TEBI ČAROBNA PTICO - pjesme MILORAD J. NIKIĆ

TEBI ČAROBNA PTICO MILORAD J. NIKIĆ TEBI ČAROBNA PTICO 2

Milorad J. Nikić Milorad J. Nikić TEBI ČAROBNA PTICO Izdavač: „ŽIRAVAC“ POŽEGA Za Izdavača : Zoran Nedeljković Recenzent: Todor Bjelkić: Urednik – Prelom Božidar Škobić Štampa: „ŽIRAVAC“ POŽEGA Tiraž: 300 3

TEBI ČAROBNA PTICO MILORAD J. NIKIĆ TEBI ČAROBNA PTICO 4

Milorad J. Nikić 5

TEBI ČAROBNA PTICO Reč Autora: Pesme koje su pred vama pisane su u jednom dužem vremenskom periodu s’tim što je svaka od njih imala i svoje virtuelno izdanje na nekim od poetskih portala. Jedino što su sada po prvi put sve skupa i na jednom mestu. Pesme su omaž i oda mome detinjstvu i ranoj mladosti, poma- lo tužnom i neveselom, retko sretnom, ali opet na neki način radosnom i razigranom, onakvom kakvo je bilo i prošlo. I, ovu knjigu pesmama posvećujem svojim najmilijim: majci i ocu, dušama njihovim i seni, supruzi Dušanki, bez čije podrške ne bi moglo, mojim kćerkama Jovani i Mileni, koje su rođene u drugom vremenu i okolnostima i koje moguće i ne razumeju mnogo od onoga što je napisano, ali hoću da veru- jem i nadam se da će i one jednoga dana na to gledati drugim očima. I bliskim i dragim osobama a čija imena ne pomenuh. 6

Milorad J. Nikić To isto činim i ne u manjoj meri mom nepoznatom čitaocu i svakoj bliskoj i srodnoj duši, onima u kojima se bar na časak probudi i oživi onaj neopisivi drhtaj i zebnja u srcu jer svako od nas ima neku pesmu u sebi, pesmu koja ga veže i podseća na nešto lepo i neprolazno. Čitaocu ostavljam i konačan sud o knjizi u nadi da će pesme pronaći put do njega i poživeti. Poezija neće promeniti i spasiti svet, ali ako bar malčice omekša nečiju dušu biće dovoljno. I na kraju ovim redovima želeo bih da izrazim zahvalnost i dužno poštovanje gospodinu, kolegi, Božidaru Škobiću, za njegov nesebičan trud i pomoć u vezi pripreme ove zbirke pesama. Bern, 23. Avgusta 2019 Milorad J. Nikić 7

TEBI ČAROBNA PTICO TEBI ČAROBNA PTICO Tebi čarobna ptico što pod krilima svojim neviđene svetove skrivaš, odu radosti pevam. Na tvome su putu zaboravljene porte dalekih južnih luka, sa čijih zidina i kula od zlata Oči vekova zure a ljudi zverski otimaju za parće svilenog šala s Glorijinog vrata. Nadleti nad polja naša, kišu sunčanu raspi. Neka nejač ugasi žeđ! Svetlosti umesto mraka! Onima što nam horizonte krate i granice uma pomeraju, ostavi za kletvu potomaka. 8

Milorad J. Nikić ŽIVOT UME DA OBEĆA Život ume da obeća I prevari da kažnjava, da se sveti lažnom nadom da nahrani bedu na vrat natovari da stradamo prikovani k’o Prometej razapeti, koji sanja o Slobodi. Život ume I da potom, oplemeni, preporodi da promeni i porazi od pakosti i od zlobe oslobodi. Ko od ljudi danas ume ovu muku da razume i nazove to životom. 9

TEBI ČAROBNA PTICO KO NAM GREHE ZBRAJA MERI Šta sve mora da se desi i kroz kakvu prođe muku, pa da čovek siđe s uma, izgubi se i poludi i da na se digne ruku i obesi. Život zna da izneveri. Je li za to sudba kriva, Il nečiji smrti gresi? Ko ih zbraja i ko meri? Nekom prašta, drugom sudi, a za sve su krivi ljudi, krivi ljudi - ljudi zveri? 10

Milorad J. Nikić I SRCA ŽAL Ostaću sam, kao slavuj u lugu, doći će i to vreme osećam, slutim ga skoro, kao biserna školjka kad joj u susret krene morski val. I niko sem tebe, moja daleka zoro što bdiš u krilu mesečeve mene hladna kao kam, videti neće svu moju tugu, i srca žal. 11

TEBI ČAROBNA PTICO K’O DA ŠUPLJE REČI VAŽEM Sve što rekoh i prozborih, sve što rekoh i što kazem u svom bednom ljudskom veku, što učinih i što stvorih, nikom vrata ne otvori. Kao da šuplje reči važem i niz mrtvu spuštam reku, koja nigde ne otiče ni žubori. * Kad pogledam kako mi je i na kraju šta me čeka, ni smrt više strašna nije a ni tuđa i daleka. 12

Milorad J. Nikić ONOMAD Onomad, negde pred rat pamtimo nesretno vreme to kafane behu pune kao nar, narod je bančio, pio i veselio se u inat, kao da je svoje slutio zlo. Leto daleko, subotnje veče drugar me zove, idemo kod “Trileta”, reče tako se kafana zvala, za one sto ne znaju, najveća u mom kraju. I zaista, u njoj se večeri te zbrda-zdola i nasumice, više od trista duša zbralo, pilo se, pevalo, ždralo. I tako celoga leta i berićetne jeseni te, kao da smo nekome vraćali dug, ili stavljali zadušnice, a zapravo Gospod nas i tad pre našeg pada i posrnuća na ispit stavlja i kuša. 13

TEBI ČAROBNA PTICO I sva su okolna mesta, imala svoja izletišta, ogromne krčme i birtije i niko ništa, čudo božije, od onog što će nas snaći, a znalo se već, slutio nije. Danas je napokon jasno i zadnjem bedaku kafane puste i razorene spaljeni krovovi pusta ognjišta i dvorišta, na svakom koraku apokalipse tragovi. Jedino onima u klanu dobro je, negdanji gosti na svakom meridijanu, rasuli kosti i tek poneka grešna duša ostala još, leluja po mraku. 14

Milorad J. Nikić KA ZVEZDAMA Dan za danom, suton pada puste sanje, prazni snovi ništa nije k’o nekada, niko zivot ne ponovi. Milovanja pamte dane ruke ove u svom stažu stare, grube, izborane prođe naše, k’o da kažu. Oči ove što su htele ka zvezdanom moru gore, detinjasto vragolaste i vesele, setom nekom sada zbore. Samo duša preko druma nedozvana, luda, mlada, nerazumna, rubom uma, ona ista, od nekada. 15

TEBI ČAROBNA PTICO ODLETEŠE LASTE Narodu je loše, oduvek je tako, i biće i gore a moglo je bolje, da je bilo sreće ali ne da đavo, ili nam se neće, skoro posrećiti. Odleteše laste i vratit’ se neće, idućeg proleća i više nikada. Iz ove zemlje isto seme niče i samo beda i nevolja raste, a sve drugo, loše i nikako. 16

Milorad J. Nikić U NEVREME Ludilo nas snadje a nemamo lek. Mudri ćute, budale govore a fukare zarađuju pare. U nevreme umovi zaneme. O zlu ćute dok ne prođe vek. 17

TEBI ČAROBNA PTICO POEMA O MARUŠI Kažu da je u doba naših dedova, davno, dole u strani, na kraj’ sela našeg, kućerak bio, u njemu mati samohrana s devetnaest i sa njom čedo u pelenama Muža izgubi rano, govori priča znana na frontu ostade, premalo znamo o tom, a ona procvala tek, kao ruža miriše snom, bez ikog sama, a muško čedo sa njom. I proći će mesec dana u nadi da će doć’, kao gladna godina dan se za danom vuče mesec ga drugi čeka, ne spi po celu noć a čedo se pridiže već i prve glasove guče. Muče je teske more, košmara pune noći i strašni snovi tek, strah joj u duši zri jedva dočeka jutro, gori joj čelo, oči uz grudi privija čedo i ono blaženo spi. U neko doba dana ni sama ne zna kad glas poznat čuje, od sreće stala k`o stub i naglo otvara vrata, al` opet isti jad nikoga, a detetu je već izbio i prvi zub. 18

Milorad J. Nikić Od roda nikoga nema, utehu da joj da majku i oca ne zna, a baka slepa već a odkud snovi ti, kamo će konjica ta nežno privija čedo i nemo gleda u noć. Meseci teku lenjo, glasa niotkud nema i reči više drage, nebo kao kamen ćuti poruke, znaka a zima vec stiže, sprema, dete ručice pruža, majčinu ljubav sluti. Večeri padaju rane, u sobi sumrak već po zidu korača senka, ružna dvoglava zla, studen je štipa, u uglu hladna peć dete joj na ruci spi, kosica očeva, plava. Mnogi su stigli već, i on bi trebao doć’, godine prodje pola, okolo kolaju priče pogibe iz sela puno, uze ih tamna noć i ona začeplja uši a dete i \"tata\" viče Napolju severac briše, u snegu leže puti u prozor belina tuče, lisica u leglu ćuti, Božic na vrata kuca, uz čedo, radost je tu sa njim bi da je deli, al’ avaj, tek u snu. 19

TEBI ČAROBNA PTICO I zima s mukom prodje, kiše proleću slute, al’ nebo milosti nema, to parče hartije žute i svet se srusi, pred očima joj se smrači i puče pokleknu, pade, a dete joj prohodalo tek juče. I tog je prolećnog dana u selu padala kiša sahrane bile dve, baka Ristana i Maruša eh, ime joj od tuge umalo da zaboravim i uz plač pitam, a šta je bilo sa malim ? Njega je, otac me blago taknu po glavi odvela neka rođaka, po ocu od majke završio visoke škole, postao čovek pravi učitelj, naočit i lep, majčine naravi blage. **** I sad kad selom prođem setim se priče te kućerka odavno nema, oca i priče njegove a ratova je još bilo, pamtimo nesreće naše i one što su otići znali a vratiti se ne znaše. Svim onima što po bojištima i frontovima ostadoše Po Petrovdanu jula 2002 Bern Švajcarska _________________ 20

Milorad J. Nikić NEMA BEGA NI ZABORAVA I sad sanjam detinjstvo moje, daleke, snene zvezde bez sjaja, premalo sreće, previše tuge. I ničeg ne bi i kad se zbroje trenuci sreće, radosti kratke, ostane tuga, beda do kraja. Al’ nema bega, ni zaborava. Košmari teški i more duge u snove stižu nepozvani i kao što Prometej prikovani, kricima razgoni strvinare i ja se branim, dugo, do zore od tih ružnih sećanja, nemani. 21

TEBI ČAROBNA PTICO BILI SMO NEKAD Bili smo kao reka i lađa spojeni činom pukog postanja, svako u svome svetu beznađa, između grehova i pokajanja. Bili smo nekad dvoje u jednom, vreme je otrov i korov zla, pronaći glavno u sporednom, desi se ponekad iz neznanja, a nikad, što se hoće ili zna. Zarobljeni kao krug u krugu što se rotira u suprotnom smeru, ja sam oduvek stremio jugu a ona grabila ka severu. 22

Milorad J. Nikić I AKO NEKI TRAG I OSTANE Sve ovo što nam se dešava deo je našeg il tuđeg izbora na ovoj stazi što se sužava više je trnja nego lovora. I taj prst subine što upire, na sve nas ta sila neznana, samo je put da se pomire, zvezde i ponori bezdana. I ako neki trag i ostane od dragog, toplog majčinog skuta, kao strnike žitne usred poljane vrlo će leto da ga proguta. 23

TEBI ČAROBNA PTICO ROĐAK PO MATERI Kažu da je moć u veri, Toma neverni, dete ne verova u Hristove rane svete, i proklet bi, rođak mi je, slutim po materi. Hoće da nas preobrate u podobne demokrate Slepac biti kod očiju to je moto, svih umeća i svih znanja, kroz vekove u okove, uvek beše. Odreći se sluha, vida, srama, stida, bez prkosa i ponosa, bez povika i inata, biti brojka bez imena i korena. I uspeće, dobri svete, samo da nas raspamete. Al’ ja ne znam, ne razumem kad se puzi, a kad klanja, da ne vidim što se vidi, nisam vičan. Umni kažu kako krvca nije voda, po tome sam Tomi sličan, s tim me teše. 24

Milorad J. Nikić VELIKA TAJNA Ja nisam onaj o kom ti srce zbori u oku mome više nema sjaja, venama mojim jesen žubori, novembar se gnezdi mesto maja. A ni ti više nisi ni delić onoga bića, zvezdo nebeska moja, daleka, sjajna. Postasmo tuđi jedno drugome stranci, prošlost daleka, bolna, ponori, klisure, klanci. Umesto detinjih snova, života okovi, lanci. Ničega ostalo nije od onog davnašnjeg raja. Zato umesto slatkih, ispijmo gorka pića, u svakom srcu snuje poneka velika tajna. 25

TEBI ČAROBNA PTICO HERIN ŠAL Letnji dan je, munja seva, senke beže međ’ drveće, od utvara šuma vrvi, raste, buja carstvo mraka, s neba stižu kola gneva, besan rže pastuv vran. Krila širi pevac kljasti i na trulom panju duda kao žabac zakrekeće. Nebo prekri oblak tmasti, sunce virka iz oblaka, k’o zgrudvana lokva krvi. Ko dar s neba pade kiša, dažd se osu na mig Here, trava strašnu žeđ da stiša, stope Ilje sa njih da spere i ublaži jaru s kama. Herin šal je il’ marama, i besmrtnih konja uzda, ovaj miris po travama. Ljubav ne zna za granice, il’ granica za nju nema, borba svetla ili mraka, ili varljiva sreća luda, usud strašni il’ pomama. Hera gleda iz prikrajka, osvetnica na mukama, opet novu kaznu sprema. Al‘ ko Zevsa da zauzda? 26

Milorad J. Nikić K’O ZLATNI ZVEKIR Bunar a nad njim čekrk i parče neba, čelično uže i vedro s vodom. Mesec sto se smeška i ceri, osmeh mu u širok, obrva teška, kao zlatni zvekir s nebeskih dveri. Lagani vetrić obrise mreška, leluja vodu, kao splavom, kad se plovi niz reku, a sreća nas prati i smeška. Obalom vrbe pognule glave, a ruke-grane k`o trube neme, uklete čute do Blagovesti. I mlin na reci; a mlinar đavo u gluvo doba ušur melje. Napij se bistre vode iz vedra, lepojko moja, jutrom pričesti i umij lice božanski, lepo, poškropi grudi nabubrele. Moja će glava, to ja u pesmi nabrajam želje skrivene tajne, sićućne, male, da jednom na njih umorna klone i sluša buru u duši što je uz jeku zvona sa katedrale, s ponoćne ure kad odzvone. 27

TEBI ČAROBNA PTICO LJUDSKA DELA DUŠE OGLEDALA Ne naučih ništa od života, par zrnevlja iz gomile trine, blag sudija al stroga porota, k’o pile se spetljah u kučine. Kao zvezde što na nebu stoje, i na zemlji ima pravda neka, samo pravdu prepoznati to je dar od Boga a ne od čoveka. Čovek ore al` dubinu rala ne odredi ruka u orača. Ljudska dela - duše ogledala, a sve drugo korovi i drača. 28

Milorad J. Nikić KIŠA Oblaci nebom plove kao lađa i pade kiša u zadnjem času, kanu kao kaplja na žedna usta, umila travu. Podiglo glavu žito u klasu, ponosno stoji, kosa mu vlažna, zlatasto - gusta uz pesmu jedra. Kroz rajska vrata otvorena miriše zemlja, livade cvetne na devojačka čedna nedra. Zemlja je žena što večno rađa i čeda doji, u krilu čuva i kad ih rodi i upokoji. 29

TEBI ČAROBNA PTICO TREŠNJIN CVET U porube noći ušivene zvezde. Pod pokrovom od svile usnula ljubav. Na levom joj se ramenu kao trešnjin cvet leptirasti očevi belezi gnezde. Rumena zoro što sa jutrom blediš u kaplju rose skrij se i spij. Polomljen i strt. Na drumu bagrem stari Konjanik vran Gazi kroz dubok sneg I idilu snežnu kvari. 30

Milorad J. Nikić ZVUCI MRTVIH POKIDANIH STRUNA Reke tuge još teku u meni, radosti je moglo biti – zima, sve jesenje lepote i seni okova i prosu po poljima. Sada zriju večernji sutoni, nekad behu svanuća i zore, izgubljenih bitaka plotuni s pritokama uliše u more. Uz mene je još i nada neka, dva laneta što vire iz žbuna, Bogojavljenska noć daleka, zvuci mrtvih pokidanih struna. Od sveg osta još u srcu malo, na dnu duše miruje i sniva, bagrem beo i smilje opalo, prohujala mladost moja živa. 31

TEBI ČAROBNA PTICO NA UŠĆU Izmedju nas su svetovi daleki, zid od snova visok do neba i zvezda. Ni misao ne može preko. Odozgo aždaja vreba i zmijsko kaplje mleko u moje oči slepe. A iz njih kao iz kamenih gnezda, izleću krilate senke od kojih zenice strepe, čekujući na noć, u društvu crnih galebova, na ušću umiruće reke. 32

Milorad J. Nikić LASTAMA HIMNU U nedrima zime proleće raste kao steonoj junici vime, nad gnezdom štalske laste, vrabac u pesmi prosipa rime. Prpeći trinu našao zrno, cvrkutom mekim odgoni zimu. Lasti na tren pod strehu svrno, a ona negde na toplom Krimu Život je hleb sa devet kora. usud nam bogovi po meri pletu. Lasti je dato - u svet da mora, gizdava dama lovi u letu. Vrapcu čuvaru kućnoga praga, tom dragom biću spevat ću odu, lastama himnu – zar nije snaga, kući se vrate kud god da odu. Za ono što ih nazad vuče još ljudski jezik ne nađe ime. Laste su da nas ljubavi uče i zavičajne razgone zime. 33

TEBI ČAROBNA PTICO VRELO SMO Vrelo smo, rekom poteci! Zemlja smo, zemlji oruđe. Zaludu tapije, poklani preci, zaludu grdnje i kletve tuđe. Od kuda tečes, čiji si rode, da li smo svoji, ili nismo, u kome smeru lađe nam brode, jesmo li i sad, ili već bismo? Šta je od svega samo tvoje, jesu li naše prateće senke? Ako smo vrelo, vode što poje, jesu li naše obale reke? Ništa od svega, prah smo, tek krvava rana na grlu klanu, pelin smo, otrov, možda i lek za dušu u stećak uzidanu. 34

Milorad J. Nikić VARKE I MORE Istok il’ zapad, šta li je gore, kamo brodimo nesrećni rode? Ukleta lađa, a besno more, u luku u zbeg, u mirne vode. Tamo se med i mleko toči, tako nam žbiri njihovi zbore. Kao u raj da čovek kroči, ko nam to šalje varke i more? Tri puta samo u prošlom veku grobove nam ko polje ore i rastu humke uz smrti jeku, potoci krvi zemljom žubore! U ranu zoru bombama krepi u jutra nikad dosanjana, koliko očiju bez suza, slepih i kletvi iz grla nedoklana? Gospode Bože ima li spasa? Evropi treba za lov na duše, ponizne traži, lakeja, pasa, a stege i lanci Srbina guše. 35

TEBI ČAROBNA PTICO SLIKE DETINJSTVA Slike detinjstva, kako smo fini, te slike davne, ko rajska kruna, sedimo tako, brat, otac, mati s večeri rane, pri mesečini. Godine neke, s početka juna, procvale lipe, imasmo dve cvetale nisu u isto vreme, jedna prolazi, druga tad gre. U večer puštam šarova s lanca, proteže noge, na zvezde laje, od sreće ne zna kuda bi pre, na kolena mi šapu stavi, Govori nešto, il’ hoće reći. osmeh mu, tajna u očima al’ ne ume, il’ mu se ne da, sretan je eto, što nas ima. I ko da juri u susret sreći, u noć se mlečnu strmoglavi, a gore mesec, košnica meda srebro i zlato odozgo toči. 36

Milorad J. Nikić Blagoslov neki po nama pao. Sećam se scene kao od juče, šarov iz mraka izroni, vuče, doneo zeca, skinuo s’ loge. Spušta ga meni pravo pod noge. Voleo nas je - najviše mene drugar mu bejah najdraži, prvi, U trenu spazih zečije oči, Mrtve i otvorene, pruge od krvi. Krzno mu poput majčine ruke, mekano, nežno, o mili Bože, kako mi beše jadnika žao. Srušena izba, te lipe dve, izđiko korov, zarasla bašta, pusto dvorište u carstvu tuge, ograda kao staračke veđe. Tišina grobna, sve spi i mre. Ode nam šarov, ko boje s duge, nesta njegovog laveža, zova, umro nam otac, mati još pre. Ostasmo za sad još brat i ja, mada i mi se viđamo ređe, ali u meni je jos živa mašta i uspomene na mog - šarova! 37

TEBI ČAROBNA PTICO REČ PRKOSA OD SVEG LUĐA Ko na brvnu onaj što je ne sklonih se nikad s puta. Ukopam se na sred staze, ovi straga, viču, gaze. Bež` u stranu, idiote! Pokornost mi strana loša, nepoznata mana, tuđa. Nešto nisam od te sorte, Reč u grlu uvrnuta, reč prkosa od sveg luđa, guram napred, teram svoje, sto sam puta dosad tresn’o, I ostao bez svog groša. Ne naučih za života, šta je levo, a šta desno i ko sudi, sudija - il’ porota. Čak i da me i pregaze, tog se držim k’o pjan plota. Ako bežim od hajvana, ne moram i od ološa? 38

Milorad J. Nikić ČUTIŠ Mislima što ti dušu krepe podižeš oko sebe zid. Vetar pomera grane breze I iznad nas nebo šara i novu varku veze. Da li su laža ispod nas senke Ili nas iznova vara vid, možda nam oči od tuge slepe, šta li to nemoć od nas stvara? **** Kad suvim koritom reke bujice krenu odneće i naš stid i umesto nas će pričati vreme. 39

TEBI ČAROBNA PTICO MRAZ Nočas je mrzlo ponovo kod nas kao u Sibiru. Krv se sledila u žilama, svetlucaju po inju biseri, kao riblje oči u viru. Ukočen i crv u žiru. Mraz nakitio, šarama, prozore oslikao, u srmu okov’o. Na jednom devojka s lirom, A pred njom vitez, Andrej, Tarasov mlađi sin u ratnoj odori, mlad, muževan, fin za nešto je moli, preklinje “Ja tibja ljublju”, govori. Na drugom žena dete što budi na dojci joj anđelče usnulo. Jastuk mu majčine grudi, kao mlado bilje svenulo. Na licu joj od tuge koprena. To nekoć kad se ginulo u zbeg, u zbeg od straha silnog i studi, beži od zveri – ljudi. 40

Milorad J. Nikić K’O NOĆ JULSKA VRELA Ti što imaš anđeosko lice i pred kojim se kao pred ikonom dvori, Ne budi ohola mlada lepotice, vec zahvali onom što te takvom stvori. Oči su ti orkan i oluja morska, dojke koje na jutrenje zvone nemirne i žive kao lanad gorska. Božije si čedo i delo sotone. Ali i ona što nije tako lepa, pred kojom niko ne mora da kleči, nekoga čeka, kao brod porinuće, i sanja, da joj dugo tepa, i nežne reči na uvo šapuće. Ti što imaš anđeosko lice ne budi gorda zbog lepote tela, ono je sreća, ali i usud žene. I zato lepa ženo, pazi! glavu spusti, smerno zemljom gazi. Ruža u vrtu procveta i svene, i kao noć julska, vrela proleti i zgasne poput zvezde padalice. 41

TEBI ČAROBNA PTICO UTIHLE PTICE USNULO ZVERINJE Jesen pozna, suton, smiraj dana, noć proteče, jutro poče zorom. Na goloj međi čuči gladna vrana i kao crvi pod hrastovom korom, Uvlači se studen u staračke kosti, i uz njih gmiže, rovi, grize, rije s jednog kraja na drugi premosti i uz klicu bola, seme smrti seje. Selo spava, izumrlo, pusto, utihle su ptice, usnulo zverinje, Ni daška vetra mora da je sus’to, prevari ga studen, okova u inje. Jesen pozna presahla je dojka, hladna i ledna, ko pokisla raka i smrt se čeka, crne čeze, trojka, na vrata da banu, izrone iz mraka. 42

Milorad J. Nikić TANJUŠNE, NEŽNE NITI OD SVILE Kod nas je vetar jednog leta, po selu divljao kao lud, grdnu nam naneo štetu. Pokidao kapije, zbrisao vrt, vijao stoku, prevrto stvari, kao brazdu očev plug. U dnu dvorišta iščupo dud. Zašto je njega uzo za metu đavo bi znao? A rodio je, rodio silno, kao nikad dotada, pre, izvaljen po zemlji pao I kao riba na suvom mre. I kao da je svoju slutio smrt, pa nekom od nas vraća dug. Sedam smo dana imali muke, kud sa tom gomilom granja? A tek da ste mu videli žile, 43

TEBI ČAROBNA PTICO Ko zmije kad se mrešte ljute, tanjušne nežne, niti od svile jedna drugu da udavi. Grane mu krte, ko vosak žute, kao bake Mitre ruke, kad nas miluje po goloj glavi. Krošnja mu beše krasna tek, koliko sam puta plakao gore, sreće sam loše i kuse, A plač je, ta znate već, lek. Mene nepravde oduvek more kao samar mršavo kljuse. 44

Milorad J. Nikić GOVOR NEMI Ima žena - sto jezika zbore, sve nam kažu i kad ne govore, grudi, telo - oči, lice belo, osmeh koji k’o ruža bokori. Sve je govor makar govor nemi, pred njom čovek ume da zanemi, sve nam kaže - vidi se po svemu. Zato Gospod nama ženu stvori, da nam bude skoro ko i njemu. 45

TEBI ČAROBNA PTICO KAO DVA TAMNA BELEGA Odavno ispod pazuha nosim dva nedosanjana sna kao dva tamna belega od rođenja, U jednom od njih, plutam nepoznatom rekom. Iz vode me gledaju dva tužna oka, koja me sećaju na oči moga pre vremena rođenog mrtvoga sina. Drugi san je kletva koju iz noći u noć, kada mesec iz bespuća u sobu zakorači, po ko zna koji put slušam iz usta nekog krezubog čudovista, a koja glasi; svojom si voljom birao put, ali ćes ga tuđom skončati. I kao što Kvazimodo skačući po krovu Bogorodične crkve ruga otvorenim raljama ponora, tako se i ja od njih branim i opirem terajuci ih u noći bez zora i svanuća. 46

Milorad J. Nikić MOJA JE KARMA Svugde sam bio, čak i tamo gde nisam, u snu sam jezdio, i na krilima mašte, svuda sam stizao. Moja je karma cveta krin, među njima sam pod suncem cvetao i zebo. Viđao sam i ono sto nisam treb’o pa sad zbog toga proklinjem oči. 47

TEBI ČAROBNA PTICO U SRCE MI BODEŽ SJURI Zamislite; ljuta zima, sneg zavejo smet do smeta, naumio da sve zatre. U straćari pored puta, čopor dece oko vatre, skupilo se kraj šporeta, goli, bosi u dronjcima, jedno drugom do uveta, za topli se kutak bore. K’o živina oko prosa jedno drugom leđa greje, hleba, hleba, gladni ištu, gurkaju se i ćućore. Ona, mati među njima, (muž joj osta na ratištu, a ni grob mu ne zna gde je) skupila se ko gugutka. Nekad cvetak sa otkosa, divlja ruža, mirisava, hitra, gipka ko gazela, na izvoru, kraj potoka, lepotica, crnooka, prošla, svela. 48

Milorad J. Nikić Šta sve beda od čoveka ne napravi za života? Kao suva pritka plota i krvgava grana kleka, njena bujne kose vrane, na livadski cvet mirišu, na procvale jorgovane, majske zore, Đurđevdane, osedele, raščupane. Oči njene lepe, crne, preplasene ko u srne; Ta dva crna krupna oka potok suza isplakale, potamnele i upale. Mene naša beda boli i kad neko posle svega o božijoj pravdi zbori, neko čije kuče rasno u odeći od satena, izvezenoj preko leđa, naokolo, skače, juri man`se Boga! vičem glasno. O kako me strasno vređa, u srce mi bodež sjuri a na ranu sipa soli. 49