Pljevlja - Novopazarski sandžak

GEZA VARADI - IMRE LAKI NOVOPAZARSKI SANDŽAK ─ PLJEVLJA ─ CRTEŽI, PRIPOVETKE I PUTOPISI O NOVOPAZARSKOM SANŽAKU TUR- SKE OD OKUPACIJE DO ANEKSIJE SA TRIDESETJDNOM ORIGINALNOM FOTOGRAFIJOM 1912 u Budimpešti Udruženje knjževne Redakcije i Štamparije “Patrija”

Naslov originala: Varady Géza – Laky Imre NOVIBÁZAR SZANDZSÁK - PLEVLJE Izdavač Književni klub „Dalma“ Pljevlja Za izdavača Milenko Jović Urednik Milorad Joknić, Dragoljub Borović Prevela Marta Mićić Grafička priprema Dragoslav Ješić Štampa: „GrafoCrnaGora“ Podgorica Tiraž: 1000 primjeraka

RIJEČ UREDNIKA Prevodom i štampanjem ove knjige, pod nazivom Novi Pazar - Pljevlja sandžak, izdavač nudi čitaocima, naučnoj i stručnoj ja- vnosti vrijedan i zanimljiv isječak iz istorije pljevaljskog kraja za period 1878-1908. godine. Bilo je to vrijeme kada je u Pljevljima bila smještena austro-ugarska komanda za sandžak Pljevlja koja su tada bila sjedište i austro-ugarskog konzula. Kao što je pozna- to, austro-ugarska vojska ušla je u Pljevlja 10. septembra 1879, poslije Berlinskog ugovora 1878. godine i ostala sve do anaksije Bosne i Hecegovine 1908. godine. Autori knjige Varady Geza (Geza Varadi) i (Imre Laki) Laky Imre pisali su, kako ističu na početku knjige, ono što su vidjeli i doživjeli za vrijeme boravka u pljevaljskom kraju. Bez obzira što se ne možemo oteti utisku da je u knjizi naglašena doza pristrasnosti prema Austro-Ugarskoj monarhiji, čiji ratni pohod opravdavaju navodnom namjerom da “zavedu red i obezbijede osnovna ljudska prava i slobodu zaostalom poluvarvarskom sta- novništvu“, knjiga sadrži više zanimljivih događaja iz pljeva- ljskog kraja iz tog perioda. Iako je poenta data na život u vojnom garnizonu, gdje su bili stacionirani mađarski vojnici, interesantni su neki narodni običaji kako kod muslimana tako i kod pravosla- vnog življa koje, sa naglašenim smislom za prepoznavanje zani- mljivih životnih detalja, oslikavaju svjedoci tog vremena. Zapaženi su i snažni literarni opisi ne samo prirode već i lju- dskih naravi sa ovih prostora, čime je potvrđerna vjekovna žila- vost i težnja za slobodom i nepomirljiv stav naroda koji je tuđinca

na svom tlu i blizu svog ognjišta uvijek posmatrao sa nepovjere- njem i kao krvnog neprijatelja. Knjiga sadrži priče iz Novopazarskog sandžaka u čijem sre- dištu su bila Pljevlja sa okolinom. O tom prostoru autori kažu: „To je pokrajina koja je utisnuta između Bosne, Srbije i Crne Gore, preko koje iz Sarajeva vodi prav put preko Pljevalja do Soluna, do mora, i koju je, na osnovu Berlinskog sporazuma, na- ša monarhija okupirala zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, bez obzira što je već bila priznata kao teritorija Turaka. Tako smo, uz njihove trupe, taj prostor držali pod okupacijom duži period u cilju da ga zajedno sa turskim snagama i u dogovoru sa njima odbranimo od srpskih i crnogorskih bandi i pljačkaša. Glavni cilj je bio da se zaštiti toliko čuvana i njegovana evroposka mirovna ravnoteža“ - ističu na početku kniige njeni autori. Ovaj insert ne navodimo slučajno, već njime želimo da ukažemo da osvajačke aspiracije moćnih zemalja imaju svoj kontinuitet i trend koji u uslovima savremenog svjetskog poretka dobija nove forme i “humane namjere“. Jer, zaista zvuči paradoksalno tvrdnja da se jedna teritorija okupira kako bi se zaštitila od naroda koji tu živi vjekovima. Prilkom štampanja ove knjige nastojali smo da sačuvamo njene autentične karakteristike u izvornom izdanju. Najveća za- hvalnost svakako pripada prevodiocu gospođi Marti Mićić, koja se latila jednog ozbiljnog, obimnog i složenog posla, čime je, uz visoko poštovanje profesionalnih principa u prevodilaštvu, dala nemjerljiv doprinos fondu istorijskih saznanja iz prošlosti pljeva- ljskog kraja s kraja 19. i početka 20. vijeka. Milorad Joknić

SADRŽAJ Novopazarski Sandžak................................................................................... 7 Gospodaru, velika si budala!........................................................................ 13 Novogodišnja vojnička zabava .................................................................... 27 Napad razbojnika u Plani ............................................................................. 39 Gostoprimstvo u Dolcu, sklapanje brakova kod Turaka i još ponešto......... 47 Par svilenih cipelica ..................................................................................... 57 Pljevlja ......................................................................................................... 71 1. Deo. Kasarna ................................................................................................ 71 (Turske sahrane - Manastir Svete Trojice - Život u logoru - Logorski sve- štenik u ulozi turskog veleposednika - Druženje mađarskih i turskih vo- jnika - Logorska crkva - Prvo crkveno zvono u Novopazarskom Sandžaku - Biskup u poseti. Praznici - Vojvoda Mihajlo u Pljevljima - Zapis - Ofici- rski klub - Eldorado u logoru - Izvođenje “Trubadura” u Pljevljima - Ko- ncerti - Svečanosti) 2. Deo. Grad Pljevlja ......................................................................................117 Guverner paša - Tursko pravosuđe - Paša kao gospodar života i smrti - Maruša, dželatova pomoćnica - Begova džamija - Turski praznici - Ča- ršija - Tursko vašarište - Stanovnici Pljevalja i turski način života - Psi, čuvari prodavnica i čistači ulica) 3. Deo. Turski logor........................................................................................ 146 Šetnja po logoru - Izgled velike turske kasarne - Izviđačka konjica - Tu- rski vojnik - Joklama i derež - Kontakti sa pljevaljskim starosedeocima - Turski oficirski odred Potera za mladoženjom ...............................................................................163 Svi uza zid...................................................................................................175 Zadušnice u Hercegovini ............................................................................195 Poručnik u ulozi lekara ...............................................................................203 Misije sveštenika u Novopazarskom Sandžaku..........................................215 Poslednji bojevi okupacije ..........................................................................225 Nuri - beg ....................................................................................................235 Poslednji zvuk zvona u Novopazarskom Sandžaku....................................241



Novopazarski Sandžak 1878─1908. ovopazarski Sandžak! N Vremenom bismo i zaboravili da je nekada koli- ko-toliko bio naš i malo je nedostajalo da bude i danas, kao što su to Bosna i Hercegovina. Ben Akiba, veliki prorok, je rekao: „Sve je dobro baš onako kako jeste.“ Znači, pomirimo se i mi s činjenicom da je dobro kako je ispalo: Bosna i Hercegovina je naša, a Novopazarski Sa- ndžak je pod turskom vlašću. Kao i naši preci i mi smo dosta vremena proveli na ro- mantičnom, mestimično stenovitom predelu pokrajine. Te sike ostale su nam u sećanju. O tome ćemo pisati u ovoj knjizi. Koautorstvo je prirodnija pojava kada je reč o pisanju drame. Neka naš postupak opravda činjenica da smo sve na- pisano zajedno prošli, videli i doživeli. Događaje koje želimo da dočaramo našim čitaocima za- jedno smo doživeli za vreme mukotrpnih vojničkih dana pre mnogo godina. Ponekad su bili vedri, ponekad tužni, ali smo ih delili na ravne delove.

8 Patnje, iscrpljenost i samo muškarcima dostojne opa- snosti, prijateljske veze učine još čvršćim, gotovo neraski- divim. Nakon više godina, grube konture ružnih zbivanja pre- krila je magla vremena, junačka dela su dobila jasniji ton, a vedre dogodovštine sjaje poput zlata u našem sećanju! Avanture i događaji koji su nas pratili u podnožju da- lekih, tuđih planina, kao i na njihovim visoravnima - čas obasjanim jarkim zracima sunca, čas prekrivenim snegom - ponovo su oživeli, zahvaljujući našem slučajnom susretu u domovini. Tako je nastala knjiga putem koautorstva. Opis poslednjih ratnih okršaja za vreme okupacije: na- pad na Klobuk, boj na Bandin Odžaku preuzeo je na sebe naš saborac i poeta Tibor Barna, poznati stručnjak vojne li- terature. Naša knjiga opravdava još jedan plemeniti cilj: želimo da ovekovečimo uspomenu na one koji su bili na tim prede- lima i vratili se kući sa nama, kao i na one saborce koji su bili tamo pre i posle nas i nažalost nisu se vratili kući. Ostali su da počivaju među stenovitim planinama. * Ove priče potiču iz Novopazarskog Sandžaka. Pokrajina, koja je utisnuta između Bosne, Srbije i Crne Gore, preko koje iz Sarajeva vodi prav put (preko Pljevalja) do Soluna (do mora), i koju je na osnovu Berlinskog spora- zuma naša monarhija, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, okupirala bez obzira što je već bila priznata kao teritorija Turaka. Tako smo, uz njihove trupe, Novopazarski Sandžak i mi držali pod okupacijom duži period u cilju da ga, zaje- dno sa turskim snagama i u dogovoru s njima, odbranmo od srpskih i crnogorskih bandi pljačkaša. Glavni cilj je bio da

9 se zaštiti toliko čuvana i negovana evropska mirovna ravno- teža. To datira od 1878. i nazvano je okupacijom. * Grof Đula Andraši (Andrassy Gyula) je verovao da je u ime okupacije sasvim dovoljan jedan bataljon vojnika, koji će u paradnoj uniformi prodefilovati iza vojnog orkestra. Rado su bili prihvaćeni kako od turskog tako i od bo- sanskog stanovništva, jer je na osnovu dogovora trebalo da turske snage napuste mesto. Čovjek snuje, a Bog odlučuje. Sam Bog zna kako su naši vojnici dočekani uz vojni orke- star iza kojeg su miroljubivo marširali. Dok su frule svirale, otvorena je paljba i naši su popadali poput krvavih ruža. Nije nas dočekalo radosno klicanje već povici i mržnja razjarenih fanatika. Na više mesta, njima su se pridružile lo- še i kasno informisane turske grupe. I kleli su nas, mrzeli i ubijali: Hercegovci, Srbi, Bosanci i Albanci. Otvoreno i krišom, podmuklo i javno odzvanjala je psovka: ─ J...te Švaba! Samo su naši jedini stvarni neprijatelji, Turci, bili pre- ma nama otvoreni, iskreni i predusretljivi. Tamo gde smo se nadali prijateljima, oni su nam jedini izašli u susret. A šta su nam učinili oni kojima smo se prijateljski približavali da bismo ih zaštitili, oslobodili i omogućili im da s pravom uži- vaju u blagodetima kulture i ljudskih prava? Na početku okupacije, od umora iznemogle stražare ubi- jali su na prepad, nabijali ih na kolac, sakatili, a bosanski guslar je sve te strahote ovekovečio kroz junačke pesme. Stražari koji su bili istureni prema crnogorskoj granici, pored Čajniča, bili su napadnuti, svima je odsečena glava a telo nabijeno na kolac.

10 Jednog dana je prolazila straža poštanske kočije pored već tada od cigala sagrađene stanice Gotovuša i učinilo im se da tu nema žive duše. Nije ni bilo! Nakon što su obišli stanicu, na policama za hleb pronašli su poređane glave ubi- jenih stražara, a obezglavljena tela su pak virila ispod gvo- zdenih, vojničkih kreveta. Jedan vodnik i dvadeset vojnika. I tako dalje... Vojna postaja u Gotovuši pored glavnog puta Turci su savršeno mirno posmatrali kako se Švabe muče sa ološem. Imali su oni svoj metod da stvari dovedu u red. U slučaju da je neki srez pokazivao neposlušnost, on bi oformio svoje odmetnike koji nisu hteli da predaju krivce. Turci nisu mnogo vremena gubili oko istraživanja: vojni sud, izricanje kazne, dželat! U zoru bi stotinak njih sa svih strana opkolili mesto, na znak trube nasumice slepo bi osuli paljbu i kraj priče. Taj jezik su razumeli Bosanci, na njega su bili naviknuti. On im je bio potreban.

11 * Krvavi tragovi su ostajali za nama i humke od Mokrog preko Bandin-Odžaka do Pljevalja, prestonice upadljivo isto- čnjačkog Novopazarskog Sandžaka. Konačno smo se ulogo- rovali i započeli su blagosloveni dani mirovnih delatnosti. Dok su naši vojnici izvodili zajedničke vežbe sa turskim vojnicima, hrabri pioniri, vođeni svojim starešinama i Bo- žjom voljom, gradili su od kamena našu kapelu. Bila je to prva i zasad možda poslednja hrišćanska crkva u Pljevljima. Na istoj visini su sjajili krst na vrhu tornja i polumesec na vrhu džamije. Kada se na balkonu džamije oglasio mujezinov La Alah il Alah, istovremeno je zazvonilo i zvono na kapeli slaveći jedinog Boga. Daleko od domovine, u teškim vremenima, bez obzira na versku pripadnost, sa jakim osećanjem nostalgije, molili smo se u toj crkvi. Samo smo se mi molili! Tamo se više ne moli niko. * Čim je nastupila 1908. godina napustili smo Novopaza- rski Sandžak. Na mestu naše kapelice već raste trava i pase stado koza. Sami smo srušili svete zidove. Zakletvom na dršci mača izjavili smo da po milosti Bo- žijoj, na osnovu istorijskog zakona i prava Bosna i Herce- govina je naša, a Novopazarski Sandžak pripada Turcima. Neka rade sa njim šta hoće, šta im je drago. I tako nastade aneksija! * Turci su se i tada sa uzvišenom smirenošću opraštali od nas. Međutim ostali neprijatelji, koji su naše prethodnike

12 handžarom, jataganima ubijali, shvativši u međuvremenu da su Švabe dužne da ih odbrane, prigrle na svoja prsa, izbe- zumljeno su protestovali, padali na kolena i molili: ─ Šta će s nama sirotima da bude ako nas napustite! Zbog zvona koje smo poneli, zbog kapele koju smo po- rušili, nije im bilo žao. Samo zbog topova...za topovima su žalili! Jadni narod! * U takvom miljeu se odigravaju i završavaju naše priče.

Gospodaru, velika si budala! bog preglasnog zveketa sablji na severnom fro- Z ntu 1887. godine vrhovna komanda naše vojske je bila prinuđena da poljske trupe smeštene u Bo- sni i u Sandžaku prekomanduje na rusku granicu. Voda gasi vatru, a pobesnele Ruse smiriće gnev Poljaka!? Tako se desilo da je 30. poljski puk, koji je jedva tri me- seca proveo u Pljevljima, na veliku radost starešina i vojnika – ponovo vraćen u svoju Galiciju. Mnogim tužnim rodoljubima je zaigralo srce na pomisao da ako izbije rat, treba samo da pređu preko granice i već bi se našili oči u oči s večitim neprijateljem: Rusima. Mesto poljskih vojnika, na čelu sa pukovnikom Goldom, zauzeo je 23. mađarski puk iz Bačke. Puk je sredinom novembra 1887. godine stigao u Saraje- vo, a 18. decembra krenuo ka Pljevljima. Oni koji poznaju oštre bosanske zime, jake vejavice koje danima traju i do pet šest metara visoke snežne nanose, mo-

14 gu da dočaraju sliku o mukotrpnom probijanju kroz teškoće sa kojima su vojnici bili suočeni kroz Bosnu i Sandžak. Put od Sarajeva do Pljevalja i u letnjem periodu i no- rmalnim uslovima zahteva pet dana dobrog vojničkog hoda. Hrabri momci iz Bačke na prvi pogled nepremostive prepre- ke savladali su za tri dana. Ako su hrabre legije Hanibala, Napoleonovi nepobedivi grenadiri, ovekovečili svoja imena u istoriji, onda i ovaj bra- vurozni marš vojnika iz 23. bačvanskog puka mogao bi se smatrati jednim od izuzetnih podviga. Posebno put između Prače i Goražda preko karaule Ra- njen, smeštene na visini od nekoliko hiljada stopa, bio je ve- oma mukotrpan. Serpentine su bile prekrivene debelim slo- jem snega, skrivajući bezbroj opasnosti. Tako složene pre- preke može savladati samo najbolja četa vojnika. Takva četa nije samo disciplinovana mašina već ima i dušu i srce. Nije se radilo samo o vojnoj vežbi po zimskim uslo- vima. Tada, devet godina od okupacije, nije bilo ni reči o mirnodopskom vremenu. Celo područje je ličilo na uzavreli krater! Neprijatelj je vrebao iza svake stene. Sva vojna opre- ma sa teškim, napunjenim oružjem bila je na ramenu! Hrabrim bačvanskim momcima učinilo se da su na vo- jnoj zabavi. Uzvratili su na svaki izazov jer su bili valjani, čestiti vojnici kao što su uvek bili. Možemo da im skinemo kapu. * I poljski sveštenik je napustio Pljevlje otišavši sa zemlja- cima u Galiciju. 26. decembra 1887. u bosanskom Goraždu dobio sam višu naredbu i prekomandovan sam u Pljevlje, da bih u 23. pešadijskom puku preuzeo mesto vojnog sveštenika. Mo- mci iz puka su pretežno bili rimokatoličke vere.

15 Naredba je glasila: - Odmah! To je značilo da sam u roku od 48 sati morao da krenem na svoje novo odredište. A naredba je naredba. Svidela se ili ne, morala je da se izvrši. Nekome je značila radost, a drugom žalost. Prvo je smelo da se pokaže, a drugo nije bilo preporučljivo, značilo bi rezignaciju. A to u vojsci nije dobro, a nije ni preporučljivo. Iskreno rečeno, radovao sam se ovoj naredbi. Nisam odlagao polazak. Odavno sam želeo da upoznam tu lepu, ali opasnu i divlju pokrajinu Turske o kojoj su kružile zastra- šujuće priče. Nisam postao vojni sveštenik da bih ustuknuo pred opasnošću. Pripadnik vojske ne nosi sa sobom mnogo stvari. Zbog retkih potreba koje ima, obratiće se pomoćniku starešina. Inače, ionako nema neka preča posla sem da brije, ako zna. Nakon neophodnih i neizbežnih opraštanja i pozdravlja- nja (salutiranja), već sam 30. decembra napustio Goražde na vojnim poštanskim saonama. Uveče sam stigao u Čajniče, dopadljivo, malo, pogranično, bosansko mestašce u lepom predelu. Bio sam gotovo ukočen od zime. Tu sam zatekao bataljon 37. puka iz Nađvarada u čijoj sam kantini uz ljuba- znost i gostoljubivih starešina uspeo da se zagrejem. Narednog jutra, čim je zamro glas trube podoficira po- štanskih saona koji je dao znak za pokret, žurno sam zauzeo mesto za sedenje. Uz zvuke veselog pucketanja biča krenuli smo snegom obasjanim serpentinama između borovih šu- maraka prema turskoj granici. U podne stigli smo na Metaljku, granični prelaz. Sa le- ve i desne strane, na omanjim brdašcima, videlo se po jedno utvrđenje. U jednom su bili naši vojnici pod komandom ka- petana a u drugom, levo, u jednostavnijoj karauli gospodario je turski oficir. Pored puta sa obe strane bilo je nekoliko go- stionica, kuća i dve zgrade poput kasarne. Sa desne strane, putnike je pregledao bosansko-hercegovački carinik, a me- ne, sa leve strane, primio je turski graničar. Turski kontrolori

16 su bili tolerantniji. Ovi drugi su proveravali topovske cevi jer bi domišljati vojnici krili robu u njima. Nakon kraćeg odmora krenuli smo dalje, sa one strane granice. Nestajali su serpentini među velelepnim borovim šumama. Na kraškoj visoravni, između visokih zidova snega, odvojen od panorame, prolazio sam pored još dva utvrđenja: Boljanića i Gotovuše. Za doček Nove godine stigao sam u svoj dom u Pljevljima. * Moj novi dom nije mi odmah bio na raspolaganju. Prve tri noći sam proveo u vojničkom logoru u jednoj od gostinskih soba rezervisanih za oficire u proputovanju. Na svim vojnim stacionarima gostinske sobe zvali su Fremden- Cimer tj. soba za strance. Četvrti dan stigao je novi „stranac“ a ja, hteo to ili ne, kao „odomaćen“ trebalo je da prepustim dopadljivo name- štenu sobu pristiglom srećniku. Dodeljen mi je vojnik koji je od prvog dana tražio sme- štaj u gradu, ali ga nije nalazio. Čak i u jednom zapadnoevropskom gradu veliki pro- blem bio je pronaći stan, gde su bile na raspolaganju agenci- je i oglasi za nalaženje smeštaja, kamoli ovde na istoku gde je čovek stranac, ne zna jezik i ne poznaje nikoga. Nakon bezuspešnih pohoda mog pomoćnika, sâm sam krenuo u pronalaženje stana. I četvrtog dana sam od jutra do kasno popodne išao gore- dole po gradu, ali povoljan smeštaj nisam našao. Naravno, snalažljivi oficiri iz Bačke, koji su stigli svega nekoliko dana pre mene, svaku dobru priliku oteli su mi pred nosom. A njih je inače bilo malo. Kod nekolicine dobrostojećih Albanaca i srpskih trgovaca mogla bi da se nađe soba za izdavanje, ko- ja bi odgovarala oficirskim potrebama. Na kuće Turaka nije moglo da se računa.

17 Praktično, mogao sam na sopstvenoj koži da iskusim istinitost latinske izreke: „Tarde venientubus ossa!“ – i to onu goru varijantu. Na kraju, nakon što sam prethodno kružio oko njega kao mačka oko vrele kaše, iznajmio sam prazan stan. I to kakav stan! I dan danas razmišljam o tome da li bi bilo pametnije da sam sa pomoćnikom napravio pećinu od snega, kao bosana- ski kozari. Moj prvi stan u Pljevljima se samo u tome razlikovalo od raja, stana prvih ljudi, jer je ovaj imao zidove – i to kakve zidove! Ipak, nijedna vatra pakla ne bi bila dovoljno jaka da bi ga zagrejala. U raju, sem prvog ljudskog para, postojale su i životinje, naime, Bog ih je stvorio pre ljudi. Te životinje su bile pitome, kako znamo, nisu napadali Adama i Evu, živeli su u slozi. I u mom raju su bile prisutne životinje, ali kao da nisu nasledile nijedan gen svojih miroljubivih predaka: bile su krvopije, bez obzira na pol i vrstu. Mada su i one bile sa- mo stanari, ponašale su se kao da su gazde u kući. Stan je bio na spratu kuće Bosanaca. Dvosoban. Na mo- joj sobi ka severu i jugu bilo je pet prozora i brojne neoma- lterisane rupe. Pod je bio napravljen od borivih dasaka i či- nilo se da hodamo po federima koji škripe. Taj pod je takođe služio i umesto prozora koji gleda na stan ispod nas, jer su daske bile razmaknute: preko njih mogli smo da se krećemo, gledajući ukućane kako ulaze i izlaze, kao i koze, marvu i pernate životinje i običaje. Plehana furuna debljine papira bila je deo nameštaja. Ta pećka je imala zanimljivu tipičnost: cinično je „ismevala“ teoriju o širenju temperature. Vatra je, istina, neprekidno go- rela u njoj, uprkos tome, temperatura na mom termometru tvrdoglavo je cvokotala ispod nule. Da nije bio pokvaren, potvrdila je voda u umivaoniku: redovno smo pre umivanja skidali slojeve leda sa nje.

18 U tom negostoljubivom stanu četiri provedena meseca delovala su poput večnosti. Nije čudo što sam željno iščeki- vao proleće. * Konačno je stiglo proleće i oslobodilo me muka. U maju sam krenuo u potragu za novim stanom. Nakon dugih, uzaludnih pokušaja, pronašao sam zadovo- ljavajući smeštaj kod ljubazne, dobroćudne srpske porodice. Na prvi pogled dopala mi se upečatljiva čistoća, doma- ćinstvo, zidni štitnici u turskom stilu i divani prekriveni te- pisima bordo boje. Za vreme četvoromesečne agonije učio sam bosanki i tu- rski jezik da bih skratio vreme, tako, mi je bilo lakše da se sporazumem sa ljudima. Zgodna Srpkinja mi je pokazala stan od dve sobe. Obra- tio sam joj se na srpskom jeziku. ─ Za koliko novca bi mi izdala ovaj smeštaj? Prisnost u ophođenju ne treba pogrešno shvatiti. „Vi“, „Gospo“ i slične etikete u ovim krajevima nisu poznavali. Svi su se odazivali na „Ti“, jedino bi dodali „gazda“ ili „ga- zdarice“. Žena se kolebala. ─ Nećeš meni da ga izdaš, ili hoćeš skuplje da ga napla- tiš? – pitao sam ponovo. Vragolasto se nasmešila i polako rekla: ─ Neću visoku kiriju, ali...ali... ─ Reci, koje uslove zahtjevaš? Naglo je počela da priča šta joj je na duši: ─ Da, da! Stan je tvoj sa jednim uslovom. Možeš da se useliš ako si „bećar“. Iznenadila me je jedina mađarska reč u dugoj rečenici. Bio sam zatečen. ─ Ja? Bećar? (bećar: bekrija, mangup prim. prev.)

19 Okretao sam se oko sebe postiđeno, da li nas neko sluša? Niko o meni ništa slično do sada ne bi pomislio. Udaljio sam se nekoliko koraka i strogo se obratio budu- ćoj gazdarici: ─ Ja sam sveštenik! Šta misliš o meni? Kako možeš tako nešto da kažeš? Ja? Bećar? Začuđeno me je posmatrala. ─ Ali kod vas je dozvoljeno da popovi budu bećari! ─ Ko bi dozvolio da pop bude bećar? ─ Ako nisi bećar, ovde ne možete da boravite! Cela priča je počela da me zbunjuje i ljuti u isto vreme. Šta hoće ova žena? Ponovio sam na njenom jeziku koliko god sam znao ra- zgovetno, da sam vojnički sveštenik, pošten, častan čovek i da ne mogu biti nikakav bekrija. Nakon dužeg objašnjavanja, lice moje ljupke gazdarice se ozarilo. Na kraju je prasnula u zvonak smeh: ─ Molim te! Još tako nešto! A kako ti shvataš reč bećar ili ne bećar! Najednom sam se prisetio da mi je žena priskočila u po- moć ubacivši tursku reč bećar dok sam se lomatao po srpskoj rečenici. A reč bećar na turskom znači: neženja. Momak. ─ Eureka! – viknuo sam veselo. – Gazdarice, ja sam be- ćar! ─ Odlično! – odgovorila je ona raspoloženo – ako si be- ćar, stan je tvoj! Tada je objasnila zašto joj treba neženja za stanara. Pre- dhodne godine je njen muž izdao stan oženjenom čoveku. Stanareva žena je bila izuzetno lepa i pravila joj je velike probleme. Negodovala je. Razumeo sam. Ženica je bila ljubomorna. Dogovorili smo se oko kirije, a ja sam nastojao da se što pre iselim iz „zimskog raja“. Potrudio sam se da svoj stan učinim što udobnijim i od tog trenutka, rasploženiji, pljeva- ljske uslove, običaje i ljude posmatrao sam drugim očima.

20 * Sa leve i desne strane prve komšije bili su nam Turci. Komšinice su, izgleda, svuda na zemaljskoj kugli iste. Posećuju se da razmene intrige i sitnim zubićima, sem kola- čića, sažvaću i dnevne dogodovštine. Čini se, to im se više dopada i od samih ponuda. Po turskom običaju, prelaz iz jedne kuće u drugu bio je omogućen preko dvorišta. Tako, ako su žene htele da se po- sećuju, nisu morale da izađu na ulicu. Jednostavno bi šmu- gnule kroz mala vrata. Naravno, prethodno bi osmotrile te- ren preko rešetkama prekrivenih prozora na hodniku harema kako bi se uverile ima li nepoznatih? Da li će neko da zaviri i vidi lice ispod vela? Zbog toga bi mogla velika nesreća da se desi. One, istina, dosta vide preko vela i rešetkama obezbeđe- nih prozora, štaviše i prstiće znaju da provuku kroz rešetke, ali njih niko ne sme da gleda jer će biti: ─ Kuku mene! Komšija sa leve strane bio je hodža. Učitelj u turskoj školi. Prilično razuman čovek, sa kojim sam često razgova- rao uz tursku kafu i duvanisanje. Jednog sunčanog popodneva, kada sam se vratio s ručka iz kantine, zatekao sam u dvorištu komšinicu hodžinicu. Nosila je široke zelene šalvare i zlatnim nitima ukrašenu bluzu. Na glavi koketno nakrivljen crveni fes, a na nogama crvene papuče. Zbunjeno sam posmatrao lepu pojavu. Bolje je susret sa takvom osobom negirati i poreći ako je čovek vidi. Vraćao sam se unatraške ali sam nehotice i dalje buljio u nju. Izazovnim, oštrim tonom obratila mi se na turskom: ─ Šta buljiš? ─ Vidi, vidi! – mislio sam u sebi – „šta buljiš, a ne: „ku- ku mene“?

21 U tom trenutku začuli su se koraci u hodniku susedne kuće. U svim kućama pravljenim od drveta i stepenice su drve- ne, tako, čak i lagani koraci čuju se izdaleka. I žena je čula iste zvuke, pogledala je u pravcu levog dvorišta odakle se videlo naše dvorište. Naglo me je pogledala i još glasnije ponovila pitanje: ─ Zašto me gledaš? Između dva ista pitanja prošlo je svega nekoliko trenuta- ka. Ipak, meni se učinilo da je prošlo mnogo više. U svojoj jednostavnosti, zatečena, bilo je divno to mlado stvorenje. Dubina pogleda crnih očiju podsećala me je na zrake su- nca na trenutak, koji se provlače između daščica ograde da- jući pozadini jarko crvenu boju kakva je ponekad prilikom zalaska sunca na zapadnom horizontu. Sjajna, neposlušna crna kosa u valovima joj je padala na vrat, ramena, bluzu. Činilo se da je na tren oživeo lik iz knjige bajki Hiljadu jedne noći mog detinjstva i nisam je posmatrao kao muška- rac ženu već kao umetnik ostvaren san. Trgao sam se. Odjednom sam shvatio suštinu apsurdne, nelagodne situacije u kojoj sam se zatekao. Istreznio me nov zvuk škripe stepenica. Okrenuo sam glavu od žene i žurno nastavio put do svog stana. Duboko sam uzdahnuo i poput krivca trudio sam se da bešumno stignem na vrh stepeništa. Ljutito sam se bacio na krevet. Ostao sam obuzet ne- prijatnim osećanjem zbog prethodnog događaja dok me nije savladao san. * Odjednom sam se trgao od snažne lupnjave na mojim vratima.

22 Mrzovoljno sam ustao da pitam ko me traži. Otvorio sam vrata. Izbezumljen i crven od besa, predamnom je stajao moj komšija hodža: ─ Efendija! – vikao je – šta si uradio? Osetio sam kako me prožima hladna smirenost. Smireno sam ga pogledao i ledeno zapitao: ─ Šta znači, hodža, da mi ovako upadaš u kuću? Donekle je splasnuo bes u njemu od moje smirenosti. Pro- menjen, slomljen, gotovo tužan podigao je pogled ka meni. ─ Zašto si pogledao moju ženu? Bili smo tako srećni a sada je svemu kraj! ─ Hodža, ništa te ne razumem – opomenuo sam ga hla- dno. ─ Koji je tvoj problem? Obrati mi se kao što se obraća muškarc muškarcu. Možemo da se sporazumemo. Hodža je prekrstio ruke na grudima i oštro me pogle- dao. ─ Znaj, ─ progovorio je drhtavim glasom iznerviran – da po Kuranu čast žene koju vidi drugi muškarac bez vela biva ukaljana. A ti si je obesčastio! Izvadio sam tabakeru, uvio sebi cigaru pa sam dao hodži da i on umota jednu sebi i zapali. ─ Pa, ─ pomislio sam ─ sad je već bolje. Kada Turčin duvaniše onda se smiruje. Kada se smiruje počne da razmi- šlja. Seo sam na tepih. Bez reči je uradio isto. Nakon što smo jedan drugog prekrili oblacima dima, progovorio sam. ─ Ne mogu da te lažem. I kakve koristi od toga? Desilo se! Video sam neku ženu. Ali nije bilo namerno. Nisam kriv! Zapamti hodža, ili nauči, ako do sad nisi znao ─ a kao uči- telj bi trebalo da znaš, da i po Kuranu greh je samo čin koji se namerno desi. Nisam imao nameru da ukaljam čast tvoje žene svojim pogledom. Ni tvoja žena nije imala nameru da

23 obeščasti sebe time što ju je pogledao drugi muškarac. Bio je nepredvidiv trenutak i pomiri se s tim! Hodža je ponovo uvio sebi cigaru i uz uobičajenu tursku gestikulaciju u znak pozdrava, otišao je. Odjeci teških koraka dugo su se čuli sa stepeništa. Nakon njegovog nimalo ohrabrujućeg odlaska dugo sam razmišljao o slučaju. Došao sam do zaključka da je Turčin po njihovom zako- nu verovatno bio u pravu, a ja sam ga svojom nesmotrenošču lišio spokojstva. ─ Kako bih to mogao da ispravim? – pitao sam se. Možda bi bilo bolje da sam negirao viđenje sa nesrećni- com. Ko zna, možda joj i naškodi hodža. U svojim razmišljanjima dosetio sam se ideje da je poša- ljem u mirovnu misiju. Nažalost za taj poduhvat više nije bilo vremena. Ponovo se čulo kucanje na vratima i hodža je ušao. Po- zdravio me je. Pokazao sam mu mesto na krevetu. Seo je na turski način. Delovao je slomljeno i tupim pogledom je gledao ispred sebe. Konačno je progovorio. Glas mu je bio blag, gotovo molećiv: ─ Efendija! Je l’ tako da nisi ti video moju ženu več tvoj sluga? Potvrdio sam glavom i nehotice ga upitao: ─ Odkud znaš? ─ Rekla mi je žena. U trenutku mi je situacija postala jasna. Hodža je samo hodža, ali je njegova žena pametna i bolje poznaje Kuran od majstora-hodže. Po učenju Kurana žena neće da se obesčasti ako je vidi bez vela sluga njenog muža, ili sluga drugog muškarca. Nisam imao mnogo izbora. Ako kažem hodži da sam ipak ja video njegovu ženu a ne moj sluga, šta bi se desilo? Čovek vođen fanatičnom ve-

24 rom ubio bi svoju ženu, svog saputnika a ja bih nosio na duši smrt nedužne osobe. ─ U pravu si, hodža. Nisam ja video tvoju ženu, već moj sluga koji je bio nekoliko koraka iza mene. Hodži je laknulo. Po njegovom ubeđenju, događaj je po- primio najprijatniju varijantu. ─ Selam! ─ Selam! Nakon uzajamnog i uljudnog pozdrava otišao je. * Nakon tog događaja prošlo je nekoliko meseci. Stigla je jesen. Retko sam bio kod kuće jer sam morao da obilazim su- sedne vojne jedinice. Kada sam bio kod kuće, osetio sam da mi se muškarci iz susedstva ne obraćaju sa poverenjem kao ranije. Pri kraju septembra, kada se i velika vojna vežba završi- la, naišli su mirniji dani za mene. Vreme je još uvek bilo lepo i toplo. Štaviše, pretoplo. Pe- riod sazrevanja jabuka i šljiva. Iza kuće mog gazde, Srbina, bio je prostrani šljivik. U toj bašti sam imao običaj u hladovini drveća na travi da lenča- rim, skriven od pljevaljske žege. Jednog popodneva, odmarao sam se ispod šljive. Skoro me hvatao dremež kada je sa drveta neposredno pored moje glave pala šljiva, zatim i lepa crvena jabuka. Nehotice sam uzeo jabuku i omirisao je. Imala je pri- jatan, sladunjav miris. Skoro sam je zagrizao, ali zbog dre- meža ili zbog asocijacije na jabuku iz raja, nehotice mi je iskliznula iz ruku i otkotrljala se.

25 Lenjo žmirkajući, u polusnu razmišljao sam otkad raste jabuka na šljivi? Ili kako se tu stvorila? Bio sam siguran da je pala s visine između grana. ─ Ma, jabuka tamo ili vamo! – pomislio sam i okrenuo na desnu stranu. ─ Puf! – lupilo me nešto po sred leđa! Nehotice sam se odbranio rukom i napipao još jednu crvenu jabuku. Sad je već vrag odneo šalu! Rasanio sam se i protrljao oči. Sedeći na travi tupo sam pogledao oko sebe. Iz bašte sa leve strane čuo se prijatan že- nski kikot. Skočio sam i instinktivno se okrenuo u pravcu zvuka. Iza niske kamene ograde videlo se raskošno drvo jabu- ke. Na njemu mnoštvo blistavog crvenog voća. Među jabu- kama, na najnižoj grani, sedela je hodžina žena. Upravo je zagrizla jednu od njih. Skoro je bilo vidljivo kako joj se niz krajeve usana sliva sladak, blago ružičasti sok. Netremice me je posmatrala svojim crnim očima i pono- vo se tiho zakikotala. Razigranim raspoloženjem otkinula je jabuku i vragola- sto je vrtela u ruci pokazujući mi je. ─ Eva! Eva! Ti večna Eva! ─ Naime, dušo, ─ pomislio sam – ako si Eva, zbog mene te neće isterati iz raja! A ako si hurija, mojom dobrom vo- ljom, neće te poslati hodža Muhamedov raj! Ozbiljan, u znak negodovanja, zavrteo sam glavom, za- pretio joj prstom i krenuo ka vratašcima bašte. Kada sam stigao do ograde, zvonkim glasom mi je do- bacila: ─ Gospodine, ti si veliki magarac! Pre nego što sam uspeo da zatvorim baštanska vrata iza sebe, uspela je da me pogodi u leđa sa još jednom jabu- kom.

26 * Do zime sam se vratio u svoj pređašnji stan na najveće razočaranje mog pomoćnika. Srećom zima nije bila toliko hladna kao prethodna. Tako sam se pomirio sa svojom sudbinom.

Novogodišnja vojnička zabava S tenovita Dinara (karst) nije vladala samo dalmati- nskim primorjem. Venecijanski graditelji brodova i trupe izviđača turskih pljačkaša pustošili su vi- še milenijumske prašume. Poput plamenih jezika, vođenih vetrom, provlačili su se ka dalekom Severu kao i u „telo“ Turske na Istoku. Nekultivisan čovek i neukroćena planina pripadaju jedno drugom. Štaviše, čovekov divljački moral, ukorenjene loše sklonosti, zastarele navike, samo se na Dinari dobro primjećuju. Kao što drvo pomorandže ne bi uživalo na Dinari, isto je malo verovatno da bi se čovek sa gole planine dobro osećao u suncem obasjanim baštama po- morandži u Italiji. Gde se pojave od sunca preplanule snežno bele stene, nalik na ogromne bogumilske grobove i utonuli krateri po- put glave šećera tj. rupe u krasu, tamo nema druge vegetacije sem žbunova smreke, divljeg kestena, patuljaste borovine. Njihovu oskudnu hladovinu i jalovu zaštitu potražile bi je- dino planinske koke, mršava varijanta jarebice lepog perja, i usamljeni vrabac. Ma ni to nije vrabac. Ne pripada ni toj sorti. Tamo ga zovu: Eizsamer Spatz - ako neko ima volju da ga lovi. Zato sam ga nazvao siroti vrabac. Večito luta sâm, bez glasa, volje i ljubavi.

28 Sa visine lešinari stražare nad područjem nalik na gro- blje. Jedino se kleka suprotstavlja buri, tajanstvenoj buri ko- ja je mnogo opasnija od prethodna dva naleta vetra. Jedino ona, kleka, daje malo živahnosti hladnom i sumornom ka- rsnom ambijentu tipičnom za groblje. Borovina svojom zimzelenom pojavom stražari nad umi- rućim karstom. Zbog čega bi navlačila zimsku, letnju, jese- nju i prolećnu odeću na svoje ofucano telo? Zašto bi se rado- vala proleću kada su sva godišnja doba jednako surova? Onaj ko još nije bio na kraškom predelu, a sudbina ga kazni dužim boravkom na njemu, živi tu sa osjećanjem kao da je stalno na sahrani. Kao da stalno nešto iščekuje. Smrt? Vaskrsnuće? Na ovom predelu nema ničeg romantičnog, poetskog, ni- čeg uzvišenog. Vrtoglavi lanac Alpa, na tajanstvenim silama plivajući glečeri, ubitačna nepreglednost vrelog peska Saha- re, beskrajni snegovi severnih mora, mogli bi da budu boža- nstveni, ljudskom oku beskrajno lepi, ali karst nem ničeg u sebi što bi u čoveku probudio takav doživljaj. Karst je mrtav. Bolesna izraslina na telu plemenite, stare zemlje. Kada na ovoj izumrloj gomili golog kamena i stena za- peče podnevno sunce, čini se, proključa cela masa. Tada i guja uplašena pobegne i sakrije se u nekoj pukotini. Kada se podigne bura i zašušti svojim zastrašujućim, raširenim krili- ma, guja zaplače, urla, jauče, ali takvim jezivim glasom kao da mrtvi vape iz svojih grobova, odavno sahranjeni ispod stena. Čak i žbunovi kržljave kleke, osuđene na večnu pro- past, primorani burom, emituju ljudskom uhu neshvatljive glasove emituju. Iz Dalmacije do visoravni bosanskog Kalinovika karst se proteže do severnog dela Turske i vlada većim delom Novo- pazarskog Sandžaka. Prestonica te pokrajine su Pljevlja.

29 Pored nekoliko beznačajnih gradića jedva da ima još neku opštinu, jer uz potok, tu i tamo, gde ima obradive zemlje, po- dignute kuće ne bi mogle da se nazovu opštinom. I na ovakav način grupisane kuće su dan hoda udaljene jedna od druge. Vojna postaja u Boljanićima Kasarne su podignute samo pored puteva od strateškog značaja. Takva je, na primer, na prvoj slici prikazana kasa- rna u Gotovuši. U nekima od njih su sultanovi borci jeli pilav (kozje meso sa pirinčem) i krišom pili rakiju, a u većini kasarni mađarski vojnici su umakali dvopek u supu. Jer profunt (crni hleb pra- vljen za vojsku, prim prev.) nije uvek bio na raspolaganju. Danas više nisu tamo ni mađarski ni austrijski vojnici. Izašli smo i prepustili mesto Turcima. Takva profuntovska vojna baza bila je u Boljanićima, po- red puta Pljevlja - Metaljka. Uprkos uglednom nazivu, kroz zidove utvrđenja, jednako bi prosvirali meci kao što je i bura zviždala kroz otvore za puške.

30 Prošlog veka, na početku devedesetih, utvrđenje od da- saka, izdrobljenog kamena i zemlje, dve godine je držalo u gostima četu 39. pešadinskog puka iz Debrecena. Nakon što smo prešli bosansku granicu na Metaljci, kro- čili smo na tursko tlo. Sve više su zaostajale za nama borove šume. Stigli smo na krševitu, opustošenu visoravan. Na 1200 metara nadmorske visine prostirala se visora- van. Ka istoku, zapadu, kao i prema moru pogled je besko- načan. Jedino su se sa južne strane videle stene i vrh Ljubi- šnje, ali ni taj prizor nije bio vredan pejzaža za razglednicu. Bio je sumoran. Sa kakvim se teškim uzdahom uspentrao 131 vojnik na tu visoravan! A tek, kako smo se osećali kada smo, nakon dugog pešačenja, predveče ugledali, iza jedne krivine, Bo- ljaniće. Pljosnata, hladna, rovovima okružena kasarna. Okolo ra- zbacane siromašne bosanske kolibe. Nekoliko kuća. Jedna - dve turske. Među žutim zidovima začula se pesma veselih vojnika iz 37. puka Nađvarada kojima je upravo stigla smena. U na- šem grlu zaglavilo se parče mesa koje je krenulo ka srcu. Uzdah mađarskog vojnika je gromoglasan a da su dugo u vojsci potvrđuje i to što su i omiljenu psovku zaboravili. Čak ju je i vremešni stari vodnik zaboravio. Nakon što su uz glasan zvuk trube i uzvicima radosti, mašući maramicama prošli pored nas momci iz 37. puka, stari vodnik im je sa zakašnjenjem doviknuo oproštajni po- zdrav. Njegov glas je probio led, prekinuo tišinu. Naravno, tada niko nije pomislio da ćemo se navići na Boljaniće, da ćemo se tu dobro osećati i provesti brojne dane u prijatnom raspoloženju. * Istina, prve noći, zbog tvrdo nabijenih slamarica, malo ko je mogao da zaspi. Čak su morali da se probude i oni

31 koji su mirnim snom spavali. Oko ponoći je odjeknuo dobro poznat zvuk. Bio je to pucanj iz puške. Prvi pucanj? Dobro je počelo. Savršeno! Iako je cela četa bila na nogama u najkraćem roku, iznenadni pucanj nije uneo naročit nemir. Činilo se, svi su znali, svim srcem predosetili da je sa tim pucnjem jedna napaćena duša napustila telo. Nakon tri godine u ovo jesenje doba žena ili devojka uzalud očekuju nekoga da se vrati iz velike Turske. Jedna čeka sina, a druga svog dragog. Ali! Nije samo jedna žena, nije samo jedna devojka... Više njih su uzalud čekali! * Krajem novembra stigli smo u Boljaniće. Do Božića ni- smo imali drugog posla sem da obezbeđujemo poštanski put, da obavljamo izviđanje, šaljemo stražu na udaljene punkto- ve, posebno prema crnogorskoj granici. Ti zadaci su nas ma- kar zabavljali. Iako nisu uvek bili opasni, u većini slučajeva imali bi smo dobre avanture. Koliko puta se samo dogodilo da se noćna straža bacila na zemlju zajedno sa oficirom i tu ostala do zore jer je negde, ko zna gde, odletela signalna raketa ka nebu. Čak je i njeno pucketanje znala da dočara mašta, a mogla je da bude uda- ljena deset, dvadeset, trideset kilometara... Ko ju je ispalio? Neprijatelj? Iskren drug? Crnogorci? Slobodne srpske trupe koje su na taj način davale određene znake negde, ne- kome, ili nekima? Ili možda neki vojni stacionar provera- va budnost, prisutnost svojih stražara koji su na udaljenijim mestima: da li će je primetiti, da li će referisati o tome? Naša straža nikada nije saznala s kakvim ciljem su izba- čene rakete, ni njihov značaj, kao ni razloge njihovog palje- nja. Bilo je dovoljno da se u izveštaju spomenu.

32 Dragi crnogorski saborci nisu jednu grupu stražara do- čekali sa “šuštećim, zviždećim, cvrčećim gundeljima“. Kada ih vojnici prvi put čuju naježe se od glave do pete i „bacaju“ glavu na sve strane, ali kada se naviknu na taj zvuk više i ne obraćaju pažnju. Ozbiljnije problema nismo nikad imali. Raspoloženi su- sedi su i spomenuto puškaranje shvatili kao šalu: „drži strina psa u krilu i tera ga da plaši komšiju.“ I mi smo im uzvratili paljbom sa nekoliko metaka iz pristojne razdaljine. Ali smo bili dovoljno pametni da se ne približavamo tamo gde ko- mšija, “kao lovi medvede“, pa bi mogao da se omakne koji pucanj i na nas, misleći da smo i mi divljač za odstrel. * Monotoniju svakodnevnog vojničkog života razbio je događaj nekoliko dana pre Božića. Straža sa bosanske granice donela je lepu, mladu jelku. Gizdavom drvetu debljine ruku tamno zelene boje jednako se obradovao oficir i vojnik. ─ Jupi! Imaćemo jelku! – čulo se oduševljenje po dvori- štu, livadi, do vojničkih prostorija. Nekoliko reči je bilo dovoljno da se izmami osmeh na umorna vojnička lica. Ova velika deca, koja su još imala izraz bola zbog rastanka od ukućana, više su se obradovala ovoj jelki od one ushićene dece koja iz dečjih soba drhtavim srcem čekaju zvonce anđela. Jelka će ovoj velikoj deci da dočara praznik kao da su i oni u svom nezaboravnom, sla- tkom domu. Svakoga je obuzelo veliko ushićenje. Jedno srce, jedna duša, ista nada: ─ Ala ćemo imati slavlje za Božić! Od tog trenutka dnevnu dozu vina, ruma, čaja i šećera štedeli smo za Božić – naime i to nam je pripadalo tamo dole kao da smo mobilisani jer smo bili na teritoriji tuđe države..

33 Iz tih razloga bi stariji vodnik, magacioner, po čitav dan bio izvan domašaja: čuvao je rum i vino. Čak i kad bi pro- govorio – mucao bi. Svaki čovek od pukovnika do kuvara preko cigana dobo- šara (koji je bio umetnik, istina, bez puške) radio je na tome da „naša“ jelka bude savršena, vojničkim izrazom „nešto sa- vršeno“ takva...ne može ni da se opiše, samo da se zamisli. * Velike, od neprestanog držanja i čišćenja oružja, ogru- bele vojničke ruke pažljivo su vadile razne stvarčice iz vo- jničkog ranca. Izronili bi šareni konci, igle za šivenje, tupe makaze i krojili bi šarene papire kojim ih je narednik udosto- jio. Od Albanca iz kantine koji je, istina, tvrdio da mu je ne- ki predak bio Mađar, za velike pare su nabavili zlatan prah. Sa njim su obložili orahe nađene u skrivenim uvalama blizu stražarnice i na pertlu od cokula nanizane lešnike probušene obućarskom alatkom. Po lešnike nisu morali daleko da idu. Jer su u dubljim rupama karsta, gde je vetar naneo malo plo- done zemlje, dovoljno rodili. ─ A zlatne jabuke? Njih, istina, ovde i nema, a tamo gde ih ima nisu na prodaju. U visokim, kamenim zidom ograđe- ne bašte turskih aga i begova još niko od vojnika nije prišao ni zagrizao njihovu jabuku. Ali čega se vojnik neće dosetiti? Pomoću četvorice nama dodeljenih pomagača, napravili smo od sena, slame i Bog zna od čega, okrugle jabuke i ne- obične cvetove. Jabuke od slame namazali su debelim slo- jem obućarskog lepka od skroba i pozlatili skupim zlatnim prahom. Ruže od slame obojili su plavom i jarkocrvenom bojom i svakom njihovom kombinacijom. Kako su to izveli, samo oni znaju i regrut koji je ponekad potajno slikao. Jedno je sigurno da do proleća više nije bio u mogućnosti da sli- ka, ali se nije ni ljutio zbog toga. Znači, toliko su lepo uspeli ukrasi da je i pukovnik bio začuđen.

34 Običan vojnik ih je smatrao „nečim izvanrednim“ . Na ovaj način postignuto raspoloženje doprinelo je da užitak bude potpun. Svi po malo izneli bi ponude dobijene od ku- će: kifle od pekmeza, maka, oraha (lepa devojka ili brižna majka ih je pravila). Krofne debrecenske veličine šaka, ču- veni pereci sa puterom i kralj svih „mahunarki“ – dimljena kobasica. Iz fioke supruge nadobudnog narednika Feješa, našle su se i šarene vrpce kojima su spomenute dragocenosti pri- čvršćene na grane jelke. Pametnom raspodelom bilo ih je svuda. Pored toga, pre Božića, na duplim sankama je stizala po- šta jer su ukućani momaka iz Debrecena mislili da će čeljad umreti od gladi u onoj stenovitoj zabiti turske pokrajine. Tako, pored ukrasa koji su visili na jelci, našli su se na stolovima oko nje razne pite, medenjaci, lepinje. Na jednom od stolova vodnik Kovač vešto je improvizovao jasle iz Vi- tlejema: zidove je napravio od slanine, dimnjak od pletenog kolača. Na ostalim stolovima su bili paketići kavurme u crevu, kobasice, iseckane dimljene slanine. Svaki paketić je bio uredno umotan i zavezan trakom. Na svakom je bilo ime. I to je bila kreacija nadobudnog narednika Feješa. Narednik je bio i otac i majka čete. Jedan deo njega kažnjava i vaspitava, a drugi brine o deci. A narednik Feješ je zaista znao da brine. Bilo je mnogo vojnika koji nisu primili ni pismo ni paket. Na njih je zaboravio Deda mraz u Turskoj. Imena tih vojnika su se nalazila na spomenutim paketićima. Neka niko ne pomisli od zlobnika da se njih nije setio Deda mraz. Narednik Feješ svojstveno dobronamerniku itekako je mislio i na obućara Abrisa Kolma, obućara u četi. S obzirom na to da je ugla- vnom Abris Kolm čistio narednikove bakandže tj. učinio ih dostojnim za jednog podoficira, u ovoj prilici je Deda mraz posebnom pažnjom mislio na njega.

35 * Po verovanju kalviniste iz Debrecena nema radosti bez tuge. Tako i jeste. Poslednje nedelje pre Božića četa je iz dana u dan čekala da dođu na red za obilaznu stražu. Obično bi naredba stigla putem telefona a završavala se uzbunom. U toku cele nedelje nismo imali uzbunu. A bilo bi nam drago da je bilo. ─ Šta ako nas baš za Božić rasporede na tu nepoželjnu dužnost? Ta briga je do božićnog jutra poprimila goleme razmere. Tek nakon ručka su se srca donekle smirila. Nadanje je dobi- lo krila. Dan je prošao i počelo je slavlje. Božićno veče se proslavljalo u najvećoj spavaoni koju su ispraznili uz narednikov pristanak. Po njegovoj naredbi održana je i misa pre proslave. Sma- trao je da vojnici ne traba da ostanu bez duševne hrane, po- gotovo ne bez aktivnosti. Ni odlazak na misu, vojniku nije bilo teško, posebno u nedostatku važnih obaveza. Većina momaka, pretežno iz Debrecena, bili su kalvinisti po veroispovesti. Narednik Fe- ješ, koji je na sve mislio, odmah je prepoznao u golobradom podoficiru dobrog legata. Završio je dva razreda, ali su ga isključili sa nastave pa je postao berberin. U tom svojstvu je angažovan. Dobio je strogu naredbu da se pomno pripremi za lega- ta. Bio je najpodobniji za tu ulogu. Ne samo zbog toga što je bio pitom, ni tužan ni srećan se nije napio, već zbog toga što je jedna od narednikovih sposobnosti bila da prepozna kome koju ulogu može da poveri: da bude dobošar, trubač, kuvar, obućar, krojač. Znao je ko može biti pomoćnik, ko podofi- cir. Ako je narednik sposoban da prepozna sve te sposobnosti kod vojnika, zašto ne bi bio vičan da uoči ko je za legata. On je to mogao i dobro je odabrao.

36 Nakon izrečene naredbe, golobradi stari vodnik svojski se pripremio za svoj nastup. Kada je prva zvezda bila uočena na nebu vojnici su se oku- pili oko jelke u „crkvi“ tj. u ispražnjenoj vojnoj spavaoni. Svi su bili prisutni izuzev stražara. Pretežno su bili ka- lvinisti, ali se našao i poneki katolik, luteran, grčkoistočnjak, kao i izraelit Kon Abris. Misa je započeta glasom trube, zatim, trubač je najavio bro- jeve odabranih psalma, a pobožni vernici su ponavljali u horu: “Kao za svežim potokom Jelen što čezne Moja duša Bože Vapi za tobom!” Otpevali su još nekoliko psalma, a nakon toga je nastu- pio odabrani legat sa svečanim govorom. Bio je to tako gro- moglasan i odabran govor da bi i dremljive starice u nekoj crkvi poskočile i zakašljale se. Kašljucanjem u crkvi obično se izražava zadovoljstvo zbog dobre mise ili, pak, da se nešto prikrije. Primera radi kada neko prepozna sebe u temi. Govor je bio kratak ali sadržajan. Ovako je započeo: ─ Sapatnici! Braćo po Gospodu! Da li znate da danas proslavljamo rođenje našeg Isusa Hrista... Negde u poslednjem redu, blizu vrata Abris Kon, obućar čete počeo je da se meškolji. Prekinut u svečanoj liturgiji, govornik ga je oštro opo- menuo: ─ Infanterist (pešadinac prim. prev.) Kon! Mirno! Jadni Abris od tog momenta stajao je kao neko sa jabla- nom u grlu. Reč „mirno“ ima takvu magičnu moć da kad ga čuje vo- jnik ispadne mu i najdraži zalogaj iz usta i smrzne se na licu svaki osmeh. Nastala je gluva tišina puna iščekivanja.

37 Legat je pobedonosno pogledao masu i istim tonom na- stavio: ─ Neka vas ovog svetog dana nadvlada istinski moral, vojnička virtuoznost i profesionalno ponašanje. Primjetite da ste do sada bili samo proždirači supa koji zaobilaze barice, a ne pošteni vojnici. Čim bi ste primili vojničku platu, prvo što bi vam palo na pamet je da odjurite u kantinu na produ- ženo piće kao što biste mogli da produžite kad ste kenjka- vi. Istina, čašica-dve „produženog“ pića nije greh, ponekad prija duši. Ali vi toliko puta hoćete da „produžite korake“ koliko stepenika imaju Avramove merdevine. Kažem vam da popravite ponašanje posebno regruti jer dajem vam reč naći ćete se svi na kratkoj šipci i tu ćete ostati dok vas smrt ne pokosi. A već znate da je nebesko carstvo rezervisano za mučenike. Upravo zbog toga patite i mučite se, naime, i u ovoj iskrivljenoj zemlji borimo se za naše najbliže, za domo- vinu i za kralja. Amin. Do tada je trajala misa. Nakon zloslutne reči:„mirno“ svi su joj se predali sa posebnim poštovanjem. Istina, poneki sta- riji vojnik pravio je usput takve grimase kao da su mu ubacili vrelu knedlu u usta, ali manje više bili su podnošljivi. Nakon duhovne, svi su mislili na pravu hranu. Na one tra- kama ukrašene kobasice koje su visile sa jelke, na reš-pečene pogačice s čvarcima koje su neodoljivo mamile osmehe i po- najviše izglancane vojničke bokale poređane na stolu pored zida koji su nestrpljivo iščekivali da dodirnu usne vojnika. Niko nije primetio za vreme mise da su se vrata do po- la otvorila, neko je mahnuo rukom na šta su kadeti i trubač nestali. Nakon svečanog govora veselo komešanje i mrmorenje prekinuo je oštar zvuk sirene, remetioca snova i zanesenosti. Po sobama i hodnicima zvonili su svi telefoni, a nakon ne- koliko minuta začuo se i na dvorištu znak trube za uzbunu. Bio je to zvuk koji razdire san, zbog kojeg vojnik u mo- mentu zaboravi umor, zanesenost, ljubav, prijateljstvo i sve na svetu ne znajući za drugi zadatak sem da munjevitom

38 brzinom – kao da mu život zavisi od toga – zgrabi oružje, šaržer, nabaci opremu na sebe, ako ostane vremena i za to. Uzbuna! – prenosilo se sa usta na usta. * Kao preplašeni mravi izbačeni iz gnezda jurnula je četa preko stolova i klupa, preko porušene jelke, pogačica, ofa- rbanih zlatnih jabuka, kroz vrata i prozore, kako bi svi što pre stigli do svoje opreme. U velikoj jurnjavi poneki vojnik je zgrabio sa poda nešto od rasutih čarolija. Onaj koji bi zlatnu jabuku dohvatio, ka- snije se pokajao. Proslava je bila okončana. U roku od pet minuta četa je pretvorila kobasice, reba- rčiće i pogačice u poprište, jureći preko njih do slabo osve- tljenog dvorišta, gde su stali u stav mirno sa svom ratnom opremom na sebi. Niko se nije pomerio. Oglasila se naredba. Nakon nekoliko trenutaka uz buku i škripu otvorila su se velika, teška vrata. U polumraku, vijugavim stazama, pa- trola je tiho napustila boljanićko utvrđenje. Ostali su iza njih samo kuvari i stari vodnik. Dugo se čuo odjek vike stražara sa raznih šanaca: ─ Stoj! Ko ide! Patrola prolazi! * Sutradan u vojničkoj sobi, pretvornoj u crkvu, vratio se red. U besprekornom, redu stajali su drveni kreveti na koji- ma su umorni vojnici po povratku sa dužnosti pojeli svoju supu koju je kuvar na plamenu jelke skuvao. Kuvarima je dobro došlo sveže drvo za potpalu.

Napad razbojnika u Plani U jesen 1886. premešten sam u službu vojnog sveštenika iz Travnika u bilećki garnizon, na- lik tvrđavi. Po službenoj dužnosti trebalo je povremeno da posetim lokalne kasarne u oko- lini Bileće: Korita, Avtovac, Čemerno, kao i stalne posa- de u Fojnici koje su pripadale susednoj Hercegovini. Na svim mestima određenim redosledom održao sam misu. Godina 1887. bila je jedna od najopasnijih među kriti- čnim godinama koje su prohujale Balkanom. Na političkoj sceni nagomilavali su se mračni, preteći oblaci sa svih strana. Kakva bi katastrofa zadesila zemlju kada bi se ti zraci naelektrisanih oblaka sudarili u nekoj tački. Presudan centarpunkt se nalazio između Austro-Ugarske i Rusije. Izgledalo je da je rat između dve velike sile neizbežan. Vojni sveštenici u Bosni, Hercegovini kao i Novopaza- rskom Sandžaku, dobili su naredbu da vanredno započnu uskršnju službu.

40 Nakon te naredbe, već početkom marta krenuo sam na svoja zvanična obilaženja udovoljavajući svojoj funkciji. Već je bio april kada sam stigao u Avtovac. Bila je to posle- dnja stanica na mom kružnom putu. Zadovoljan učinkom, žurno sam se ponovo uputio u Bileću. Između Bileće i Avtovca u to vreme nije bila usposta- vljena svakodnevna poštanska linija. S obzirom na nemirna vremena, čiji uticaj se naročito ispoljavao u poremećenoj ja- vnoj bezbednosti na crnogorskoj i srpskoj granici, data je stroga zabrana samostalnom kretanju vojnika na putevima, izvan puteva kojima se kreću poštanske kočije. Pored vo- zača i poštanskog podoficira, upravnika koji su takođe bili naoružani, i straža je pratila kočiju služeći u odbrani vojne pošte i putnika. Danima kada bi poštanaska kočija prolazila put su obezbeđivali i žandarmi kao i pešadinci. Nakon višenedeljnog odsustvovanja, ne samo dani i sati čekanja su se učinili dugim. Imao sam žarku želju da se vra- tim „kući“ gde su me verovatno već čekale poruke i pisma iz mog stvarnog doma od mojih. Zbog tog priželjkivanja, bez mnogo razmišljanja, odlučio sam da krenem na put – sâm. Nisam se pribojavao opasnosti i nadao sam se da mi se neće desiti nikakva nesreća. U proteklom, mirnijem razdoblju bezbroj puta sam puto- vao po najzabitijim mestima, sâm. Na neprohodnim putevi- ma, često, potpuno prepušten instinktu mog turskog konjića. Na tim putevima stekao sam utisak da su lokalni starosede- oci različite veroispovesti bili blagonakloni prema vojnim sveštenicima. Njih nisu ubrajali među svoje neprijatelje. Tako, osedlao sam svog čvrstog planinskog konja i galo- pom krenuo bilećkim putem ka „kući“. Bio sam već dva sata u sedlu i sunce je jače grejalo kada me je dug, isprekidan glas probudio iz dubokog razmišljanja.

41 Hercegovački Crnogorci su tako javljali jedni drugima sa vrha jedne stene da dolazi stranac, ili da preti moguća opasnost. Osluškivao sam, osvrtao se, ali nisam nikoga video. Ni- šta sumnjivo. Usporio sam kas, zastajkivao da bih bolje osmotrio oko- linu na krivinama puta jer su obično na tim mestima napada- li putnike razbojnici koji su prešli iz Crne Gore. Glavni put je vodio pored crnogorske granice, tako da nije bilo teško kršnim momcima poput plavokosih brđana, da napadnu na putnike iz stenovitih zaseda. Budnim očima bi ocenili pravi trenutak kada bi bili sigurni da nema u blizini „štrajfuna“, le- tećih žandara, kako su u svom sujeverju nazivali bosansko- hercegovačke žandare. Tada su pljačkali i ubijali. Ove opasne bande nisu ni od čega toliko zazirale koliko od žandarmerije. Dobro sam znao da ih i sad ima u okolini jer sam bio obavešten u Avtovcu u komandi brigade, koja je upozorava- la okolne garnizone, da je viđena dvadeset petočlana banda kod Čemernice. Jedan od najopasnijih punktova na mom putu bilo je Međuriječje, mesto naseljeno Srbima i Hercegovcima kao i oštra krivina iza njega u podnožju planine. Ta mesta sam sporim kasom bez problema ostavio za so- bom. Ništa sumnjivo nisam uočio. Gotovo sam se oraspoložio dok sam, prepušten vatrenoj snazi mog konjića, leteo na- pred. Nakon što sam prošao kroz seoce Međuriječje i garnizon Korita ostao mi iza leđa, ubrzo se pojavila na vidiku i kasa- rna žandarmerije u Plani. Bio sam srećan što mi se ništa nije dogodilo. Osećao sam se u potpunosti bezbedan, čak i kada je žandarmerija bila daleko iza mene.

42 Radost je bila prevremena. Nakon pola sata jahanja, kada je žandarmerija u Plani bi- la daleko iza mene, kod oštre krivine pored „kamene kule“ – koju su Turci podigli – ugledao sam nekog natmurenog tipa kako, oslonjen na dugu cev svog oružja, stoji i čeka. Takve kružne građevine kao „kamena kula“ bile su stra- žarnice a na njoj svuda okolo puškarnice. Za vreme stare tu- rske vladavine ovde bi turski vojnici službovali i koliko-toli- ko održavali opštu bezbednost na putu. Nakon okupacije, te kule u Bosni kao i u Hercegovini su porušili. Istina, neke od njih su bile do te mere dobro očuvane da su ih koristili ne sa- mo pastiri za konak već i zlonamernici za mesto skrivanja. Pored takve kule je stajao „moj čovek“. Samo na tren palo mi je na pamet da okrenem konja i odjurim do žandarmerije u Plani i uz njihovu pratnju pređem preostali put. Već u sledećem trenutku sam odbacio tu zami- sao. Ako čovek koji me čeka nije dobronameran, pucaće u mene čim se okrenem, pašću kao ptica u letu. Samo napred, znači. Jahao sam dalje. Ni u njegovom pogledu ni u pokretima nisam primetio zle namere. Naprotiv, čim sam mu se pribli- žio, pozdravio me je sa uljudnim „dobar dan“, zatim „ s Bo- gom“ na koji sam otpozdravio na isti način. Međutim, jedva da sam prošao pored njega, a kamena kula ostala iza mene, iznenada se neki tip jednim skokom pojavio pored mene. Zgrabio je uzde i zaustavio konja, za- tim dreknuo na mene: ─ Čiji je ovaj konj? Bez reči sam uperio svoj revolver u njega. ─ Pusti tu igračku i vrati je na mesto – rekao je razbojnik - ne trepnuvši. – Ako kažeš jednu reč, padaš s konja. Pogle- daj iza sebe! Pogledao sam.

43 Ugledao sam četvoricu kako me nišane sa kule. Bio sam zaprepašćen. Čekali su znak svog vođe da povuku okidač. U tom trenutku pomislio sam da sam mrtav čovek. Duboko sam uzdahnuo i vratio oružje u futrolu. Usput sam se molio Bogu – jedinom spasiocu. Sinula mi je ideja. Viknuo sam na čoveka koji je držao uzde mog konja: ─ Poznaješ li me? ─ Ne! – odgovorio je kratkim glasom bez imalo sumnje što mi nije ulilo mnogo nade. Naglo sam raskopčao mantil. Bio sam odeven u odoru u kojoj sam držao misu u Avtovcu. Pokazao sam na nju: ─ Kao što vidiš, ja sam pop! Razbojnik videvši moju uniformu zavrteo je glavom i pustio uzde. ─ Mislio sam da si kramar ili žandar iz Avtovca. Zašto nosiš kapu sa zlatnom vrpcom? ─ Zato što sam garnizonski sveštenik. Moj čovek je pozvao svoje ljude da spuste oružje. Kao da sam se probudio iz najgoreg sna. Duboko sam uzdahnuo. Mirno sam izvadio iz džepa tabakeru punu zlatnožutog turskog duvana i ponudio svog napadača, ohrabrujući ga da ponudi i svoje ljude. Moram da primetim, u Hercegovini i u Crnoj Gori, ako nekom čoveku želiš da ukažeš poštovanje, najpre mu ponudi duvan. Dok su ljudi vešto uvijali sebi duvan, nešto dalje od me- ne, tiho su se oko nečeg sašaptavali. Čim su zapalili, vođa mi je vratio tabakeru, a ja sam na polasku prikupio dizgine svoje uzde. ─ Sačekaj! – zadržao me vođa. ─ Pope, pre nego što odeš, hteli bismo da nas blagoslo- viš. Odavno nismo videli ni crkvu ni popa. Bio sam sveštenik, iako „zalutao“, ipak, hrišćani su mi se obraćali.

44 Uprkos iznuđenoj situaciji u kojoj sam se našao blago- slovio sam ih. Brzo sam izgovarao reči: ─ Bog vas blagoslovio! ─ Petorica haramija ponavljali su za mnom: ─ Bog! Brzim kasom nastavio sam put. * Jedva sam se udaljio tri, četiri kilometara kada su se oglasila dva pucnja, a zatim još dva. Planina je svaki od njih vratila odjekom. Pucnjevi su se čuli iz pravca kamene kule. Bio sam siguran da je neko postao žrtva razbojnika. Moja pretpostavka se, nažalost, obistinila, kao što sam saznao jedan sat docnije. Crnogorski razbojnici, koji su se nalazili u kamenoj kuli, nemilosrdno su izmrcvarili i ubili jednog žandarmerijskog kaplara, starog, omraženog im znanca koji je u pratnji svog kolege krenuo u obilazak prema Bileći. Drugi žandar je bio prinuđen da se sakrije iza mnoštva stena i vrati u kasarnu. Komanda planske žandarmerije obavestila je ostale ga- rnizone kao i bilećku komandu o tome šta se desilo. Vest iz Plane je unela tim pre veći nemir u bilećki ga- rnizon, jer su svega nekoliko sati ranije najavili iz Avtovca moj odlazak bez pratnje i bez poštanske kočije. Krenuo sam u Bileće. Te dve vesti uneli su ne mali nemir i zaprepašćenje, jer je trebalo još pre tužne vesti o nesreći hrabrog žandarmerijskog kaplara, da stignem u kasarnu. Dobri stari pukovnik Sembratović (Szemratovicz), na- kon dve uzastopne vesti, ne čekajući naknadnu dozvolu ni naređenje, uzjahao je svog konja i u pratnji još četvorice po- jurio iz Bileće prema Plani.

45 Izdaleka sam primetio grupu jahača kako mi se pribli- žavaju u okolini Prevora , ali ponesen mislima o proteklim događajima, samo sam mirno jahao napred. Iz svojih teških misli trgao sam se tek kada sam sreo grupu jahača, a pukovnik mi se oštro, prebacujući mi lako- mislenost, obratio: ─ Kaplare! Istina je da ste pokazali veliku duševnu hra- brost i u današnjim uslovima sami krenuli na put. Ipak, ako dozvolite, nikakve potrebe nije bilo za to. Našli ste se u veli- koj opasnosti. Moglo se desiti i vama isto što i žandaru. Iako ne marite za to, meni nije svejedno. Ja odgovaram za vaš život. Neka moja naređenja morate i vi da poštujete. Bile su to hladne, oštre reči, ali kada je pružio ruku u nje- nom stisku osetio sam toplinu njegovog srca. ─ Hvala Bogu, gospodine pukovniče! Tu sam i nije mi se ništa desilo. Na putu do kuće ispričao sam o napadu u Plani, a dobri stari pukovnik me je bezbroj puta prekinuo svojom uzreči- com: ─ Imao si sreću! * Iste večeri oko osam sati polako su prošla zaprežna kola kroz dvorište bilećke kasarne. Stala su ispred bolnice. Sa slamarice skinuli su ranjenog žandara kojeg su hara- mije ranile. Nakon nekoliko minuta pozvali su me u bolnicu. Nesre- ćni žandarmerijski kaplar je osećao svoj kraj i hteo je da se ispovedi. Čim sam stao uz njega podigao je staklasti pogled i u to- ku ispovesti samrtničkim glasom šaputao: ─ Mene su na onom mestu upucali gde su uhvatili uzde vašeg konja, gospodine svešteniče... video sam... požurio sam...

46 Oblile su me suze. Ispovedio sam nesrećnika. Do jutra je umro. Trećeg dana u prisustvu i uz saučešće vojnika bilećkog garnizona, sahranio sam ga. Od tada sam više puta prošao pored kamene kule. Sišao bih sa konja i pomolio se za dušu sirotog žanda- rmerijskog kaplara koji je poginuo na službenoj dužnosti.

Gostoprimstvo u Dolcu, sklapanje brakova kod Turaka i još ponešto runa prirode je čovek. Ta kruna je ukras priro- K de. Svaka pojava prirode odslikava čovekovu bit. Na blagom prolećnom lahoru rascvetaju se kra- suljci, ljubičice i ljiljani. Leto je savršenstvo pri- rode: oplodi, hrani, jesen puna radosti, voća, daje mir i uči štedljivosti. Samrtnički odar zime nije večna smrt, ali nas podseća na večno vaskrsnuće. Naime, samo na Deda mra- zov smešak koliko puta se probudila kajsija i koliko puta su uvele njene devičasnki nežne latice pod teretom snega? Prekrasna, prastara priroda puna je života. Vavilon, Jerusalim, egipatske piramide mogu da se uni- šte, njihove tragove može da prekrije zaborav: peskom, sne- gom, maglom, ili oblakom zaborava ali iznad njih lebdi pri- roda – proleće, leto, jesen i zima – neuništivim šarenilom prizora. Na čovekov svestan poziv ponovo izranjaju stubovi Vavilona i mumije osvetljene večnim plamenom.

48 Ipak, ma koliko se čovek stručno bavio prirodom, više poezije daruje žitno polje sa bulkama i vasiljcima, ili alpska ruža u pukotini stena, od svih plodova koje čovek vrednim i brižljivim, radom sakupi u svoje ambare. Čovek se od samog sebe udaljava ako se okreće od pri- rode jer udaljen od nje nije sposoban da uživa u njoj i da je razume. Koliko su samo sažaljenja vredna bledunjava i mršava, starmala deca prestonice koja svoja saznanja stiču u više- spratnim naučnim institucijama, počev od abecede pa sve do složeniog enciklopedijskog znanja. Tek u hladnim zimskim danima mogu da vide prvu ljubičicu u ruci nekog siroma- šnog prodavca, uzgajanu u stakleniku. Jadnici! I sami liče na cvetove iz staklenika! Bio je sasvim drugi osećaj i bila je sasvim drugačija lju- bičica koju smo nekada sa podnožja Mečeka, za vreme bu- đenja proleća i, uz blagi lahor, ubrali ispod opalog lišća i po- klonili je majci ili devojčici koje bi pocrvenele od radosti. Jadna deco iz velegrada! Vi ne poznajete polja, šumarak, šumu. Vi poznajete samo uređene parkove, numerisane klu- pe i tek što ste izašli iz pelena, učite kakva je razlika između naglašenog i nenaglašenog samoglasnika. I verujete da mno- go učite u školi!? Da vas čeka mudrost! Znanje vam raste, a srce se smanjuje. Duša vam kopni. Vaša nova saznanja ne shvataju više ni vaši roditelji. Mu- driji, pametniji vi učite njih, a ne oni vas. Stariji u početku pokušavaju da se izbore protiv novog poretka, ali vremenom se pomire sa nepomirljivim. Prihvate vašu novu nauku, nove moralne norme, jer veruju da je tako dobro. Bićete glava porodice, vaši očevi ostaju samo naja- mni radnici koji su dužni da obezbede materijalna sredstva zbog čega im nikada nećete biti dovoljno zahvalni. Dok ste opterećivali svoj um, za to vreme ste izgubili dušu. Iako smo se igrali rata, naše detinjstvo je proteklo igra- jući se loptom. Nismo išli na fudbalsku utakmicu niti pratili