Pljevlja - Novopazarski sandžak

149 Poseta turskoj kasarni. Konjica čerkeške izviđačke čete junačkom smrću u krvavom Damokoškom boju. Sada već počivaju u senci Tabat-drveta u raju. * Izviđačka konjica Komandant izviđačke konjičke čete bio je kapetan Ju- suf-beg. I on je sa strogoćom održavao red i čistoću u štala- ma kao i u vojničkim spavaonicama. U štalama su bili samo rasni konji. Ispod njih nije bilo slame, nije ni bilo potrebno. Životinje su spavale u uspravnom položaju, visoko poveza- nih glava. Nisu mogle da legnu. Izgleda da je husarski tempo svuda isti. Jednom prilikom me je Jusuf-beg, komandir čete, uveo u štalu prilikom dava- nja konjima zobi. Izviđači koji su vredno radili oko životinja pevušili su jednu od lepših izviđačkih pesama, kao što su i naši husari radili u logoru. Milina je bilo slušati izviđačko-husarske pesme. Izviđa- či su bili ponosni na svoje poznavanje konja. Prilikom vo-

150 jnih vežbi, bez posebnog naređenja, pokazali bi neverovatno smele bravure na konju kojima bi mogli da zadive i publiku u najpoznatijem cirkusu. Čini se da je izviđač srastao sa svo- jim konjem. Vatreni pastuvi kao od šale bi preskakali široke jarkove i zaletali bi se iznad serpentina na kojima su posto- jale samo kozje staze. To što su izviđači u trenutku najvećeg galopa gotovo u tupom uglu podizali sa zemlje stvari koje su prethodno bacili bio je mačji kašalj za njih u odnosu na opa- sne podvige: jureći strelovitom brzinom niz strmu padinu, s lakoćom bi se savili i podizali tabakere, cigarete, fes koje su bacali u toku trke. * Turski vojnik Pešadija kao i konjica bila je sastavljena od odabranih momaka. Oni su dopadljivi, kršni momci privlačne spolja- šnjosti, većina prekaljeni, proveli bi deset, petnaest godina u vojsci. Na takav dugačak vojni rok nisu bili prisiljeni. U to vre- me kod Turaka nije još bio određen vojni rok. Napravili bi, istina, popis vojnih obveznika, ali bi oni imali pravo da za određenu sumu (npr. u našem novcu za 1000-1200 kruna) obezbede zamenu za sebe. Tako se, verovatno, dešavalo da bi se mnoštvo turskih vojnika dva, tri, do četiri puta prijavilo da odsluže vojni rok za dobre pare umesto pojedinih turskih mladića. Možda dru- gačije ne bi ni znali da zamisle svoj život. Istina, turski vojnik ne prima redovnu vojnu platu i sa- mo o većim praznicima dolazi do novca. Ipak bio je disci- plinovan. Bio je slepo poslušan, hrabar, požrtvovan do smrti i podnosio je svaki napor kao i odricanje. Samo da dobije svoju porciju pilava i nema nikakvih problema. On nema potreba. Novac mu je bio neophodan samo za duvan i upravo zbog toga bi nadoknađivao svoje zakasnele plate, praveći biserne kutije za satove u slobodnom vremenu

151 koje bi skromno ponudio svim posetiocima kao i mađarskim i austrijskim saborcima. I kod turskih oficira bio je čest slučaj da im, zbog nesre- đene finansijske situacije turske države, izostane plata. Oni bi s lakoćom pomogli sebi. Svoje potrepštine bi kupovali kod trgovaca na veresiju a kasnije bi vrednost kupljene robe uračunali poreznici u dug trgovca prema državi. Uprkos tome što bi vojnička plata izostala, oni se ne bi žalili jer je njihovoj ishrani posvećivana posebna pažnja. Turski vojnik je imao tri obroka dnevno: ujutru, u podne i uveče. Glavni sastojci njihove ishrane bili su pirinčana kaša i povrće. Jela bi spremali u ogromnim kazanima u svakom puku. Ukusno spremljena jela bi ljubazno nudili svim posetio- cima. Gladni vojnici bi oko jedanaest sati pojeli svoju užinu i rado svraćali u tursku kasarnu na porciju pilava. Turski bo- rci bi ih rado počastili, još bi bili i zadovoljni što im se hra- na u kotlu potrošila. Dva puta nedeljno, utorkom i petkom, njihovom nedeljom, pored pirinča, dobili bi i bogatu porciju junetine. Sem uobičajenih prinadležnosti i oficirima bi pripadala jedna porcija dnevno iz domaće kuhinje. * Joklama i derež Kada bi pojedini puk večerao, sledila je svečana cere- monija – joklama. Joklama je bila povezana i sa izricanjem kazni, naredbama, svečanim blagodarenjem sultanu nakon zalaska sunca zato što je vojsci dodelio hranu za ceo dan. Joklama se odvijala u svečanom ritualu. Nakon večere vojska bi se u dvorištu postrojila u redo- vima po četiri vojnika. Ispred njih stajao je dežurni štabni oficir ili jedan od starijih komandira čete.

152 Iza oficirskog reda, naspram vojske, vojni orkestar bi odsvirao nekoliko vojnih numera i neizostavni Hamidov (sultanov) marš. Na kraju bi se oglasila turska himna. Pri- likom poslednjih akorda himne na stotine vojnika jednogla- sno bi uzvikivali: ─ Čokjaša Padišah! Živeo sultan! Istovremeno bi svaki vojnik učinio tri pokreta rukom: dodirnuo bi grudi, glavu i usne. Toj svečanosti, u većini slučajeva zbog muzike, prisu- stvovali su i strani posmatrači. Strancima koji bi se zadesili u Pljevljima bizarna svečanost i prijatan prizor bili bi neo- bični. Nakon joklame izricale bi se naredbe a zatim bi uslijedio veliki raport: kažnjavanje vojnika koji su načinili prestup. To bi se uvek odigralo pred publikom. Mogao je da čuje i vidi ko god je hteo. U turskoj vojsci, iako samo na papiru, još uvek je bilo na snazi kažnjavanje batinama. Pet udaraca štapom turski vo- jnik je smatrao najvećom kaznom. Batinanje bi se vršilo na sledeći način: komandir bi gla- sno pozvao kažnjenika da istupi iz reda, zatim mu saopštava zbog čega je kažnjen i koliko udaraca mu pripada. Dvojica vojnika bi ga brzo privela ispred vojske, gde bi morao da legne na Tada bi mu prišao podoficir noseći duga- čak leskov štap koji bi visoko podigao iznad krivca i spuštao onoliko puta koliko udaraca je glasila kazna. Znači ne bi ga udario, ni dotakao njegovo telo. Samo podizanjem i spušta- njem štapa iznad njega označavao bi broj udaraca. Na kraju bi mu dotakao rame posle čega bi krivac skočio sa mesta. Duboko bi se naklonio komandiru i tako se zahva- lio za izrečenu kaznu. Tobožnje kažnjavanje batinom ostavilo bi dubok mora- lni utisak na kažnjene vojnike. Dešavalo se da je vojnik mo- lio komandira za oprost pre leganja na derež i preklinjao da

153 ga oslobodi od ponižavajućeg kažnjavanja. Drugi bi, pak, zaplakali nakon sramotnog čina. Nakon svih izrečenih kazni oglasio bi se zapovednik: ─ Azdur! Mirno! Dobošar bi udarao u bubanj, začula bi se vesela koračni- ca i vojska bi uz pratnju muzike otišla na spavanje. * Kontakti sa pljevaljskim starosedeocima Kontakti austrijske i mađarske vojske sa starosedeocima Novopazarskog Sandžaka bili su u svakom slučaju srdačni kako u Pljevljima tako i u pokrajini. Među starosedeocima i vojnicima valadalo je istinsko razumevanje zahvaljujući, uglavnom, primerenom ponašanju vojnika. Naši vojnici bili su vaspitani u školi da poštuju običaje tuđeg naroda, da se ne mešaju u njihovu religiju, porodična i društvena pitanja. Sem toga prema svima morali su da budu uljudni prema svi- ma. Poštovali su naređenja i to je doprinosilo tome da im stanovništvo bude naklonjeno. Naši skromni ali znatiželjni borci često su bili rado viđe- ni gosti kod srpskih i turskih domaćina, tim pre što bi turski vojnici bili nametljivi i zahtevni. Tražili su mnogo crne kafe i duvana, bez ikakve protivusluge. Manji broj stanovništva bi se uzdržavao od prijateljskih susreta. Čak bi svoju netrpeljivost prema Švabama ponekad otvoreno, a nekad podmuklo iskazivao. Nisu ni bili starose- deoci već nezadovoljni doseljenici iz Bosne i Hercegovine nakon okupacije. Oni bi trud o uvođenju reda i mira austou- garske monarhije doživljavali kao teret. Ovi nezadovoljnici bi se nedaleko od Pljevalja, u dolini Ćehotine, skućili. Pone- kad bi se potrudili da poseju klicu nemira, ali njihova nasto- janja ostala bi bez rezultata. Uviđali bi da nije isplativo iza- zivati Imperiju koja im je za nekoliko godina boravka vratila mir i ravnotežu, poboljšala njihovu privredu i trgovinu.

154 Veliki deo svog novca austrijska i mađarska vojska osta- vila je kod njih. Kada bi čuli zveckanje Napolenon-dukata, polako bi shvatili da njihov položaj i nije tako loš, štaviše, bolji je od Švabinog, od položaja stranaca. Zahvaljujući zlatu otvorili su se putevi trgovine. U po- četku, istina, brzo bi se otarasili papirnog novca kojeg bi preko volje primali, ali bi kasnije naučili da cene i njegovu vrednost. Iz vremena naše hronike dva puta se desilo nešto što je uticalo na opšti mir. Spomenućemo oba primera. Jedan od događaja koji je poljuljao opštu ravnotežu sta- novništva bio je hitac iz vatrenog oružja. Taj hitac je usmrtio jednog miroljubivog Turčina. Imali smo u logoru, blizu vojničkog kluba, hladan po- drum. Tu smo držali naša vina. Taj podrum je nekoliko puta bio obijen, vino kradeno i bila je pričinjena značajna šteta oficirskom klubu. Naređeno je da se postavi stražar pored podruma. U Pljevljima je živeo jedan veoma siromašan Turčin po imenu Hadži. Prodavao je voće i od zarade nekako preživlja- vao. Jednako je dobro poznavao i hrišćansko i muhameda- nsko stanovništvo. Bio je ljubazan i požrtvovan prema svi- ma i omiljen zbog svojih moralnih načela. Desilo se jedne letnje noći da je Hadži, koga smo svi po- znavali, zalutao blizu našeg podruma. Išao je pravo na stražara. A naređenje je naređenje. Vojnik na dužnosti ne zna za šalu. U ratnim vremenima (jer koliko god hteli da ulepšavamo situaciju, moramo priznati da su to bila ratna vremena zbog čega smo duži period proveli na novopazarskom prostoru) puške su uvek bile napunjene i spremne za paljbu. Vojnik bi viknuo:

155 ─ Halt! Wer da? Stani! Ko ide? Onaj ko se ne bi odazvao, sa punim pravom, bio bi ustre- ljen. Hadži se nije ni osvrnuo na stražarevu opomenu. Išao je pravo prema njemu u polumraku. Vojnik je uzalud ponavljao dva-tri puta: ─ Halt! Wer da? U sledećem momentu se začuo prasak, i Hadži je pao mrtav. Imao je prostrelnu ranu na grudima. Taj događaj je uzburkao raspoloženje turskog stanovni- štva. Proširile su se glasine da Hadži nije umro zbog toga što je krenuo prema podrumu već zbog toga što se sporečkao sa stražarem koji ga je ubio po naređenju komandira. Istina, istražitelji nisu potvrdili tu pretpostavku. Neza- dovoljstvo, ipak, nije iščezlo. Da bi se izbegla krvna osveta nad komandirom i stražarom od strane Hadžijeve rodbine, obojica su poslata u Budimpeštu. Čim su otišli, general je sa nekoliko Napoleon-zlatnika ublažio bol rodbine. Postepeno su se stišale strasti a događaj koji je ugrozio red i mir polako je padao u zaborav. Drugi uznemiravajući događaj desio se 1896. godine, kada je izbio tursko-grčki rat. Svi su uznemireno iščekivali vesti sa ratišta. Ta uzne- mirenost bila je opravdana jer su dva pljevaljska bataljona učestvovala u ratu. Prve i najpouzdanije vesti primili smo sa ratišta posre- dstvom Rojtera koje su bile dostavljene oficirskom klubu. Naš general je iz predusretljivosti zadužio vojnog sveštenika koji je govorio turski da sadržaje telegrama, čim bi pristigli, prevede paši na turski jezik. Nakon nekoliko dana ceo grad bi znao razlog svešteni- kove česte posete paši. Sa odobravanjem bi odmahivali gla- vom zbog sveštenikovih blagovremenih obaveštavanja. Lju- bazno bi ga pozdravljali kao dragog prijatelja i nadenuli bi mu epitet: „bizam imam“, tj. naš pop.

156 Sveštenikove posete bi izazvale baš suprotan efekat me- đu srpskim stanovništvom: s prigušenim besom bi pratili vo- jnog sveštenika kao katolika, koji obaveštava turskog pašu o turskoj pobedi nad hrišćanskim Grcima. U svom ograniče- nju ne bi uočili da glasnik ne prenosi samo dobre već i loše vesti. U svom fanatizmu videli bi u njemu samo glasnika Hiob-vesti. (Hiob: glasnik koji donosi samo loše vesti. Pre- veden iz biblijskog Jova prim. prev.). Na kraju bi svoje nezadovoljstvo pretočili u reči. Ulogu glasnogovornika prihvatio je Srbin Samardžić. Kako su sve češće stizale vesti o grčkim porazima, Sa- mardžić se hvalio po čaršiji kako će svoj nož da zavrti u šva- pskog popu jer on prenosi vesti. Turci su pohitali da prenesu vesti od Srba bizam imamu. General je naredio, od tog trenutka, da dvojica stražara prate sveštenika do paše preko čaršije. Nekoliko dana nakon pretnje sveštenik je sreo Samardži- ća na ulici. Pozvao ga je i vodili su sledeći razgovor: ─ Prijatelju Samardžiću, rekao si da ćeš zavrteti svoj nož u mene? ─ Bogami, ne znam! – odgovorio je podmuklo i neodre- đeno. ─ Ali ja znam! – obrecnuo se na njega sveštenik. – Već u svom imenu nosiš neznanje, jer i ne znaš zašto se dereš kao životinja čije ime nosiš!.. Što ne pretiš telegrafskoj mašini da ćeš joj zavrteti svoj nož? Ona prenosi loše vesti o grčkim hrišćanima! ─ Zašto obaveštavaš pašu o njima? – mrmljao je Sama- rdžić. ─ Zato što mi je naređeno i isto tako prenosim i nepo- voljne vesti koje se tiču Turaka. Uostalom, sutra bi ceo svet čitao u novinama o njima. ─ Neka đavo nosi novine! Zašto ne lažu? – iznervirao se Samardžić.

157 ─ Ti si loš i zao čovek. Beži i drži svoj jezik za zubima, jer ako budeš i dalje pretio sve ću da ispričam paši a znaš šta te onda čeka? ...Ili bi možda hteo da Maruša tvoju glavu prošeta po pljevaljskoj čaršiji? Samardžić, ne samo što je odmah otišao, već je na duže vreme nestao iz Pljevalja. Bilo je dovoljno da mu se spome- nu paša i Maruša, pa da se uplaši. Od tog trenutka stišalo se uzbuđenje koje je Samardžić pothranjivao. Nije bilo drugih primera koji bi ukazivali na neslogu između nas i stanovništva i koji bi poljuljali naše uzorne odnose. * Turski oficirski odred Turski oficiri su se brzo sprijateljili sa austro-ugarskom vojskom. Kao da ih je spajala nekakva nevidljiva nit naklo- nosti. Tu pojavu mogli smo da objasnimo time što su u Plje- vljima bili stacionirani mađarski pukovi, a među njima dosta mađarskih oficira. Turska i mađarska su srodne nacije, pri- padaju istoj etničkoj grupi i nije ni čudo što se ne smatraju potpunim strancima obrazovani sinovi nacije iz daleke pro- šlosti. Naime, toliko značajnih istorijskih momenata, toliko gorkih iskustava, razočaranja i uspomena spajale su nas na promenljivoj vojnoj sceni. U prijatnim večerima, uz mirišljave začine čibuka i crne kafe, znali su da se prisećaju istorijskih zbivanja, da razmenju- ju mišljenja, šta je sve moglo da bude drugačije u sadašnjosti da su se očevi razumeli, a ne nemilosrdno sukobljavali. Bile su česte posete kao što je bio slučaj kod dobrih ko- mšija. Za vreme bajramskih svečanosti bile su ozvaničene uza- jamne posete i čestitanja. Tom prilikom ne bi samo pašu po-

158 setio oficirski odred već bi i nekim turskim oficirima priva- tno izrazio čestitke. ─ Mubarek olsun Bajram! Neka je blagosloven sveti Ba- jram! Turski oficir, kome je ukazana čast ponudom voća, vo- ćnog sirupa, što bi često pomešali sa francuskim šampa- njcem, slatkišima, kolačima, uzvraćao je pažnju. Od ritualnih poseta na praznik Bajram bilo je još sveča- nije salutiranje oficirskog reda kod paše na dan sultanovog dolaska na presto. Taj dan bi turska vojska istom paradom proslavljala kao što je 18. avgusta naša vojska proslavljala carev rođendan. Uoči njihovog velikog događaja naša vojska je, uz pra- tnju orkestra, nošenjem lampiona i baklje, obišla ceo grad. Prvo bi kod paše, zatim i ispred kuća turske elite odsvirala serenadu. Bilo je to tipično za ona donekle mirnodopska, donekle ratna vremena, kad su vojnici, u pratnji orkestra, noseći ba- klje i lampione na ramenima, imali okačene puške sa bajo- netom. Na planinama oko grada gorele su ogromne logorske va- tre a u taboru i u nekim ulicama istaknuti su transparenti sa inicijalima sultanovog imena. Sa vrhova planina, uz šištanje bi uzletale rakete, osloba- đajući sa visine sjajne, raznobojne zvezde. Logorske vatre smo mi palili kao što smo i rakete mi ispaljivali. To bi bio odgovor na ono divno osvetljenje koje bi turski oficirski odred priredio u gradu i turskom taboru uoči 18. augusta. Tom prilikom oni su palili logorske vatre, oni bi osvetljavali sjajnim svetlom svoj tabor i podizali tra- nsparent sa kojeg su sijali inicijali JF I (Franjo Josif I).

159 Prvog septembra, drugog dana svečanosti povodom stu- panja na presto, u dvanaest sati, naš komandant bi krenuo u konak na svom konju u pratnji oficira, odeven u sjajnu svečanu uniformu. Napred bi marširalo tridesetak trubača svirajući Generalov marš, a iza oficira jahao je vod stasitih husara. Da bi izbliza posmatrali sjajnu povorku, stari i mladi skupili su se ispred konaka. Ispred logora bi komandant i oficiri sjahali sa konja koje bi posilni odveli na čuvanje, a oficiri bi nastavili do svečane sale konaka. Paša bi okružen turskim oficirima, činovnicima, izabra- nim građanima primio naše oficire koji bi ga pojedinačno pozdravili vojničkim pozdravom. Čim bi komandant čestitao i izrazio lepe želje povo- dom svečane prilike, iz bezbroj grla bi se istovremeno začuo uzvik: ─ Čokjaša! U jedan sat bi paša održao svečani govor u konaku na koji bi bili pozvani brojni članovi našeg oficirskog odreda kao i turski oficirski odred, turski činovnici kao i turski i srpski zvaničnici grada. Ručak bi se odvijao u neobaveznoj atmosferi. Razgovor bi tekao na raznim jezicima u dobrom raspo- loženju. Razvile bi se grupe diskutanata uz nazdravljanje i opušteno ćaskanje. Niko ne bi primetio da se ručak odužio do vremena večere. Sem ovog zvaničnog ručka, Sulejman Haki paša bi u to- ku godine priređivao ručkove na koje bi pozivao svoje tu- rske i francuske kuvare ali u kuhinji bi im pomagala i naša kuvarica iz logora. Deo posluženog jela pripremao se po turskim kulina- rskim običajima a drugi po našem ukusu.

160 Učesnici izleta u pašinoj organizaciji

161 Od turskih jela posebno su bila ukusna: pita s mesom, u svežem stanju bilo je izvanredno predjelo – pilav, riža sa mesom, a od poslastica jabuka kuvana u medu, u sredini sa izvanrednim domaćim sirom. I Turci vole razne punjene testenine, pite i voće, kao što mi Mađari volimo sarmu. Na skupovima porodičnog tipa često bi bile pozvane i supruge oficira koje bi se prijatno provodile uz trpezu ljuba- znog, predusretljivog i gostoljubivog Paše. Dok bi gospoda zapalila svoj čibuk, dame bi posetile harem. Verujemo ne samo zbog društva Turkinja, već i zbog turskih cigareta. Ugledajući se na nas i Paša je organizovao izlete. U tim prilikama, pored supruga oficira, bila su pozvana i deca. Desilo se da je ceo garnizon bio pozvan na zabavu poput naših prvomajskih veselja. Paša je imao ulogu domaćina. Dok bi kod nas u Mađarskoj pečenje slanine bio vrhu- nski čin zabave, u Pljevljima je najzanimljiviji događaj bio pečenje jagnjeta na ražnju. Ukusno, reš pečeno meso jeli bismo uz domaći hleb iz komandantove kuće koji su turski oficiri umakali u kiselu pavlaku. Ni dobro raspoloženje ni muzika ne bi izostali. Svirao je naš, a ponekad turski vojni orkestar. Tako su prolazili dani od okupacije do aneksije. Oficiri i vojnici koji su duži period proveli tamo, uvek su se rado sećali dana dane boravka u Pljevljima. Jedan turski državni činovnik višeg ranga ovako je ko- mentarisao: ─ Svi dolaze u Pljevlja sa suzama, ali ako godinu dana piju njihovu vodu i dišu vazduh, odlaze sa suzama. Turčin je bio u pravu. Ko je iz naše armije došao u pljevaljski garnizon, sa ža- ljenjem bi ga ostavljao za sobom.

162 I mi smo 1908. godine napustili tu lepu i dražesnu po- krajinu. Naša diplomatija je povukla svoje trupe i vratila Tu- rskoj Novopazarski sandžak.

Potera za mladoženjom Avantura logorskog sveštenika eta 1892. godine bio sam poslat iz Pljevalja u če- L lebićki garnizon povodom svojih dužnosti. Na- kon trodnevnog boravka, nakon što sam završio sa svojim svešteničkim obavezama, sinula mi je ideja da se ne vratim uobičajenim zaobilaznim putem u Plje- vlja jer bi poštanska kola išla preko Foče, Goražda i Čajnice. Taj zaobilazak na poštanskim kolima značio bi 3-4 dana mo- notonog putovanja. Krenuo sam prečice preko planina. Put nije bio podesan za kola, ali na konju, po romantičnim planinskim puteljcima, moglo je da se pređe za 10-12 sati do Pljevalja. Nisam imao konja ni pratnju ni vodiča. A bez vodiča bila bi prava avantura poći na takav put. Skoro sam se odrekao svoje zamisli, ali me lepota priro- de privlačila i pobedila u izboru. Potražio sam konja. Nisam bio velike sreće. Uveče su me konačno obavestili da ću sutradan dobiti konja i ujutru u pet sati, u pratnji vodiča, krenuti preko planine do Pljevalja.

164 Probudilo me je divno sunčano jutro. Dok sam se spre- mio, sunce je svojim vatrenim zracima uveliko obasjavalo večno snežni vrh Durmitora što gleda na Čelebiće. Čitav sat sam usput uživao u velelepoj panorami koju su mi pružali planinski venci, stenovita domovina ponosnih Crnogoraca. Prizor se menjao. Pomoću vodiča stigao sam do boro- ve šume. Viševekovna, visoka, stabla obasipana poljupcima sunca širila su omamljujući miris. Povremeno bih sišao sa konja, ubrao u visokoj travi svoj omiljen cvet ciklame i okitio svoju oficirsku šapku. Punim plućima udisao sam mirišljav vazduh. Čas pešice, čas jašući, zadovoljan i opušten nastavljao sam put. Pre podne u deset sati prešli smo bosansku granicu kod sela Vitine. Ponovo sam bio na turskom tlu. Nakon nekoliko kilometara, na moje veliko iznenađenje, progovorio je moj dotad ćutljivi vodič koji je sa škrtim da i ne odgovarao na moja pitanja. ─ Pazite gospodine! Krećimo se opreznije! Čuo sam ne- ki šum. Na ovom području se kreću razbojnici. Ne bi bilo dobro da ih sretnemo. Ako bude zle volje, ne znam kako ću se vratiti u Čelebiće ili kako bi ti stigao do Pljevalja. Moj pratilac nije zvučao baš ohrabrujuće ali sam ga ipak podsticao: ─ Samo ti nastavi, komšija, ne boj se. Najednom su nas presrela četvorica naoružanih Tura- ka sa uzanog planinskog puta. Nismo ih ranije primetili od drveća. Sudeći po njihovoj nošnji zaključio sam da su Turci. Ni- je imalo razloga za brigu, sa njima smo bili u dobrim odno- sima u Sandžaku. Dok smo se mimoilazili, ljubazno smo se pozdravili. Izmenjali smo nekoliko rečenica. Najstariji me je smirivao:

165 ─ Možeš mirno da nastaviš put. Danas nisu pljačkaši u brdima. Ali kod Meštrevca budi oprezan. Tamo žive nasilni- čki raspoloženi Bosanci. ─ No, ─ pomislih u sebi – baš sam izabrao sebi put! Ka- ko li će se završiti dan?! Ipak, napredovao sam preko izvanrednih šumskim staza. Put su nam na mnogim mestima preprečili planinski brzaci u klisuri. Tu bismo morali da sjašemo i vodič bi preveo konja preko kako-tako sklepanog mostića od borovine. Konj je na- vikao na takvu šetnju, prolazio je i gorim putevima. Proveravao sam na klimavom mostu gde da stanem. Na mnogim mestima borovina je istrulila, ali niko nije našao za shodno da je popravi. Mestimično, put bi nas doveo do po- toka. Prelazeći preko njega ponovo bismo se našli u šumi. Otkada smo se odvojili od četvorice Turaka, moj pratilac je bivao sve uznemireniji. Bilo je očigledno da ga nisu ute- šili rečima. Često bi se zaustavljao, pažljivo osluškivao. Na licu su mu se videli strah i nemir. Bilo je podne kada smo izašli iz šume. Preko plodne vi- soravni približavali smo se srpskom selu Meštrevac. Čim je ugledao razbacane kuće sela, ovako se izjasnio moj valjani Bosanac: ─ Gospodine, ne mogu dalje da te pratim. Nizašta na svetu ne bih te sproveo kroz Meštrevac. Uradi sa mnom šta ti je volja, ali ja ne idem dalje. Nemoj da mi platiš, ne treba mi novac, samo me pusti da se vratim. ─ Od čega se plašiš? – pitao sam ga s pravom zgranut. – Zar nam Turci nisu rekli da nema pljačkaša? ─ Bojim se ljudi iz Meštrevca! – odgovorio je neodre- đeno. ─ Znao si i jutros da prolazimo kroz Meštrevac! Zašto si me obmanuo i iznajmio konja? ─ Juče i jutros sam verovao da muškarci neće biti u svojim kućama. Ali pogledaj gospodine kuće! Sa svake se

166 podiže dim. Muškarci kod kuće spremaju se za gozbe. Kad bi me ugledali bio bih gotov! Tebi će možda i konja da daju za dobre pare. Ne brini, neće te opljačkati! ─ Ako otkažeš prihvaćen posao, napisaću protiv tebe prijavu iz Pljevalja tvom čelebićkom pretpostavljenom i bi- ćeš kažnjen. ─ Verovatno hoću. Zatvoriće me. Možda će i konja da mi uračuna u kaznu. Ipak, danas ne prelazim preko sela! Bio je do te mere ozbiljan da sam shvatio njegovu nepo- kolebljivost. Stao je pored razgranatog drveta. Sjahao sam. Skinuo torbu i dao Bosancu pola dnevnice. Brzo je uzeo novac, skočio na konja i za nekoliko trenu- taka nestao u gustoj šumi. Sam sa torbama u ruci, obuzet neprijatnim osećanjem, stajao sam na nepoznatom terenu. Oko drveća prostirala se velika livada. Bacio sam torbe u travu i osvrnuo se oko sebe. U tom trenutku ništa lepo nisam uočio. Gledao sam u selo od neko- liko kuća. Svuda oko njega stiskali su se obronci planine kao da će udaviti jedan drugog. U međuvremenu sam i ogladneo. Pre nego što sam ra- zmislio šta da radim, učini mi se zgodnim da sednem ispod bukovine. Dok sam vadio iz torbe ručak, hladno pečenje, sir, hleb, jedan Srbin je prošao pored mene. Pozdravio sam ga i zapitao kako da stignem do Pljeva- lja? Istina, i on mi se javio ali nije stao. Nije ni našao za sho- dno da mi odgovori. ─ Znači, takvi su čuveni Meštrevčani. Počeo sam da jedem. Terala me je glad da jedem. Ponio sam pečena rebra iz čelebićke oficirske kantine. Zadubljen u svoje misli nisam primetio da su se oko me- ne okupila musava deca iz sela. Bilo ih je povelik broj.

167 U početku su me sa distance radoznalo posmatrala i pri- micala se meni. Kako nisam reagovao, hrabro su se pribli- žila. Pridobio sam njihovo poverenje sa mesom na parčetu hleba koje sam pružio najbližem dečaku: ─ Eto ti! Uzeo je bez kolebanja. Ugledajući se na njegovu smelo- st, i ostala deca su prišla. Bio sam opkoljen dečjim žagorom. Neka bi me od njih i pozdravila. Imao sam dovoljno hleba i mesa. Grickali su sa apetitom parčiće mesa na snežnobelom hlebu čak i odbačene korice. Njih su pokupili manje hrabri. Nisu ni znali za bolje zalogaje. Ubrzo sam shvatio da mi se prazni torba, a broj zaintere- sovanih se povećavao. Čak i posmatrača. Izvan dečjeg prstena pojavile su se za njima i žene iz sela. Čim sam završio podelu hrane i blagoslov, jedana poja- va sa sekirom preko ramena obrecnu se na mene neprijate- ljskim tonom, koji nije ulivao mnogo poverenja: ─ Ko si ti? Šta tražiš u našem selu? ─ Logorski sam sveštenik iz Pljevalja – odgovorio sam samouvereno. Pratilac iz Čelebića me je ostavio na cedilu. Iznajmio bih konja i vodiča. Dobro bih platio! ─ Ti? Sveštenik? Koješta! – obrecnuo se na mene isti grubijan. – Nemoj da me lažeš! Da si pop, nosio bi bradu! Naime, srpski (pravoslavni) sveštenici imaju obavezu da nose bradu. Usledilo je opšte odobravanje. Pažljivo sam osmotrio okupljene. Na licima žena i muškaraca videlo se nepove- renje. Smatrali su me neprijateljem. Možda su pomislili da sam turski špijun. Ponovo sam naglasio: ─ Ja jesam sveštenik. Istina, nemam bradu jer sam još mlad, inače kod nas popovi ne nose bradu. ─ Lažeš! – viknuo je ljutito muškarac.

168 Skinuo je sekiru sa ramena i bacio je vešto u bukovinu. ─ Nisi kazao istinu! Popovi moraju da nose bradu! Ne- ma popa bez brade! Ostali su ljutito ponavljali: ─ Nema golobradog popa! Stariji muškarac, razboritiji od ostalih, koji je ili bio pa- metniji od njih, ili je hteo samo da ostavi dobar utisak svo- jom domišljatošću, podigao je ruku u znak da ućute. Prišao mi je. ─ Reče da si pop? Ali, nemaš bradu! Poverovaćemo ti ako se pomoliš sa Oče naš! Bio je ubeđen da ću zatajiti a on će da pokupi lovorike zato što me je otkrio. Znao sam dobro u to vreme molitvu Oče naš i na srpskom i na hrvatskom jeziku. Šta sam drugo mogao? Ako bih se suprotstavio njihovom očekivanju i odbio da se pomolim, ovaj divlji i neuki narod, odsečen od sveta, smatraće da su njihove pretpostavke tačne i proglasili bi me turskim špijunom. Sledeća sekira bi mogla moju dušu da preporuči Bogu. Sklopio sam ruke, kao što su i oni uradili na moj znak i iz srca potresno izgovarao sam reči molitve Ocu našem. Neko- licina se molila zajedno sa mnom. Nakon molitve pogledao sam „podivljalo stado“. Ljudi su stajali oborenog pogleda. Dobio sam spor. Božja molitva ih je uverila u istinitost mo- jih reči. Neprijateljsko raspoloženje je popustilo. Deca su se na- glo udaljila a muškarci i žene stupili u prve redove. U toku razgovora, pre nego što sam uspeo da se vratim na pitanje iznajmljivanja konja, još uvek su me pitali gde mi je brada. Obratila mi se dobrodržeća starica: ─ Imaš li popadiju? – pitala je snishodljivo i pomazila me po licu.

169 ─ Ne poznajem taj izraz – rekoh – ne znam šta znači? ─ Znači, imaš li ženu? Da li si oženjen? ─ Nisam! ─ A zašto nisi? – zapitkivala je starica ljubopitljivo. ─ Zato što ne nameravam da se oženim. Nije moguće. ─ Baš šteta! – nastavila je negodujući. – Znaš šta? Mo- žda bi ipak bilo bolje da se oženiš! Staričine reči naišle su na opšte odobravanje. Grupa se povećala na dvadeset pet do tridesetak ljudi. Kao po dogo- voru, jednoglasno su ponavljali: ─ To bi bilo lepo! Starica kao da je samo na to čekala. Ohrabrena, ponovo je preuzela reč: ─ Vidiš, imamo za tebe lepu udovicu. Danicu! Mogao bi da se oženiš! I lepa i dobra! Prvi muž joj je bio iz Bosne ali ga je Švaba odveo u Sarajevo. Tamo je poginuo. Danica se vratila u svoje selo kao udovica. Ima hiljadu groša (jedan tamošnji groš imao je vrednost kao naših četrnaest filera), kuću, vola, kravu i stado ovaca. Bila bi dostojna popadija. Održavala bi tvoju kuću. Starica je takvom verodostojnošću obavljala svoje pro- vodadžisanje uz opšte odobravanje prisutnih da sam se za- mislio da li govori ozbiljno ili se šali. Smatrao sam pametnijim da okrenem stvar na šalu. Uz osmeh sam odgovorio na staričinu osetljivu ponudu: ─ Kao što rekoh, ne nameravam da se ženim! Ne mogu nikad da se oženim! Bilo bi pametnije da sam izabrao diplomatski, neodre- đen odgovor. Za tren oka su promenili dobro raspoloženje u neprija- teljski odnos prema meni. Sevale su otrovne strele iz očiju, dok su iz opšte galame prevladale reči: ─ Ovaj nije pop! Nema bradu! On je turski špijun! Ne! Nego švapski špijun!

170 Proletela mi je misao kroz glavu, zašto su meštani hteli da lepu, bogatu udovicu Danicu utrape prvom došljaku. Smatrao sam da se tajna krije u činjenici da je žena obe- ščašćena samim tim što joj je prvi muž služio u švapskoj vojsci i nije više dostojna toga da živi u selu. Kada je Da- nica ostala udovica, nije imala gde da ode nego se vratila u rodno mesto ali ju je stado kao crnu ovcu odbacivalo. Među Meštrevčanima se ne bi našao nijedan muškarac, sudeći po mržnji koju su osećali prema Turcima, Švabama i svim stra- ncima, koji bi joj zamenio veo žalosti sa velom venčanice. Ja sam im baš dobro došao! Neko od njih je razmišljao i u tom pravcu da ako odvedem Danicu, njena kuća bi ipak ostala njima. Moje odbijanje je probudilo njihovu pohlepu, što ih je još više razjarilo. Sinula mi je spasonosna ideja. Danica je već, verovatno, prosvećena. Bila je i u Saraje- vu. Možda je razboritija od svog naroda. Trebalo bi se suoči- ti sa njom, možda bi me oslobodila ropstva i možda bih imao šansu da dobijem i konja... Približio sam se razjarenoj grupi i podigao ruku tražeći reč. ─ Neka bude po vašoj volji! Što se mene tiče, pristajem da mi Danica postane popadija. Ali, to ne zavisi samo od me- ne! Ko zna, pristaje li Danica da postane moja popadija? Matora provodadžija je bez reči i neočekivanom brzi- nom poletela ka selu. Da bih zadržao novonastalo raspoloženje, izvadio sam iz torbe čuturu sa dobrom sremačkom rakijom, sipao u čep i počastio prisutne. Coktanje jezikom potvrdilo je kvalitet izvanrednog pića. Čutura se još nije ispraznila kada se pojavila starica vu- kući za sobom namenjenu mi ženu koja se, snebivajući se, otimala. ─ Evo tvoje popadije! – rekla je.

171 Danica je bila balkanska princeza garavih očiju. Čak je i u skromnoj odeći prilično dobro delovala. Oči je, istina, pokrila laktom, ali iznad njega bi bacala česte, radoznle poglede. Starica je pustila Danicu i uhvatila moju desnu ruku. Go- tovo svečanim tonom pitala je: ─ Hoćeš li Danicu za popadiju? Pogledao sam Danicu, učinilo mi se da se smeši i da joj oči sijaju. ─ Ako Danica pristaje – odgovorih. ─ Hoćeš li Danice? – pitala je starica. ─ Hoću! – odgovorila je tiho, krijući lice rukama, kao da se postidela. ─ Baš lepo! – izletelo mi je na mađarskom. Starica je stavila Daničinu desnu ruku na moju i morao sam da ponovim odgovor na pitanje prihvatam li ženu čiju ruku imam na svojoj za popadiju. ─ Onda će za nedelju dana da bude tvoja žena! – čuo se glas starca koji se već jednom pravio pametan. Nisam imao drugi izbor. Bio sam prinuđen. Da sam je odbio, ubeđen sam da bi me ta gruba, neobrazovana grupa ljudi, kojoj život stranca ne vredi ni pet para, ubila. Ako bi ih zbog toga okrivili, nepoznatim, skrivenim stazama prešli bi crnogorsku granicu a tamo bi ih uzalud tražila bosanska ili turska žandarmerija. Nakon obećanja, raspoloženje se poboljšalo. I žene i muškarci žurno su se rukovali sa mnom. Nakon toga ponovo se oglasila starica. Bila je veliki provodadžija. ─ Dragi moj, ti ćeš za svadbu da platiš petnaest litara špiri- ta. Pre venčanja, čim stigneš kući, poslaćeš Danici lepu, veliku maramu za venčanje, tri para čarapa. Ne zaboravi! Tri para! ─ Dobro, dobro! Poslaću po pratiocu kojeg ćete mi dati uz konja. Poslaću špirit, maramu i ne troje već šest pari čara-

172 pa! Ali, dajte mi već konja, sutra je nedelja, imam obaveze a Pljevlja su dobrih šest sati jahanja udaljena odavde. Požurio bih, smračiće se! Na moje najveće čuđenje opkolili su me stari i mladi i zaigrali kolo. Da novim prijateljima ne bih pokvario dobro raspolože- nje, morao sam da im se pridružim i odigram njihov jedno- stavan nacionalni ples. U međuvremenu su mi obezbedili konje. Umesto jednog, tri! Zgranuto sam gledao okićenog ata. ─ Neće valjda da mi prišiju Danicu?! Bio bi to neobičan ulazak logorskog sveštenika u Pljevlja! – pomislih. Tri konja je priveo muškarac u svečanoj nošnji. Preko svečane odeće nosio je prsluk sličan panciru tkanom sre- brnim nitima. Za pojas je zadenuo handžar. Videle su se i drške bosanskih noževa. Kada sam bolje osmotrio konje malo sam se smirio. Ovako sam razmišljao: ─ Jedan od njih je za mene, drugi za viteza u panciru. Trećeg nisu mogli da namene Danici, jer su na njega već okačili dve velike korpe. Jedna korpa puna pilića, druga sa jajima. ─ Ovde neće stati još i Danica – pomislio sam. Vitez u panciru, po imenu Pašić, koji je stajao usred ro- dbine, pored Danice, mahnuo mi je. ─ Vreme je da krenemo, gospodine! Ljubazno sam se oprostio od meštana, a na staričinu pri- medbu da poljubim Danicu u oba obraza odgovorio sam da se to po našem običaju radi tek nakon što se preda venčana marama i čarape. To je smirilo, tako da sam se samo srdačnim stiskom ruku oprostio od moje popadije sjajnih očiju. Skinuo sam buket ciklame sa kape, poljubio ga i pružio joj. Radosno mi ga je istrgla iz ruke.

173 Uzjahali smo konje i polako ostavili za sobom Meštre- vac koji je za mene mogao da bude poguban. Daleko se čula vesela graja onih što su igrali u kolu. Bio sam zadubljen u svoje misli. Valjani Pašić je imao obzira prema mojoj ćutljivosti i nije me uznemiravao pitanji- ma. Vodio me u tišini. Tek bi me na nekim mestima upozorio na moguću opasnost. Zagledan u svoju savest, o tome nisam razmišljao. Stajao sam ispred zaslepljene mase koja se fanatično držala svojih zastarelih običaja. Bio sam prinuđen da idem do kraja, znajući da u Meštrevcu mogu nastradati. Nisam osećao grižu savesti. Radio sam u skladu sa zdra- vim razumom. Niko ne bi postupio drugačije u takvoj situ- aciji. Raznoraznim putevima, ponekad iznad dubokih ponora, pored stenovitih, ljupkih, planinskih potoka i njihovih brza- ka, nakon šest sati jahanja, približili smo se Pljevljima. Uzdahnuo sam kad sam po mraku, pod sjajnim zvezda- ma, stigao u svoj taborski dom. Zbog dugog jahanja, ukočenih nogu, teško sam sjahao. ─ Kakav lep stan imaš, gospodine! – nehotice se Pašić oduševljavao. Kako je ljubak! Biće Danica velika gospođa ovde! Uz neprekidno oduševljavanje prišao je da skine korpe sa trećeg konja. Tek sam tad shvatio njihov značaj, namenu. ─ Gde da ostavim jaja i pilad? – obratio mi se Pašić – Daničine poklone za tebe. Tek sam tada bio zabezeknut. ─ Kod mene ih nećeš ostaviti, dragi Pašiću! Vi ste me prisilili da Danicu prihvatim za popadiju. Niste hteli da mi poverujete da ja, katolički sveštenik, nemam prava na ženi- dbu. Ako mi ne veruješ pođi kod albanskog kantinjera Ga- špara, stanuje u trećoj kući od mene. On će da ti potvrdi: nemam pravo na ženidbu.

174 Pašić me je u neverici posmatrao. Zavrteo je glavom: ─ Ipak nisi pop! Da si pop, ne bi odbio svoju popadiju. Uzeo bi je za ženu! Više nije izustio ni jednu reč. Platio sam mu. Odveo je svoje konje. Ljudsko srce je svojstveno. Čim bi nečiji lik sakrilo u nekom svom delu, glasnije bi kucalo. Teško ga je smiriti. Utešiti rečima. Pogotovo srce žene! Trećeg dana vratio se Pašić. Nakon pozdrava, zbunjeno je doticao opasač. ─ Šta je bilo? Pitao sam, hrabreći ga. Konačno je progovorio. ─ Danica stalno plače. Poručuje da će umreti jer si je napustio. ─ Stvarno mi je žao! – odgovorio sam iskreno, ganut. – Vidi Pašiću, ti si smireniji i pametniji od ostalih koji čitav dan provode u šumi a ne vide dalje od drveća. Često se kre- ćeš sa svojim konjima. Više znaš i vidiš. Objasni Danici da kao Turčin koji ima pravo na više žena, švapski pop nema pravo ni na jednu. Crkva ne dozvoljava ženidbu. Da bi mu se um razbistrio, moj sluga mu je doneo špirit. Dugo smo razgovarali, ubeđivali se. Konačno mi je povero- vao i oraspoložio se. Krenuo je kući s torbama punim špirita da bi Danici pre- neo tužnu vest da će ona da ostane udovica jer švapski pop ne sme da se ženi. O Danici više ništa nisam čuo. Naredne godine sam čak dva puta bio u Čelebićima, ali sam zazirao od puta preko Mešitrevca. Izabrao sam radije truckanje u poštanskim kolima. To je bila prva i poslednja mogućnost da postanem mla- doženja.

Svi uza zid Šaljiva scena iz života garnizona udimpeštanski 32. pešadijski puk bio je od 1902. B do1906. godine u Pljevljima. Prijatne uspomene iz vojničkih dana još uvek živi u nama. Za vreme njihovog boravka, kao i boravka 23. puka, bio je najprijatniji period od okupacije u Novopazarskom sandžaku. Kada su puk vratili u Budimpeštu, na njegovo mesto stigla je mlada vojska iz okoline Brašoa, 2. pešadijski puk pod imenom ruskog cara Aleksandra prvog, sastavljena od Mađara, Saksonaca i Rumuna. U novom puku, u velikom broju, bili su zastupljeni Rumuni iz Transilvanija, tako da je komanda obezbedila sveštenika pravoslavne vere. Tako se desilo da je pljevaljska vojska imala dva sveštenika. Pravoslavni logorski sveštenik nije samo u Pljevljima imao obaveze prema vojsci. Imao je zadatke i misije i u ga- rnizonima na turskom tlu u Priboju, Uvcu i Višegradu, pored granice. Štaviše, poziv bi ga odveo i dalje. Imao je vernike

176 među hrišćanima i u susednoj Hercegovini, u Mostaru, Ja- blanici i Nevesinju. Pravoslavni sveštenik bio je izuzetno ljubazan i obrazo- van u normalnim uslovima. Međutim, u životu se dešavaju i vanredne okolnosti! Ne bismo spominjali njegovo ime jer bi mogao da nam zameri što ćemo ispričati šaljivu anegdotu u kojoj on igra glavnu ulogu. Ne bismo voleli da se naljuti na nas. Nazovi- mo ga jednostavno: popa. Tako su ga prijatelji zvali za vre- me sedeljki uz čašicu, ali ne da bi ga omalovažili, već, na- protiv, iz poštovanja. Popa bi pored svoje dobrote i ljubaznosti imao i jednu manje privlačnu crtu, grešku običnog smrtnika: samouvere- nost! Ponekad bi ga nadvladala uobrazilja da sve bolje zna od svojih kolega. Kada je bila reč o usavršavanju turskog ili srpskog je- zika, on bi skrenuo sa teme hvaleći se da je za dva meseca savladao francuski jezik i to do te mere da bolje govori od rođenih Francuza! Kada bi se u društvu oficira vodio kakav razgovor, ponašao se kao izvanredan stručnjak, potcenjivao bi mišljenje ostalih. A tek kada bi se govorilo o jahanju, tvrdio je da bolje jaše od najvišeg husarskog oficira! U Pljevljima, zajedno sa njim, bio je i natporučnik 8. husarskog puka koji je po celoj Evropi bio poznat po svojim smelim bravurima koje je izvodio na konju. Na jednom ručku tom konjičkom oficiru smelo je rekao u oči: ─ Bolje jašem od gospodina poručnika! Da je samo rekao! Iskreno je verovao u to! Smelu izjavu je propratio grohotni smeh prisutnih. Svi su ga već videli u sedlu. Delovao je kao ćup nataknut na direk.

177 Njegova samouverenost bi u tim prilikama iritirala ofici- re, kada je bila reč o patroliranju. Oficirske patrole na granici Srbije u Novopazarskom Sandžaku ili pored Tare, koja pro- tiče pored ivice Crne Gore izvodile bi opasne izviđačke po- dvige. U pljevaljsku komandu brigade često su stizale doja- ve o upadima razbojnika iz Srbije ili Crne Gore u Sandžak. U tim slučajevima su oficirske patrole vršile svoju du- žnost uz najveći rizik, zbog neposrednih opasnosti. One su u tim situacijama, naoružane konzervama, 2-3 dana bile odsu- tne iz garnizona. Za vreme tih opasnosti mogli su da se oslone jedino na svoju veštinu. U tim prilikama stariji i iskusniji saborci posavetovali bi one koji su krenuli na put. Popa bi omalovažavajućom grimasom na usni slušao di- skusiju. Loša navika mu ne bi dozvolila da prećuti svoju pri- medbu: ─ Ma, dajte! Zar je i to nešto? Umišljene opasnosti! Pri- viđenja! Kada bih ja bio komandir, ne bih ni poveo toliko ljudi sa sobom! Sa dvojicom, trojicom vojnika ne bih prezao od čopora razbojnika! Popino intrigantno ponašanje posebno bi iritiralo mlađe oficire. Smatrali su da svako treba da radi svoj posao, očekujući drugačije manire od taborskog sveštenika. Istina, poštovali bi u popi vojnika jer se znalo kroz isto- riju za junačka dela sveštenika, kada bi za vreme najžešće borbe znali da se probiju do ranjenika na samrti. Oni bi im u najtežem času ulili veru. U mirnodopskom periodu, ipak, očekivali su nešto drugo od sveštenika a ne večito isticanje ličnog junaštva i savršenstva. Njegovi prijatelji bi ga opominjali u četiri oka, ali efekat bi nestao nakon dan-dva.

178 Na kraju, pošto oficiri ipak nisu hteli da traže od njega zadovoljenje, na drugi način, zbog njegovih čestih zadirki- vanja, odlučili su da se našale sa njim. Čekali su prikladan momenat da ga opamete, isprobaju hrabrost večitog hvali- savca. Pre odlaska na svoju misiju, popa je potražio svog kole- gu oficira. Nadmeno je sa njim pričao o svom putu i hvalio se sa svojim novim revolverom kojim bi, u slučaju napada, izveo junačku odbranu. ─ Poput pripadnika francuske garde, umro bih, ali se ne bih predao! Iz bezbednosnih razloga, ipak, pozajmio je i jednu dobro naoštrenu konjičku sablju. ─ Ako i nju okačim o bok, što se mene tiče, može da me presretne čopor Arnauta. Arnauti su bili najopasniji razbojnici i ubice u kraju. Obi- čno bi naišli od Mitrovice i vređali bi Švabu, kojeg bi sreli, čak i onda kad nisu pripadali određenoj bandi. Kada su zaverenici saznali tačan dan i sat popinog pola- ska na put, skovali su dalekosežan plan kako bi se našalili sa hvalisavim gospodinom. U cilju uspešnog sprovođenja pla- na, tražili su saradnju oficira iz susednih garnizona. Prva stanica za odmor logorskog sveštenika trebalo je da bude na Jabuci. Oficiri iz Pljevalja zamolili su kolege iz ga- rnizone na Jabuci da pošalju pred popu posebnu patrolu od šest do osam vojnika. Vođa patrole neka kaže svešteniku da su poslati zbog njegove bezbednosti do Jabuke, jer u okolini haraju Arnauti. Tako se i desilo. Pojačana patrola je sačekala i otpratila hrabrog popu do Jabuke, gde ga je čekao topli doručak u kantini. Oficiri su ga ljubazno dočekali.

179 Popa se uz smešak zahvalio na posebnoj pratnji: ─ Zahvaljujem. Kako i sami možete da vidite, nije bila potrebna velika predostrožnost. I bez toga bih se snašao. ─ Sve je to lepo - odgovorio mu je jedan od oficira – ali šta ćete od Prijepolja do Priboja? Danima vri put od Arnauta. Prilično je opasno putovati na ovom delu puta. ─ Rado ću pogledati opasnosti u oči! Ako je Bog uz me- ne, ko je protiv mene, čuo se muževan odgovor. Uprkos njegovim rečima, sa Jabuke do Prijepolja, popa je stigao do ručka u pratnji pojačane patrole. Jabuka I tu su ga ljubazno dočekali oficiri upućeni u zaveru pro- tiv pope poznatog po hvalisanju. U toku ručka kvarili su mu apetit sa zastrašujućim pričama. Gotovo je mogao da vidi pred sobom, umesto pečenih pilića, unakažene ljude. Nakon ručka krenuo je sa neizostavnom pratnjom ka Priboju. Iz Prijepolja su obavestili kapetana pribojske stra-

180 že, spremnog za šalu. Od reči do reči preneli su mu želju pljevaljskih zaverenika. ─ U Priboju treba da se lažira razbojnički napad. Popa predstavlja sebe kao najhrabrijeg čoveka u vojsci. Treba ga uplašiti, da vidimo da li će ga napustiti hrabrost. Oficiri u Priboju jedva su dočekali šalu. To je za njih bila zabava! A u Priboju je nije bilo. Slučajno se tu zadesio uvek raspoloženi major K... koji je čekao da ga pozovu iz Prijepo- lja i krene na put. Odmah su podelili sa njim tajnu i dali mu ulogu izvidni- čke patrole. Prijepolje Na pola puta između Priboja i Prijepolja major K. sreo je pravoslavnog sveštenika kojeg je poznavao još od ranije. Odmah mu je ispričao o opasnoj avanturi koju je, navodno, doživeo na putu:

181 ─ Zamislite gospodine! Zapucali su na nas sa stena ti vražji Arnauti! Upozoravam vas da kod prvog hana (turska gostionica pored puta) budete oprezni i predostrožni! Nemo- jte nikome da verujete! Razbojnici su u kraju, oni će iskori- stili svaku priliku da iznenade i presretnu patrolu. Popa se zahvalio na upozorenju i krenuo dalje. Ovaj put je već opipao svoje oružje. Da li je napunjen revolver? Da li sablja lako izlazi iz futrole? Na Jabuci i u Prijepolju se nije osvrtao na jezive priče mladih oficira. Kao da je sumnjao: žele da ga zaplaše. Međutim, upozorenje majora K. zabrinulo ga je. To već nije bio mačji kašalj. Navodna pucnjava se odigrala u njego- voj neposrednoj blizini. ─ Ovo već nije šala! ─ Napuštala ga je hrabrost i počeo je da se pita bili bilo bolje da se pridruže majoru i vrate u Prijepolje da tamo pre- noće? ─ Sine! Udovac sam, ali imam dete – obratio se puna- čkom vođi patrole, mađarskom kaplaru. Šta misliš, zar ne bi bilo pametnije da se vratimo? ─ Zašto bismo se vratili, gospodine svešteniče? Neka sa- mo dođu bitange! Pri tom je i kod pope pobedio osećaj za odgovornost, spremni na sve, nastavili su dalje. Ubrzo su stigli do hana na Bistrici, koji je major označio kao opasnu zonu. Tamo, pak, nije trebalo ni od čega da se plaše. Iz Priboja je već stigla jaka patrola, unapred poslata, koja je očekivala sveštenika. Već su smenili vojnike koji su se odmah vratili u Prijepolje. Pribojsku stražu vodio je mladi zastavnik. Njega su sa- borci dobro pripremili šta treba da radi. I on je uveličavao navodni napad na majora u blizini hana.

182 ─ Opasnost je prošla – završio je priču kadet. – Odbili smo Arnaute, ne primećujem ništa sumnjivo u blizini. Put je slobodan, možemo da krenemo. Tek što su odmakli nekoliko kilometara od hana na Bi- strici, desno od puta, začuo se pucanj iz šume. Priboj Vojnici su se za tren oka našli u zaklonu, čučeći, sa zape- tim oružjem, iza većih stena pored puta. I popa je hitro skočio sa malog konja i sa sabljom u je- dnoj ruci a revolverom u drugoj sklonio se iza stene. Kadet, kao da se ništa nije desilo, popeo se na gomilu kamenja i dvogledom osmatrao okolinu. Popi se učinilo da maše nekome ili preti neprijatelju. Došapnuo mu je: ─ Nemojte da ih dražite! Ako postoji problem bolje da naredite vojnicima da pucaju. Pre bi se zbog toga uplašili ovi gadovi nego od vaše pretnje!

183 ─ Neću da naredim pucnjavu! – rekao je uz smešak. – Ne vidim ništa sumnjivo. Povukli su se. Pođimo dalje! Popa, sav bled, seo je na konja i narednih sat i po, dok nisu stigli do „Banje,“ blizu Priboja, nije izustio ni reč, iako bi ranije stalno pričao. Drugi čin dobro pripremljene komedije započeo je kod „Banje“. Iz šume, koja je okruživala Banju, čuli su se se pucnji. Delovali su prilično blizu. Na kadetov znak odgovorili su sa dva rafala ispaljena prema šumi. Iskusniji vojnicibi odmah prepoznali ćorke, koji nemaju oštrinu pravih metaka, ali popa nije uočio razliku. Skočio je sa konja i sakrio se iza pola po- rušenog zida. Nije ni pokušao da ispali metak iz revolvera. Na nov kadetov znak svi su bili na zbornom mestu. Kao da se ništa nije desilo, uzeli su popu u zaštitu svojim oružjem i krenuli dalje. Kadet mu je ponudio da uzjaše konja, ali je odbio, bio bi velika meta! Kadet je ponosno seo na konja umesto pope i tako vodio kolonu do Priboja. U Priboju su, sa velikim nestrpljenjem, iščekivali gosta. Čim je stražar, skriven na jednoj krivini, dao znak da sti- že kolona, kapetan je dao uzbunu u taboru. Uzbuna je izazvala veliku zbrku. U blagom sutonu ko- lona pridošlih jasno je videla bezglavo bežanje tamo-amo. Najednom su planine odjekivale od rafalne pucnjava. Zarad veselja, dobro raspoloženi kapetan, tog dana, žrtvovao je masu lažnih metaka. ─ Verovatno su razbojnici napali logor! – viknuo je ka- det. – Požurimo da bismo im se našli u pomoć! Momci, na- pred! Popa je verovatno za sve drugo bio raspoložen samo ne da pohita u opasnost. Ali, bio je vojnicima opkoljen sa svih

184 strana. Vatra ispred, voda iza: bolje je suočiti se sa sigurnom opasnošću nego vratiti se u nesigurnu, tamnu noć. Stigao je do ivice tabora, usred tobožnje borbe. Sa te strane se nije video neprijatelj. Kapetan je požurio u susret svešteniku. Nakon pozdrava zgrabio ga je za ruku i vukao napred: ─ Dođite za ime Boga, brzo, u trpezariju oficirkog kluba! Napala nas je banda Arnauta. Imamo već petoro ranjenih! Da bi stvar bila uverljiva, dvojica nevaljalaca nosili su trećeg na nosilima koji je urlao na sav glas. Popa se drhtavo priljubio uz kapetanovu ruku. Čim su stigli do oficirske trpezarije, bez reči je odjurio uz stepenice. Brzo je ugasio lampe koje su tek nekoliko mi- nuta ranije bile upaljene. Napolju su još najmanje deset minuta otvarali paljbu, ju- rili gore-dole i kao na dati znak, odjednom je sve prestalo. Popa se oprezno približio prozoru. Već mu se kapetan približavao sa ostalim oficirima. Čim su stupili u salu, pri- družilo im se nekoliko naoružanih vojnika koji su ponovo upalili lampe i zatvorili žaluzine. Pre večere se kapetan potrudio da smiri sveštenika koji je preživeo šok i na čijem boku se još uvek ljuljala dobro naoštrena sablja. Kapetan mu je nadugačko i naširoko prepričao detalje tobožnjeg napada, odbijanje Arnauta koji su poneli svoje ra- njenike u brda. Izrazio je svoje zadovoljstvo što je sveštenik junačkom smirenošću podneo opasnost. ─ Bogme, mi smo se više uplašili od gospodina svešte- nika – rekao je sa neprimetnim cinizmom, nismo se ni setili, usred pucnjeve, da ugasimo lampe u trpezariji! Uskoro su seli da večeraju. Pre serviranja je debeli do- ktor, načelnik sanitetske službe, javio da nema nikakvih pro-

185 blema. Rane nisu opasne. Do sutra će nekolicinu postaviti na noge. Jedina terapija biće im što više boravka u prirodi. Popa nije primetio nestašluk ni kada je kuvarica ušla sa oružjem na ramenu, držeći ispred sebe veliku, napuklu činiju i vešto se bacila na pod. Činija se razletela u paramparčad. Kuvarica se teškom mukom pridigla i zajaukala: ─ Gospodine kapetane! Gospodine kapetane! Da li će ponovo da nas napadnu? Zaista, ponovo su se začuli pucnji iz tabora. U sledećem trenutku se razbio prozor od zalutalog metka. Pao je na sto i kotrljao se prema popi. Uplašeno je skočio. ─ An die Wand! Svi uza zid! – začulo se kapetanovo na- ređenje. Popa je prevrnuo pet-šest stolica da bi ugrabio mesto u sigurnom uglu. Priljubio se uz zid kao taksena marka! Nekoliko oficira je istrčalo. Još se začulo nekoliko pucnjeva, zatim je nastao red i mir. Nakon što su se oficiri vratili, uz zveket sablji, popu su našli kako se još uvek stiska uz zid. ─ Ništa nije tako strašno, gospodine svešteniče, bila je lažna uzbuna! Gospodo, vratimo se za sto! – naredio je ka- petan. Od tog trenutka nesmetano je tekla večera. Svako od njih je rekao nešto novo i zanimljivo. Ako je ko šta slagao, ostali bi iskolačili oči i skrivali lice iza salve- te kao da ih boli zub, ali bi kapetanov rečit pogled za tren izlečio „zubobolju“. Popa se čudio, kako to da se toliko njih odjednom žale na zubobolju oko stola. Predlagao je bezbroj efikasnih lekova protiv bolova, naime i u to se bolje razumeo od zubara. Svi „bolesnici“ su prihvatali njegove savete. * Noć je gospodin popa proveo zaključan u sobi da bi se odmorio od uzbuđenja doživljenog na putu.

186 Sutradan pre podne je besprekorno obavio svoju svešte- ničku misiju. Valjani vojnici iz Rumunije nisu ni znali o če- mu se radilo. Nisu znali ni nemački ni mađarski. Čak i da jesu, ne bi shvatili da je lažirana borba. Malo njih je bilo uključeno u zaveru. Većina njih bila je ubeđena da se radilo o vojnoj vežbi. Naime, sat vremena pre uzbune oduzeli su im bojevu muni- ciju. Takva promena razbija monotoniju logorskog života. Samo nisu mogli da shvate dobri vojnici, zašto se popa raspituje ima li među njima ranjenih? U podne, oko postavljenog stola, ponovo se skupilo dru- štvance: učesnici avanture. Svi su bili ozbiljni, tobože pod utiscima prethodnog dana. Popa je bio zaslužan za to što nisu mogli da pređu na drugu temu. Neprekidno je potencirao napad razbojnika. A žarko su želeli da skliznu na neutralnu temu i zaborave pro- tekla zbivanja. Pomislili bi: istina, šala je uspela, ali je miro- đija ostala u čorbi!? Popa se toliko zaneo da je izjavio: ─ Što se mene tiče, mogli su noćas da pucaju i kroz moj prozor! Pomerio sam krevet u ugao sobe i tamo sam se sklu- pčao kao mačka na pragu! Metak ne bi dotakao ni moj no- kat! Debelog lekara – načelnika, hvatao je šlog. Toliko bi ste- gao usta da se zacrveneo. Na kraju nije izdržao i grohotom se nasmejao. Odgurnuo je stolicu i izleteo napolje. Takvom silinom zalupio je vrata za sobom da se zatresla zgrada. Popa je zgranuto gledao za korpulentnim čovekom. ─ Gospodine! – viknuo je za njim – Nema u tome ničeg smešnog! To su činjenice! U međuvremenu, jedva su ostali dvojica, trojica za sto- lom. Ostali su isparili poput kamfora.

187 * Nakon ručka, ne na konju, već poštanskim kolima, na- stavio je put ka hercegovačkom Višegradu. Pre polaska pala mu je napamet loša ideja. Poslao je telegram generalu u Pljevlja u kojem je izve- štavao da je u jučerašnjem okršaju sa razbojnicima samo ne- koliko vojnika zadobilo lakše povrede, ali on nije povređen i nastavlja svoju svešteničku misiju. Telegram je, na pljevaljske oficire – zaverenike, delovao poput bombe. Mirođija je delovala u čorbi. Nisu računali na to da pribojski organizatori, da li iz ne- stašluka ili zlobe, neće reći popi da se radilo o šali. Tako se igra nastavila. Telegram je izazvao neprijatne posledice. Ne malo su proklinjali majstore-režisere pribojskog sce- nskog prikaza. U pljevaljskom oficirskom klubu major K., koji je bio učesnik odlično organizovanog skeča, namirisao je telegram. Čim su mu došapnuli njegov sadržaj izazvao je kod njega takav efekat kao kod popa naređenje: „Pripij se uz zid!“ Tim telegramom popa je, nehotice, njega priterao uz zid. Kao vojnik ne bi se uplašio ni od zmaja koji bljuje vatru, ali prekoran pogled generala Štajnica uterao bi mu strah u kosti više od arnautskih metaka. Dobro raspoloženje mu je splasnulo, kao majski cvet na mrazu. Zgrabio je i sablju i šapku. Gotovo trčećim koracima za- putio se prema kući katoličkog sveštenika, blizu logora. Srećom, našao ga je kod kuće. Bezglavo, kao bez duše, banuo je kod njega i sa vrata bacio se na sofu: ─ Geza! Imamo problem!

188 ─ Šta se desilo? – pitao je sveštenik, uvek spreman da učini prijateljsku uslugu. ─ Napravili smo glupu šalu. Ja sam skovao plan. Znaš, popa! Morali smo nekako da mu skrešemo rogove. Ništa ni- sam uradio iz zle namere. Zamisli! Poslao je telegram ge- neralu u vezi s pribojskim nestašlukom i ozaren od sreće informisao ga da je ostao neozleđen. To je blamaža! Molim te, ko Boga, idi kod komandantovog ađutanta, natporučnika Začeka. Reci mu da nijedna reč u telegramu nije istina. Reci mu da je bila šala! Reci da je popa poludeo! Nije se mogao snositi! Šta god! Samo da general ne dobije telegram! Sveštenik koji je istom merom bio privržen oficirima kao i oni njemu, shvatio je neprijatne posledice koje su se učinile neminovnim. Bez reči je uzeo šešir i brzo krenuo u komandu brigade. Ušao je u sobu ađutanta u trenutku kada je ovaj hteo da preda telegram generalu u susednoj kancelariji. Imao je težak zadatak. Pomoćnik generala je okrenuo nekoliko brojeva telefona i vodio nekoliko žustrih razgo- vora. Na kraju, odlučan, izvukao je fioku svog pisaćeg stola, ubacio telegram i zaključao je. Tako je posledica telegrama na neko vreme bila odložena. Nakon nekoliko nedelja, ađutant je, vođen osećanjem obaveze, ipak, pokazao telegram (koji je u međuvremenu izgubio rušilačku snagu) generalu Štajnicu. I on je već sa ve- drije strane posmatrao skeč, jer je do tada naređenje „An di Vand!“ (uza zid!) postalo krilatica. Istina, naredio je istragu protiv organizatora, ali ozbiljnijih posledica nije bilo. * Popa nije ni slutio kakav strah je izazvao sa telegramom. Mirno, obuzet osećanjem sigurnosti, dremao je u poštanskim kolima.

189 Kao što bi munja, od izlaska do zalaska sunca, obasjala nebo, takvom brzinom se vest o „an di vand“ događaju širila. Ne samo Sandžakom već i u garnizonima Bosne i Hercego- vine. Gde god bi stigao gospodin sveštenik, priča o tome bi ga pratila spreda, iza njega i sa obe strane! Nakon Priboja, na svim sledećim stanicama, ljubazno bi ga dočekali s pozdravom: ─ An di vand, popa! Smatrao je da su oficiri ljubomorni na njegovu doživlje- nu avanturu usput i u Priboju i prepričavao je detalje kao stvaran događaj svuda, do kuće. I sâm je poverovao u svoje priče. Vesela cerekanja, koja su pratila njegovo pripoveda- nje, pripisao je neozbiljnosti i neučtivosti. Kada bi za vreme zdravice neko, nestrpljivo, rekao: ─ An di vand!, začuo bi se prigušen ili jasan smeh i on bi se smejao, veselio sa ostalima. Uzalud bi mu govorili da je sve bila šala, on se smejao kao dobroj anegdoti. Gde god bi se našao, kao da mu je neko sugerisao, sa svake teme bi se vraćao na razbojnički napad. Nakon svoje svešteničke misiji na putu, popa se vratio u Pljevlja. Najpre je potražio autora ovih redova. Naširoko i nadugačko prepričao je nemile događaje. ─ Znaš, već sam pomislio – završio je svoju priču – da se neću živ vratiti u Pljevlja. Srećom, izbegao sam sve ne- sreće! Glasno sam se nasmejao. ─ Smatram, da je ovo cerekanje neprimereno! Nismo među decom koja su juče napustili akademiju Viner-Nojšta- dta i koji nikada nisu čuli zvižduk metaka, ali već umišljaju da su vojskovođe! ─ Ali dragi prijatelju! Osvesti se već jednom! Nemoj se- bi da dozvoliš da budeš predmet podsmeha! Od tog pljačka-

190 škog napad ništa nije istina! Oficiri su ti priredili iznenađe- nje jer si često i neprimereno isticao svoju hrabrost. Ni to ga nije osvestilo. Protekli dani i nemili događaji izbacili su ga iz koloseka. Pred stvarnim događajima i rea- lnim posmatranjem ostao je potpuno slep. Pričao je o metku koji je pao ispred njega na sto u Pri- boju. Moje uveravanje ga je samo razjarilo ali ga nije razuve- rilo. Sutradan smo se sreli u krugu i zajedno otišli na ručak u oficirski klub. Kad su nas oficiri ugledali, kao po komandi, u isti glas, ne uspevajući da se savladaju, uzviknuli bi naredbu: ─ An di vand! An di vand! An di vand! Zvučali su kao engleski navijači: „Hip, hop, hura!“ Gospodin sveštenik je zastao. Bio je zgranut. Neočekivan doček delovao je neprijatno na njega. U tom trenutku shvatio je da su mu oficiri, grubom šalom, ali s pra- vom, vratili loptu. Prebledeo je i krenuo iz sale. Major K. je sa ostalima pojurio za njim. Laskali su mu, sa nesvakidašnjom odanošću, uz poštovanje vaspitnih pri- ncipa, nadahnuti duhom druženja. A to je bila duhovnost koja poslednjeg junaka, hrabrog neprijatelja, ne bi ubila već bi položila svoje oružje pred njim: ─ Ubij ti mene ako već nećeš da se predaš jačoj sili! To je ta duhovnost koja smatra da je Ezopova priča o bolesnom lavu neverovatna. Ta duhovnost može samo iz mi- losrđa da zada poslednji udarac neprijatelju na samrti koji moli da bude spasen muka i pored kojeg bi kasnije klečala sa tugom u srcu. Ta duhovnost je ona koja iz različitih razlo- ga, u raspričanom društvu, s usađenim i oplemenjenim insti-

191 nktom, stavlja surovije granice ispred lične časti od ostalih narodnih slojeva. Ipak, obaveze prema državi, vladaru i do- movini, u skladu sa datom zakletvom, ispunjavaju se u svim varijantama života. Ta duhovnost navodi kapetana broda da ga ili poslednji napusti ili da sa poverenim mu brodom zaje- dno potone na dno mora. To je bio taj osjećaj koji u civilnom i vojnom životu, mi- mo volje, povlači granicu između vojne i civilne časti. Kao što bi i čast preduzetnika povukla granicu između opšte civi- lne i društvene časti. Običan trgovac ne bi ubio zbog narušene porodične ča- sti kao što bi to srednjevekovni vitez uradio, ali će se odre- ći svog života ako ne može da pokrije svoje dugove, ako uprkos svim nastojanjima bankrotira. Najčešće, znači, zbog društvenih padova i sramote, a ne zbog sukoba sa zakonom oduzima sebi život. To bi bio taj osjećaj koji se identifikuje sa blagajnikom višemilionske, bogate banke, kome se vraćaju pare nakon obračuna: ─ Gospodine. Preračunao si se. Ovde ima pet hiljada više! A on bi na to: ─ Nisam ja pogrešio! Vi ste u zabludi! Neću da primim nazad novac! Kasnije, nastali manjak će ili iz svog džepa da nadokna- di, ili će nastalu situaciju da reši jednim metkom. Koliko primera bismo još mogli da navedemo iz onih situacija u kojima na suprotan način osećaju, veruju i prime- njuju razni narodi i njihove klase. Čast kao idealna opšta potreba, tiče se čoveka. Ni po- rodični ni personalni ni hiljadu drugih običaja ne mogu da je liše suštine. Jer čast nije ništa drugo do uslov društvenog života. Samo tako ona opravdava svoje ime.

192 Što bi se više razlikovale pojedine društvene grupe, tim pre bi se među njima razvio sistem kasta i tim pre bi se razli- kovalo njihovo shvatanje časti. Čas bi se širila, čas sužavala oblast tog pojma ili bi se nesrazmerno svela na uski okrug. Eskimi bi (ako nema dovoljno foke) izabrali staricu, koja ne može da radi, za predstavnika da ona pregovara sa nepri- jateljskim plemenom. Nakon što bi je saslušali oni bi je ubi- li, zatim bi, u ime odgovora, poslali višak sredstva za uništa- vanje tuljanove masti. Čast se pokazuje u gestu da omogući revanš u ophođenju prema neprijateljskom predstavniku. I to je moral. Vojni moral Eskima. Iako ne bi mogao da se uporedi sa duhovnošću međunarodnog genfskog spora- zuma. Ako u oazu Sahare, gde bi putnik stigao savlađujući niz opasnosti, odbio šator domaćinove žene, to bi bila uvreda. Međutim, u emancipovanom svetu, ako bi domaćin zatekao svoju ženu u nedvosmislenom položaju sa gostom, to bi opet bio casus belli. Takvu uvredu časti bi jedino dvoboj a potom snađan konjički napad mogli da zadovolje. Srednjevekovni vitez bi napunio svoje vreće zlatnicima, da bi ga neprijatelj, u slučaju da pogine, poštovao poput izu- zetnog bogataša, dok mu oduzima stvari. I to bi bila čast: vojna čast. Međutim, ako bi danas vojni sanitetlija pokupio iz džepa ranjenih na bojnom polju niklovani sat, smatralo bi se plja- čkom zbog čega bi imao čast da visi. Znači, vremena i moral se menjaju na osnovu dobrih i loših osobina ljudi koji žive u datom vremenu. Ljudi dono- se zakon, zakon podiže ograničenja moralu i časti. Da li su dobri ili loši zakoni, tj. ljudi koji ga donose, prema tome se formiraju pojmovi o dobrom ili lošem moralu i časti. Dobri bi obično bili u manjem broju u odnosu na loše. Zašto?Jer se vreme i ljudi brzo menjaju. Današnji futurist bi

193 uvek našao manu jučerašnjem shvatanju morala i časti. Ipak, čovek iz prošlosti je stariji, tim pre razvijeniji i jači. Uvek će njegovo shvatanje morala i časti da upravlja svetom a ne shvatanje današnje mnogobrojne omladine. * Nismo slučajno poveli čitaoce na polje neobaveznog fi- lozofiranja. Znali smo zašto to radimo i imali smo cilj. U nekoj drugoj sredini možda bi uvređenog sapatnika bez reči pustili da ode, ali ne i u pljevaljskom oficirskom klubu. Za popom, s kojim su se grubo našalili, major K. i dru- štvo s ljubavlju su poleteli. Stiskali su mu ruke i pogledima punim izvinjenja gledali ga u oči. Istina, smejali su se, ali ne zlurado već sa spontanom ljubavlju kao što bi se majka smejala svom detetu koje bi palo ispred njenih nogu, nakon prvih koraka. Dete bi se ljutilo što je nespretno, ali bi se radovalo što ga majka ne grdi i ne brani mu da pokuša ponovo. I popa je bio ponet iskrenim, čestitim osećanjima i naje- dnom su videli kako se smeje zajedno sa ostalima i na kraju seda u čelo stola, među mlade i oficire. Kada je sat otkucao ponoć i pre nego što se društvo po- čelo da osipa, popa je najednom skočio i glasno naredio: ─ Gospodo! Stigli su neprijatelji! Pripijte se uz zid! Svi su pratili njegov primer i glumeći strah, kobojagi, bi se stisnuli, kao uz zid. Kucnula je zdravica uz zvonjavu čaša. Tako se odigralo konačno primirje... * Nakon više godina, popa je ponovo prekomandovan u Mađarsku. I dan danas, kada bi se srela dvojica starih boraca

194 koji su zajedno bili u Pljevljima, slatko bi se smejali zbog slučaja: „An die Wand“.

Zadušnice u Hercegovini vde, na severu, tužno posmatramo usahlo, požu- O telo lišće, kako opada i leži u prašini. Beskrajno nas pogađa tiha smrt prirode ali smo istovreme- no i nepravedni prema područjima drugih drža- va. Kod nas opadanje žutog lišća doživljavamo poput po- slednjeg pozdrava leta jer je proces pun poezije i ljupkosti. List se otkači sa svog mesta, leluja tamo-amo u vazduhu i bešumno, nežno pada na tlo. Čini nam se da je odsjaj sunca blesnuo pred očima na tren. U Hercegovini, drugačije doživljavamo kraj jeseni. Ta- mo ne možemo da uživamo u žutilu lišća bogatih krošnji. Drveća nigde nema, samo nešto zakržljalih žbunova sahne među stenama. Tamo jesen nije tiha smrt leta već glasnik hladne i surove zime koja takvom brzinom nastaje, kao da smo se preselili na drugi nebeski pojas. Dok posmatramo ta-

196 mno nebo čini se da smo samo sanjali jučerašnji sunčan dan. Kad zasvira bura među stenama, duša bi nam se ispunila ne- prijatnom, vlažnom hladnoćom. Planina, svojom hladnom nepomičnošću, čini se željna društva, leži nam na grudima i pije toplotu našeg srca. Stiče- mo utisak da su stene oko nas ujedno i naša grobnica. * Vlažna, siva magla polako se spuštala na predeo kada sam dobio naređenje. Na dan zadušnica trebalo je da odem do groba dvojice oficira i tri vojnika palih u boju kod tvrđave Klobuk i osveštam njihov grob. Brzo sam obavio pripreme i pozvao dvojicu ljudi i dvo- jicu naoružanih stražara. Krenuli smo u tišini prema grobu blizu porušene tvrđave, gde već tri decenije počivaju, u ve- čnom snu, naši saborci. Dva oficira i tri vojnika počivaju u zajedničkom grobu. Junaci zavidne hrabrosti, veće od smrti. Grob je obeležen ogradom od naslaganog kamenja i sa dva jednostavna drvena krsta. Zadubljen u misli stajao sam na uskom ulazu i ganut u duši posmatrao nisku humku. Posmrtni ostaci imali su na se- bi više kamenja nego zemlje a stene okolnih planina stražare nad njima. Preko puta groba stoje porušeni zidovi tvrđave u sivilu koje se spušta na njih. Poneka puškarnica, prozor bez rama, zidovi u tragovi- ma, kao mračne aveti, mrko nas gledaju. Sa strane, izvaljena kapija ruga se svakodnevnom trudu običnog smrtnika. Naje- žio sam se zbog osećanja izazvanog prizorom. Izvadio sam konzerve napunjene petrolejom i poslagao ih na grob u obli- ku krsta. Prizivao sam simbol spasenja i ljubavi u pomoć protiv uticaja turobnog prizora. Nekoliko trenutaka nakon toga crveni plameni jezici su se podizali ispod dimnih kapica ka nebu u tamnoj noći.

197 Naslonjen na sablju posmatrao sam kako lete plamenovi. Sam proces bio je bešuman: bez pucketanja, bez cvrčanja, bez iskrica. Kao da nisam bio tu već iz daljine posmatram kako gore žišci. Nekoliko naleta blagog vetra pokuša da ugasi plamenove, ali su se oni uporno podizali ka nebu, kao da su mrtva tela htela da se spoje sa svojom dušom... Pla- men se sve više povećavao i na kraju je obasjao ceo predeo. Vojnici, koji su bili u mojoj pratnji, stajali su pored humke poput statua. Nijedan glas, kašalj, ne bi remetio uzvišeni mir. Kao da nije petroleum goreo iznad niskog, pustog groba, već uzvišen plamen milosti. Trenutak je bio do te mere dirljiv da nisam mogao da se oduprem: kolena su mi klecnula i već sam klečao pored krsta na zemlji... Najednom se odvalila gromada stene sa istočne strane tvrđave i uz veliku buku poletela ka ambisu. Gotovo je bio zastrašujući taj pad, usred grobne tišine. ─ Kao da se čuje topovska paljba – tiho je prokomenta- risao jedan od mojih vojnika. Tihi vetar prolete poput jeze...“Topovska paljba“ – po- novio sam u sebi. Stresao sam se tražeći pogledom svetlost. Nigde ničeg nije bilo! Iznad Klobuka ubrzo se pojavio mesec i avetinjskom, jarko crvenom bojom obasjao ruševine tvrđave... Daleki, tupi odjek se odbio kao nov pad iste stene. „To- povska paljba“ – mrmljao sam i podigao se sa zemlje, zagle- dan u tamu sve većeg sivila. Ništa nisam video sem tvrđave Klobuk, sve više obasjane mesečevim zracima. U daljini su se naslućivale tamne konture crnogorskih planina. Nisam se mogao oteti tom utisku. Svim srcem ostao sam okrenut ka tvrđavi Klobuk... Najednom, bez ikakvog prelaza, između Slavina brda i Bijelog vrha podigla se gusta magla. Nadolazila je kao reka.

198 Još jednom se začuo daleki odjek odvaljene stene, a mo- ja ranjiva mašta odletela je u prošlost. Kao da se pojavio blesak topovske paljbe na zamaglje- nim vrhovima Grančereva. Moja uobrazilja je maglu zame- nila nadošlim prljavim talasima Trebišnjice, ispred kojih je bežala vojska, vukući top 32. pešadijskog puka. Njihova ši- roka prsa udarali su veliki prljavi talasi. Ti junaci se, pak, nisu predali ljutom elementarnom napadu. Jedan za drugim su izašli, vukući topove na drugu stranu obale, nakon giga- ntskog, strašnog napora. Smrznuti i mokri nastavili su da se penju ka uzvišenjima. Najednom, stvori se ispred mene bitka sa svim svojim strahotama. Sa visoravni Sabovina dva topa, sa strašnom ru- šilačkom snagom, napala su tvrđavu Aziza i nakon njenog uništenja okrenuli su se protiv Klobuka. U tamnoj noći lete- le su razorne granate, ali tvrdi i stenoviti zidovi su odoleli. Na vrhovima udaljenih planina pojavile su se signalne vatre, a na mostu Arslanagića kao da sam čuo tupu tutnjavu kola sa municijom. Tvrđava Klobuk nije stajala preda mnom u zastrašuju- ćim ruševinama: porušene zidove, čudnom brzinom, podi- gle su je nevidljive ruke i tvrđava se pojavila u svojoj sta- roj, ozbiljnoj, dostojanstvenoj celosti. Iz puškarnica su virile bronzane topovske cevi, a sa bočnih strana nadolazili su bo- rci potamnelih lica i golih prsa, noseći duge puške. Jednu za drugom čujem topovske paljbe, odjek za odje- kom. Frontalna linija se probija ka Klobuku štićena artiljeri- jskom vatrom. Zelenim perjem carskih lovaca poigrava se stišani vetar. Ubrzo zauzimaju strmi vis tako da je general- major Nađ svoje čete raširio od kule Aziza do Kosmača.