sporazu- ma u Pljevljima, i bez ikakvog krvoprolića, (v. Sveto drvo) našim trupama, sve do 1885. delom pod vedrim nebom, de- lom u nekoj za tu potrebu određenoj baraci, u zavisnosti od vremenskih prilika, održavala bi se misa.

85 Kapela pljevaljskog tabora sa parkom i jezerom

86 Za komandanta samostalne brigade Novopazarskog Sa- ndžaka u Pljevljima 1884. bio je postavljen general Jožef Rajhel. U duši tog duboko religioznog vojnika rodila se za- misao o podizanju crkve u prelepo uređenom logoru. Misao se ubrzo, bez trošenja vremena, pretvorila u delo. Odmah je izabrao najlepše mesto u taboru za koje je smatrao da je najdostojnije za podizanje Božijeg hrama. Jasno je, novac nije bio potreban samo za ratovanje nego je i za građenje potrebno novca i novca... Rajhel je pokazao da se i bez materijalnih sredstava mo- že podići Božiji hram. Sav materijal potreban za izgradnju do poslednje daske stigao je putem dobrovoljnih priloga. Na čelu darodavaca stajao je vrhovni guverner, šef po- krajine Sulejman Haki- paša, koji je dozvolio da svo drvo koje je potrebno za izgradnju iseku iz šuma koje su pripadale turskoj vlasti. A kamen? Bilo ga je na putu i pored puta ko- liko god duša poželi. Pod kontolom komande brigade tamošnji odsek za izgra- dnju posebnom pažnjom rešavao je pitanja vezana za zidanje. Medju vojnicima bilo je dovoljno zidara, stolara i tesara. Poslovi su brzo napredovali tako da je već leta 1886. bio gotov Božiji hram u Pljevaljskom logoru. Usred velike sve- čanosti, crkvu je osveštao logorski sveštenik, tadašnji paroh sarajevskog okruga, Imre Šimon. Revnosna ulaganja nisu bila samo u cilju podizanja zido- va crkve kao ni stavljanja hrama pod krov. Neki pojedinci i tamošnje istaknute javne ličnosti po- trudili su se da i enterijer odgovara izvanredno uređenom izgledu spoljašnjosti crkve. Pokrenulo se dopisništvo i svi su se trudili da u korist plemenitog cilja pronadju i iskoriste svoje veze. Oduševljene reči i molbe nisu naišle na gluve uši. Svi su se trudili da daju sve od sebe.

87 Podoficirski zbor jedne baterije, koja se ulogorila u Plje- vljima, a pripadala korpusu Galicije, položio je na oltar šest svećnjaka a lepu slike Marije postavio je s oficirskim pije- tetom. Stigao sam u Pljevlja decembra 1887. na doček Nove godine kao logorski sveštenik. Stopama mojih prethodnika žurno sam se trudio da nadoknadim ono što je još nedostaja- lo. Moj trud je urodio plodom. Na moju molbu, grofica Lu- dovika Stadion, poklonila je odeću za misu i beli veš. Glavni oltar u kapeli U avgustu 1888. premešten sam u domovinu – Mađarsku. Priznajem, s velikim žaljenjem napustio sam svoju voljenu crkvu. Nakon tri godine, krajem decembra 1891. ponovo sam upućen u Pljevlja i nastavio započetu misiju. Svu pažnju sam usmerio da obezbedim sve uslove za crkvenu službu. Na moju inicijativu, zajedno sa oficirskim odredom, organizovali smo koncerte. Zbog uspeha koncerata, lovorika je pripala oficirskom odredu 23. i 32. puka iz Budimpešte.

88 Uspehom su svi bili oduševljeni. Uspehu dobrotvornih koncerata u mnogome su doprine- le i supruge generala Dešoviča (Dessovics) i Stajinica (Stei- nitz) koje su često oduševljavale publiku svojim školovanim glasovima. Koncerti su doneli i zavidnu dobit. Sveti grob, adekvatan Hristov kip, na glavnom oltaru drvena skulptura, dva andjela koja kleče i njihova umetnička vrednost bili su nagrada. Dr Kalman Belopotocki, tadašnji logorski biskup, je pak 1894. darivao lep, veliki, zlatan pehar u gotskom stilu. * Prvo crkveno zvono u Novopazarskom Sandžaku Nije suvišno još jednom spomenuti osveštanje logorske crkve leta 1886. godine. Zanimljiva dešavanja vezana su za taj događaj. Na kraju ceremonije u podne, prvi put, oglasio se zvono „Marija“ u logoru. Na tom predelu, planinama i dolinama, vekovima nisu odjekivala zvona. Šta to bi? Gotovo je opilo srce ljudi, duše im ispunilo čuđenjem, a slojevi vazduha kao da su rado pre- nosili zvonak, smirujući zvuk obećanja. Jasan odjek hrabrog zvona kao da nije primećivalo iznenađenje koje je izazva- lo. Ohrabrujuće je zvonilo i pozivalo na molitvu, odjekujući planinama i dolinama preko uskomešanih ulica Pljevalja i dalje kroz tesnac. Na taj poziv stotine i hiljadu vernika istim srcem i dušom izgovarali bi „Oče naš“ ili „Molitva anđelu čuvaru“. Međutim, dok je zvonce metalnim zvukom budilo veru, ljubav i nadu u grudima vernika, među pljevaljskim stano- vništvom postizao bi sasvim suprotan efekat. Turski živalj u Pljevljima nije blagovremeno obavešten o događaju. Uzbuđeno su većali i ljutito reagovali na zvuk zvona. Mnogi od njih nikada nisu čuli ništa slično samo su pretpostavljali kako izgleda.

89 Oni su najpre pristizali pojediačno da bi se kasnije u gru- pama kretali ka taboru i sa velikim interesovanjem se raspi- tivali o tome šta se dešava? Razboritiji Turci su se trudili da smire pojedine grupe. Objašnjavali bi im da kao što je medved gospodar u svojoj pećini i „Švaba“ je gospodar na njemu prepuštenoj teritoriji, a na njoj u skladu s njegovim zakonom i verom može da radi šta hoće. Mnogi bi se utišali, ali u većini slučajeva ovo obrazlože- nje ih nije zadovoljilo. Jednoglasno su zahtevali: ─ Zvono bezbožnika mora da se skloni iz crkve! Ako im dozvolimo da koriste zvono, kao što smo uradili u Sarajevu, na ovoj zemlji će da vlada „Švaba“, a ne mi! Fanatički demonstranti jurili su ulicama Pljevalja uzvi- kujući: ─ Zvoni Švaba! Ako ovo podnosite sram da vas bude! Alah neće zadržati u Meki između neba i zemlje Muhame- dov kovčeg i zatvoriće vam se kapija raja! Uzbuđenje je doseglo razmere koje zahtevaju posebne mere: vanrednu stražu. Poseban zadatak straže bio je da sa- čuva crkvu i spreči njeno skrnavljenje. Na vrhuncu usplamsalosti masu je stišala mudrost Sule- jmana-paše koji je ne jednom dokazao svoju obaveštenost i nadmoć svog položaja kao i uravnoteženost. Sam je prišao pojedinim grupama, smirio ih je i posave- tovao. Nakon nekoliko dana već se tri puta u toku dana oglasilo zvono „Marija“ i pozivalo vernike na misu. Pored glavnog, još dva manja zvona su dopunjavala dopadljiva sazvučja. Zahvaljujući mudrosti Sulejman paše, zvono više nije iza- zvalo nemir. Turci su ga ravnodušno slušali. A nakon presta- nka podnevnog javljanja mirno su podešavali svoje satove. Nakon tih zbivanja nismo se više prilagođavali vreme- nskim uslovima čas pod vedrim nebom, čas u baraci već bi- smo redovno održavali misu u crkvi.

90 Čak ni radnim danima nismo propuštali misu, izuzev u onim slučajevima kada je vojni sveštenik u drugim kasarna- ma imao naročite obaveze. Na misi nisu bile prisutne samo supruge oficira već i ne- koliko Albanki iz obližnjih mesta. Nedeljom bi vojska u svečanoj uniformi, sa tri hrastova lista u metalnoj ruži na šapki, prodefilovala do crkve. Vojni orkestar bi najpre otišao u grad po tamošnji bata- ljon. Na čelu bataljona marširali bi do tabora gde bi im se pridružila grupa slobodnih vojnika, zatim bi svi zajedno pro- defilovali ispred crkve. Božji hram bi često bio premalen u odnosu na broj ve- rnika. Vojni orkestar bi leti i u proleće pred otvorenim vratima crkve, na livadi, zauzeo svoje mesto i tu svirao propisane crkvene pesme. Nakon crkvenog ceremonijala vojni orkestar bi najpre pratio čete do logora zatim i bataljon koji je bio smešten u gradu. Oficiri i oženjeni podoficiri i njihove porodice svakom prilikom bi u velikom broju prisustvovali misi. Posebno dobar primer pokazali su generali Vilmoš De- šovič i Ede Stajnic. Oni su svake nedelje i praznicima, u pra- tnji svojih porodica, prisustvovali svetoj misi. Obistinile su se reči Svetog Avgustina: „Nemirno je srce čovekovo dok u Bogu ne pronađe mir“. Hrišćanska srca, tu na turskoj zemlji, velikoj tuđini, da- leko od domovine dvostruko su shvatila istinitost tih reči. Bili smo uvereni do srži da je za mir u srcima neizostavno potreban Bog i tek bismo tu osetili istinski da ova zemlja nije naša domovina. Naš zemni život je samo uvertira za put ka nebeskom carstvu, a da ne bismo skrenuli sa tog puta, Bog nam se obraća u crkvi kao što je to radio i našim očevima. Mestimično rasuto albansko stanovništvo katoličke ve- roispovesti iz okoline u velikom broju bilo je stalni posetilac

91 crkve. Što se tiče njihove religioznosti i skromnosti isticali su se lepim primerom. Provodio sam u Pljevljima najlepše dane, sa smirenom dušom, u najvećem blaženstvu. Kao vojni sveštenik često sam bio u prilici da utešim tužne, a malodušnima da ukažem na blaženstvo. Najčešće sam bio pažljiv i bdio bih nad mladim saborci- ma. Nostalgija bi lako mogla da poremeti njihovu duhovnu ravnotežu, nakon što bi stigli u tuđinu, i daleko od domovi- ne, morali da odsluže svoj vojni rok. Tokom njihovog poučavanja trudio sam se da shvate da nisam samo vojnik i starešina već u svakoj prilici i njihov prijatelj, duhovni otac. Kad god osete potrebu, neka mi se obrate s ljubavlju i poverenjem. Shvatali su suštinu mog učenja, prihvatali bi ga jer bi moj dom i moje srce uvek bili otvoreni za njih. U dušama mnogih tužnih boraca uspeo sam da ulijem hrabrost i snagu za istrajnost koju su uspeli kasnije da pri- hvate uz mukotrpne obaveze vojničkih dana u tuđini. * Biskup u poseti. Praznici Biskup je pljevaljsku vojnu crkvu počastvovao posetom 11-14. maja 1895. godine. Dr Kalman Belopotocki, vojni biskup, stigao je u Plje- vlje u pratnji sekretara Imrea Belika koji je kasnije postao njegov naslednik. Tih nekoliko dana izuzetnih svečanih zbivanja ostalo je u nezaboravu. Prva poseta biskupa u Novopazarskom sa- ndžaku! Dolazak velečasnog u Pljevlja dočekan je s odgovaraju- ćim počastima. General Vilmoš Dešovič, u sjajnoj svečanoj uniformi, zajedno sa oficirskim redom i vodom husara, odjurio je ne-

92 koliko kilometara u susret istaknutom gostu. Gotovo sto pe- deset ljudi je sačinjavao vojni orkestar i uz zvuk trube dopra- tili su biskupa u pljevaljski tabor. Ispred crkve zastala je kolona. Biskup je izašao iz fijake- ra. Iz grupe devojaka izdvojila se Ana Dešovič, generalova kći, kratkom ali ljupkom besedom. Na mađarskom jeziku pozdravila je biskupa. Mlada dama mu je predala buket mi- rišljavog cveća, a pisac ovih redova u službi vojnog svešte- nika ključeve od crkve. Opkoljen decom u crkvenoj odeći i uz zvonjavu, biskup je prešao prag crkve. Istovremeno, ofi- cirski hor pevao je: „Ecce sakerdos magnus“ . Nakon toga je biskup blagoslovio prisutne. Takođe oficirski red u vojnoj kasini priredio je sjajno večernje slavlje. Za vreme večere čule su se brojne zdravice, od kojih je biskupova bila na- jsvečanija. Zvonkim rečima obratio se oficirima, vojnicima, istakavši suštinu duhovnosti saboraca i negovanja ljubavi, pri tom je nazdravio. Sutradan, dvanaestog maja, najmanje trideset vojnika se pričestilo kao i mnoštvo albanske dece. Nakon pričešća održao je veliku, svečanu misu koju je pratio hor oficirskog odreda. Nakon mise održao je izvanredan govor obraćajući se oficirima i vojsci. I ponovo ih je blagoslovio. Popodne je biskup imao nove obaveze. Krstio je! Usred sjajnog ceremonijala krstio je novorođeno dete generala Dešoviča. Na ručku povodom krštenja bile su prisutne brojne zva- nice. Prisustvovao je i Sulejman Haki paša. Za vreme večere biskup i paša sedeli su jedan pored dru- gog. Vreme su proveli u prijatnom i ljubaznom razgovoru. Tada se desila jedna nezaboravna scena koja je ostavila značajan trag u sećanju prisutnih.

93 Sulejman paša i dr Belopotocki, taborski biskup, vidno su se sprijateljili. Bio je to susret dvojice razboritih i produ- hovljenih muškaraca. Najednom, paša je ustao, suprotno muhamedanskom obi- čaju, duboko se poklonio pred taborskim biskupom i glasno pred svima koji su ga zgranuto posmatrali zatražio njegov blagoslov. Odmah ga je dobio od duboko ganutog biskupa. Paša je bio muhamedanac albanskog porekla. Pripadao je grupi Albanaca koji su doduše prešli na muslimansku ve- ru, ali su ostali poštovaoci hrišćanske vere. Sulejman - Haki paša guverner Pljevalja Sutradan nakon mise, bio sam počastvovan biskupovom posetom. Nakon što je pregledao izvode iz matičnih knjiga, doru- čkovao je u mom skromnom domu. Posle doručka upitao me je da li imam neku želju koju bi, zahvaljujući svojoj funkciji, mogao da mi ispuni. ─ Nemam drugu želju – odgovorio sam skromno – sem da zaslužim priznanje crkve kao i mojih prethodnika!

94 Dobro sam razumeo njegovo na šta je ciljao. U Pljevlji- ma je bilo jedno od najudaljenijih vojnih odredišta. Zanima- lo ga je da li mi je dosadilo ovdašnje službovanje, želim li premeštaj? To mi nije bilo ni na kraj pameti! Biskup je ponovio pitanje: ─ Znači, nemate nikakvu želju? Ponovio sam prethodni odgovor. Osmehujući se blago, ispitivački me posmatrao. ─ Odgovor je prilično diplomatski - reče još uvek uz osmeh. – Ipak, raduje me. Izgleda, među svim vojnim sve- štenicima vi ste jedini zadovoljni svojom sudbinom. I nemate žalbe? Tome se još više radujem, tim pre što me prilično uzne- miravaju sa molbama za premeštaj. Ovde vidim mir u srcu i pomirenost sa sudbinom. Tako i treba da bude. A sad pođimo u obilazak bolesnika, njima je najpotrebnija duševna uteha. Tako se završila poseta uzvišenog gosta. U bolnici je doktor Sana (dr Szanna), primarijus, uz du- žno poštovanje, propratio biskupa izmedju špalira oficira, le- kara i negovatelja od jednog do drugog odeljenja. Trenutak je bio uzvišen i dirljiv posebno kod težih bolesnika. Srdačan biskup je, bez obzira na veroispovest bolesnog pojedinca, imao nekoliko utešnih reči za svakog. Ohrabrivao je, tešio i blagoslovio. Ispratili smo ga sa suznim očima. Ostatak prepodneva proveo je u posetama porodičnim oficirima. U podne je bio gost bataljona smeštenog u gradu. U ulo- zi domaćina dočekao ga je Todor Suhi, potpukovnik koji je bio poznat po organizovanju svečanih trpeza. Uveče se skupilo društvo kod kuće gostoljubivog vice- konzula Para, kod kojeg je vesela sedeljka uz duhovite dose- tke trajala čak do ponoći. Sutradan, četrnaestog maja, rano ujutru, biskup se opra- štao od prisutnih.

95 Trijumfalna kapija u Čajniču Postavljen je fijaker. Husarski odred se pojavio na čelu sa generalom i vojnim orkestrom. Oglasile su se trube, bat kopita se pomešao sa harmoni- čnim zvucima glasova. Zvonjava je prestala tek kad je povorka, koja je otpratila biskupa do kanjona Jugoštice nestala sa vidika. Husari i oficirski red su se vratili u Pljevlja, a ja sam i dalje pratio biskupa na njegovom putu. Prolazeći pored kasarne u Gotovuši i Boljanićima, kod Metaljke smo prešli granicu i približavali se lepom krajoliku koji nas je vodio do gradića Čajniče, gde se ponovio srdačan doček biskupa. Ispred prvih kuća u predgrađu, oficiri sa vojnicima po- digli su ogromnu trijumfalnu kapiju a na nju postavili tra- nsparent sa mađarskim natpisom “Dobro nam došli”! Vojni- ci i svečano odeveno stanovništvo pozdravljali su biskupa neprestanim uzvicima: Živeo!

96 Povorka ga je otpratila do oficirskog kasina prijatnog izgleda. Major Markus Tomljenovič, odeven u svečanu uni- formu, istupio je ispred oficirskog reda i toplo pozdravio bi- skupa. Ručkom su nas ugostili oficiri bataljona iz Debrecena. Odlična mađarska jela pripremala su se pod budnim okom omiljenog intendanta oficirske kasine: poručnika Imrea Fe- hera. Poručnik je bio sveznalac, majstor za sve. Sem njegove stvarne profesije i mačevanja, nije bio samo inicijator dobrog raspoloženja već i odličan kulinar. Takođe je bio spretan u podizanju trijunfalnih kapija, organizovanju vatrometa, pa- rade sa lampionima i bakljama. Bio je urednik litografskog humorističkog magazina: “Čajničke novine”. Bio je organi- zator koncerata i pravio je izvanredne amaterske fotografije. Fotografije u ovoj knjizi su, uglavnom, njegovo delo. Kori- stimo priliku da mu se zahvalimo. Nakon obilnog ručka u prijateljskoj atmosferi, u obli- žnjem parku blizu oficirskog kasina, gdje smo se svi osjećali Učesnici turnira u kuglanju organizovanog u čast biskupa

97 kao braća, znajući da je i biskup ljubitelj sporta, otišli smo na kuglanje. Taj susret je organizovao oficirski tim na prostoru za kuglanje u kojem je i biskup učestvovao. Pobednici ta- kmičenja bili su “četvorica Imrea” iznad kojih je komanda- nt - jednako omiljen među vojnicima, kao i sekretar - raširio svoje ruke u znak blagosiljanja. Na fotografiji je ovekoveče- na ta četvorka. Četvorica Imre-a Četvorica Imrea su: Imre Bielik tadašnji taborski svešte- nik, Imre Feher velemajstor a danas već štabni oficir puka u gornjoj Mađarskoj, Imre Titeldorf ađutant i Imre Laki debe- lovratni kalvinist. On je s ljubavlju i s poštovanjem ispisao cvećem na triumfalnoj kapiji transparent: ─ Bog te je k nama poslao! Kasno popodne, na jedvite jade, uspeli smo da se odvoji- mo od Čajniča odakle je i biskup poneo sa sobom lepe utiske i uspomene kojih se, verujemo, i dan danas rado seća.

98 Oficirski tim iz Čajniča kolima i na konjima pratio je biskupov fijaker na goraždskom putu po visokim serpentina- ma do kafane “Kozara” na terasi visoravni. Tu je “Savka”, nekadašnja kantinerka sa granice, poslužila mirišljavu crnu kafu ispod viševekovnih borova. Nakon toga smo se srdačno oprostili od biskupa koji je u pratnji svog sekretara nastavio put u svom fijakeru prema Goraždu to jest Sarajevu. Kada smo se u Pljevljima prisećali na dane provedene sa biskupom u Čajniču, govorili smo da niko pre ni posle nije tako počastvovan lepim dočekom ni srdačnije ugošćen, niti je iko, kao on, osetio toliku toplinu neposrednog oduše- vljenja, koje se razlikovalo od hladnih, formalnih, naručenih svečanosti. Poseta dr Kalmana Belopotockog Pljevljima i Čajniču jednako je ostavila neizbrisiv trag kod starosedelaca kao i u srcima onih koji su ga slavili. Naime, situacija je bila i neobična i uzvišena. Jedan biskup u punoj pratnji vojnog vrha i uz sjajan vojni orkestar pojavljuje se tamo gde su vernici samo krišom i sa strepnjom smeli da slave Boga. Džamija se nije srušila ni mu- jezini nisu zanemeli, naprotiv! Svemoćni paša je zatražio da ga biskup blagoslovi! – Zar je tako nešto moguće, ili je san? Verodostojnost ove priče nemoguće je dokazati: zidove lo- gorske crkve – prilikom aneksije – svojeručno smo porušili. Ipak, mi smo videli i uživali u slikovitoj stvarnosti! * Vojvoda Mihajlo u Pljevljima Godinu dana nakon biskupove posete, stigao je još jedan gost u pljevljaljsku crkvu: albanski, katolički plemenski gla- var, vojvoda Mihajlo. U Albaniji, često je pričao je moj gazda Lufi, albanskog porekla, među visokim planinama postoje plemena čiji pri- padnici čitav svoj život provedu tamo: na planinama i nikada ne siđu sa njih.