TEBI ČAROBNA PTICO - pjesme MILORAD J. NIKIĆ

TEBI ČAROBNA PTICO ŠTA VREDE Kad ne mogu do zvezda nek barem budem do ptica. Šta vrede časne namere kad su moći male? Po jednom me obrazu tuku i po drugome, raspale. Tuku kako god požele, čak i posred lica. Kad se nema, ne valja a kad ima, dobro nije, najčešće obraz ukalja ruka što ruku mije. 100

Milorad J. Nikić KO DA NAS NA ČISTAC IZVEDE Iz praznih glava besede, odasvud ubi promaja, ko da nas na čistac izvede? Dosta je leleka i pojanja! Pregust je mrak u osvitu, snagu kajanja ne učismo, na Božijem padosmo ispitu, radost života ubismo. Sta nam je Gospode činiti, ko nas i zašto prokaza? Bezdan bi mogao sakriti i svetlost na kraju izlaza. 101

TEBI ČAROBNA PTICO KAD SUDNJI BANU SATI Ne veruj ljudskom sudu, tasovi pravde često prevagnu na stranu krivu. Ne ori tuđinu njivu, Isus je ljubio Judu on mu izdajstvom vrati. Kad sudnji banu sati, a pred tobom nebeski presto, sve će ti biti jasno. 102

Milorad J. Nikić IGRAJU ĐAVOLJE SLUGE Sazvežđa gasnu, nad vaseljenom muk zri, severnu zvezdu kasnu, pijano jutro skri. Gavranov kljun krasi, leskova krhka resa, Gospode, grešnoga spasi, od bludne krvi i mesa. Izmešaj dobro te tvari, grešan nagrađen biva, dobro loše ne kvari đavo sred ognja živa, Pipke pružio duge i duhom slabe mami. Igraju đavolje sluge u slavu mraku i tami. I zvone nebeska zvona pod krila mračnoj kliki. S bednoga ljudskog trona u slavu Ameri’ki. 103

TEBI ČAROBNA PTICO ČUTE USNULE LEJE Pod nogom pucketa granje, ćute usnule leje, Nekome vetar dok cvili peva, nekom uz pesmu tugu veje. Opšio suton porube sela, svenule dane noć guta duga, zebu pod bregom utihla vrela, odlaze jata put toplog juga. Miholjsko leto dugo, prohuja, ode s bolom, uskoro počinju kiše, jesen je tiho umiranje i ništa, ništa više. 104

Milorad J. Nikić NEKA BAHUS Ova jesen zlatna što je, nek potraje nek potraje, dok se polja upokoje, i pastiri stada zbroje. Neka ptice što odlaze, u krajeve tople koje, na potomke brižno paze, da se jata ne razdvoje. Neka Bahus dok god pije, zdravi u čast ljudskom rodu, nek nebeska vojska bdije, za mir pravdu i slobodu. 105

TEBI ČAROBNA PTICO KAMEN Po njemu tragovi, očeva naših i moji. Čujan je jedino bat koraka mog. Kamen kraj staze uske, u njemu Bog kroz delo ruku svojih, zbraja, niže i broji potomke stada svog, živote i vekove ljudske. 106

Milorad J. Nikić PAR STIHOVA Uklesaće krst i moje ime, par stihova, neke davne rime. Kad odreda svi me zaborave, čuvaće me moj stražar kameni. od korova i zmijskog ujeda, zaklanjati zimi od studeni. 107

TEBI ČAROBNA PTICO GRLICE Kakvom me igrom tamo, u kaveznima zatočene, nemirne grlice mame? Može li oko moje slobodu da im dade? Možda bi htele samo, pre no što polete, da mi časak na dlan ruke slete i da tu ostanu. 108

Milorad J. Nikić LJUBAV Noćas ostasmo sami, pred nama noći muk, mesec se gusarskoj lađi, pod jedro skrio i spi. Posejdon i talasa huk, i lađa luci kreće. I ja sam jahati mog’o, po celu noć do zore i jutrom kadkad, biće, a sad bih da sam mlađi, za jedno desetljeće, za sapi tvoje oble i ruke dao obe. Ljubav je za mlade, hrana i vazduh, voda i piće, semenka iz koje zivot niče i klija. Za starije je, tako mi ovog vina i hleba i od tog više, dar neba, poezija. 109

TEBI ČAROBNA PTICO DUGA JE VARKA Duga i vetar pustinjski pesak kad nosi crvenu boju ima, Duga je varka i igra svetla u očima, al' radost u mom oku vetar je u tvojoj kosi. 110

Milorad J. Nikić NE ŽURI Nikad ne žuri, sve ćeš na vreme obaviti, i malo će ti dosta biti! Nebeska ura čase odbrojava i zvoni kraj. Ako se budiš skupljenih veđa, dan će ti brigom nedriti. Poteci polako, tiho, k’o reka koritom, pogledaj koliko je želja i nada, k’o mrtvih trava pokošenih, ostalo na međi između snova i zaborava. 111

TEBI ČAROBNA PTICO VATRE Laste su se skrivale od mojih pogleda, neke beličaste magle nad Dunavom vukle do jeseni, Košmarne su me noći raspamećena sustizale. Zova je cvetala, noću i s večeri. Pod prozorima su rasli beli grozdovi, U oku su snili biseri. Svanuća sam dočekivao po raskršćima, pod jasenom, sa crvenim prugama zore. Maštao o Francuskoj, o nekom gorskom jezeru na dalekom Kavkazu. O kosmosu, o svemu i svačemu… Tuga se teška gnezdila u meni, košmarni snovi i more. Jutra su me zaticala mokrog od noćnih putovanja. U mojim su očima vatre gorele, Proleće je kasnilo i te godine. Moja prva ljubav odlazeći se smešila. 112

Milorad J. Nikić ČIM ME TAKO OPI Pogleda me i ko da me preseče, kao strelom zgođen, padoh na sred polja. I sad me boli, i sad rana peče, sa vrha strele što u srce zgodi, krv moja ume i sad da poteče. Tonem i padam k`o kamen u vodi, i ne znam više, čim me tako opi. Jesu li oči, ili je otrov, što joj sa usana popih? I u noći ona mrežu satka i kao leptira mene, divljeg ata, koga uzda, ni bič tak’o nije, pripitomi i obuzda njena ruka laka. 113

TEBI ČAROBNA PTICO REČI SU VATRA Reči su kao kapi vode iz pustinjske česme, s’ rečima se rasipati ne sme! One su, kako zbore, vatre što u srcima gore, reči su, kako neko doda, i vatra i voda. Što je ptici nebo, to je ribi voda, ili polju kiše, pesniku su reči, vazduh kojim diše! 114

Milorad J. Nikić KAMENJE JE POČELO DA LAJE Vreme što je prošlo dobro znamo! Pamtimo ga jošte: Bilo je to vreme, kad su paščad lajala, a kamenje bilo zavezano. Pokidasmo lance i obruče! Koračamo glave podignute! Pred nama je novo doba došlo! Kamenje je počelo da laje, a kerovi ćute! Slobodni smo koliko i juče! 115

TEBI ČAROBNA PTICO PROŠLO JE VREME HEROJA Prošlo je vreme heroja i junaka od juče, trajno i nepovratno. Sad nas neki drugi vetar tuče, i vremena klatno na drugoj je strani. Dosta je; rata i bede, heroja, oficira, krvavih bajki, pobeda, ofanziva. Dosta zapovesti, marša i ognja i mača. U ime znanih i neznanih, u ime zatočenih, u ime majki, u ime grobova, robijaša, u ume prognanih s kućnog praga s imanja, Tražimo heroje na poljima mira, izmedju trudbenika, lekara i neimara, heroje znanja, umetnika i slikara u stihovima pesnika. Tražimo one koji će nas zvezdama povesti i novoj zori! I da se jednom umesto plača, naša pesma iz grla zaori! 116

Milorad J. Nikić MOSTOVI Želju jednu, želju imam, u snovima i na javi, što me prati, obuzima kao plima, kao plima! Jedna čudna želja stara, k`o molitva sa oltara, sva od senki i utvara, jezdi dušom neimara. Mostove bih gradit’ hteo, al’ ne one preko reke, vitke bele k’o gazele, nad obalom što se spoje Radije bih neke druge, što spajaju kontinente, vežu ljude, sentimente, kao duge ispod neba, Kao ruke pune hleba, kao što su ruke tvoje, ruke njene, ruke moje, da grlimo jedni druge, i svet ceo, to bih hteo! 117

TEBI ČAROBNA PTICO DALJINE PLAVE Prostori beskrajni beli, daljine, daljine plave, što želje moje slute i sad me k sebi zovu i sad me k sebi mame! Božanski krajevi, bajni, zemljo, daleka nepoznata, i ti nad njom zvezdo sjajna, zašto me prizivaš k sebi! Mene, leptira s dlana ruke, što se kao list sa grane na mesečevoj senci klati i vetru treperi uz zvuke lovačkog roga i zova, zaludu zovete k sebi? Umirem s jeseni rane, i nikud išao ne bi’. Umorne su mi ruke da gnezda gradim nova. Dušu vam šaljem pod skute. i kao čarobnjak sa torbom prepunom tajni i snova, u dvorcu od zlata strpljivo čekam da mi se nazad vrati. 118

Milorad J. Nikić BRIGE ME MORE Može li grešna duša na rajska vrata, u togu il’ rizu belu. Ima li čuvara gore? Pitam se nešto, brige me more, brige bez kraja?! Kao zmija što košulju svoju, nek’ ona grehe ostavi telu! Od brige evo, gluposti zborim! Zar ne bi mogla; lukavstvom, vešto, uz malo dara i pre no što pred nebeske dveri kroči, božanski lepa, nevina, naga, da onog čuvara, andjela, vraga lukavstvom ženskim obrlati, pa kad mu se zavežu oči, da se i ona grešna, dočepa raja! 119

TEBI ČAROBNA PTICO U CRNO JUTRO U crno jutro, crne vesti. Bog se rasrdi; dole, sa druge strane sveta, padoše zvezde, sa ruba neba. Mrvice hleba Gospod stresa s đavoljeg stola i gozbu plaća opet beda, starci i žene i nejač gola. I samo šačica Njegovog gneva; Tovari ljudske patnje i bola, Nojevo doba, Nojeva barka, Nojevi puti! Potop, potop, plivaju tela! I gde je sunca trebalo biti u crno jutro smrt je žela. Sa lica zemlje zbrisala voda hiljade trgova i sirotišta, čitava sela. Bregovi mrtvih usnulo tela i sve redom; ribarske izbe, dece krike, Isusove sledbenike i nikom ništa. 120

Milorad J. Nikić SA SOBOM DA PONESE Hoce li duša kad na nebo krene, očiju mojih, svetlost što se gasi i sjaj zena sami’ i zvezdu što u srcu mi spi i u kriku sa mnom mre u tami sa sobom gorda da ponese Hoće li išta ostati i meni, sa čime ću slepac, pred Gospoda? 121

TEBI ČAROBNA PTICO NA MENE JE SREBRO PALO Na mene je srebro palo, (nekad beše zlato), kao da sam kraj nebeskog žrvnja seo i odande doš’o. Kazuje l’, to mnogo ili malo? Nisam samo bio, već sve uzduž proš’o, uzoranu njivu or’o, žito žeo, mlivo mlevo i svoje i tuđe, koliko mi je Bogom dato! 122

Milorad J. Nikić LETEO SAM Leteo sam u snovima, diljem neba i pred rajska vrata stao. Al’ za ulaz u raj valja, sve po meri Oca, Hrista, da na zemlji usred pakla, duša ničim ne ukalja. Jer za uske rajske dveri, k’o klizava rečna brvna, duša treba da je čista, a moja je crna, crna! 123

TEBI ČAROBNA PTICO MIS’O LAVLJA Napisao pesmu nisam (valjda mi se dalo nije, Bože zdravlja) u kojoj je jasna mis’o kao što je prostor brisan ko’ gromada snažna, moćna, da zazvoni, mis’o lavlja, da se reči praznih kloni, ili da ih bude malo, malo! 124

Milorad J. Nikić OD ČOVEKA I BILJAKA DUŽE TRAJE Računamo i merimo vreme po starom kalendaru, još iz doba pre kolere, u kome su dani nosili imena nesrećnih pokojnika. Od čoveka i biljka duže traje i brodi iz istog je korena i tkiva. A čovek se od prvog kolena menja, drugačiji biva, i druge snove sniva, Drugačije hoda, drugim jezikom zbori i mašta o slobodi. I samo par pokolenja i ne bude mu ni traga ni lika. 125

TEBI ČAROBNA PTICO I JA TEČEM TAMO Koračam kroz vreme kao po oštrici mača i korak mi kraća. Kao potok što ne teče reci, već se u padu svome vrelu vraća, i ja tečem tamo gde su moja braća, i gde su naši na okupu preci. 126

Milorad J. Nikić ZBOG GREHA Sa neke od afričkih pešćanih dina vetar donese pesak i s kišom po nama ga prosu! Koliko li je kamiljih stopa stalo, koliko tragova beduina, na svako zrno peska što je u kosu nam palo? Čuješ li zvuke, pred kojim kobre neme, i krike ranjene hijene, od žeđi što mre? I eno, na njemu su i trag krvi našli, prolivene. To haremskog evnuha tuku, zbog greha što ga počini u mašti! 127

TEBI ČAROBNA PTICO KAO ORFEJ SA LIROM Napraviću ti dole, na reci, dvorac od snova, (samo takav znadem), sav od sandalovog cveta sa zlatnim vratima i ključem. A kad vile u ponoć gole u kolu zaigraju, haljinu ću da im ukradem, i tebi obučem. I kad se pojaviš, lepša od svake vile, u vilinskoj haljini od svile, mesec će se od lepote razboleti. I kao Orfej sa lirom u ruci, iz pakla ću te ka raju povesti i voleti i voleti! 128

Milorad J. Nikić KAŽI NAM PTICO Kaži nam kaži, ptico u letu, tvoji su horizonti veći, odakle mećave stižu, pitaju stepske trave, na vetru vioreći. Vetar što nas miluje danas, sutra nas mlavi, kosti nam drobi i lomi pleći? Kopita konjskih čujes li bat, i viku pomamnih konjanika? Pod nama zemlja tvrda, smrću nam preti noga što slama vrat! I rana po nama tristo, i zveri svake trag. I mi nekada znasmo u senci brezinog hlada otrovnu zmiju u svoja nedra skriti, al’ ona i kad podigne glavu, sa nama isto strada! Smrtnoga ropca i krika od nas začuti nećes, nit’ će ga ikada biti al’ rano nam je, rano mreti, ponavlja svaka vlat. 129

TEBI ČAROBNA PTICO UZ OSMEH BLAG Kad dan krene kraju i isklija u noći što niče a za njim sunčev trag, mesečevu lampu užeže ja ću uz osmeh blag, od ugla do ugla, kao ciganka iz priče o kraljevstvu i tuzi, prositi reči koje nisam znao; reči jake, reči snage, reči nežne, reči blage reči što se kriju, reči koje beže, da bih vama u pesmama dao muze moje drage. 130

Milorad J. Nikić NE MOŽE SRCE MATERE Ko prvi kolo povede, i barjak nek’ nosi do pobede! Kad padnu prvi otkosi, livada cvetna preore, barjaci se u pokrove pretvore. Kako da im kaznu odmere? I da im Gospod grehe oprosti, ne može srce matere! 131

TEBI ČAROBNA PTICO IZ MENE ZAVIĆAJ GOVORI Drvo sam izniklo Iz korena lipe i hrasta, U meni dve duše stanuju, Reka sam sa dva izvora. Naćve sam i zdela mekinja, kolevka detinja i drška noža u dnu ranca. Poda mnom ljuljaške pevaju. Lek sam protiv groznice, nazeba, njiva pčelinja. Iz mene zavičaj govori, rodina peva i ptice. Drugom stranom rađam žirom i kvrgavom granom. Iznad glave mi munje sevaju. 132

Milorad J. Nikić Kamen sam sa sokaka za paščad sa lanca. Kuća za počinak, da se duša odmori, crkvena porta s krstom na dovratku. Ako me naložiš, vatrom ću na vrata nebeska, ozeble duše da ogrejem. I tebe i mene, na povratku. Na toj vatri može da se izgori, a može se i opeći. Odaberi, sa koje ćes me strane zaseći! 133

TEBI ČAROBNA PTICO PAR ĐAVOLJIH SNOVA Noćas spavah malo, i malo i loše, kao da je gore odakle nam stiže, na vratima đavo, pa razgoni snove, il’ propušta ono što mu paše. I evo i sad dok me jutra zvono u javu zove i nad glavom tuče, par đavoljih snova po telu mi gmiže; ono malo lepog, što osta od juče i to mi ukraše! 134

Milorad J. Nikić STOTINU ŽIVOTA Pričat’ ću vam do kraja svog veka, i hoću li da ispričam sve? Prvo moram naći nekog leka, za sve ono što u zaboravu mre. Otkriću vam svaku moju tajnu, čak, i ono o čem’ duše ćute. Pod srce ću stavit’ zvezdu sjajnu, pa kad ona osvetli nam pute, prevest’ cu vas preko rajskog plota. Pod javorom ima jedno vrelo, u njem’ leži blago moje celo. Iz njeg’ teče stotinu života. 135

TEBI ČAROBNA PTICO SA MESECOM NA ROGU Lovac, pucanj, hropac, muk, mrak i više ništa. I jelen sa mesecom na rogu odjezdi put večnih lovišta. I opet će gore da brste granu glogu. Jedan s neba, drugi propinjuć’ se s nogu. 136

Milorad J. Nikić U RAMOVIMA OD ZLATA Ulazimo na vrata s drvenim pragom na kom su tragovi od ljudskih stopa, stariji od nekoliko vekova, u odaju u kojoj, je prošlost budna, a sadašnjost spava. Slike likova u ramovima od zlata. Iz svakoga oka pogled koji žeže i kò plamen u srcu mi bukne! Iz zidova gleda šest vekova. Iz izloženih stvari pet puta toliko. Težak vazduh i tama. Od naprava su i one što ih đavolji um stvori od kojih se krv ledi, nemi i gubi glas. Kad čovek progovori prostor jaukne! To neki od zlih duhova luk nateže i s otrovnom strelom cilja u svakoga od nas. 137

TEBI ČAROBNA PTICO VODENI CVET Bez njega sam ništa ali i sa njim isto mi je! Jednom mi rukom daje, a drugom otima, k’o ptici što nebo nudi let, a snagu joj krade, tako i meni, sunce iz usta vodu pije, sa suzom u očima, leptiru što na njeg`pade, jada se vodeni cvet. 138

Milorad J. Nikić U TEBI SNUJU Kamena steno, ti što u srcu vekove baštiniš i tugu duboku, nad tobom je nebo i zvezde padalice. Umesto ruku i krila, vetrovi ti vesti donose i ptice. U tebi snuju sunčeve mene i bila. Ti znaš gde tuče munja i grom. U kiši što te jutrom poji, školjkin ti biser peva i razapeti Prometej. Ni jedna suza zaiskrit’ neće. Ti uvek ćutis. Kakva li je slika sveta u oku tvom kamenom? 139

TEBI ČAROBNA PTICO I OVE NOĆI I noćas ce se ljudi voleti, jedni pijani od pića, a drugi od ljubavi i sreće. Ljubavi raznih ima, kako nam je znano, ili nam se se čini, k’o na nebu zvezda. One što su bliske, one su i veće. Šta li je sa onim što su u daljini i još uvek sjaju a ugašene davno? I ove noći rodiće se neko. i začuće se glasi kao ptići iz gnezda kad im ode mati I život će kao reka da poteče. a na toj reci kao na rečnom splavu. 140

Milorad J. Nikić Nekom će brzak splav da ponese i razbije od hridi, a drugom u mirne da uplovi vode. Ali svi će, neko jutrom, a neko s večeri svome ušću stići. Noćas će i da umre neko, da ode ili da se vrati u krug što se vrti i nikad neće stati. 141

TEBI ČAROBNA PTICO ZALAZAK SUNCA Na zahodu sunce, klonulo, odmara i kroz jasen stari zlato poljem toči. U srce pesnika, poput zrelog nara iz koga kaplju vrele, ženske oči, A duša mu vatra kojom zemlja gori, od bola krvari. 142

Milorad J. Nikić OSVETA Teža je Brutova ruka od Cezarevog gneva! Ni kazna, grč na licu, izraz neverice, ni oko što strašnim gnevom seva, udarac biča i krik žrtve što dušu zlobnu hrani. Niko, osim Boga, niko ubogoj pralji, ne može da zabrani s prezrenjem da ti se u lice podsmeva zla vlastelinko. 143

TEBI ČAROBNA PTICO KUD VODE SRCA PUTI Nad bregom vetrić blag. U breze grane, kao ruke - nebeske antene jadne. Uz brezu puž puže, nag kao po zgrudvanom snegu, kad pređe trećinu puta, umoran odozgo spadne. I samo časak jedan, i opet iznova krene. Šta li ga gore vuče, nisu li mesečeve mene, ili i od tog nešto jače? Duša mu poplavu sluti, a on ne zna da je na bregu! 144

Milorad J. Nikić S’ DUNAVSKOG KEJA Napadao sneg, miluje kolena dečija, protiče reka mlečna, gledam s’ Dunavskog keja. Na stazi izugubljena rukavica, crna, nečija. kao davno zaboravljeni detalj sa jedne od slika, u nekom od Modern Art muzeja. 145

TEBI ČAROBNA PTICO SVADBA I GOZBA Svadba je, i gozba od tri dana. i dobošar je tu, i vojska vrsna, borbama vična. Po stolovima kao posle boja, nevesta – tvrđava pala. A uz nju mladoženja kao da osvaja Troju. S kopljem se brani čast, ime i slava krsna i porodična. 146

Milorad J. Nikić GAĐAO ME BLAGOSLOVOM Moj deda Blagoslovom me gađao kao s kamenom, a potom, odneo sve svoje sa sobom. Ostavio mi je zlata vredno, žezlo nad životom. 147

TEBI ČAROBNA PTICO PTICE I DVORIŠTE PUSTO U dnu dvorišta, pored ambara moj praded Jovica posadio je dud beli koji i sad rađa. I svaka bi mu grana mogla štošta da ispriča, od Franje Josipa, i austrijskih konjušara do ovih današnjih gotovana. Po njimu su se verali i peli otac nam, stric i deda, o granama su mu visila deca, pod njim je čeljad sedela i Bogu molila pre obeda. I kad se rađalo i umiralo i kad se slavilo i vojevalo, kad se ginulo i bežalo nasumice. Od pradede ni traga. zemlja mu davno kosti pojela, ali kad bi kojim čudom ustao, poverovao ne bi; dud i dalje rađa, i nikoga više, ptice i dvorište pusto. 148

Milorad J. Nikić I NOĆAS MESEC I opet je avgustovsko veče, pred nama je noć topla i tija. Njeno ime neko glasno reče, u meni kurjak poće da zavija. Odnekuda u vetru što stiže miris zrelih trava, njene kože. I sada evo, po telu mi gmiže, jeza što peče i boli što množe. Noćas mesec poljem srebro toči, svedok mnogih ljubavi bez kraja, za oblak beži k`o da skriva oči, Seća li se naših zagrljaja? I to me prenu iz misli u roju da svak’ čuva neku tajnu svoju. 149