TEBI ČAROBNA PTICO - pjesme MILORAD J. NIKIĆ

TEBI ČAROBNA PTICO DA MOGU Sunca bi grumen izmedju očiju da ti stavim, pa makar duga ostala žedna. Ne volim mračna lica, od šupljih kostiju ptica sviralu da napravim. I zvucima juga, dušama palim, ugrejem srca ledna! 150

Milorad J. Nikić SVILEN GAJTAN Hoće li ruka što svilen gajtan veza u grobu da se smiri? Ili će kao grane mladih breza ka svome grlu poći da dug izmiri. 151

TEBI ČAROBNA PTICO GLAD VUČIJA Piće je što me opija i ruka koja vodi kao slepca bez vida, njegov štap beli. S čim me uza se sveza? Ruka i volja Božija! Ispod pupka joj trpeza u tebi glad vučija, šapuće senka sa zida. 152

Milorad J. Nikić POD SENKOM MU BOLUJU TRAVE Granama ume dotaći nebo, a kad gromovnik na čelu nebeske vojske u borbi koplje ‘itne, Grom mu ogreje lice. iz krošnje mu munja zapali polje i sprži njive žitne. Pod senkom mu željne sunca boluju trave, ručak razvržu kosci i poljske žetelice. U reci što mu miluje žilje, ribe proklinju ptice, na granu, kad mu slete, i ruku koja im nezreo plod baci u vodu. Njegovom deblu i filigranskom godu raduju oružari i puškarnice, a zrelom plodu, starci i svako dete. 153

TEBI ČAROBNA PTICO I SVE SE STIŠA Kroz prozor bolničke sobe visoko gore, spratova devet zaviri mesec, a tamo; krevet i čaršaf beo, a ispod, umorno telo počinak sluti. Tišina kobna, kazaljke stale, košćice tanke, kao od srče skršene ruke u skute pale, usne se miču, stiskaju, grče, nešto bi rekle, nekog bi zvale. Dva tužna staračka oka, u tamu zure i gasnu, i smrt već stiže, na vrata kroči, ali kad spazi sestru časnu zastade časak i nazad vrati. “Sačekaj, povika anđeo s čvornatim štapom, ne žuri, prerano, zadnji teku minuti, još samo jedno zrnce peska, pusti ga i ono neka iscuri”! Al` i to prođe i smrt mu priđe i s crnim plaštom telo mu pokri, a iz njeg’ duša, sunčeva zraka, kao ptica kad se uči letu, u nebo prhnu preplašena, A za njom kao sena, mesec sa suznim okom I dve mu suze kao vrela kiša kanuše s neba. Sa rečnoga brvna začu se sova i sve se stiša. 154

Milorad J. Nikić ČARŠAF OD SNOVA Visoko gore na rubu neba nemirna jata golubova, krilima gase elmske vatre. Svetiljke gradske u jutru gasnu. U podkrovlju samačka soba U tami, prepuna studi, kroz prozor drtava ruka, svakoga jutra istresa i vetri čaršaf od snova. I život gasne kao plamen sveće hudi. I bruje zvona sa katedrale. A izmedju kazaljki zlatnoga sata usnula zvezda se budi. Starica seda otvara prozor, i jednu po jednu mrvicu života napolje baca u pravcu sunca i golubova. 155

TEBI ČAROBNA PTICO NE DA ĐAVO Protutnja mladost luda a za njom i prijateljstva u kasu, k’o konjanici k’o konjanici, a drugari kao klasje što ih vetar iz kljuna otima ptici i zrna žita što se u padu raspu koje kuda. Na svakom kutku zemljine kugle svuda nas ima i sretnemo se tu i tamo kao putnici, kao putnici. U zadnje vreme u snu samo. Ponešto od onog što smo rekli, jedni drugima i poželeli spoznasmo kasno, da nije pravo, da nismo smeli! I bude nam žao, i bude žao, al`ne da đavo, ne da đavo. 156

Milorad J. Nikić KAD MESEC BLED Kad pođem umesto cveća po humci uz krst kaljav i žut, razvejte pepeo od mojih snova. Kad mesec bled srebrom okuje reku, iz njeg’ će tuga, k’o biser beo, pod led - da vuci u snegu, po njemu pronađu put. 157

TEBI ČAROBNA PTICO NE BOJ SE PITIJINIH REĆI Podignu glavu, napred, kao Apolon s kopljem. ne boj se, Pitijinih reči! Hrabri se ničeg ne boje! Drugoga puta nema! ruka koja te vodi Kamenje s njega sklanja i rane vida i leči! Poslusaj žubor reke, I govor riba u vodi. U lišću procvalog gloga, vetrovi kako šume. I pesmu ptica što poje. U oluji što se sprema, patuljka koji sanja. Krov ćes nad glavom naći, pod krošnjom stare smreke i tragom plašljive srne, Stići’ do odredišta. U zbunu ružinog trna, krvari srce moje! 158

Milorad J. Nikić U OVČIJEM SRCU VUČIJE OČI I kada zec iz grma skoči stado se ume u beg dati. U ovčijem srcu su vučije oči u ljudskom varka, ko li će znati? Pritajilo se minsko polje, i vreba, a kad u njega kroči mladunče il srna iz stada , paklena naprava dušu nema, al` ima zmijskih hiljadu glava. Stopa je stopa ljudska il` pasja. Krvava kiša kao lava sa neba pada! Pa sad mi reci je li Nostradamus sanjao zalud, i je li ovo prošlost ili je java? 159

TEBI ČAROBNA PTICO SIMEONOVA LOZA Iz kamenih usta juga sokove cedi. I sedam kapi žuči Posejdonovog gneva. U rukama joj sunce i lovorova usnula grana. Pod korom uma Odisejevo veslo krije Kao razapeti Prometej i stena u paru. Krike ikona u vatri sluša i bdije. Simeonova loza na vratima u Hilandaru. 160

Milorad J. Nikić POBEŽE ZVEZDA Pobeže zvezda sa horizonta, za njom hajka. Oči je jure, široko otvorene, prepune detinjih bajki i snova. U prvu klupu prvačić seo. Ispred katedra, tabla i računaljka, a malčice dole, ispod omota plavog, u belom se prahu krede skriše milion čarobnih slika i slova, kosmos ceo! I ruka što ih podigne gore pa k`o zvezde padalice i u jednom mahu sa neba zbriše. 161

TEBI ČAROBNA PTICO I CURI BELI PRAH Smrznutom granom sa brega hrast probuši nebeski meh i curi beli prah. Polju u susret krenuo breg. Vetar se igra s Božičnom slamom, iz pleve zrno pade u sneg. 162

Milorad J. Nikić I K’O DA ZBORI Staračka duša nebeskom rekom plovi i sa njom snuju bezgrešni anđeli sneni. U sitnom vezu bisere niže sunčeva svetlost što dvori i jutru zlato toči na grudi. Starina seda iz sna se budi, ka nebu ruke diže i nekim tajnim znakom daleku zvezdu blagoslovi. Nebeska kandila, luči, i sve što je ostalo od noći se gasi i kao da zbori. Rečima što se jedva čuju, grešnome praštaj, Svevišnji spasi! 163

TEBI ČAROBNA PTICO ZALAZAK SUNCA Ogromno gotsko zdanje stremi u nebo k`o Ikar. S prozora hrama, uklesanih u stenu prljavo okno zuri. Na jednom od njih portret. zalazak sunca, drama. To vikar noći i mraka, pod mračnim plaštom, u zlatnom ramu, krvavu sunčevu kuglu tegli na drugu stranu. 164

Milorad J. Nikić NA RECI Noću na reci kad se vode smire i uspore hod, u košarici od jovinog modro-plavog žilja kao usidren brod, u gnezdu, usnula vidra sanja. S jednim okom u severnu zvezdu cilja, drugim u dnu jata riba ganja. 165

TEBI ČAROBNA PTICO I NIČEG VIŠE Sgasnuće i zadnji spomen kao jutarnja zvezda u belini neba. U tamu mora otploviti sve, u nepovrat kao Eskim u uskome čunu. Pašće i čeznja s vremenom, kao brazda majska usred korova i na njoj glista u ptičijem kljunu. I ničeg više, ni stubova, ni konaka, ni svratišta. Ništa. 166

Milorad J. Nikić I MAJ Kad otplovi april na krilima reka, put dalekih krajeva i mora, za njim će i maj na splavu, kao na reci orahova ljuska. Pored puta će ostati bulumenta od crvenih makova i duša nečija, ruska i Majakovski iz sna u stroju, desna, leva, desna, leva, leva, desna. 167

TEBI ČAROBNA PTICO BLAGOSLOV I KLETVA Oči iz kojih je nekad Sevao oganj i munja sad su prazne kao kamene duplje i žitna gumna pusta. Po njima se mreste guje i kljucaju gladne ptice. A usta što samo za blagoslov med i mlečnu žetvu znaše, iz kojih je plamen vreo kao lava na mnoga devojačka nedra paše, sad hladni pokrov slute. i kao prazna vedra, prošapću kletvu preku i kao kamen i zaćute. 168

Milorad J. Nikić GODINA DEVET Izlokvan, prašnjav, prteni put kroz selo gmiže pa na breg, i dalje, dalje do ruba neba. Odozgo mesec kao limun žut. Kućice znane kao očev skut. Crkvica dvori, bela kao sneg. Detinjstvo mi kao kora hleba u grlu stalo. Suza me guši, Dođosmo evo, stigoh u raj. Preseklo dole, noge kao teg. Godina devet dugujem duši, u snu me grli moj rodni kraj. 169

TEBI ČAROBNA PTICO DOME MOJ Nakupilo se mnogo toga i palo na trošne pleći, teško, kao stena, i kako ne bi? čime da čovek izmeri tugu, i njene pesme čeznjiv poj? Al’ kome, kome sve to reći? Da mi je Gospod dao krila, pa da kao ptica poletim jugu, krenuo bih tebi istoga trena dome moj mili, dome moj! 170

Milorad J. Nikić U NEDRIMA Ja ne znam ko su, i sa koga kraja neba dođoše mi preci. Među njima ni jednog sveca ne bi i nikoga iz carskoga roda. U našoj lozi nema kneževa i velmoža, ali ima Božijih sluga i mučenika iz naroda. Kažu, da nam je čukundeda bežeći od turskoga noža posle devet dana hoda po mukama. stigao u selo. Našli su ga bez svesti, presamićena preko plota, sav od gnojnih uboja i rana. U groznici je dozivao majku i oca preklana. Još za života Pop mu je činio opelo. U nedrima mu je bila ikona Svetog Jovana, i buđava kora hleba. 171

TEBI ČAROBNA PTICO I NIKO NE ZNA Svakom od nas na času rođenja, anđeo čuvar u ruke stavi nevidljivi krčag sa životom, a u njemu tajna. Jednima podlu dušu i pogan jezik, drugima gubu i kostobolju. Svakome po nešto i niko ne zna šta ga čeka, samo Onaj gore i zvezda sjajna. Jedni će zemno blago da teku, i reže kao besna zver, a drugi da bedu krčme i ćute. Neko će na ognjištu da skonča, a neko kao lasta u tuđi svet. Od sedmoga kolena sve iznova, tegovi promene smer. Oni gore dnu se upute! Pradedovsko ih proklestvo stiže, i kletve. 172

Milorad J. Nikić KAKO DA OBJASNIŠ Kako da objasniš nekom ko je u ravnici rođen kako izgleda breg? Da mu pozajmiš oko, i ciljaš kao munja u stenu daleku zvezdu na horizontu, ili raspolućeni mesec na usnulom polju, da ga nateraš u beg. 173

TEBI ČAROBNA PTICO SLUTIŠ LI Slutiš li ptico s neba, ti što sunce pod krilima skrivaš, ruku što te u ponor vuče, i vetar što snagu otima, koliko padova i posrnuća na tvome putu još ima? 174

Milorad J. Nikić RATAR I BRAZDA Proleće kao ždrebe uz majku dokasalo, razigrano stiglo na velika vrata. Vetar miluje brezu. Opalo lišće hrastu, međašu, knezu, preko njiva peva u ježevom gnezdu. Ratar prislonio obraz uz brazdu od zlata, budan sniva i blagosilja letinu i trpezu. 175

TEBI ČAROBNA PTICO KOLIKO JE STOPA Preko starog kućnog praga šest kolena preskakalo. Koliko je stopa stalo, s mukom bi se izbrojalo. Par sitnica, i belega, par tragova i znakova, zemlja stara udovica, ne poznaje gospodara. Sto pedest dugih leta u nepovrat prohujalo. Na sve četir` strane sveta, pleme nam se rasejalo. 176

Milorad J. Nikić K’O NA SLICI Dva mrava preko travnjaka k`o dva dobra kosca na glasu natovarili na pleća lavlja, dva-tri zrna žita u klasu tri put veća od njih samih ispalog iz kljuna ptici. I tegle ih u pravcu mravinjaka-gnezda. Na putu im sto prepreka, mesec pijan u kafani, lokva vode-stopa kravlja i noć tamna i bez zvezda, kao na nekoj zidnoj slici. 177

TEBI ČAROBNA PTICO A IZ GRUDI EHO LUDI Proleće je ništa novo! Zbogom zimo, zbogom studi! Sunčev zračak se topi kao zlato u mladoj paprati. A iz grudi kljuca, bije onaj davni, mladalački eho ludi. I njega sam odbolovo. Što je prošlo to se ne povrati! 178

Milorad J. Nikić MLADOST Za nama mladost kao svetlost zvezda, i trojka u kasu, protutnja i nesta u mraku i tmini, kao bos čovek kad kroz trnje u strahu proleti, ubode se a bol ne oseti. Mladost je i kad nismo mladi, ali nam se čini. 179

TEBI ČAROBNA PTICO LASTA I PTIĆ Pod štalskom strehom uz drum lastino gnezdo i dom. Otud se čuje cvrkut i šum. To mladi ptić, cenim po sluhu, otvara kljun. S telčevog čela, belog k`o sneg lasta u letu ugrabi muhu u grlo spušta potomku svom. 180

Milorad J. Nikić RAJSKE DVERI Bezbrojna jata ptica bežeći od mraka u krošnje stoletnih vrba se skriše. Vetar na zovinoj harfi s milion vodenih žica, slavi dolazak kiše Dužinom celom uz reku, koliko u oko može stati, uska pešačka staza pripija se uz nju i mili tražeći nedra - luku slično muškoj ruci po ženskome struku. Iz rastinja i šiblja šuškaju sitne zveri i po logama od granja u meke postelje se zbiše. Par zadocnelih ljubavnika terani žudnjom žure u susret blaženoj noći. Za njima invalidska kolica, u njima otvorenih očiju starica, baka, zalazak sunca sanja, i princa na konju belom, kako je u trku diže i ona zatvara oči, prepuna slatke jeze, a pred njom se otvaraju zlatne, rajske dveri. 181

TEBI ČAROBNA PTICO ČEŽNJA Čežnjo moja što mi veneš čime da te oplemenim? Setom, bolom, blago meni, pa da sutra preko polja k’o suncokret mlad, zeleni suncu glavu da okreneš a ne mraku, a ne seni! 182

Milorad J. Nikić BISER Svo ovo vreme k’o da ga bilo nije, kaplja na peni vodenog slapa senčena prozirnom sunčevom lađom što se povrati majci u krilo. Đavo s vremenom nagodbe sklapa! Biser se ne traži, ako se nađe sreća je tu a ako ne, onda ga nikad nije ni bilo. 183

TEBI ČAROBNA PTICO SVOME JATU Mučni snovi, teške more, hude, danas k`o i juče, Pro’će, svi me teše! I ja bih se nazad vrn’o kad bih im’o kome Svaka ptica svome jatu, ja bih sestri, bratu, nekom dragom, nekom svome al`me braća oteraše, da im šire bude. Na srcu im tesno beše! 184

Milorad J. Nikić TRPEZA MI POLJA ŽITNA Voleo bih da sam ptica, da se vinem u visine, da dotaknem krilom zvezdu i da letim dugo, dugo, da se Gospod sa mnom brine. Trpeza mi polja žitna a postelja grana vita. Da sam galeb - lastavica da se vratim domu-gnezdu i detinjstvu dragom, mome. Da mi osmeh lice žari, i od sreće srce bije k’o rataru što za plugom svaku brazdu blagosilja il’ detetu što ga majka u naručje uzme svoje a detence, čedo moje, od radosti i od milja ne zna više kud bi prije! 185

TEBI ČAROBNA PTICO I JA BACIH KAMEN Padaju zvezde božanske u sjaju prolete svodom odnekud k`o pčele i nebeske pute umirući zlate i potom gasnu k`o na vetru plamen. Mesto koske, i ja bacih kamen i hijene se oko njega sjate. 186

Milorad J. Nikić I TOČI ZLATO I presta da pada sneg, iz sita nebeskog ne sipa, ne veje. I mesec evo, stiže bled. Do pola noći u srebro kockao, gubitnik, vrag. Eno ga, zlato toči bregom bisere rasipa i još se smeje. Taman je stigao sreći na red a zastor pade Silni su oni gore što vedre i oblače; baciće banku i smerno i kao boso đače nositi sveću sve do zore. 187

TEBI ČAROBNA PTICO ZAVIJA VETAR K’O CIGANSKA TRUBA Čujes li ševu, proleću što sklada? Zavija vetar k`o ciganska truba Daždevnjak u žbunu u kiši što pada pišti iz usta bez ijednog zuba. Skoro će ratar-proleća Bog da grli brazdu rodnu k`o žena U međi da cveta beli glog, bjelji od mleka s’ kravljeg vimena. U lugu sviće, uz ptica poj đikaju trave Mladoj ždrebici pastuv ce prići i san će biti deo jave! Eno, iz gnezda poleće ptić! 188

Milorad J. Nikić SUNČEVIM TRAGOM I mi ćemo sunčevim tragom preko poljane kao divlji ati, neosedlani, u kasu pobrati bisere neubrane i zalelujati poljima kao zrela žita u klasu. A kad se vekovi slegnu Nekog dalekog leta sa senkama mrtvim što se zbraše u ciku zore i rosi, iz kore drveta progovoriće opet nešto naše. 189

TEBI ČAROBNA PTICO ŽIVOTI, TO ZLATO TEČNO Vreme ne teče, to reke hukom ušćima žure hrleći ka moru kao umorne lađe sa mora u luke, vetrovi sa kišom kupaju goru. Vreme je more beskrajno i večno. Godine, vekovi i časi su varke. Kazaljke i ure kojim se nebeske putanje senče i tajnom nebeskom sjaje. Životi su naši to zlato tečno, što curi kaplje iz Božije ruke, delići, glasovi slutnje, barke, senke i jote u božanskom horu. Kad vreme dođe, vođena Božijom rukom klica života će da se probudi i život će večno, večito da traje. 190

Milorad J. Nikić ŽIVOTE TATE Kradeš mi godine, mesece, sate, Proleća cvetna, mirisna jutra, Ozonske kiše i jorgovane. Nebo mi kradeš, na njemu zvezdu, Jeseni zlatne, uzrele trave, Lepotu gorja, zalaske sunca. Smiraj nad rekom, Suton što pada, Ljubavi prošle, božanski bajne, Bogojavljenje, nebeske tajne I veče, veče Badnje. Šta ću sa onim, živote brate, Sa ono malo sekundi jada U zadnjem jutru što će da kane, U hudom času, drhtaju, trenu, Kada ne bude ničega više U oku mome sem suze zadnje. 191

TEBI ČAROBNA PTICO ŽIVOTE, SKOTE Varaš me, poput neverne žene Dokle ćes tako živote, skote? Kule od laži zidaš što se k`o karte ruše. Mostove podižeš duge nad vodom nadvijene. A ja preplivam more, verno k`o pseto u tvoju uplovim luku. Vezani pupčanom vrpcom, Varanjem i ja ti vraćam i kao loša braća svetimo jedan drugom Dosta je bilo dosta! Praštam ti za sve to, Zdravicu dižem za te k`o bludni sin što pod skute se očeve vraća. 192

Milorad J. Nikić ŠATOR DO ZVEZDA Zašto mi hramlješ od prvog dana, ćopav si živote, šta li? Ja htedoh ata krilatog, neosedlana, široke pute kao more i šator do zvezda, a ti mi dade uzani zaliv i mutnu dragu. I umesto divljega ata, ćopavu, sipljivu ragu. 193

TEBI ČAROBNA PTICO PUTEVA NEMA GDE KORAKA NIJE I sada me k`o pre mnogo leta ista čeznja zove rodnom kraju, spremam se žurno i po običaju nenadno banem, a tamo nikoga Sve je pusto k`o u snu, zaklano, Rodino draga i bedo uboga! Kućica trošna, usnula i sniva, ognjište zgaslo, davno zapretano. Ograde pale, voćke podivljale. Dvorište nemo bez dečijeg smeha, ni jedne laste ispod kućnih streha, nigde brazde preko dragih njiva. Jorgovan plavi kraj stara bunara k’o da se nekom u pohode sprema, ili čeka da mu neko dođe. Puteva nema gde koraka nije, sve beše naše a sad je ničije, ne može oko suzu da sakrije! 194

Milorad J. Nikić Kolajna zlatna iznad brega zgara iz svake stope, staze i bogaza detinstvo mi ćutnjom odgovara! Na pragu plačem ko da mi je peta, čini mi se došao smak sveta! Krvari duša bolom razapeta. Na vetru šumi podivljalo grožđe i škripe vrata sa pustih magaza sve me kori, “Što te češće nema”! 195

TEBI ČAROBNA PTICO KAO ALBATROS Kao Albatros u begu od Posejdonovog gneva Reichstag u Custoovom odelu, usred Golgote nasukan na žal. Prividjenje u belom, golubicu mira šalju ti o, bedni svete! U žurbi zaboraviše na firerov kačket i epolete. Pritajeno zlo iz trideset i devete, i godine što su žderale živote. 196

Milorad J. Nikić UMRETI Znači, dogoreti k`o plamen sveće što treperi i gasne. Umreti i nestati kao trag zveri besne što ga vetar zbriše. Umreti i sklopit oči kao umornoj ptici kad je zagrle talasi. S osmehom mreti u času kao Skiti, umreti i ne videti svetlost što se rasu, mreti i ne biti čak ni senka više! U snu mreti i zanavek spati, sve se to u pesmi zove umirati! 197

TEBI ČAROBNA PTICO ZLATNO RUNO U krošnjama breza i stoletnih lipa, visoko gore, na pragu nebesa, gde stanuju šumske vile i patuljci sunce u svom padu zlatno runo stresa. Časak jedan osta na najvišoj grani. Odozdo zinule ale i nemani! Sa mačem u ruci sakriven u strani, mesec iza brega u pozi viteza, zlatno runo čuva da ga ne ukradu. 198

Milorad J. Nikić SRBIJO Srbijo, zoro moja krvava, nedospavana, pesmo neispevana kruno nad krunama, buno nad bunama, hajdučice i uskočice, kaluđerice i zavodnice, mrtva stražo i zbegu, čime mi te ukleše, zašto mi te oteše, moj crni belegu! Rano moja ne prebolna! Mučenice, asketo, čedo u jaslama koleno moje deveto, još te onakvu lepotice bremenita sa sapima ždrebice i snagom bedevije nisam odbolovo, a opet mi se novim bolom porađaš Iskopaše ti oči zlikovci i jude pa te sad slepu k`o Simonidu u Evropu sirota moja nevesto, hoće da povedu. U miraz joj nude siročad preko Drine i srpsku ranu Kosovo, Kosovo. 199