6. ШЕСТИ ЗБОРНИК -ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2020 Божидар Шкобић

ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ (Шести конкурс) 2020

ЗБОРНИК ОДАБРАНИХ ПЈЕСАМА ШЕСТОГ КОНКУРСА ПЈЕСМЕ ПОСВЕЋЕНЕ АНДРИЋГРАДУ Издавач: Поетски клуб „ЗНАКОВИ“ Вишеград АНДРИЋГРАД За издавача: Божидар Шкобић Уредник: Прелом и дизајн: Божидар Шкобић Штампа: Тираж: 300

ПОЕТСКИ КЛУБ „ЗНАКОВИ“ И АНДРИЋГРАД ВИШЕГРАД ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ (Шести конкурс) ... Нови град се рађа, међу двије воде, Симбол умјетности и књижевне слободе! Расте Андрићград међу ријеке двије – Нераскидив спој Културе и Историје! Андрићу споменик – невиђен у свијету Подиже умјетник – опомиње планету: Да су народни и књижевни творци – Човјечанства: Чувари и спасиоци! Б.Ш.Б. АНДРИЋГРАД ВИШЕГРАД 2020.

КРАЈПУТАШ – 2019.

ШЕСТИ ЗБОРНИК ШЕСТИ КОНКУРС – ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ Овај Шести Зборник „Пјесме Андрићграду“ потврђује оправданост идеје покретања Дринског конкурса упркос отвореним и притајеним оспоравањима, уз размијевање и несебичну подршку добронамјерних, како ствараоца, тако и оних који су у могућности да помогну да поетско умотворство доспије до читалаца. Нарочито радује све бројније присуство младих и најмлађих љубитеља изражавања стихом и сигурно је да ће већ ускоро они у потпуности овладати широким поетским пространствима на радост умјетности и радости живљења. А подршка је дошла и од оних од којих има највећи значај: - Од Андрићграда,Општине Вишеград, Хидроелектране, Дома културе и Пјесника! И док представљамо резултате нашег Шестог Дринског конкурса „Пјесме Андрићграду 2020“можемо са правом и поносно да најавимо да смо створили једну лијепу традицију – Међународни Празник Поезије у Вишеграду и у нашим срцима. И на сваком новом окупљању у Андрићграду поводом свечане додјеле награда и Промоције новог Зборника радосно сусрећемо и препознајемо драга лица и упознавајући нова схватамо колико смо богатији и захвалнији творцу Андрићграда и Вишеграду. Јер, ове, срцем писане пјесме, потекле доживљавањем саме судбине угрожених људи и окружења, чине да се утире нова Златна стаза и оставља Златни траг свима који ће на осјећајан начин постати ближи Природи и лично је обогатити и својим ријечима, на свој начин – остављајући своје Знакове! И опет: Док Дрина запљускује ваш брод, знајте да се од Вас очекује да јој узвратите из срца - стиховима! Ваш Божидар Шкобић – Чика Бошко 5

Тодор Бјелкић, председник Жирија ВИШЕГРАД Више Повише Највише - Вишеград Понајвише - Андрићград Тако бих ја, барем претпостављам, почео песму за овај конкурс. Нажалост, организатори ме \"отераше\" у жири - чак и за председника (кад кажем организатори, \"нека припреми се\" за препознавање Чика Бошко). Утеха ми је велика што су на истој функцији и чланови жирија, моји драги пријатељи, књижевници проф. др Слађана Миленковић, проф. др Трипко Драганић, неизбежни Божидар, Бошко, Боле, Чика Бошко Шкобић и претходни победник вишеградских, тј. андрићградских поетских сусретања. И не само утеха, него и помоћ у сваком смислу те речи. Хоћу да кажем: поред особите части, велико је задовољство радити са таквим људима и ствараоцима. Наравно, најтежи део посла следи у прегледу и читању пристиглих прилога. Другим речима, најтеже је издвојити оне најбоље, најпоетичније, најоригиналније и, да тако кажем, најкњижевније. Скоро да се сваке године број пристиглих песама повећава, што нас као чланове жирија и делимично као организаторе и те како радује. Углавном, просек је око 500 доспелих песама. Посебно радује чињеница да се на конкурс јављају и писци, слободно се може рећи, из целог света. Додуше, то су углавном људи наше дијаспоре, али има ту и Бугара, Бошњака, Хрвата, Северомакедонаца, Мађара, Јапанаца... и тако редом, али, остаје чињеница да смо постали међународно познати и признати и да се у многим крајевима света с нестрпљењем и пажљиво очекују резултати рада овог жирија и овог организатора. Не могу а да (опет) посебну захвалност не изразим представници- ма локалне заједнице, односно Општини Вишеград, а ипак понаособ (упиши овде име и праву функцију начелника за културу), који су препознали значај ове и овакве манифестације и донели одлуку да се, коначно од ове године, озбиљно и детаљно укључе у њено оствари- вање. Ништа мање захвалности не дугујемо ни одређеним структурама из области културе и дипломатије у Републици Српској. 6

Нажалост, ове године задесила нас је пошаст, каква се не памти још од свршетка Великог рата, познате као \"шпанска грозница\". То је данас планетарно зло, чувено као корона вирус или ковид 19, а последице овог неумољивог и смртоносног вируса осећаће се још дуго, веома дуго. Наравно, нико није и не може бити имун на једну тако страшну појаву, па је то случај и са свима нама. Хтео бих лично да се захвалим свима који су нам упутили песме на конкурс и који нису дозволили да их ковид спречава у настојањима да победи доброта, лепота, коначно да победи ЖИВОТ. Сви који сте учествовали на овој манифестацији сте, на више начина, животворци. И, не кажем то први пут: сви сте победници и сада и на будућим манифестацијама. Нека вас не збуњује то што вашег имена (евентуално) нема на страницама овог Зборника, јер, сви сте добили Велику Похвалу и Велику Захвалу што сте и ове године, и овог пута, упркос тешким изазовима, које живот намеће, били са нама и уз нас. Ако Бог да среће и здравља, очекујемо вас и идућег пролећа на истом месту и у исто време. Мада, због епидемије, тј. пандемије, није сигурно да ли ћемо се уопште моћи састајати, како ове тако и идуће године. Али, по вашим (пристиглим) песмама знаћемо да сте ту, да сте добро и да се племенитошћу искованог стиха борите за нове узлете, и не чинећи на тај начин подршку само вама, само себи, него и свима нама, вашим саборцима. У то име, будите ми живи, здрави, срећни, весели и радни. Па макар идуће године овај жири морао да прочита и ваших доспелих хиљаду песама. Као и до сада, неће нам бити тешко. Живели и до скорог виђења. Ириг, 1.8.2020. Председник жирија, књижевник Тодор Бјелкић 7

Проф. др Слађана Миленковић, члан жирија ПРИРОДА КАО ПЕСНИЧКА ТАЈНА АНДРИЋГРАДА Фестивал посвећен Андрићграду, афирмишући ауторе са широког географског простора који стварају уметност речи тј. књижевност, јединствен је међу фестивалима поезије који негују лепу писану реч и језичку уметност, као подстицај поетама на креативно сагледавање живота и стварности. Избором најбољих остварења, награђених и похваљених негују се књижевни постулати још од давних времена али се даје шанса и новим стазама литеартуре. Из ових стихова, у складу са Платоновом максимом да је \"Поезија ближа истини него историја\", шчитава се песничка мапа Републике Српске, Србије и региона, али и целог света, поготову наше дијаспоре. Овогодишњи Зборник песама посвећених природи као животној теми, што је била задата тема овогодишњег конкурса али и сталним темама: Андрићграду, Иву Андрићу, љубави, смрти, обимом премашује претходне због квалитетне конкуренције. У Вишеграду Иво Андрић је похађао основну школу, читав град као споменик њему у част данас поносно стоји на месту где се сабирају уметници. Андрића знамо као нашег Нобеловца и великог прозног писца али и његови стихови побуђују пажњу читалаца и проучавалаца књижевности и данас. Део је свеопште песничке тајне како се изнедри стих, како се мелодијом ткају осећања \"тихе среће на платну ноћи\" како каже Андрић у песми: Студен. Дубока ноћ. Здалека прозори кућа светле. Светлост се стазама точи Ко много тихих срећа Везених на платну ноћи... (Иво Андрић \"Један новембар\"). Постоје песме које нас толико дотакну да их заувек памтимо, нису све песме врхунске, само најбоље трају у вечности. „Попут перја рајске птице, пјесма је оно што нас штити од мраза и обичности. Пјевамо да не бисмо били сами, а нисмо сами, само, кад пјевамо. Дување у свиралу није свирање него дување! Према том, није свако писање књижевност, нити је свака птица голуб!“ рекао је истину Боро Капетановић песник наш савременик. Иво Андрић је створио дела врхунске уметничке вредности и овај фестивал покушава да води књижевнике његовим трагом. 8

Издвајајући најбоље из стихотворства на српском језику данас, са разних меридијана, овај Зборник шири песничку тајну. Сваки уметник је и представник времена у којем пише, друштва, народа, а успешан је у свом послу само ако досегне естетске висине и тек тада се његов стих може далеко чути. Надамо се да ће стихови из овог Зборника трајати и да ће премрежити простор али и време повезујући песнике прошле и садашње са будућим. Проф. др Слађана Миленковић 9

Проф. др Трипко Драганић члан Жирија НЕМИРНА ГОДИНА 2020 Пуно је путева до једне истине...?! Међутим, ако се та истина саопшти као једна посебна идеја, свјетлуцава идеја која има своје велике космичке темеље, и још увијек неоткривене, боље рећи ни труном нетакнути... Нараво, та идеја иде као посебно наглашена ријеч и њу носи матица трајања од тајности до остварења, у коју је пророчки вјеровао само г. Бошко Шкобић, када је саопштио ту своју идеју на Петим сусретима прошле године (2019.) да ће Тема бити „ПРИРОДА“ за Шести Дрински конкурс„ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ“ за 2020 годину. Зато, је и у самом почетку то изгледло више чудно него испиративно, и за нас саме присутне пјеснике, као и за све друге људе (од пера) који стално прате једну већ међународно афирми- сану књижевну манифестацију, као што је - Пјесници АНДРИЋГРАДУ - а која се оджава већ пет година у Вишеграду. И када је дошла ова каледарска 2020. год. открио сам да је (већ чувени) чика Бошко, ту своју идеју (самооткрио) да треба писати о ПРИРОДИ и само о природи...где Главну Ријеч води сам БОГ...!!! Свествортељ и неба и земље, и читавог Космичког бескраја... Да, пјесник је открио пјесничком зеницом свога срчаног била, баш сам открио у оној првој реченици у чувеној антоклогијској приповетци „Немирна година“ Ива Андрић, гдје наш нобеловац више него природно каже: „У првој половини марта месеца наступа у босанским касабама неко нарочито доба године, које нема свога имена ни у календару ни у народном говору.“ Баш ове 2020 године, јавља се, а овога марта, и то средином мјесе- ца почиње та, да та пандемија COVID 19, која осваја читаву плаву планету Земљу... Здраствени научници још ништа нијесу своје рекли, а чека се природа, сама ПРИРОДА ће своје реће, (у то човјек не треба да сумња) јер Њу контролише сами ГОСПОД БОГ...!!! и Њему је све допуштено то Пророци и Свети људи најбоље знају, а њих сазнајно наискреније тј: искреном молитвом и својим сузним стиховима из срца из душом, само прате „природни“ пјесници...!!! Моје искрене честитке свим награђеним...!!! О Илиндану, љ. Г. 2020. Проф. др Трипко Драганић члан Жирија 10

ПЈЕСНИЦИ- Природа – Животна тема! 11

ПОЕТСКИ КЛУБ „ЗНАКОВИ“ ВИШЕГРАД : „Онај који не износи њежни цвијет своје душе на вјетрове искушења, па макар га и цијела спасио и пренио до краја, томе је као да га никад није ни имао.“ Иво Андрић На Шести Конкурс „ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2020“ у периоду од 01.02 до 31. 03. 2020. године на задату тему конкурса - Природа – Животна тема, пристигло је 497 пјесама од 343 аутора из 17 земаља. а у Зборник поред награђених уврштене су и одабране пјесме, како би њихови аутори добили својеврсну награду бесплатан Примјерак Зборника. Овлаштени Жири, који су чинили књижевни ствараоци: Тодор Бјелкић, СлађанаМиленковић и Трипко Драганић, је од 497 пјесама пристиглих на Пети конкурс „Пјесме Андрићграду 2020“ за Награде и Похвале одредио следеће: 12

- ПРВА НАГРАДА – Терзић Недељко, Сремска Митровица ЖИТИЈЕ КАМЕНА На камену Жена, змија, мачка и јабука, уз њих Човек као камен, камен као Човек и Велики Жубор, говор реке понавља само камен на обали, и само она зна зашто крај њега тече. Бокор траве и плави цвет на камену, праг од камена, пред кућом насмејано дете седи на топлом камену. Од каменог доба, преко прага од камена из камене пећине кренули, од камена камене куће градили, камен знамен, камен за пламен, камен стамен. На невестиној коси венац пољског цвећа, око врата руке драгог и драги камен, камен међаш, камен жрвањ, камен жртвени, камен тајна, камен слика, камено корито, камено копље - одрон, јека,глас камена и прах његов. Камени крст на раскршћу Неба и Земље, Живота и Смрти, Времена и Невремена… Небески камен знак на шумској ливади, камен под шљивом, камен на души, камена тишина. Не ваља рушити планину због једног камена, тај који треба сам ће под ноге доћи, камена ћуприја, камена капија, камена колевка, камена слова, камени записи, благосиљани камен. Само Земља Васељенска уме да дише, говори и пева, да није од камена, вода би је давно оставила, црница земља била би прашина по Млечном путу. Камен на камен, камен по камен, камен уз камен, камен крајпуташ, камен последњи белег на крају пута. По њему трајеш, какав си говор камена изабрао, такав си за живота био. 13

- ДРУГА НАГРАДА- Божић Смиљана, Београд КИША У РАВНИЦИ Сваки дан освежава небо, Сунца ко да никада није, Сакрили се оно и месец, Ноћу и дању киша лије. Космос с висине прати, Облак и Небо се срди, Ко се са киме грли, Ко Равницу воли, а ко је грди. Једино дуга осмехе дели. После олује са свима се весели, Боје распростре у висине, Понеки поета римом је вине. Звездице нежно заискре саме Лепотом блистају ко праве даме Неста олуја све се смири Само месец уз облак жмири. После кише и цвеће лепо мирише Ласте изводе чудесан лет Ко уз тактове Шопенове мазурке Поново оживи свет. Све је у складу и све се њише, Природа пастелним бојама дише, Ко детелина на ветру све се заталаса, Изнедреној лепоти нема спаса. Тад све заблиста Као у оку искра Природа живне, нежно се буди Већ свиће, зора заруди. 14

- ДРУГА НАГРАДА- Маринковић Драган Драма, Ниш АНДРИЋГРАДСКА КИША Ова киша ситна што данима пада Шареној је дуги дојавила крадом Развући ћеш боје над каменим градом Бићеш врло лепа, ко на свадби млада Ластама је велику донела тугу Ова киша ситна што данима пада Па се ласта свака плаши да не страда На том дугом лету према топлом југу Девојка лагано Андрићградом шета Кишобран у руци, а у срцу нада Ова киша ситна што данима пада Да јој нађе љубав још овогa лета Крај ушћа где увек нека сета влада Девојка и момак ка љубави крећу Велику је ову донела им срећу Ова киша ситна што данима пада 15

- ДРУГА НАГРАДА- Бајчета Милан, Пљевља ЗЕМЉА СЕ БРАНИ СЛОБОДОМ Остави трице и кучине Испразне речи и слова Нека занеми све Што ум веже под сводом Да се у колевци новој Зачује крвца дедова Из које грми песма ЗЕМЉА СЕ БРАНИ СЛОБОДОМ! Мани се истока и запада Донација и интеграција Јер прах ће постати све Што дух не Крсти водом Само се дечијом песмом Рађа стаменан нација Они су извор живота ЗЕМЉА СЕ БРАНИ СЛОБОДОМ! Пусти богате и бахате И оне плиткога ума Само се верно и чисто Савиним поноси родом Будућност писаће чеда Синови славе и разума Стихови крила ће бити ЗЕМЉА СЕ БРАНИ СЛОБОДОМ! 16

- ДРУГА НАГРАДА- Радовић Весна, Београд MИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ Подари милости, кишо и десну руку пружи! Какав је ово хаос што око нас кружи? Какво сам ја то биће рођено у прошлом веку, Што се наивно клело у лукаву реку? И каква ми је мајка, ко ли су њени преци? Кунем те једним животом, велика кишо, реци! Где ли је она сада на овом страшном суду? Помилиј, велика кишо, твоје дете у чуду! Опери моје лице, покваси суве усне, Пре но што загрми и са небеса пљусне! Можда сам само искра нечије блудне ноћи, Што је сишла на земљу, на час да преноћи? Која је живела кратко, ко капља што се котрља, Иза које ће остати, на цести, само мрља! Дајем ти кључеве срца, велика јесења кишо, Док неко други није, изненада пришо! Узми ме, велика кишо, у име Луне и крста, Још мало крви имам у три дрхтава прста! 17

- ТРЕЋА НАГРАДА- Матић Александра, Братунац ВАТРЕ ИВАЊСКЕ Прошло је доста година Вило и Роткињо Моја Колико само сеоба носим у овим костима Да понекад цвиле и туже Сјета се на њих к’о хрђа залијепила Ево сам Ти будна Сан ми прекинуле Ивањске руже Из оног вјенчића који си ми плела код предачког извора И шаптала тихо Ноћас и увијек скочи високо и гледај према звијездама А ја теби говорила Хоћу Вило, ма шта било Само ми Ти потрај што дуже Сабрала сам ноћас шаку свитаца Свјетлуцају Ивањем попут малих небеских тијела Трава ми се у косу заплела А ватра Ивањска душу ми опекла Далеко од Извора Немам с’ ким кријес упалити Недовршен вјенчић крај узглавља стоји Трнова Ружо, а Ти си ми рекла Да ми никад и ништа не смије фалити Кад се сјутра три пут заустави сунце Ивање Моје за Твојом пјесмом највише жалим И то што си срце звијездама предала А ја сам хтјела да се у њега заувијек завучем Па сад сваког празника умјесто кријеса, свијећу палим Трнова Ружо за све ми фалиш 18

- ТРЕЋА НАГРАДА- Ђурић Стефан, Бијељина ГОРО МОГА ЂЕДА Отаџбино, душо душе моје, кандило си што Господа моли. Зелен храсте, волим горе твоје што си пуста знаш да то ме боли. Озрен горо, Немањићка грудо, земљо кршна, горо света моја сјајни бисер ниси, ти си чудо! Краљица се још не плаши боја. Мени дођеш у сновима често, планина ме зове да се вратим. Отаџбино мој си свети престо, не знају ме, ал' ти знаш да патим. Поносита горо мога ђеда ђе још соко предао се није, Никола те Свети чува, не да, плаче некад и над гором бдије. Калуђерска вода тобом тече болест лијечи, души смирај даје, и што један горштак дивно рече: 'Што је свето, то вјечно и траје...\" Горо моја поносна ми буди, што са тебе све никоше људи! 19

- ТРЕЋА НАГРАДА- Јањушић Рада, Добој ЉЕПОТА СИ БИЛА Да ли жалиш ријеко за прошлим временом Кад су твоје капље као кристал биле Одмарале рибе под хладним каменом А обале тајне љубавнике криле. Прекрасна си била огрлица дуга Вијугава ниска бисерних драгуља А сад час си бара, час потоп и туга Уморна и трома од надослог муља. Да ли и ти жалиш за чистим коритом За модрином сјене врбе и тополе А сад кад ти људи боје лице блатом Да ли и тебе мртве рибе много боле. Знам да те срамота носити то смеће А некад си само гостила купаче Гледала на мосту лица пуна среће Да ли ти се ријеко кʼо и мени плаче. Била си оаза мира и тишине И жубором својим знала бол да параш А сада се плаше и твоје близине Са најмањом кишом несаницу ствараш. На обали никог већ одавно нема И рибари често с празном мрежом стоје Тек понека птица на води задријема Љепота си била, а сад те се боје. 20

- ТРЕЋА НАГРАДА- Чордашевић Зорка, Бијељина ПРЕДВЕЧЕРЈЕ НА МАЈНИ На обали Мајне усамљена стојим гледам како Сунце залази полако, у равници мојој да л´ је исто тако кренула бих даље, самоће се бојим. Вечерња се румен сутону предаје на густе врбаке тихо роса пада, о, равницо моја, шта л´ ми радиш сада носталгија гуши, мами уздисаје. Мало даље лежи један лабуд бијели пуста тужне крике ко човјек кад јечи. Да ли он к´о и ја носталгију лијечи ил´ се у самоћи с болном душом дијели. Ко зна кад и како ту је дојездио с вјетровима туђим, ил´ неком олујом, са сумраком првим, или зоре рујом па се без свог јата насмрт разболио. Ја кориту приђох и воде захвати па дрхтавом руком приносим му кљуну, а хук једне сове зачу се у жбуну к´о да рече неће живот да се врати. Свуда мркла тама, само лабуд бијели још на топлом пјеску, мртав – непомичан. Помислих и живот човјека је сличан када му се душа у небеса сели. Кренуше ми сузе, а језа кроз вене ко самоћа ништа не може да боли, погледах у небо, Богу се помоли´ да судба оваква не задеси мене. 21

- ТРЕЋА НАГРАДА- Тодоровић Снежана, Kраљево ПРОЛАЗИ И ОСТАЈЕ Природа-животна тема, Почетак приче свих времена. Милост у којој се сретан родиш, Ливада цветна по којој ходиш. Мислиш само пролећа има, Дођу снегови, јесени, зима. Па из почетка нова нада, Верујеш стижу лета млада. Настали скупа из исте капи, Милост за милост небо врати. А живот тече, природа буја, Изброји дане водена струја. Остаје планина, вода и сунце, Сенке зауздане, пусте улице. Ја, само кап јутарње росе, Зумбули времену још пркосе. Остају снови на зеленом листу, Некад се чини, Мојим осмехом дани замиришу. Све богом дато ту остаје, Пресвалачи природа одоре своје. Није то туга у мом гласу. Још бројим звезде на дринском таласу. Вечност само у Дрину стане, Знам, кап Дрине ћу да посатнем. 22

- ТРЕЋА НАГРАДА- Манчић Сања, Смедерево СЕНКЕ КОЈЕ ЋУТЕ Kад се горе развигоре и ветрови сви разљуте.. па по зори Сунце гоне и по дану сенке ћуте... Немо,слепо, уздрхтало И без звука и без гласа тече као туђе море шуми талас,сред таласа... Моје,твоје,само наше усред дана,ту по нама разливени као капи, док се љубе жеђ и флаша. Нит са тобом пред крај дана нит са собом до свитања... Испијена пре мерака разбијена пре пијанства. 23

У сјећању: СВЕТЛАНА РАТКОВИЋ ТОПАЛОВИЋ (1957 – 2016) Пјесникиња Светлана Ратковић Топаловић на часном животном путу, од Бродарева 1957. године па све до 2016-те, упијала је све најљепше и највредније од живота, па то срцем претакала у стихове и ширила као благослов међу родбином пријатељима а и свим љубитељима писане ријечи. Сви који су је познавали, од Прибоја, преко Горажда, Новог Горажда, Вишеграда, па и много шире, знали су да, ова вољена, радослушана и награђивана стихотворка 16-тог Марта 2016-те у Вишеграду није заувијек отишла од њих, него је само прешла у Незаборав! Из тог разлога, поштовања, љубави и захвалности, њена родбина, пријатељи и књижевници овог краја су одлучили да Светланино присуство међу нама потврде додјељивањем посебне награде једној од за шести конкурс пристиглих „Пјесама Андрићграду“- остварењу једне дивне визије којој се толико радовала и срцем давала подршку! Из реда њених поштовалаца именован је Жири у саставу: Славко Топаловић, Љиљана Браловић и Зоран Недељковић који је од 497 пјесама одабрао пјесму: „ОСТАЈТЕ ОВДЕ*“ поете: Мијајловић Душан Адски из Ниша и којем се додјељује награда: „Светлана Ратковић Топаловић – Спомен“ Награда се састоји од: Уметничке слике, Плакете и Комплета књига - коју додјељује „Жиравац“ Пожега! Награда ће бити уручена пригодног датума Промоције у Андрићграду на свечаности Програма Шестог конкурса „Пјесме Андрићграду“! 24

Мијајловић Душан Адски, Ниш ОСТАЈТЕ ОВДЕ* трешња и јабука одолевају самоћи дивном бехару има ко да се диви – птице и пчеле немају пасоше овде заноћи и осване оно што је остало – на грани под опалим лишћем земљом овде врисак и писак брише тихост и кроткост трајања без сата и календара о лицу и наличју живота ни опало ни младо лишће не размишљају зна природа да животу краја нема све док здрав разум служи то неразумно створење звано – ч о В е к -------------------------------------- * Наслов песме Алексе Шантића 25

УСПОМЕНА НА ПРИЈАТЕЉА! Напустио нас је и наш Зоран Недељковић Жиравац Жиравац, који је иако власник Штампарије, пјесник по души а Ловац по спорту. Мада из Пожеге, од првог дана је подржао моју Идеју о покретању Конкурс „Пјесме Андрићграду“ и несебично помагао његову реализацију. Првих три године, његова Штампартија „Жиравац“ је обезбјеђивала све награде за најуспјешније учесниике нашег Конкурса – па се догађало да најуспјешнији добијају и читаве Комплете дјела као нпр. Божидара Станара из Рогатице! Имао је невјероватан осјећај за разумијевање тешкоћа са којима смо се сретали у реализацији нашег пројекта. Имао је стрпљења и разумијевања – да човјек не повјерује. А никада се није жалио на здравствене или било какве друге проблеме. Непрестано је ишао у сусрет онима који су имали проблема. Чинио је више него много за ауторе из Републике Српске и никада није доводио у питање остварење било којег договора. Посебно је радо сарађивао и имао разумијевања и повољне цијене за младе ауторе. Ријетке су Штампарије и Издавачи које су успјеле, на прави начин представити преко 70 аутора из Републике Српске као што је то са својом Штампаријом урадио Зоран Недељковић Жиравац! И зато, не смијемо допустити да буде заборављен и на било који начин ускраћен нашег поштовања! Ми ће мо његовој породици, као знак поштовања и Помен додијелити један Примјерак „Крајпуташа“ – наше награде коју је Зоран сигурно заслужио! Вјечна му Слава и Хвала! Нећеш бити заборављен Пријатељу наш! 26

КАД ОДЛАЗЕ ПРИЈАТЕЉИ (Онима који нису више са нама) Нормално јутром дан се нови рађа, и вјерујеш да ће бити бољи него јуче, Па није ти свеједно – кад осјетиш у себи Као да успомена: Дозива и јауче! И сазнаш нову вијест, болну и реалну, да неко драг и из душе ти рањене: Заувијек је отишао – из стварности ове И преселио се у твоје успомене! Не питај ме – што ме туга обузима а ја ни не знам кога од нас још има, док хтио сам бар: Још ријеч рећи свима, себи драгим – и незаборављенима! А ријеч је кратка баш као и мисао, а траје јер си је у вијекове уткао: Пријатељи! Није фер што одлазите! Ал’ поносан сам: Што сам вас имао! Божидар Шкобић – Чика Бошко 27

И НЕНАД РАДОШ СЕ ПРЕСЕЛИО У НЕЗАБОРАВ! „Ненад Радош, рођен 1946. године у Вишеграду. Филолош- ки факултет завршио у Београду. Радио у Вишеграду као прос- ветни радник, а онда се сели у Београд, где радни век наставља у Министарству унутрашњих послова, на пословима образовања кадрова. По одласку у пензију ради као лектор и рецензент. Пише есеје, приче, романе и песме, што је објавио у више дела. За свој рад добио је бројне награде.“ - Написао је о себи у разрешењу Шифре „Виктор“ уз своју Последњу пјесму „Бајка о рекама“ коју је приложио на наш Шести Конкурс „Пјесме Андрићграду“. Рекао ми је да искрено вјерује да ће бити ту и присуствовати нашој Промоцији! Ненад Радош! Једини, можда и најбољи утисак оставио је професор Ненад Радош боем “Вишеградске вароши”, маестро књижевног пера.Пошто сам дуго у свету поезије имао сам прилике да срећем различите профиле људи, Ненад је био врхунац свега, што овај Живот доноси.У почетку нисам никога познавао, док нисам дошао у београдске клубове, а онда сам схватио да златан кључ лежи у доброти људске душе.Скромност који је овај господин носио имало је праву вредност клуба.Председник СKОРА, први оснивач књижевника у отађжбини и расејању био је Ненад Радош.Марљиви ствараоц и велики познаваоц књижевности помагао је младим песницима – написао је Дејан Спасојевић Човјек, рођени Вишеграђанин, који је између осталог: Дао изузетан допринос оснивању Средњошколског центра у свом Вишеграду! Човјек који је Творац „Вишеградске Стазе“ која траје већ 40 година. Човјек који је волио свој Вишеград ... Искрено ми је жао што нисам доживио да са њим осјетим радост Дружења! - Али Нећемо га Заборавити! Слава и Хвала нашем Радош Ненаду! 28

ПОХВАЛА УЗ ДУЖНИ ПОМЕН! Последња пјесма - Радош Ненад, Београд БАЈКА О РЕКАМА Кроз једну земљу теку три реке: Црница, Бистрица и Тамнава. Сањале су најдивније снове, да свака буде чиста и здрава. Једног дана заплака Црница, црне сузе низ образе брише, нико не мари за њене боли, трују је и гуше,једва дише. Не пева песму о плавом мору коме је хитала у загрљај, да заједно граде врело среће, сад иде у пакао, не у рај. -Иста судбина и мене чека- Пожали јој се тужна Тамнава. -Тражим помоћ, молим добре људе- -За мало пажње, за своја права.- И ја се, сестро, све теже крећем, нестаде сјаја са мога лица, ко би рекао, да сам ко и ти некад била права лепотица. Тад зажубори ведра Бистрица: -Жалим вас много, сестрице миле, крај мене су сви што воле реке, а ви такве среће нисте биле. Чуваће ме до краја живота, огледаће у мени своја лица, певаће гласно моји таласи док на њима пливају дечица. 29

ПОХВАЛА Бojкoвaц Eвитa, Дeрвeнтa ЧУВАЊЕ ПРИРОДЕ Сасјечене шуме. У ријеци ауто-гуме. Загађен ваздух и воде. Зар је то чување природе? Градови, мора и шуме пластике пуни. На штети су и људима, и флори и фауни. А настављање немарности и даље загађење- једнако је Земљино уништење. И једини је спас, за Земљу и све нас, да се смањи загађење и количина смећа, а да брига о природи постане много већа. 30

ПОХВАЛА Брновић Веселин, Подгорица ЦИЈЕВНА ( Планинска ријека) Ври као врела крв заљубљене жене У лудој тежњи да љубав сакрије, Kаскаде и водопади рију њедра земље Kроз суре кањоне и горске платије. Је ли то крвоток горштака или дива Што у живо ткиво дубоко засијеца Па се ружа дана притајено скрива Од похотног зова сунца и мјесеца. Водопад се у космичку арију прелива, Дробећи облутке, алге и стијене, У дубоким вировима Равиојла плива Да стиша врелу крв заљубљене жене. У њеној матици небо је затворено, Земаљске тајне она зна и крије Ослушни, чућеш шапутање њено И кликтај галеба што се над њом вије. А некад ми се учини, док је гледам, Да је бијели анђео слетио с олтара Па пружа руке пут плавога неба И ниско лети изнад камењара. 31

ПОХВАЛА Бундало Н. Јован, Београд ИСТИНА ПРИРОДЕ Истина природе зов живота буди, клијају семена мимо својих воља. Нови живот слуте и биљке и људи, лептири и пчеле опрашују поља. Заносно све буја и на љубав зове, из страствених жеља капају минути, свака жива клица сања слатке снове, у пролећу раном јесен се не слути. Истина природе долеће из раја, у лепоти цвета јагоде и глога, смештена је жудња нежности без краја па подиже душе до вишњега Бога. У заносу страсном дрхте жудна бића, изазов природе у срећи се плоди, у гнезду под стрехом чује се пој птића нови живот буја у земљи и води. Босиљак мирише по ободу њива, а црвене руже као огањ пламте, оплодњи се нада свака клица жива, страст предака давних све ћелије памте. Истина природе, животима прија, миомирс цвећа зором пчеле зове, па свемиром блиста страсна поезија две ћелије жудне снују исте снове. 32

ПОХВАЛА Ђурић Драгица, Ужице НЕ ЗНА СЕ Невидљив је свет трагова у теби Док ти животом харају фаланге страшне То сила ђавоља кроји планету земљу Докле ће издржати, не зна се! Тресе се земљина плоча Одскаче, котрља свемиром То дивови страшни дрмају плећима Опомињући тужнога човека где му је место! Освести се људски роде Ти си мрав на земљи светој Ако дива ти разљутиш, Спржиће се твој мравињак Забљештаће васиона. Бићеш пара у бескрају! А Прва реч већ је казана! Има ли друге Прве речи? Не зна се! 33

ПОХВАЛА Живојиновић Емилија, Крагујевац ЧУДОТВОРНИ БУЈ Из тијања будно У пролећном ветру Пупољи множењем чворова Осета Под сунчевим оком Млади се полетом Обнажених руку за лисна Кићења Кореном подиже лествице Дотока Чудотворног буја До највиших грана Пролеће док вешто бојом Урешава Голо чело замље Подно сваког стабла И Бојажљив зацвет из хитре Првине Лептирастих лати капа Раних шљива Све се уиграва у моћној Спирали За нови год снагом Дрволисног борца Слојевитим растом кружног Понављања Од почетне клице да краја Трајања 34

ПОХВАЛА Игњатовић Кнежевић Миљана, Ниш КРИК ГАЛЕБА У предвечерје небеским пламеном обасјана стојим сама на назубљеном комаду стена. Галебова белих што у сусрет ми лете и крилом ме додирну на кратак трен, мало је... Слепљена крила нафтом им лелуја морска пена и носи их на пучину, у смрт, у тмину. Док ме свежина ветра са мирисом нафте што са пучине стиже хлади и у статуу од соли мора претвара, пену таласа газим што је морска вода ствара, осећам језу од додира мртвих риба по коленима и видим разрогачене очи које питају и отворена уста која под покретима воде подрхтавају. Назирем у даљини почетак таме и видим јасно златну лопту што тоне кроз ружичасте облаке што на граници неба стоје и почетак пакла кроз црне нафтне мрље што чине око платформе круг мастан и црн. Осећај којим ме хоризонт привлачи цео је само туге део, део туге морских звезда који краковима као да моле небо, згрченим јежевима, црвеним коралима и плачем, топећи сузама со, нестајући лагано и ја. Моја душа јеца гледајући како галебови, као пернати жбунови који се гнезде, задњи пут ове ноћи упиру очи у звезде и као црна, од беле настала, птичија флота, опраштају се од живота, као што ће се статуа слана у својим сузама отопити до дана. 35

ПОХВАЛА Јелић Вера, Крагујевац ЗГАЖЕН ЦВЕТ Први сунчев зрак откри цакле се црне сузе згаженог цвета смрвљене латице угушене боје девојчица која се увек радовала раскошној лепоти неповерова застаде и зали сузама ко је могао тебе да не примети тебе да згази а тако си ми радовао свако рађање дана. 36

ПОХВАЛА Костић Новица, Шабац РАЗДОЛИ Кажу ми да ме је мајка родила уочи брања Под разапетим небом у дедином шљивару И тад је нека грлица уморна од раздања Заспала на мом челу ко ветар у шевару Још кажу – јурила је мајка исток јој чуо клетве Деда се љутио на њу Нека света је то `тица Носили ме на орања крстили уочи сетве Пре нису стигли од посла И био сам мали ко грлица 2 Брат ме поведе у школу и жесток шамар ми одвали Да слушам и да учим – Исток низ лице сину Баш су у Раздолу плаву њиву орали Отац - два вола и сунце Што паде на ледину 3 Кажу ми да ме је мајка тражила по пропланку Дрхтава ко језеро у доба кад се рибе паре Изгубљен сам био силно волећи Стојанку Берући јој гороцвете Позади чичине кошаре 4 Отац ми је у свет понекад знао завичај донети Мајка детињство и пролећа са вечних извора снова Деда се причају хвалио и Љубомиру и Свети Док су мрачили сунца винограда И харали бурад дудова 5 После је пошло све онако – Мајка ко горско биље Остаде вечна и далека са зором која прашти Зацвета у мени песма грлице породиље Деда се с пролећа опрости са цветом шљиве у башти И ... све би ишло тако да не дође она Пресељава ми у вене неке топле југове Због ње не одох кад су за дедом заплакала звона Ни оцу не помогох док је за Раздоле Спремао плугове 37

ПОХВАЛА Лепосава Пејовић – Лепа, Чачак СВАКА РЕКА СЛИЧНА ЈЕ ЧОВЕКУ Свака река слична је човеку, осећања коритом јој теку. Има тајне које река скрива, има жеље о којима снива. Некада је топла, тиха, блага, па је тада она свима драга. Заљубљене у загрљај прима, ту топлину она пружа свима. Својим током иде и кривуда, али ипак она стиже свуда. Њиве, људе, све ће напојити, свакоме ће од користи бити. Нека река стиже из далека, али тражи пажњу од човека. „Гостопримство хоћу ваше, не прљаве празне флаше“. Сваку реку треба разумети, јер и она осећања има. Ко човеку реци пажња прија, жели она да чистоћом сија. Треба знати како поступати, са водом се не треба играти. Ако неће да поштују људи, може вода да промени ћуди. Ми правећи сметлиште од реке, обрукасмо и претке далеке. Зато река кад промени ћуди, на све стране тада беже људи. Замислите о прошлости људи, како река може да полуди. Ко човеку реци пажња прија, жели она да чистоћом сија. 38

ПОХВАЛА Ломовић Бошко, Горњи Милановац НА ГОЛИЈИ (Запис са планине) Шапуће смреки Љубав бор, По небу јастреб Црта круг – Пољуби оком Тај призор И свакој буби Буди друг. Са брезом буди Као брат, Не крши лијеску – Воли је, Не кидај звонац, Не чупај влат – Боли до срца Голије. Надјачај пакост, Протјерај зло, Дубоко закопај Сваки хир, И воли, воли За других сто, И слушај како Расте жир. Одсањај подне Једно бар – Мами шарени Ливадски сâг. Кад пођеш, Понеси у души чар И не остави За собом траг. 39

ПОХВАЛА Мајдов Милован Миле, Ужице ПУТ СА ТАЛАСИМА ДРИНЕ Крај литица небозовних, између обриса планина, змијолико вијуга лепотица Дрина! У њену душу, снагу и лепоту понирао је кристално дубоко, велики архитекта и путописац Александар Дероко! Кад изрони из литица и кањона, сва трепери као срма разасута, разигра се, па умири, као лане кад залута! Кад ливаде процветају, па Подриње замирише, човек мисли у рај стиг'о и да нема куда више! Дрина Савом тихо броди ка бисеру европскоме, ка Београду на води, да лепоту види праву, како Дунав љуби Саву, док над њима лебди слика, београдског Победника, и култ историјских бића, лик Стефана Немањића. Пролеће се разиграло, процветале беле раде, вас и Дрину обожавам, Србијо и Београде! 40

ПОХВАЛА Максимовић В. Весна, Крагујевац У ГАЛЕРИЈИ ЉУДИ САМ Под чизмама ваздух Под пазухом књига Пред очима слика Прелистани листови пуни ситница Животних прилика Урамљених празнина Маслачака много За један рам 41

ПОХВАЛА Marković Dr. Radmila, Мали Иђош ГЛАСНИК ПРОЛЕЋА (Tavasznak hírnöke) Пролећни ветрић потоку пева, који прескаче камен по камен, срећан, усхићен до реке стиже, у кошуљи пенастој тихо плеше. Мами је на подножје планине мајчина душица и арнилка, кошару пуни та лепотица нежна јој рука биљке милује. Помоћ стиже, ево јој драгога, њихова је љубав слатко-бајна, лепше сија од драгог камена, они чувају тајну свемира. У срцу им плеше узаврела крв небо прах среће сад на њих сипа, сједини се човек са природом чекајући веснике пролећа. 42

Marković Dr. Radmila, Мали Иђош Tavasznak hírnöke (Гласник пролећа) Tavaszi szél patakba lép, kavicsok között átsuhan, boldogsággal folyóhoz ér, táncát járja habruhában. Hegylábánál csalogat már a cickafark és árnika, fekete szemű szép leány szedegeti kosarába. Megérkezik a segítség egymásra ragyogó szemek szerelmük bájos üdeség ölelik a világmindenséget. Napsugár lángja szívükben, reájuk kacsint a kék ég, eggyé lesz ember és természet így lesznek tavasznak hírnöke. 43

ПОХВАЛА Миленовић Јасна, Сремска Каменица ПЛЕС СА ОЛУЈОМ Пред Олујом сви смо ко пред Вишњим: исти. Судбином сплетене – размрсе се нити, Оно што је било, ил' би могло бити, Страшни Ветар муњом све пред собом чисти. Док се са Олујом врте мисли моје, Мења нам се свесност, мењају се боје, Свет сав се промени, више се не чује – Струне Васељене глуву песму брује. Муње и Громови засеју у мене Стрaхопоштовање. Да се Вишњем молим. Мален сам Облутак наспрам Васељене, Помозите, Силе, да се осоколим... Да пронађем увек лека своме болу – Са моћном Олујом заиграм у колу. 44

ПОХВАЛА Пајић Марко, Врњачка Бања АУТОПОРТРЕТ О, како природа зна бити лепа... Њени портерети су дивни пејсажи, а људска врста за то је слепа. Бетон и асфалт у замену тражи. Не зна да шуме су њена плућа, па омчу ставља око свог врата. Иницијатор свог је смакнућа, а тај трен сад је питање сата. Не зна да крвоток њен су реке, па себи сече вене и артерије. Планинске потоке мења за цевке да прави струју и пуни батерије. Сви смо већ сакати, само то не знамо, под једном руком носимо штаку. Јаму све дубље упорно копамо – природи бразду, а себи раку. Из ње ће живот поново нићи, да слика портрет уз дивне боје. Можда ће неко од нас се и дићи, природа сигурно узеће своје. 45

ПОХВАЛА Ремс Игор, Бар СЕНКА БЕЛИХ ВОДА Препознајем Те на Ушћу. Стојиш под разгранатим храстом. Додирнути његовим челом убирамо плодове. Гледам Твоје дланове. Прстима месиш глину. Порађају се фигурине зачараног круга, Лепенског Вира, Винче. Показујеш облутак Риболику мајку. Врхунац једног времена ПраПочетак говориш Сви смо изашли из воде Одблесак путујућих сенки вара крик сивoг стрелца Дошлог из неког другог Неба. Река нас гледа хиљадама очију. Ожиљак на њеном лицу, што оставља чамац, Водени је глас душа раздвојених песковитом обалом. Где су Етруски коњаници у бронзи ? питам На крају путовања с друге стране зида, Одмарају уморне кости у реинкарнацији сећања. Прилазиш и нежно ме љубиш у уво. Плануше шишарке, сува трска, папрат. Ватра са огледалима тмине. Један лист смрти распечаћен плови - ми у времену, певању аласа. Заустављени ужареним дахом, Између откуцаја речи које нас прате као звери, Дан губи кожу и зелени месец крвари у поноћ. Али Ти волиш Небо, Светлост, Одблесак Винчанског Писма у води. Потопљена у мени плавиш пусто поље, језеро слано Задржимо пролеће у наручју наших погледа Не ради се о болести речи, замору или тромости слова. Одлазим на двомесечно путовање. Вратим ли се јављам се песмом. Чекам Те под столетним стаблом. Ако се не јавим устрептала тајно, Знај да љубим Твоје стопе златне у песку Из најсветлијег сазвежђа 46

ПОХВАЛА Ристић Владан, Београд МОЛИТВА ПЛАНЕТЕ Благосиљај мене, понизну и грешну, Спаси макар олтар овог светилишта... Исповедам жалост страшну, неутешну, Молити те нећу, Боже, више ништа. Тужбалицу почуј плаветне планете, Иако је плавог на мени све мање... Шта учини човек – незахвално дете? Прекасно је, оче, за преваспитање... Трупла кћери мојих за њега су трупци, Састругана гареж његових огњишта, Скратише им младост оштрице и зупци... Молити те нећу, Боже, више ништа. У себи те нема по твом лику стваран, Место ђаво њега, он ђавола куша... Крив је, веруј, крив је, не дај да те вара, Теби док се куне, тебе се и гнуша... Нека се јахачи у седлима пропну, Да л' је творац дéлу сужањ, ил' господар? Неман из дубина хушкај према копну... Од постеље ноћас начини му одар. Ти, што пропаст моју гледаш издалека, Поштеди бар кутак свога творилишта... Кад осване јутро кад нема човека... Молити те нећу, Боже, више ништа. 47

ПОХВАЛА Савчић Бранислава, Ламинци ПРОБУЂЕНА ПРИРОДА Небески свод се њише, и сунце топлином одише. Са воћњака цвијеће мирише, а природа пуним дахом дише. Потоци жуборе, шума своје лишће нуди. Зелене се долине, бијеле се врлудави пути. Врлудају бијели пути, оранице бразде мију. Вријеме дошло да у њих, изданци се нови сију. Без изданка нема хљеба. Шта човјеку више треба?! Сјеме живота да посади, старо док нестаје, ново се гради. Испод овог нашег неба, шта човјеку више треба?! Хљеба, љубави ил’ ваздуха?! Ал’ човјеку биће треба само суза Светог Духа. Зато љепотице уснула, док сунашце те буди, устај, бујај природо и здрава нам буди. Стигло је прољеће, без нас и ласте из далеког краја, а нас нема, пао је тас да нас одмакне од раја. Испод звјезданог бескраја, да тражимо тамјан и свијеће, да тражимо дар природног сјаја, тражимо...тражимо живот среће. 48