TEBI ČAROBNA PTICO - pjesme MILORAD J. NIKIĆ

TEBI ČAROBNA PTICO NOĆ PROGUTA PUSTO POLJE Niz dolinu vetar briše, ptice hrle prema jugu, u vazduhu sve miriše, na sneg, zimu oštru, dugu. Šuma ružna i uboga, ko kokoška očupana, u živici drvo gloga a na njemu cupka vrana. Nešto kljuca, nešto zoba. Dva seljaka s taljigama, bledi, trošni k’o iz groba zamotani u truljama. Konjic sipljiv na umoru, čir do čira sav od rana, slika patnje za Gomoru, scena bede iz romana. Noć proguta pusto polje, seljake i kljuse gladno. Simbol bede i nevolje, kao vir kamen iznenadno. 50

Milorad J. Nikić DA ZANEMIŠ Sa nebeskog plavog gorja, sa pobrežja Svete gore, nad dolinu iznad reke, doletele crne ptice, sred livade pokošene, suncu, jugu okrenute, tajanstvene i daleke, kao sene. Prometeja sa litice, da li pamte i poznaju? Zašto ptice u mom kraju ne pevaju, zašto ćute, a ne zbore? Usred polja i trpeze, zarobljene bez slobode, okovane u kaveze. Kakve tajne sobom nose, kad nesreću ljudsku slute? Šta sve vide sa visine, sunovrata dal`se boje? Po čem noge bose hode? Da zanemiš od strahote, od beznađa, grozomore i od jeze. 51

TEBI ČAROBNA PTICO PRED TOBOM Pred tobom daleko zoro što posle svanuća tamniš i drugoj obali hrliš, ponizno klečeć’ otvaram kapije srca, na jastuk polažem glavu i sa ovo malo reči predajem svoje telo. Možda iz praznog rama nastane slika neka, zalazak sunca, pejsaž il’ ptica raširenih krila, neko oblačje belo. Što god od toga bude, ti ćeš umeti lako da mu podariš zdenac, a voda će poteći sama na žedne usne i čelo vrelo. Ako pred tobom bude na časak mrak i tama i ničega drugog više, zaključaj odaje tajne i reka koja teče, neka se vrelu vrati i umesto novoga jutra zanavek bude veče. 52

Milorad J. Nikić CRTICE Stiže nam leto ko zna koje, kao more s plimom u valovima. Gledamo s njime dugine boje, Al’ sve nas manje u njima ima. Kratak je život za neimare, Posle snova otvaramo oči, Ne vredi nauk sad pod dane stare, uz glasno hop, treba da se skoči! **** I ovaj dan ce pući kao leskov prut! Čemu tolike besede? Hoćemo li stici kući, ili će pogrešan put u ponor da nas odvede? 53

TEBI ČAROBNA PTICO GREŠNO JE DOBA Beže godine, meseci, dani, časi se gube u nepovratu i minuti su nam odbrojani a sve je to u suvom zlatu, Sa neba palo; Svim darovani. svakom ponešto dok još ima; Čija je kletva, čime se hrani, to malo svetla u očima. Mogu li reči, kad nema dela s ulaza maknuti stenu u stranu? Previše senki, sunčanog vela, nestaje pene na konju vranu, A duša bi na megdan s kopljem, i luk bi nategla slabašna ruka. Još se kitimo sa žitnim snopljem A nigde zrna, jalova muka! Grešno je doba, đavolji vakat, grešni smo i mi, greh je do neba! Kome je do smeha, treba plakat! kad duše nema, džabe od hleba. 54

Milorad J. Nikić VARKA Mesec se ne znam kada napio sunčevog sjaja i na nas srebro toči, Da li to - zbog aprila ili blizine maja, po nama pala svila? Posmatram reku šumnu kao klatno s nebeske vage. Daleke zvezdane oči, bezbrojnih duša stada, po zemlji kao na gumnu izvode vilinsko kolo. Device igrom, nage u nama strasti bude. I klije ljubav žarka Da li to - časi lude ili to iz senki, nestaje mraka? Mesec na citri, solo budi akorde drage. Obrisi zore rude. Da li to s vilinskim kolom u nama ponovo varka procveta novim bolom? 55

TEBI ČAROBNA PTICO ŠTA MOGU LANCI Kad god ga vidim, u bilo koje doba dana, u društvu, ili osamljenog prepoznam onaj meni znan, zaleđeni i okamenjeni osmeh u uglu njegovih usana, čije pravo značenje ne znam, ali u dnu duše razumem i slutim i koje me podseća na ono; Šta mogu lanci okovanom robu, na onaj zgusnuti i neskriveni prezir prema životu. Na nesrećnoga golijata u mračnom trbuhu galije, koji je odavno izgubio svaku nadu; Da će jos jednom za zivota osetiti čvrsto tlo pod nogama i prigrliti toliko željno čekanu Slobodu. Na iskru nade koja mu kad se more smiri, kroz usku napuklinu lađe, u poluslepe oči i zgaslu dušu kao i svaka druga varka, poklanja parče zvezdanoga neba. 56

Milorad J. Nikić HIMNA ZA PREKOBROJNE Moje su pesme hridi u mrtvome moru. Čarobnjak iz Efesa i senke na umoru. Zamrli krici ptice zlosutnice. Melem sa gnojnih rana i putokaz za nedođiju. One su zagubljene duše u prvih četrdeset dana. Mračne reke iz ada što teku u nedoglede. Zov sa dna provalije, skamenjeno su bilo. Himna za prekobrojne i kapija za ludilo. Ram za mrtve slike u mračnom trbuhu galije. Rekvijum za stradalnike i molitva za nerazumne. 57

TEBI ČAROBNA PTICO NA ČETIRI TROŠNE DASKE Od rođenja, pa do smrti od pelene, do opela, sunčane se mene spoje kao sa likom duše sene, kao ljudska naga tela, ko lukovi duge, mosta (ispod koga život teče i žubori a kroz tesnac povileni) i odela za nas skroje, i za tebe i za mene. U toj se koži, il’ odori čovek rodi, stasa, ženi, kao biljka cveta, svene pustih nada, praznih želja koliko je, u dnu duše, sarkofaga? U ljudskome veku ima, mnogo onog što ne štima! Šta na samom kraju osta, za čije se carstvo bori? 58

Milorad J. Nikić Život daje i otima! i od tebe i od mene! Kada sudnje dođe vreme, svetla sgasnu u očima, stignu zore pod prozore i zaneme. Za badava, ništ’ ne vrede Umne reči, zemna blaga, kad izblede Šopenhauer i Spinoza, tada padnu zadnje maske i čovek se strašno sroza, na četiri trošne daske sve se svede, na busenje mrtve trave sa korenjem iznad glave. 59

TEBI ČAROBNA PTICO NE MERI SE UZDUŽ Neko nam je jednom rek`o ono što smo davno znali, ne meri se uzduž, vec popreko da smo bolji do sad bi propali. Ko pomera korita od reka, stenje mora skloniti u stranu i nama je sudba ovog veka so stavila na krvavu ranu. Sad kušamo i slano i slatko, zlu naviku uzesmo od drugih. Đavo nam je na prevaru satko sve košulje s rukavima dugim. Zavedeni, nad ponor nagnuti a rukavi vezani od straga, samo da nam ukažu se puti, sledili bi i samoga vraga. Ali puti kad se nema cilja, ne mogu nas nikuda odvesti. Snovi nisu, kriva nam je zbilja, pometenog nije teško smesti. Da se može rodit a ne mreti il`nadmudrit` ovaj usud hudi, mogli bismo pre setve požeti al’ bi bili sveci, a ne ljudi. 60

Milorad J. Nikić KAD SUNCE ZAĐE I PONOVO GRANE Kada sunce zađe a zapad zarudi, a senke se smire ko mrtvi leptiri. Sa nekih od slika iz već mrtvih soba u duši se mojoj ko usnule lađe Kad odvezu s mola tuge uznemire. I tovari bola ko jesenje kiše, Padnu mi na grudi. I ja ne znam više gde sam dosad bio i koje je doba. Kada sunce grane i istok zarudi začuje se žamor jutra što nas budi Iz najcrnijih snova iz košmarnih noći, iz predvorja pakla iz dubine rova, Tračak svetla kane i rastera tmine i k`o melem na rane jutra me opčine. 61

TEBI ČAROBNA PTICO ĆUD ĆE ODATI VUKA Ranimo, a stižemo kasno šta se to desilo s nama, na krivu nogu stasmo, život je loša drama. Učimo loše, premalo, u glavi krečana gori. U ptičije oko bi stalo što razum s mukom stvori! Još nikom dosada nije do zore, do veka sjalo. U nama zlo već klije, plitko je ljudsko ralo. Rođeni za carstvo muka, laž nam ukrade stoleće. Ćud će izdati vuka i pored kože jagnjeće. Nebeski narod mi smo i nebu hrlimo vazda, a letenju vični nismo il’ neda đavo, gazda. 62

Milorad J. Nikić ŽIVOT TO JE Život to je krug u krugu, početak mu i kraj tajna, Kvadratura večnog kruga. Kada zgasne zvezda sjajna iz tame mu smrt se ruga. Jedno carstvo mnogo vredi, drugo strašnim smradom vonja, Ko zna šta je zalog sreći? Dal´ kraljevstvo vredi konja, (kad se nema gde pobeći kad je život gorak, pseći). 63

TEBI ČAROBNA PTICO NEMUŠTO VREME Nemušto vreme u nebo puže, horizonti gasnu, pogled kraća. Kazaljke u prazno zujeći kruže, kao pčele pored mrtvoga saća. Strminom kola plešu pre pada, glava za nogom poslušno sledi, novom se dobu oda sklada, zvezda u oku gasne i bledi. Premalo je meda u čaši zuči mamurno jutro, senke se krate u praznoj glavi mis`o se muči loši se glasovi u ehu vrate. Mogu li reke što jos teku s ovoga veka ljagu da speru? Kad se zlo probudi u čoveku, sotona kroji i uzima meru! Na ispitu dobrote doba pade, slagaše praoci potomku svom. O našoj glavi i mrtvi rade, gradimo kuću, a rušimo dom! 64

Milorad J. Nikić ZABORAVIMO Ne volim reč vreme, ni časovnike što me opominju i zlosudno tuku iznad temena. Ja slušam pticu što mi se u grudima gnezdi i peva u svitanje. Ne volim merače tuge i prošla vremena! Koliko je sati čitam sa kože mojih ruku i po željama što ih je sve manje! Sećaš li se, kako smo u ludo i nizašto trampili cvet mladosti za jalove bajke bez semena? Zaboravimo već jednom, rođena moja, sva naša bauljanja i rasula, vreme je za pokajanja. Jer mora da je java u ime duginih boja umesto u život odvela nas u carstvo lažnih sanja. Iskoračimo iz sveta u kome su laži rasute kao svenuli i mrtvi neveni u jeseni kasne. Neka naše reči kao obelisk na straži ućutkaju vreme za neke veselije priče i srećnije basne. 65

TEBI ČAROBNA PTICO U CRNOME RAZAZNATI BELO Nišaniti i pogodit metu, Umirit’ se da ne drhti ruka, smoći snage i odapet strelu. Imat’ oko, prepoznati vuka, u crnome razaznati belo, ali kako, kud posle s’ grehom? Kud poteći kad zamutiš vrelo? Od zla treba branit se dobrotom. Na uvredu uzvratiti smehom! …….. I na kraju, k’o soko u letu, kad promaši, polomi i krilo, dug dobroti izmiri životom. 66

Milorad J. Nikić UMESTO SUNCA Može li iko da mi odgovori, zašto u nama nema ljudskog više, je li za to krivac onaj što nas stvori, ili nas drugi takvim napraviše? Ne rekoše ni kud smo se deli, i da li su ovo putevi od juče? Vrleti uske, a mi bi se peli, aveti prošle u nama čuče! Prebrajam naše grehove mnoge, poneke prećutim, al’ kažem to. Bilo bi i sreće da ima sloge, Al’ neman ima glava sto. Vrtimo se večno, u krugu, putanjom kletom stalno se gre. Nikad u plusu, uvek u dugu, gušimo javu, hranimo sne. Živeći ovaj ljudski život jedan umesto sunca izabrasmo tminu Kad u mraku dotaknemo bezdan kako posle na ravan, čistinu? 67

TEBI ČAROBNA PTICO U JEDNOME SMERU Pobego bih rado ali kamo, kuda, na vrela mladosti, izvore i česme? Ubiše me kiše i sumorna jutra, čak i ova tuga o kojoj se ne sme. Na srcu je jeza, eh, samo da znate. S jeseni se laste ka jugu upute a s proleća opet u jatima vrate, puteve i mesta po zvezdama slute. Pod nebeskim svodom oro gnezdo vije, u jednome smeru karta nam je vozna, tajna što u sebi tešku kletvu krije. Satire me tuga staračka i pozna. Svima nam je ista omča oko vrata i dželatska ruka mrska i odvratna, kad se sruše kule i snovi od zlata i u tačku sliju svi pokreti klatna. Vekovi kad prođu i kad minu leta, nevidljiva ruka koja sve to stvara, probudiće iz sna klicu novog sveta što iza nas osta voljom Božijeg dara. 68

Milorad J. Nikić OBOLUS Život nam prođe u maglama nekim, sunčanih dana beše tako malo. Uvek na tragu snovima dalekim, mračilo nam se i kad je svitalo. U raskoraku, među snom i javom tamo i amo, pa gde tas pretegne, Bivasmo bliže, zvezdi, nebu plavom, nego zemlji; medj` drvećem, travom. Stalno u grču, nekoj žurbi, zbegu, htedosmo valjda ostaviti traga, al’ sve se zbrisa, kao što u snegu nestanu puti, i zemaljska blaga. Protekle reke i iscurilo vreme na stvari sitne, beznačajne, male i onda kad se začuju sirene sa pesmom svojom sa druge obale. Grešni, sa torbom punom snova stavićemo tačku, zatvoriti vrata, svakome život obolus iskova Heronu za trud i za vožnju plata. 69

TEBI ČAROBNA PTICO ENEJEV MAČ Ne volim magle ni u snu kad se jave, a tek na javi! Liče na prizore s onoga sveta, na užasne i mračne sile ada, na Kerbera sa tri glave. Treba pobeći iz tih đavoljih ruku što nas kao Odisejevu družbu u ponor mame i vuku, u mračno Posejdonovo carstvo u kom se gine i strada. I nema te svetlosti i zvezde da nas od njih odbrane. Vid nam kradu i od oka kriju i umesto da smo tamo gde smo pošli puti nas odvedu u nedođiju. Ne volim magle ni u raju polja, šume, kuće, pute progutaju. Magle, te crne ptice što zlo i nesreću; igrom, krikom, letom, pesmom, gukom svojim zlobnim slute. I kao Prometeju u oči nam skaču u utrobi gnezde, kidišu, rovare. I da mi k’o nekad Eneju trojanski mač daju po njima bih sa radosću tuk’o. 70

Milorad J. Nikić KAD SE GLEDA Kad se gleda sa istoka, sve je zapad, neko reče, provereno, i od oka, od težega ima preče. Jednima je uzor Đorđe, drugim sve je u Milošu! Jedni bi da dižu bunu drugi mole i da kleče. Kovač jedan a dva kova. Jedni plaču, drugi poje, svi u svoga boga kunu, svako na svoj način trači! Ne može se ni bez snova, kako danas stvari stoje, mada, nije sve u grošu, novac vedri i oblači! Lisici je dosta grožđa. motka igra, a ne meče! Reč je zakon za čoveka, ko kandžija za goveče! 71

TEBI ČAROBNA PTICO VEČE RANO Veče rano, leto je u jeku, u vazduhu miris zrelih trava, sedeli smo kraj vatre uz reku. Sve utihlo, vir u hodu spava, iznad nebo, noć i zvezda plava. Mesec srmom reku obavio, vrba zemlji oborila grane, a ja oči… dragu obljubio. ljubio je sve do zore rane, mladog ptića podučio letu Zagrljeni ispijamo rosu, opazismo u padu kometu, banu, nesta daleko na jugu, biseri se prosuše u krugu, par nađosmo u prvom otkosu. U mladosti strasti reka cela nosila nas i ušću odnela a u zoru kad petlovi prvi, skrate naša ponoćna posela, splasnu vatre i nemiri krvi! Još pamtimo, ali sve slabije, jedino nam jos sećanje osta. Radost kratka al’ dušu opije, sećanje je duh-iverje mosta, ovog danas i onog ranije. 72

Milorad J. Nikić BABINA LETA Ah, što su nekad zime znale da traju, te zime, dosadne, zimurine. S novembrom počnu, zajašu s grbače siđu tek u maju, kao mačak s tople furune! Snežina, kao iz topa, dune; perinom selo opaše; nakiti prag i vrata. Zapada doksat, pojata; skriju se međe i puti, sova se u dubu ućuti. Zime su bile stahota; Čovek se u tralje umota, od studeni stoka skapava. Pobeli i belo u očima, na kosi zaledi grivina, poludi dvonoga živina. Zime su bile nevolje, sneg gust kao ponjava, a moraš izaći napolje. Al’ ove današnje zime, tople i mlake kao bare kako nas lako prevare! Zime, šta zime – babina leta, umesto u maju, breskva o Božiću cveta. 73

TEBI ČAROBNA PTICO ZORA GASNE U JUTRU ŠTO SVANE Ne znam draga, čime da te mazim, očima u kojim više nema sjaja, rečima koje ništa ti ne znače, rukama što ti nisu zagonetka, I je li ovo već početak kraja? U tebi možda i sad prošlost živi I val kajanja za valom se mreška, sa mnom su ti dani jednolični, sivi i ako je ljubav promašaj i greška i njen kraj je bez novog početka. Možda u tamu zračak svetla kane sa tajne zvezde što sja iz daleka. Zora zgasne u jutru što svane, u modrom viru tajnu krije reka, na dnu sam i kad plićak gazim. 74

Milorad J. Nikić NAD ISTROM KIŠE Nad Istrom kiše i ptica krici. Leluja more ko polje raži, i val za valom galopom juri. To Posejdonovi konjanici, u ljutom boju ranjenih grudi, o stenje biju. Nad vodom jata galebova, ko zombi u ludom plesu, odnekud stigli, sa ravnih krovova, kada ih vetri s kišom ponesu. Vetar ih nosi, u ambis lete i kada krilom vrh talasa minu, magijom nekom u nebo se vinu i odlete u zemlju ničiju. Čempresi goli kao Veli Jože, na noćnoj straži, žilama svojim razmiču stenje. 75

TEBI ČAROBNA PTICO SUNCOKRETI K’O UKLETI Noć đavolski lepa, vrela, ona isto, tu iz sela. nebo vedro, zvezda svita, u polju smo, usred žita. Krv u nama, uzavrela! Bosi, goli k`o anđeli, izludeli a na bledoj mesečini, suncokreti k`o ukleti. S njima, tako i mi i mi. Postelju smo od odela na brzaka, napravili, usta suva, grlo žedno U glavi nam samo jedno. Noć se bliži kraju, zori, od postelje posta gumno, radili smo svu noć vredno. Šta smo žita pogazili, šta ovrli, o tome se ne govori, džentlemenski, sporazumno. 76

Milorad J. Nikić UĐE ĐAVO MEĐU STADO Na nebeskom carskom tronu sve blaženo, mir zavlado a na zemlji k`o u toru, đavo udje među stado. Plemenita, krupna stoka osetila krvoloka, u metežu slaba skoka, osta žedna kraj potoka. Ona druga sitnog zuba, večno gladna i alava raširi se kao guba, zabran tuđi zaposela, pase, zoba za badava. Na sve strane stado krenu, k`o kad prhne ptica jato, osta pustoš, krv i blato, strašna ljaga za vremena. Stade progon, jauk, klanje, razišle se sile mraka, jagma, grabež, otimanje i sad traje, bez prestanka. 77

TEBI ČAROBNA PTICO Razvađeno stado gledi, svako iz svog tora riče. Stalno zbore o pobedi, ista tlapnja, stare priče. Na nebeskom carskom tronu u po belog, biće dana, neverica, muk zavlado, zanemeli, žalost neka, Prebrojaše celo stado, najviše je svetih krava, ima stoke i hajvana nigde ljudi i čoveka! 78

Milorad J. Nikić *** Odavno smo prošli kroz predvorje pakla, svako ponaosob, a i celo pleme. I živote naše k’o da su od stakla pregazilo vreme. Ostadoše samo, koliko da se vide kao trag od vina na obodu čaše, krhotine sitne nevažne, nebitne. 79

TEBI ČAROBNA PTICO BELEG Bacio sam kamen s mosta dubine ga prigrliše, par krugova za njim osta, časak jedan i ništa više. Gledao sam, za njim dugo ko da sa njim bacih sreću, tek me krupne kapi kiše iz tih misli povratiše. Vetar snažan što uz reku u to vreme tuče, briše, ušao mi pod odeću i kosti mi zaledio. Noć napukla a ja prispo, k’o da stvarnost ne bi dosta? San il’ java sve je isto, opet bacam kamen s mosta. Dal sa njime sreću baci` mislim o tom od malena? U mojoj je desnoj šaci vidljiv beleg od kamena. 80

Milorad J. Nikić NE KLONI DUHOM Minuše dani radosti i sreće Ii ravni puti na kojim je med, sad kad se bliži zagrljaj samoće i strma staza kliska kao led, Ne kloni duhom, ne zatvaraj oči, podigni glavu osmeh nek te žari, u čaši koju život nam natoči ima ružnih, al’ i lepih stvari. Zamisli vreme po sunčevom hodu, kazaljke zlatnog nebeskoga sata i k’o kad u pesak da prosipaš vodu i ona beži, teče bez povrata. I zato ženo i dobri čoveče, kloni se slatkih sanja što te mame, nada i želja koje prazno zveče, dok gaziš rubom i ivicom jame Razmisli malo, sačekaj, zastani, u svakoj noći ima tračak zore, kad tama ode i kad se razdani, u ognju u kom životi nam gore, U tome žaru, u pepelu i vatri, smisao leži jer taj što nas stvori, odgovor ima, moramo li znati? Kada će srce da nam se umori i kad će vreme iza nas ostati? 81

TEBI ČAROBNA PTICO DALEKE I DRAGE Zaboravio sam, pustio niz reku, mladalačke snove i ljubavi tajne, sve što nije moglo da stane u rime, Otišla su navek u daljine plave, u bezdani vrtlog pored zvezde sjajne, sva nadanja moja i radosti davne. I kad mi se nekad u snovima jave, vršak strele smesta pogodi u metu, daleke i drage tuge zavičajne. Jeseni su stigle skoro će i zime, ranjenoj će ptici u poslednjem letu, nadenuti opet neko lažno ime. 82

Milorad J. Nikić K’O MRTVE ZVEZDE Ne znam dal’ čutim ili zborim, i šta je od tog dvoga gluplje, Ugašen davno ponovo gorim, pretačem tako prazno u šuplje. Kad već stado skrene u stranu, šta pastir može još da čini, iz slepih očiju suze što kanu, mrtve su zvezde u pomrčini. Laž je kažu za kratka veka. što oči vide istina nije, ne može beda bez čoveka, u dobrom glasu kletva se krije. Rasuše i ono svetlosti malo, mesto sunca deca smo studi. Mogli smo biti, da nam se dalo, na nebu sveci, na zemlji ljudi. 83

TEBI ČAROBNA PTICO NA TRAGU SMO U nama predaka krvare rane, kao Prometej smo razapeti, i kad nam jutro sunčano svane, smrači se i zlo nam ponovo preti. Imasmo vođa do sada tristo, pokliča bojnih puna im usta, al’ noć ih mračna proguta pusta, a nama gore, lošije, isto. Slavimo Boga, praoce svete, u pomoc vapimo, pružamo ruke, zbrajamo poroke, zavete, kletve, al’ groblja rastu i niču humke. Narodi drugi sa naših međa, ne retko posrnu, al’ i polete, đavo se ceri sa naših leđa, na tragu smo mrtve komete. Padamo dugo, jos smo u padu, zvezda će neka da nas privuče. Narodi nikad ne gube nadu i kad im sutra vapi za juče. 84

Milorad J. Nikić OGREJAĆE SUNCE I ovo će proći, sve bude pa prođe, stišaće se jednom bure i orkani, kad nauči narod da živi bez vođe, ogrejaće sunce ozeble u tami. Svi će ljudi opet da budu ko braća, ceniće se znanje i ljudska sloboda, lutanja ce naša biti mnogo kraća, a kaljuga bistra kao gorska voda. I posle će gore kraj Njegovog stola, da očiste duše od zala i jeda, svi na zemlji ljudi, ta Božija čeda, stupiti u carstvo bez patnji i bola. 85

TEBI ČAROBNA PTICO BROD KROZ MAGLU BRODI Ostasmo po strani a vremena nova, trebalo je samo uz jato ostati, al’ dođoše oni iz zadnjih redova, pojuriše napred, drčni i grlati. Okrenuše nazad a napred nas vode, priča tako poče negde od Lazara, zagrebeš ih malo crvene vojvode, promenili ćurak, sidro, kormilara. Brod kroz maglu ide, samo nek se brodi, narod željan pravde, peva o slobodi, vođama do vlasti, a vlast ima para. Narod digo glavu, vuče, tegli, stenje, pred Sizifom brdo, naraslo kamenje, neko glasno zucne, zavisi od sreće, šargarepa ili u jarku da krepa, i skonča nečujno odbačen ko smeće. Brod kroz maglu ide, samo nek se plovi, u prvom su redu hodže i popovi po ocima pljuju a dedove slave, blagoslovi Bože novog gospodara, Šta je danas covek na spram svete krave? To što opet sanja o pravdi, slobodi, dosta mu je dosta, hleba i igara. Neka žive vođe, pastiri, lopovi, banu novo doba a vremena stara. 86

Milorad J. Nikić PROŽDIRU SENKE Život je prošao tek što skončo nije, pramajka će uzet sve što nam je dala, sokove života, praha šaku, dvije, i tovare slika s krivih ogledala. Životu još osta da pozlati slova, k’o zalazak sunca što vrh brega zlati, sa rosom po polju pada sumrak rani, proždiru senke stvari po pojati. Pobeći nećeš od smrti nemani, iza palog plota vreba nas ko sova, i mesec se smeši, iznad našeg groba. Za nekim će ostat` klica koja klije, k’o svetlosti pramen što zuri u tami, za nekima, ništa, muk i tama dovek, kao kamen kad baciš u dubinu vode, Studen ga šćepa i proguta ledna, i nikad više sunca da ga grije. Ako se ikad, sto vekova posle, te iste duše iz pepela rode, Onaj što je bio, biće opet čovek, drugi tek, samo nakaza, rugoba. 87

TEBI ČAROBNA PTICO ČEKAJ ZORO Obzorja bela u tami gde ste? Sačekaj zoro kud žuriš kao bez glave, U susret jutru kren`o sam i ja. za bregom vetar s brezom ćarlija, pod krilom ptice daljine plave, u mom se oku sanjivo mreste. **** Stoput treba u životu od zverinja bežat ljutih i uteći, da je sreće. Kad ukrade zapad sunce, suncokret se ne okreće, umorna mu glava klone, i smrt skoru ćuteć sluti. 88

Milorad J. Nikić KAKO DA MI ZACELE RANE Đavo mi neki uđe u glavu kuša me, kuša vrag, poroke množi i mane, po njoj k`o krošnjom beloga duda rovari, glasno lomeći grane, Đavo mi neki uš’o u glavu, Krade mi zore i mesečinu, visoko gore na mlečnoj stazi, dušu, tu biser - zvezdu što osta, skrivam u otkos i gustu travu, i krikom teram nezvana gosta. Ne vidi dušu glava luda, i kako pobeći od zle hudi? Duboko u njoj svilena buba kao u sred mlade dudove šume, nalegla larvu i mesto svile, tugom mi mreži grudi. I kad mi srećom olista duša i to se kadkad desiti ume, brsti po lišću, a srce puno samrtne studi. I kako da mi zacele rane kad đavo i mome srcu sudi. 89

TEBI ČAROBNA PTICO IMA ME, JOŠ ME IMA Tu sam stižem, kao medo gegam sporo, saterala me u brlog zima i lavež pseći. Stiže nam proleće skoro. Sokovi žilama jure, a ja ka svojoj sreći. Budim se, budim sporo al`još me, još me ima. 90

Milorad J. Nikić TROŠAN K’O STIH Prašnjavim drumom zaprega kao mrlja, pernati jastuk s neba a na taljigama unuk i deda. Prvi je smiren i tih, mekan kao kora hleba, drugi vragolan živ, tanak kao prut, obraz mu vatrom gori, šarene svetove snuje. Gospod sudbinu kuje, starački glas se čuje, trošan kao stih, tebi se jutro smeši, a meni sunce zalazi, umna starina zbori i kao med kroz prste, na kolski, poljski put curi i kaplje beseda. 91

TEBI ČAROBNA PTICO U BOJ, U BOJ Kartaginu razorit treba, ori se iz grla svih. I krik nam poznat taj, u boj, u boj, u boj! Vaskrasn’o ponovo Rim. Niko pobeđen nije, sve dok poraz ne prizna, mudrost je starih latina. Zalud behu Hanibalove pobede kad ga poraz i kraj na kućnim dočeka vratima. 92

Milorad J. Nikić PESMA I ŽIVOT Život je pesma i kao Tisa teče, Skrivajuć’ tajne u viru duboku. Mesečina u noćima plava, što srmom rosi iz veče u veče. U plašljivom devojačkom oku, sunce sneno pod trepušom spava. Oči gore, zaljubljene, setne, život je pesma što slavi lepotu. Život je pesma i kao Drina hrli tamo negde u gornjemu toku, i svaka kaplja k’o sa drugog pola, pada i lebdi ko srna u skoku. Pesma je i kad Drina krene, u zadnje vreme mutna i krvava, to je onda pesma strašnog bola, pesma o smrti, umesto životu. 93

TEBI ČAROBNA PTICO POŽELEH Poželeh noćas da me nema, zvezdani purpur bacio čini, tovare snova i uspomena, rasuo je po mesečini. I dok rosa trave mije, omađijan od lepote, usred noćne čarolije, Duša hrli, duša brodi, u tišini i beskraju, plavoj zvezdi i slobodi. *** O slobodi pevaju robijaši i ptice! Oslobodi ih Gospode, od kaveza i tamnice. 94

Milorad J. Nikić U SLAVU ŽIVOTA Pevaćemo noćas čekajuć svanuća u slavu života, tiho, od meraka. Kad u neko doba krovove sa kuća obavije tama, pesmom će mo dozvat’ mesec iz oblaka. I kada nas mesec, obasja, pozlati s pesmom na usnama poći će mo spati. 95

TEBI ČAROBNA PTICO TAKO NAS VEKOVI UČE Nikad nam nije bilo bolje, umalo ne rekoh lošije, značenje skoro isto; Na jednom nam ramenu anđeli poje na drugom đavoli čuče. Tako nas vekovi uče, to je k’o kad se seljaku, na vinograd i polje olujna kiša sruči, i zaludu mu je što što krši ruke i u prsi se tuče. 96

Milorad J. Nikić I NEMA NAS VIŠE Život je bajka koja kratko traje, eno ga, sunce vec podiže glavu, sa zlatnog klasja izgubi se rosa. Piješ kratko koliko god da traje. stotinu leta i snove i javu, na jednom tasu vidiš ko na dlanu, Visoko gore, krug i zvezdu plavu, hiljade duša iz tame što sjaje, i zlatnu kupu mesec nasmejani, I spoznaš u tren, dani odbrojani. Rasusmo se k’o zrnevlje prosa, iz staračke ruke što živinu hrani. 97

TEBI ČAROBNA PTICO LIK U OGLEDALU Ogledalo uzmem i na zid okačim, moj lik je u njemu, a ja s druge strane. U očima mi umor od života, iz njegovih isto bol i seta zrače. Gledamo se tako, ta mi se već znamo, u mojoj se glavi strašna miso mota, u njegovoj isto, zar je ovo sve što osta od života, mene mnogo boli, a njemu je lako, i ništa mu ne znači. Gledamo se dugo, gledamo bez reči, jer sve što bi rekli, to odavno znamo, 98

Milorad J. Nikić ja okrenem glavu i on se okrene, sažalim se na njeg, a i on na mene. Ako mu se smejem, i on mi se smeši, a i šta bi drugo, to moj osmeh nije, smeje mi se tuga, još sigurni nismo, ko se kome ruga, al’ svejedno tu smo i još se ne damo. 99